Priče o pesmama: Kada se mladost i starost pogledaju - jesu li godine samo broj?

"Mislite da neću želeti da pevam "Satisfaction" nakon četrdesete godine? Pa radije ću umreti."

Ove reči Mika Džegera najbolje objašnjavaju zašto i danas kada ima osamdeset još uvek peva tu legendarnu kompoziciju ali i mnoge druge, nama dobro poznate i drage.

Preporučujemo

Da li bi se za njega moglo reći da je uprkos odmaklim godinama i dalje poseduje onu čudesnu energiju mladosti?

Da li mu neodricanje od onoga što najviše voli u tome presudno pomaže?

Mnoge naše dileme i strahovi vezani su upravo za starenje.

Sredovečni ili već stari ljudi uglavnom sa setom i nostalgijom govore o danima mladosti, neretko preispitujući sebe, a svakako je to posebno izraženo kada pristignu četrdesete i pedesete godine života.

Ni kod rok muzičara ništa nije drugačije.

Setimo se da je deveti studijski album grupe Jethro Tull koji je objavljen 1976. godine, imao jako zanimljiv naslov: "Too Old too Rock 'n' Roll: Too Young too Day!" - "Prestar za rock 'n' roll: Premlad da umre!".

Album je u samom nastanku bio zamišljen kao rok mjuzikl sa pričom o Reju Lomasu, ostareloj, penzionisanoj rok zvezdi, koja pokušava da izvrši samoubistvo i pada u komu.

Stihovi naslovne kompozicije svakako su upečatljivi:

"Nekada je posedovao Harley Davidson i Triumph Bonneville.

Brojio je svoje prijatelje u izgorelim svećicama

i molio se da uvek tako i bude...

Sada je prestar za rokenrol, ali je premlad da umre

Da, prestar je za rokenrol, ali on je premlad da umre."

Ijan Anderson je napisao ovu kompoziciju kada je bio na pragu svoje tridesete, dakle u vremenu u kojem se obično shvata da ste već odrasla osoba, kada počinju da se javljaju neke sumnje i preispitivanja, za razliku od one siline i bezbrižnosti koju najranija mladost obično nosi sa sobom.

I momci iz The Who, pevali su o tome u svojoj kompoziciji "My Generation" sa njihovog istoimenog albuma iz 1965. godine, u kojoj se nalazi onaj čuveni stih koji je tada sablaznio mnoge puritance:

"Da, ja se nadam da ću umreti pre nego što ostarim".

U trenutku kada je ova kompozicija objavljena, njen autor Pit Taunsend imao je dvadeset leta, a to su baš one godine u kojima vrela mladost najteže shvata zrelo doba (i obrnuto naravno), kada je taj jaz najizraženiji, što i jeste tema njegovih stihova.

Slično je razmišljao i Goran Bregović u naslovnoj pesmi albuma "Doživjeti stotu": "Strašna, strašna, gnjavaža u životu, doživjeti stotu, doživjeti stotu", a takođe i u kompoziciji "Dobro vam jutro, Petrović Petre."

Interesantno je da je i izuzetni omot ovog LP-ija, autora Mirka Ilića, za temu imao starenje. U prodaji su bile tri različite verzije i svaka je pokazivala žensku osobu koja je podvrgnuta plastičnoj operaciji, što je za ono vreme bilo više nego provokativno.

Moglo bi se ovako nabrajati ko zna do kada, setimo se recimo da je i Erik Bardon lamentirao nad mladošću u pesmi "When i Was Young" koju je kod nas prepevala Riblja čorba, a ovo je svakako tema iz koje proizilaze brojna pitanja.

Da li napuštanjem svojih ideala mnogo brže starimo, da li nas ljubav i smeh koliko toliko štite od tog neminovnog, prirodnog procesa?

Da li smatramo da se mladost ogrešila o nas jer nam nije dovoljno pružila, ili nije u onoj meri u kojoj mi mislimo da smo to zaslužili i šta nam donose godine koje su pred nama?

Ni domaći autori nisu bili imuni na ovakve i slične dileme, pa sam ovde odabrao tri takve kompozicije.

