Priče o pesmama: Bluz na jugoslovenski način, rani biseri domaće scene

Nakon završetka američkog Građanskog rata koji je trajao od 1861. do 1865. godine, žalopojke o mukotrpnom radu koje su pevali crnci na plantažama pamuka, postaju sve određenija i jasnija muzička forma koja se razvijala uporedo sa džezom, kroz koju je crni čovek koga je zla sudbina odvojila od rodne grude pretvorivši ga u roba, u retkim časovima odmora i uz pratnju akustične gitare izražavao svu muku i jad koji su ga snašli, stvorivši postepeno novu afroameričku muziku koju svi znamo kao bluz.

S obzirom da su to bila ostvarenja koja duboko dirnu svakog crnog čoveka jer bi u njima prepoznao sve ono što ga muči i tišti ali i svoju pravu prirodu, te pesme su sa Delte Misisipija, gde su u početku stvarane i pevane, vrlo brzo ušle u mnoge krčme i barove.

Preporučujemo

Već početkom dvadesetog veka zabeleženi su i prvi snimci, a potom ih legendarni izvođači poput Besi Smit, Etel Voters ili Ma Rejni "uvode" u plesne dvorane gde su izvođene uz potporu velikih orkestara.

Tako je zahvaljujući kombinaciji afričke muzičke tradicije, evropskih instrumenata i narodnih balada kao i američkog folka, stvoren jedan sasvim novi muzički izraz čiji je uticaj na savremenu modernu muziku apsolutno nemerljiv, počev od džeza do rokenrola.

Od juga Sjedinjenih Američkih Država, gde je nastao, bluz se brzo širio sve dalje, dospevši i do Čikaga gde je uglavnom i stvoren onaj danas svima poznat "električni" pravac ovog muzičkog žanra.

Interesantno je da se za početak električnog bluz perioda uzima 1942. godina kada je T-Bon Voker snimio kompoziciju "Mean Old World".

Voker je rođen u Teksasu, njegovi otac i majka su bili muzičari, a on je vlo rano napustio školu i otisnuo se stazama muzike.

Oko 1940. je počeo da svira električnu gitaru, a dve godine kasnije Čarli Glen, vlasnik Rumbugi Kafea, dovodi ga u Čikago, što mu presudno pomaže da napravi i svoje prve snimke.

Što se britanske publike tiče, ona upoznaje bluz preko tamošnjih pionira tog muzičkog žanra kao što su Aleksis Korner i Siril Dejvis, a tokom šezdesetih godina kod njih nastaje i svojevrsni "bluz-bum" koji pronose imena kao što su Džon Mejl, Fleetwood Mac, Cicken Shack, Love Sculpture, Erik Klepton i mnogi drugi.

Krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina, u tadašnjoj Jugoslaviji gotovo da i nije bilo izvođača koji su bili u potpunosti okrenuti bluzu, izuzev časnih izuzetaka poput Novosadskog bluz benda koji je osnovan još daleke 1968. godine, upravo pod uticajem tadašnjeg britanskog bluz-buma. Oni kasnije menjaju ime u Vojvođanski bluz bend, a prva beogradska grupa takve muzičke orijentacije bio je Bluz kvintet koji je osnovan u jesen 1979. godine, da bi se potom pojavio i Bluz trio ali i grupe kao što su Sirova koža, Point Blank, Zona B ili Di Luna Blues Band, koje su osnovane tokom osamdesetih godina, pa sve do izvođača koji su širu afirmaciju stekli krajem dvadesetog ili početkom dvadeset prvog veka, poput Ane Popović, grupe Texas Flood, Katarine Pejak itd.

Ako u periodu sedamdesetih i nije bilo previše izvođača koji su repertoarski bili okrenuti bluz muzici, svakako je bilo pojedinačnih izleta vrednih pažnje, pa sam u tekstu ispod naveo pet takvih kompozicija.

