Srđan Marjanović za Telegraf rs: Meni je muzika dala sve, ali je i uzela sve

Foto: Privatna arhiva Srđan Marjanović

Srđan Marjanović je svakako jedan od najvažnijih kantautora na ovdašnjim prostorima. U karijeri dugoj pola veka objavio je brojne albume, prokrstario nekadašnju zemlju uzduž i popreko svirajući u svakom mestu gde je bio pozvan i sarađivao sa mnogim relevantnim imenima domaće rok scene. Ovih dana raznim aktivnostima obeležava tih svojih "50 sentimentalnih" muzičkih godina, što je i bio povod za ovaj razgovor.

Preporučujemo

• Iza tebe je karijera duga 50 godina i priču o tome uskoro ćemo moći da vidimo u filmu koji je nedavno završen. Sve to propraćeno je albumom koji se već pojavio na CD formatu, a od pre nekoliko dana u prodaji je i vinil koji je objavio Fidbox.

Tako je, to je povodom 50 sentimentalnih godina, kako smo to sve i nazvali. Oko svega toga mi se na neki način stvarno složilo i skockalo nekoliko stvari, kao kada se mozaik složi i odjednom se otvori slika. Tako se sve dogodilo. Prvo su me za taj jubilej pozvali iz pozorišta DADOV, koje je nedavno renovirano, grad Beograd je to finansirao i sad je tu napravljen objekat koji je "boli glava", na neki način je to postao i glavni omladinski kulturni centar Beograda. Čitava zgrada je sređena, tu je sada jedna stvarno prelepa sala, počev od sedišta, preko ozvučenja i rasvete, sve je vrhunski urađeno. Oni su hteli da naprave nešto u znak zahvalnosti, da se na neki način za sve to oduže, pa su organizovali nekoliko koncerata koji su kulturološki interesantni za grad, pozvali su Vasila Hadžimanova, Jovu Maljokovića, Ođilu, braću Teofilović, takođe i mene. U početku sam mislio da to ne prihvatim, ali sam ipak promenio odluku, delom i zbog toga što je sve to snimano sa televizijskim kamerama. Na taj način je zabeleženo svih pet koncerata, pa između ostalih i moj. Kad je već sve tako, pozvao sam glumca Baneta Vidakovića koji je zajedno sa mnom otpevao pesmu "Mogao sam biti gej", potom Kokija iz grupe S vremena na vreme i Sašu Vasića, njega znam i sviđa mi se kako svira i peva. Oni su bili gosti na koncertu, a opet sam hteo da to budu ljudi koji su u mom fazonu, dakle kantautori. Tu je naravno bio i moj stari saradnik Bane Zarin i jedna devojka koja je pevala prateće vokale. Sve smo to napravili baš onako kako treba i koncert je stvarno bio dobar.

• Tako si došao do snimljenog koncerta.

Ljudima iz DADOV-a je bilo važno da se s tim nešto uradi. Oni su to potom dali na par televizija, a ja sam imao dozvolu da s tim snimkom radim šta god hoću i to mi je odjedanput bio "penal". Snimak je tonski bio jako dobar, to je radio Ivan Brusić, a on je što se toga tiče veliki profesionalac. Potom smo Duda Bezuha i ja izabrali četrnaest pesama, uradili postprodukciju i tako sam dobio kompletan album u živo. Vrlo brzo sam se potom dogovorio sa RTS-om da taj album objave, a zatim i sa izdavačkom kućom Fidbox u vezi LP ploče ali i filma koji smo pre neki dan završili i koji traje sat i sedamnaest minuta. Sa RTS-om je dogovorena promocija 13. juna, pa će tada biti promovisan i CD i LP ploča i film. Za film mi je trebao arhivski materijal od RTS-a, oni su mi po tom pitanju izašli u susret pa će imati pravo premijernog emitovanja filma.

Foto: Privatna arhiva Srđan Marjanović

• Pun pogodak!

