Brano Likić za Telegraf rs: Suština je da smo već prvim festivalom isprovocirali ljude u pozitivnom smislu

Foto: Kantarion festival/Jovan Vidaković

Prvi festival kantautorske muzike prigodnog imena "Kantarion" održan je 16. i 17. maja u Kulturnom centru Trebinje. Učestvovali su: Brano Likić, Dado Topić, Slobodan M. Kovačević, Srđan Marjanović, Ranko Slijepčević, Aleksandar Kabiljo, Todora Stojinović, Ekrem Softić, Amir Misirlić (uz podršku Asmira Spahića i Slavena Janjića), Dubravko Duco Knežević, Marko Govorčin, Davor Mucić (uz podršku Ivana Aleksijevića) i Goran Duka. O svemu što se događalo u tih par dana, ali i o onome što planira za sva naredna okupljanja koja će za cilj imati promociju ovakve vrste muzike i afirmaciju izvođača svih generacija, razgovarao sam sa idejnim tvorcem i organizatorom festivala, Branom Likićem.

Preporučujemo

• Kako si došao na ideju za pokretanje ovog festivala?

Prije nekoliko godina počeo sam sam da nastupam prateći sebe na gitari, želeo sam da istestiram kako sve to ide. Tada sam vidio da publika uživa u tome, da je to pravi način na koji treba komunicirati sa slušaocima. Naravno, to su uvek manji prostori i tu se tokom svirke nečuje muha kad leti, tako da taj zvuk gitare i ta poruka koju pjevam direktno dolazi do tih ljudi koji tu sjede. To je bilo stvarno jedno predivno iskustvo i ja sam shvatio da je to ono što u muzici treba, dakle taj direktan kontakt, bez glamura, bez velikih razglasa, efekata itd. To u ovom momentu u muzici nedostaje. Tu sam shvatio kako bi bilo dobro da okupim takve ljude na jednom mestu i da stvaramo nove Šobiće, nove Dilane, da predstavimo neke nove ljude koji nose neku poruku. Pa evo, Dilan je dobio Nobelovu nagradu, što znači da je sve to nakon mnogo godina postala priznata stvar i takvim ljudima treba dati krila, to su istinski stvaraoci. Oni ne moraju biti virtouzi, oni mogu svirati na jednoj žici, ali istovremeno i prenjeti poruku nad kojom će se slušaoci zamisliti i koju će razumjeti. Naročito od vremena kada se pojavila Korona, ljudi su sve više postajali usamljeni, a ti kada sviraš pjesmu kažeš - nisi jedino ti usamljen i ja sam. Hajmo djeliti tu samoću, taj neki zaboravljeni romantizam, neke lijepe misli o ovom životu u kom smo svi samo putnici, sve to kratko traje. To je jedini način da preživimo, da se osvrnemo i da kažemo - pa i ti možeš biti kantautor jer to ne znači da trebaš biti virtouz kao što je Blekmor. Tu se zapravo radi o emociji.

• Jako je zanimljiv naziv koji ste odabrali za festival - Kantarion. To je u stvari simbioza jednog cveta i muzike.

Upravo smo napisali objašnjenje na našoj web i FB stranici u vezi toga. Pazi, moje porjeklo je hercegovačko, a to su predjeli koji su puni bilja. Moje bake i djedovi su se time bavili i uvjek je ostala ta neka priča o kantarionu kao nekoj lekovitoj biljci koja pospešuje serotonin, "hormon sreće" i koja cvijeta cijelo ljeto da skupi sunčeve zrake i pruži ih ljudima za vrijeme tamnih mjeseci. Nisam ja dao ime festivalu, već se to desilo u jednom razgovoru sa Nedžadom Begovićem (višestruko nagrađivani filmski režiser i scenarista, op. autora), koji je isto porjeklom Hercegovac, pa sam mu rekao da planiram festival i da bih volio naći neko ime koje je vezano za Hercegovinu. Odmah je rekao - kantarion! U reko' super, kantarion - kantare (kantare - na italijanskom znači pevati, op. autora) tako je nastala ta ideja koja se može tumačiti i kao puno sunca, optimizma, mirisa bilja, dobrog raspoloženja, pjevanja, muzike.

Foto: Kantarion festival/Jovan Vidaković

• Kako su reagovali izvođači kada si ih pozvao da budu učesnici prvog Kantarion festivala?