Neke od njih danas su gotovo sasvim zaboravljene, a neke su stekle kultni status.

1. Korni grupa - "Blues" (Korni grupa)

Kada je Kornelije Kovač definitivno odlučio da zatvori priču vezanu za Korni grupu, 25. novembra 1974. održali su dva oproštajna koncerta u novosadskom "Studiju M". Zvanično su prestali s radom 1. decembra 1974. godine, a njihov album "Mrtvo more" pojavio se u prodaji sredinom '75. Biće to ujedno i prvi dupli LP neke domaće grupe, s tim što su pesme na njemu podeljene tako da su na jednoj ploči bili hitovi sa njihovih singlova, a na drugoj tri kompozicije koje su snimljene na pomenutom nastupu u "Studiju M". Tu se našao i desetominutni "Blues" u kome je došla do izražaja instrumentalna raskoš svih članova grupe, posebno Joze Bočeka, koji je svojom solo deonicom pokazao da za njega nema nepoznatog terena, a svakako je interesantno i ono što je pevački doneo Zlatko Pejaković.

Danas, kada se pomene Korni grupa malo je onih koji se sete ove kompozicije, možda i zbog toga što Korni grupu niko i ne vezuje za bluz, što svakako i ne treba da čudi ako znamo ostali deo njihovog repertoara.

U svakom slučaju, smatram da je ovo iskorak vredan svake pažnje i neretko pomislim kako je stvarno šteta što su muzičari ovakvog kalibra snimali pesme poput "Cigu ligu" ili "Trla baba lan".

Kornelije je svakako i na to pitanje imao svoje odgovore, ali to je priča za neki drugi put.

2. Srđan Marjanović - "Bluz za usnu harmoniku" (S. Marjanović)

Kantautor Srđan Marjanović je u prvoj polovini sedamdesetih godina značajne iskorake napravio kao akustičar, ali je prvi album "Srđan Marjanović i prijatelji" snimio uz podršku članova YU grupe sa kojima je i nastupao kao predizvođač na njihovim koncertima. S obzirom da se taj album pojavio u prodaji 1974. godine, Srđan spada u grupu retkih izvođača kojima je to tada pošlo za rukom, jer su se na prste jedne ruke mogli nabrojati beogradski muzičari iz sfere rok muzike koji su u to vreme uspeli da dobace do LP-ija.

Interesantno je da su za prateće glasove tokom snimanja ploče bili zaduženi članovi grupe Zajedno koju je predvodio Bora Đorđević, pa je on u pesmi "Vau vau" u kojoj Srđan peva o svom psu, imitirao lajanje i to veoma uspešno, što danas predstavlja svojevrsni kuriozitet.

Međutim, ono što je važno za ovu priču jeste da se na albumu nalazi instrumental "Blues za usnu harmoniku", gde se Srđan dokazao kao odličan izvođač na tom instrumentu. Ova kompozicija objavljena je i na disku "YU retrockspektiva" (Komuna 1994.), što opet govori da je to delo svakako vredno pažnje.

3. Bijelo dugme - "Blues za moju bivšu dragu" (G. Bregović)

Brega se već na prvom singlu grupe Bijelo dugme oprobao u žanru bluza s obzirom da se tu našla kompozicija "Ove ću noći naći blues", doduše na B strani. Znao je Goran vrlo dobro da bluz nikako nije u fokusu prosečnog domaćeg slušaoca pa se na A strani te ploče ipak našao polunarodnjak "Top". Daleko od toga da je "Ove ću noći naći blues" loša kompozicija, posebno ako govorimo o vremenu u kome je objavljena, ali na istinski biser Bregovićevog umeća kada je ovaj muzički žanr u pitanju, neće se dugo čekati.

Kada se krajem novembra '74. pojavio njihov prvi album "Kad bih bio bijelo dugme", kritičari su mu brže-bolje prilepili etiketu "pastirski rok" ponajviše zbog blejanja ovaca u uvodu naslovne kompozicije, što će kasnije mnogi zdušno iskoristiti kako bi posprdno govorili o njihovoj muzici.