Pa zbog toga ti i kažem da se sve skockalo poput nekog mozaika. Potpisali smo ugovor sa generalnim direktorom Bujoševićem gde smo garantovali da će RTS dobiti pravo premijernog emitovanja pre nego što pošaljemo film na neke festivale. Nešto od toga si mogao da vidiš i trejleru koji sam ti poslao, ali ne sve, jer u filmu su svi najznčajniji likovi iz sveta rok muzike u Jugoslaviji. Od Pece Popovića, preko Vlade Džeta, pa do Petra Janjatovića, Saše Gajovića i Žike Jelića iz YU grupe, dakle svih onih koji nešto znače u tom poslu, ima ih najmanje dvadeset. Naravno, u filmu i ja govorim o onome što sam radio tokom svoje karijere, o mojoj ulozi koja je vezana za grupe Ekatarina velika i Kerber, odnosno o onom što sam radio za RTV Ljubljana, o mojim albumima i svemu ostalom. Mislim da je film dobar i zanimljiv, da nije dosadan, čak smo to i skraćivali jer smo imali mnogo više materijala, pa smo na kraju došli do tih sat i sedamnaest minuta, što je maltene celovečernji film. Na promociji u RTS klubu pustićemo samo trejler, neće ići ceo film jer bi to bilo predugo, a RTS treba u neko dogledno vreme da ga emituje, videćemo kada će to biti. Nakon toga biće prosleđen i drugim televizijama, a svakako ćemo ga poslati i na neke festivale. Time sam na neki način zaokružio čitavu priču, jer pedeset godina u ovom poslu svakako je vredno svega ovoga što sam ti ispričao.

• Ako se okreneš iza sebe, počev od Omladinskog festivala u Subotici 1973. godine kada si za pesmu "Tražim" dobio prvu nagradu žirija, pa sve do današnjih dana, što je u stvari i period koji obuhvata film, da li bi nešto menjao u svojoj karijeri?

Veruj mi da ništa ne bih menjao. Možda sam mogao svašta da budem, uostalom ja sam pošto poto hteo da upišem režiju. Čak sam na kraju ušao i u taj uži izbor od pet kandidata ali me ipak nisu primili, ali opet - ko zna zašto je to dobro. I film počinje tako što kažem - meni je muzika dala sve, ali je i uzela sve. Ne znam kako bi moj život izgledao, možda bi bio bolji, možda gori, ali sam u principu naučio da svako jutro kada stanem pred ogledalo kažem: "Srki, pobednik je onaj, koji savlada svoju alavu guz..cu" ,  to je pravilo koje sebi barem jedanput u toku dana ponovim. Na neki način ceo život sam se držao toga i bio sam uvek zadovoljan sa onim što sam imao na raspolaganju i što sam na kraju krajeva i uradio. Još na početku te '73. kada sam imao dvadeset jednu godinu, potpisao bih da ceo život sviram samo u klubovima u koje može da dođe stotinak ljudi koji žele da slušaju to što ja sviram, ništa mi više ne bi trebalo do kraja života.

• Sada iza sebe imaš osamnaest albuma.

Tako je, ali suština cele priče je da voliš muziku i ako si sretan što to radiš, briga te za sve ostalo. Studirao sam tu žurnalistiku, to sam morao zbog majke i oca da zvršim. Keva me je stalno proganjala i govorila da ću jednog dana umreti od gladi ako se budem bavio samo muzikom jer to je nepouzdan posao i onda sam stvarno gledao da nekako završim taj fakultet, pa sam potom pisao i za neke novine. To je godilo neko vreme mojoj sujeti, ali onda sam shvatio da ja pišem o mojim drugovima sa kojima pijem kafu svaki dan i sad ja njima popujem, pišem recenzije o njihovim albumima i njihovim pesmama, a to su ljudi koji jedu isti hleb kao ja. Čekaj! - rekao sam sebi - neću više to da radim i tako sam digao ruke od novinarstva. Mada, znao sam da će možda doći taj dan kada ću opet nešto početi da pišem jer mi je to bilo u opisu onoga što sam studirao. Ipak, stalno sam čekao da to bude zrelo. Mislio sam - još sam mlad, radiću to kad spucam neke godine u leđa, kada budem imao neko životno iskustvo, pisaću kada budem imao o čemu da pišem. I evo, te neke pozne godine su došle, pa sam počeo polako da se okrećem ka tim knjigama i to me na neki način raduje koliko i muzika. Kako vreme odmiče, kako si stariji, čovek se sve teže i teže pokreće. Sve te neke stvari, od nošenja pojačala, putovanja, sada malo teže padaju nego ranije i zbog toga mi te knjige ipak predstavljaju neki lakši posao.

Foto: Privatna arhiva Srđan Marjanović

• Uvek je dobro malo skrenuti sa tog nekog ustaljenog koloseka, pa ti bude draže kada se posle vratiš.