Sa radošću. Neverovatno, koje su to reakcije. Pozovem Slobu Kovačevića, on je legenda i poznat preko Indexa, Pro Arti i grupe More. Taj je razgovor bio negdje uveče oko deset sati i on mi kaže: "Brano, posle ovog tvog poziva ja ću noćas mirno spavati." Znači, ljudi stvaraju konstantno. Mi imamo taj neki odnos po kome samo mladi stvaraju. Ne! Iskustvo je ključ u muzici. Slobo mi još kaže: "Ja toliko pjesama pravim i ovo što si me pozvao, to mi znači više od svega i radujem se da ćemo se okupiti svi na jednom mjestu." Slično je bilo i sa Srđanom Marjanovićem koji ni jednog trenutka nije razmišljao u vezi dolaska. Oduvek mi je Srđan bio neko ko je jedinstven i pionir u tome, kad se pomene riječ kantautor, uvijek bih nekako pomislio na njega. Dada Topića izuzetno cjenim i taj njegov rad s Tajmom. Setimo se samo onog njegovog stiha "ova pjesma želim da je moja" i odmah je sve jasno. On je u svemu tome poseban, ali i svi ostali naravno. Todora je bila jedini ženski izvođač (Todora Stojinović iz Mačvanske Mitrovice, pobedila je 2013. godine na Omladinskom festivalu u Subotici sa svojom pesmom "Dodole", op. autora) nju sam upoznao na Subotičkom festivalu, kada je pobjedila sa svojom grupom Šesto čulo. Ona je stvarno posebna, naročito zbog toga što je profesorica ruskog i nemačkog jezika i nosi taj neki drugi senzibilitet, što se pokazalo odličnim. Došle su tu čitave grupe ljudi, iz Sarajeva, Beča... Recimo, došao je režiser Renato Tonković, koga nisam poznavao, on je radio film "Izgubljeno dugme" o Ipetu Ivandiću. Tu su naravno bili i moji partneri iz Croatia Records, odnosno Jugotona, koji su takođe snimali svoje priloge pa će kompozicije sa festivala biti objavljene na jednom CD-u, jer želim da to ostane zabilježeno a svakako će tu biti i nekoliko dokumentarnih filmova. Tu su recimo bili i ljudi iz Crne Gore, predstavnici medija, Radio Most i još neke televizije. I oni su bili oduševljeni i predlagali da sledeći festival bude u Budvi. Jedan menadžer je predložio da se organizuje turneja po gradovima. Znači ima ideja, "isprovocirali" smo ljude i tu vidim neku svijetlu budućnost festivala. Ono što je takođe značajno, jeste da smo imali tu panel diskusiju koja je bila stvarno izvanredna jer ljudi su tu ispričali svoje priče, šta im to znači, način na koji nastaje jedna pjesma. Uglavnom su govorili o jednom čudnom procesu, da autor biva dotaknut nekom nevidljivom rukom i da nije svjestan šta se dogodi u tom momentu stvaranja, što je za nekoga sa strane bilo jako interesantno. Otkrili smo neke svjetove koji su za neke obične ljude neshvatljivi u smislu tog nekog procesa kreacije. Ja sam takođe rekao da je jako važno biti deo grupe, jer ako mi nastupamo grupno, u tom slučaju skrećemo pažnju na sebe. To je on priča koju sam ti još ranije govorio o osnivanju Kreativne koalicije, to je nastavak toga. Cijela ta ekipa je otišla presretna, javljaju se, napokon smo bili jedna grupa istih i što Todora kaže u jednom svom postu: "Shvatila sam da pravo stvaralaštvo nikada ne prestaje, to je priča koja traje do kraja života."

• Kakav je bio sam koncept festivala, kako je zamišljen? Video sam na primer da je Slobo Kovačević izvodio njegove poznate pesme "More" i "Sami sebi mi smo krivi". Da li su u programu trebale da budu neke kompozicije koje su nastale ranije, ili neke nove?

Ovaj prvi festival sam zamislio kao revijalni, pa je neko izvodio pjesme od ranije, a neko nove. Dogovor je bio da svaki autor izvede dvije pjesme, pre toga ide najava u kojoj ispriča šta će svirati i pjevati da bi to približio publici. Jedino je Dado na kraju otpjevao četiri pjesme, a to sam dozvolio iz razloga što su bili divni muzičari na sceni i to Ivan Aleksijević koji je došao iz Beograda i Marko Govorčin. Ja sam na probi njihovom svirkom isprovocirao Dadu kod koga se probudio jedan pravi vulkan i to je bilo jedno grande finale. Uglavnom je to zamišljeno - jedan čovjek, jedan instrument, i njegova pjesma, ali iskočili smo malo iz koncepta zato što je to prvi put.