Da li je to pastirski rok ili ne, procenite sami, što se mene tiče, na njihovom prvencu nalazi se kompozicija "Blues za moju bivšu dragu" koju bi u nekoj ličnoj listi onog najboljeg što je ostalo iza Dugmeta, stavio među prvih pet.

Sve je tu na svom mestu.

I tekst i melodijska linija, Bebekovo pevanje i Goranova gitara, Vladov Hemond i ritam sekcija, ali možda je najvažnije da je ovde kao retko gde pogođena atmosfera.

Oni bolji poznavaoci muzike znaju da je to najteže.

Čini se da su u ovoj kompoziciji momci iz Bijelog dugmeta pokazali šta zaista mogu i na šta su spremni.

Šta je posle bilo, odgovorilo je vreme.

4. Pop mašina - "Negde daleko" (Z. Božinović - R. Nemeček)

U trenutku objavljivanja drugog albuma "Na izvoru svetlosti" (1975.), Pop mašina je već stekla status beskompromisne postave koju "slušaju posvećeni", kako je to u svojoj knjizi "Fatalni ringišpil" naveo Aleksandar Žikić.

Pored ostalih kompozicija, na LP-iju se našao i bluz "Negde daleko" koji je snimljen na njihovom koncertu u beogradskoj Hali sportova 2. januara 1974. godine.

Bio je to jedan od ovdašnjih pionirskih bluz snimaka vredan svake pažnje, bolje reći delo koje je na ovim prostorima steklo kultni status, ponajviše zahvaljujući vanserijskom sviračkom i pevačkom umeću Zorana Božinovića.

Ova kompozicija se takođe našla i na njihovom sledećem albumu "Put ka suncu", što će biti i prvi koncertni LP neke domaće grupe.

5. Smak - "Blues u parku" (R. M. Točak - M. Glišić - Smak)

Kada su se članovi grupe Smak jedne hladne zime početkom sedamdesetih, našli u kraljevačkom parku jer ih je Kepina baka Draga, s obzirom da nije podnosila čupavce, izbacila napolje, Zoran (Milanović) je rekao Točku:

-Sviraj onaj bluz.

Tako je dok su proletale pahulje snega, počela saga o ovoj legendarnoj kompoziciji.

Ako je nekom na ovim prostorima tih sedamdesetih godina "pristajao" bluz, onda su to bez sumnje bili Točak i ekipa.

Iz provincije, siromašni kao crkveni miševi, sa vođom koji je sav satkan od mita ali i vlasnikom začuđujućeg, vrlo opipljivog gitarskog umeća, činilo se kao da smo dobili ovdašnjeg Roberta Džonsona, nekog ko je  muzici podredio baš sve.

Kada se 1975. pojavio prvi album grupe Smak, izgledalo je da se ovo nabrojano samo još uvećalo.

Njihova finansijska situacija i dalje je bila nezavidna, čak možda i lošija nego pre, mit o njima sve više je rastao, a Točkovo sviračko umeće naprosto je eksplodiralo.

Njegov solo u kompoziciji "Blues u parku" do današnjih dana ostao je nena..bljiv.

Svi sastojci jedne vanserijske partije su tu:

Tehnika i emocija, ton i melodija, svrsishodnost i "priča" koju duša kazuje.

Neka mi oproste svi drugi muzički genijalci, pa i sam Točak, ali to je naprosto neponovljivo.

Kada na sve to dodate i ostale sastojke, Glišićev nesvakidašnji tekst, Borisov vrišteći vokal i sve one harmonske i ritmičke eskapade, jasno je šta je ovu pesmu katapultiralo pravo u legendu.

Ovaj bluz je po mnogo čemu "tata" jugoslovenske gitarske muzike.

Nataviće se...

(Telegraf.rs)