Tačno je i to što govoriš, a opet i jedno i drugo volim, te knjige su kao neke dugačke pesme.

• Jedan si od prvih i veoma priznatih akustičara sa ovih prostora ali imao si i one "električne" faze sa grupom Puma itd. Interesuje me koja ti je faza od te dve draža, ili su to ipak neke nerazdvojive celine koje su dopunjavale jedna drugu?

To je dobro pitanje i prema tebi moram da budem iskren. Da sam mogao, ceo život bih svirao u bendu. Ništa lepše nema, barem za mene, ne znam za druge ljude, kod njih je to možda drugačije. Voleo sam to strašno, ali sam posle desetine godina sviranja u raznoraznim bendovima skontao da je to Sizifov posao. Jako teško ćeš naći četiri čoveka koji isto misle i pritom mogu da izdrže gomilu godina zajedno. To je veoma teško. Obično uvek ima jedan koji "koči uzbrdo", koji hoće nešto drugo, ili dvojica koji vuku na neku drugu stranu, neko nije zadovoljan količinom novca koji dobija, hiljadu tu stvari ima. Meni se to u jednom trenutku popelo na vrh glave i tu sam shvatio da je za mene najbolje da budem sam svoj gazda. Ako mogu da sviram sam, a mogao sam, jer sam tada otkrio da postoje Dilan i Donovan koji su radili sami, pa sam tada rekao sebi - kad mogu oni mogu i ja. Slušao sam šta oni sviraju i ukapirao sam da sviram bolje od njih, a ujedno i da je to možda najbolja varijanta za mene, pa sam se okrenuo toj akustičnoj svirci i to se pokazalo kao prava stvar s obzirom na senzibilitet koji ja negujem, na tu emotivnost koju imam u svojim pesmama. To nekako najbolje ide uz akustičnu gitaru i tako sam ostao na tome. Imam Baneta (Bane Zarin, klavijaturista, op. autora) koji je moj prijatelj već "hiljadu godina", on nikad nije "kočio uzbrdo", a nisam ni ja kada je on u pitanju, jako se dobro slažemo evo gotovo četrdeset godina i verujem da će tako ostati do kraja našeg života. To mi sasvim odgovara, čak više i nemam želju da imam koncert s pravim bendom. Naravno, kada sam imao velike koncerte angažovao sam ceo bend, ali mi je najlepše i najbolje se osećam kada sviram samo sa Banetom. On sada malo teže peva, što mi je jako žao, u tome smo se takođe super slagali, pa zbog tih problema u poslednje vreme sa nama ide i Mirjana Konjikovac, koja je stvarno super devojka i mnogo dobro peva prateće vokale. Ali dobro si me to pitao, kada bi bilo prilike opredelio bih se da do kraja života sviram s bendom, ako bih mogao da pronađem ljude koji bi bili posvećeni tom poslu, koji bi bili svi za jednog jedan za sve i koji bi podjednako "ginuli" za tu priču. Međutim, to se jako retko nalazi i jako je teško to održati, pa sam tako došao do toga da budem sam krivac za sve. Ako je dobro, sam sebi aplaudiram, ako je loše ne mogu da krivim nikog drugog, već jedino samog sebe.

• Nedavno si učestvovao na prvom Kantarion festivalu u Trebinju. Kakve utiske nosiš sa te manifestacije?

Nosim jako lepe utiske, ali opet vezano za ovo tvoje prethodno pitanje, od te starije garde nema više puno ljudi koji se bave muzikom na ovaj način na koji se ja bavim, jedan sam od retkih u Srbiji. Bilo ih je ranije mnogo više, ali sada to nije tako. Imao si recimo jednog Draga Mlinarca u Hrvatskoj, ali i tamo ih je sve manje. Ivica Percl je preminuo, Ibrica Jusić samo periodično nastupa...

• Nekad je i Tomaž Domicelj bio važna figura takvog muzičkog izraza.