• Primetio sam da je par puta bilo više izvođača na bini, a ne samo pojedinci koji sebe prate na gitari ili klaviru.

Ma može neko i lupkati na bubnju i ispričati nam neko svoju muzičku priču, ako je to interesantno, ne mora to biti vezano za neki određen instrument. Bilo je i takvih situacija. Recimo Davor Mucić je pozvao Ivana Aleksijevića, Amiru Misirliću sam u jednom intervjuu obećao da će učestvovati i on je recitovao jednu pjesmu zajedno sa Asmirom Spahićem, tako da je to bila interesantna kolaboracija, a potom im se pridružio na bini i jedan gitarista iz Češke.

Foto: Kantarion festival/Jovan Vidaković

• Festival je trajao dva dana?

Zamislio sam da jedan dan imamo na bini stare asove, a drugi dan neke mlađe izvođače s novim pjesmama. Onda se ispostavilo da je to malo komplikovano tehnički, pa smo odlučili da to bude zvanično jedan dan, pre toga su bile probe i imali smo tu panel diskusiju, ali svakako snimalo se, družilo se, tako da je i to vreme kvalitetno utrošeno.

• Pomenuo si da je u publici bilo i ljudi sa strane, ali kako je lokalno stanovništvo na sve to reagovalo? Kako je njima sve to izgledalo, odjedno su se tu našla neka poznata imena?

Publika nije mogla da vjeruje da će svi ti ljudi biti na tom mjestu i da će doć. I onda se pojave svi ti izvođači koji su kao mala djeca, niko se tu nije ponašao kao zvijezda, sve se spontano događalo. Obećao sam predstavu, to se i dogodilo i na kraju sam rekao: "Vrijedilo je".

• Znači od strane Croatia Records možemo očekivati CD izdanje vezano za festival?

Svakako, to smo dogovorili i oni su u taj posao uključeni kao partneri.

• Plan je da festival postane tradicionalan i već je vreme da se razmišlja o sledećem.

Znaš šta je interesantno? Mi nismo na velika vrata objavili konkurs za sledeći festival, jedino preko Facebooka i odmah su počele stizati prijave sa novim pjesmama, to je bilo zapanjujuće. Javilo se najviše ženskih izvođača sa tako dobrim pjesmama, sviraju gitare, klavire, iznose neke priče koje nismo dosad čuli. Generalno, mi smo na ovom prvom imali samo jednu damu, a sada u ovim prijavama kojih je preko 150 došlo...

• Čekaj, znači već sada je stiglo više od 150 prijava za sledeću godinu?

Upravo tako, sad je problem kako praviti selekciju. Juče mi jedan roker iz Banja Luke koji je legenda tamo, kaže: "Sledeće godine i ja nastupam." Znači "isprovocirali" smo ljude. To je suština.

Foto: Kantarion festival/Jovan Vidaković

• Ako je toliki broj zainteresovanih, neće biti nimalo lako da se napravi selekcija izvođača.

Moja ideja je bila da ja imam svugde selektora. Znači, imam Gorana, imam Nikolu, pa nekog iz diskografske kuće i da oni predlažu izvođače. To je ono što sam zamislio.

• Interesantno.

Pa recimo ti ćeš najbolje znati ko je iz tvog kraja vredan pažnje. Evo, Nikola Glavinić mi je već poslao tri imena, recimo neko iz Slovenije mi pošalje predlog, ili iz neke druge regije i problem je rešen. U suštini, festival je jednostavan, možemo svirati ja i ti i još dvojica po dvadeset minuta i opet će biti održan. To nije opterećeno velikom tehnologijom, nekim zahtjevima, a to je ogromna prednost.

• Malopre si pominjao da je bilo predloga da festival sledeće godine bude održan u nekom drugom gradu a ne u Trebinju.

Bilo je tih predloga, ali za sada ostaje u Trebinju.

• Ove godine je bilo petnaest izvođača. Da li će i ubuduće to biti neki okvirni broj ili će se to menjati u zavisnosti od broja prijava na konkursu?

Rekao sam ti za onu varijantu da bih uvijek sve to pravio tako da jedno veče budu ovi afirmisani, a drugo neki manje poznati izvođači. U planu su i te neke radionice, a treba dovesti i nekog stranog izvođača da bi sve to na neki način podigli. Ovaj koncept je svakako dobar. Petnaest ljudi je nastupalo sa po dvije pjesme, ali ako bi izvodili po jednu, onda bi ih moglo biti i trideset.

(Telegraf.rs)