On isto više ne radi nego što radi, malo je tih ljudi danas ostalo. Kada me je Brano Likić pre par meseci upitao da li bih došao, odgovorio sam potvrdno jer takav festival ne postoji i pravo je čudo da se neko do sada nije setio da to napravi. On je baš "poginuo" da bi sve to organizovao i bilo mi je veoma drago što se posvetio tome, jer gomila mladih ljudi egzistiraju kao kantautori i voleli bi da se iskažu na taj način. To je stvarno super ideja i znam da će već sledeće godine Brano to organizovati tako da se tu prijavljuju mladi kantautori, ovo sada je bio dobar marketing za festival, nije želeo da to bude takmičarskog karaktera i mislim da je to odlično uradio. Bilo je šesnaest izvođača, od kojih sam ja znao možda pet ili šest ljudi, zajedno sa Dadom Topićem, Branom Likićem, Slobom Kovačevićem, Alfijem Kabiljom i Rankom Slijepčevićem. Ovi drugi su neki potpuno novi likovi za mene, ali vidim da oni nisu od onih koji se od danas bave tim poslom, videlo se po njihovim nastupima da su to ljudi koji su ozbiljno u toj priči. Bilo mi je drago da sam ih upoznao i super je to što je Brano pozvao ljude iz regiona, čak je bilo i onih koji žive u inostranstvu. Par ljudi koji su učestvovali žive u Švedskoj, tako da mi je drago što sam bio deo toga i što sam mu svojim dolaskom dao vetar u leđa, a takođe i Dado Topić i par ovih ljudi koje sam pomenuo. Svi su došli kao pravi entuzijasti da podrže celu priču i super smo se proveli. Poslednji put sam bio u Trebinju pre trideset godina i mnogo mi je drago što sam ponovo bio tamo, lep je grad i dobri su ljudi. Rekao sam Likiću da bi Trebinje trebalo da prihvati to kao svoj festival, da to ne bude festival koji Brano Likić tu organizuje, već da gradski oci stanu iza svega i mislim da će se to najverovatnije i dogoditi. Čak bi možda trebalo ići i na viši nivo, da Republika Srpska stane iza festivala, jer tako nešto nema u regionu a pogotovo što ni sama Republika Srpska nema ništa slično. To je kultura koja pripada svima nama i Brano mi je rekao da ima neke kontakte sa ovima u vladi pa će probati da napravi nešto sa Ministarstvom kulture i to bi stvarno moglo da bude mnogo lepo. U svakom slučaju sala je bila prepuna publike i bila je baš onako frka za ulaznice, sve je propratila i CMC Televizija Croatie Records, oni su takođe bili pokrovitelji festivala pa će te neke snimke i objaviti. Mislim da je cela priča sama sebi prokrčila put i da sve to ima budućnost, napravljen je taj neki marketing kroz ta dešavanja tako da ljudi sada već znaju za festival. Kada sam se vraćao natrag, zvali su me sa Prvog programa Radio Beograda da me pitaju o utiscima sa Kantarion festivala, što znači da je to propraćeno u regionu. Mislim da je Brano time napravio pravi potez, verujem da tu neće stati i da će nastaviti da sve to gura dalje. Ja sam mu čak predložio da možda ponovo revitalizujemo turneju koju sam imao pre gomilu godina...

• "Četvorica za mir".

To je bila turneja koju sam imao sa Tomažem, Mlinarcem i Perclom. Sad je penal što se tiče trenutka u kome živimo za tu priču o miru. Verujem da bi ta ideja "Četvorica za mir" bila super u ovom vremenu kada je rat na "dva minuta" od nas. Naravno, može da nas bude i petorica ili šestorica, nema veze, ali je odlična priča i mislim da bi to prošlo jako dobro u gradovima celog regiona, ali hajde da sačekamo da vidimo šta će vreme da pokaže.

• Da rezimiramo: 13. jun, RTS klub, promocija filma i albuma "50 sentimentalnih godina".

Tako je, to je u zgradi Radio Beograda, promovisaćemo CD, LP i film i biće tu svi ljudi koji su najznačajniji u svetu novinarstva, rok publicistike, kritičari, dakle sudionici tih 50 godina, na ovakav ili onakav način. Dobro je i to što je RTS dao dobru reklamu za promociju, to trenutno ide i na televizijskim i na radio programima. Zanimljivo je da nema gotovo nikoga iz te sfere sa kojim nisam sarađivao. Kad smo pravili sve to i kad smo počeli da vraćamo unatrag celu priču, skontao sam da gotovo i nema onih sa kojima nisam radio, tako da ko god je iz ovog našeg sveta, sigurno će mu biti zanimljivo da pogleda ovaj film.

(Telegraf.rs)