1. Arsen Dedić  - "O mladosti"

Pre svega pesnik i šansonjer, Arsen Dedić je izvršio ogroman uticaj na stvaraoce rok muzike sa ovdašnjih prostora, ili da budem precizniji - na one koji su umeli da ga čuju.

Ono što je kod njega svakako zadivljujuće jeste da je gotovo odmah otvorio karte i počeo da piše u prvom licu jednine, neštedimice deleći svoja iskustva i osećanja, ali ne malo puta i preispitujući sebe. Uostalom, setimo se naslova: "Kakve pjesme pjevati" ili "Kome to ja pjevam".

Ono što je takođe karakteristično, jeste da Arsenovi stihovi vrlo često "imaju adresu", bilo da su upućeni ženi ("Popodnevna pjesma", "Ne daj se Ines", "Una", Djevojka iz moga kraja", "Iva"), rodnom zavičaju ("U Šibeniku srce ja izgubih", "Dok gledam kuće"), roditeljima ("Šta mi mater skuva", "Moj stari i ja"), ali i mnogo čemu drugom.

Jedna od njegovih najlepših (ako se uopšte može izabrati najlepša) i svakako najpoznatijih pesama jeste "O mladosti", nadahnuti lament o danima koji su prošli:

Poklanjala si, al' si krala

I nevjerna si bila ti

Ne, suviše mi nisi dala

O mladosti, o mladosti

O, mladosti moja

To škrto Sunce što je palo

Ta ljubav jadna, kratki sni

Za uspomene to je malo

O mladosti, mladosti

Daj, stani na čas i daj mi snage

Da oprostim se bar od nje

I da mi društvo pjesmu svrši

I da se čaša ispije

Još prepun nade, šta da radim?

Na pola puta tek smo mi

A jutros već su drugi mladi

O mladosti, o mladosti

O, mladosti moja

Pa zbogom, budi bolja s drugim

I daj mu više nježnosti

Jer to je ništa što ja gubim

O mladosti, mladosti

Daj, stani na čas i daj mi snage

Da oprostim se bar od nje

I da mi društvo pjesmu svrši

I da se čaša ispije.

2. Prljavo kazalište - "Sve je lako kad si mlad"

Ima onih koji tvrde da su tri ključne grupe jugoslovenskog panka bile Pankrti, Paraf i Prljavo kazalište. Opet, drugi smatraju da se tu neizostavno mora dodati i Pekinška patka. Bilo kako bilo, kada su 1979. godine Prljavci objavili svoj prvi album, Jasenko Houra je bio devetnaestogodišnjak u čijim je venama snažno strujao pank. U to vreme možda nisu najbolje znali da sviraju, ali su svakako imali šta da kažu, uostalom, tako je bilo i sa mnogim svetskim pank facama. Ipak, njihovo nevešto sviranje nije predstavljalo smetnju da album bude proglašen za jedan od najboljih debija kada je domaća muzika u pitanju. Uprkos tome, Houra je vrlo brzo odustao od panka, pa je njihov sledeći LP "Crno bijeli svijet" obilovao ska zvukom, ali opet je to bio pun pogodak, pa je nekoliko pesama sa ovog ostvarenja činilo svakodnevni muzički meni na programima mnogih domaćih radio stanica. Već na sledećem albumu "Heroj ulice" mnogo više su se približili standardnom rok izrazu, što su praktikovali i na četvrtom LP-iju "Korak do sna", iz 1983. godine. Tako je Houra u neke tri-četiri godine prošao put od pankera do hrvatskog Brusa Springstina i još dalje - pronašao je model pisanja svojih pesama u onome što su radili U2. O njegovim kasnijim muzičkim izletima radije ne bih, ali čini se da je u pesmi "Sve je lako kad si mlad", pored ostalog, paradoksalno opisao i usud svog pregalaštva: kada je prebacio dvadesetu, njegova britka moć zapažanja sve više i više se topila, što je primetno sa svakim sledećim albumom.

Uglavnom, Houri i jeste išlo lako dok je bio mlad, ali stvar je u tome da njegova mladost nije ista kao kod drugih.

Već sa dvadeset i nekom, on je bio neki sasvim drugi Houra, sklon tamburašima i sasvim drugačijim stihovima.

Možda to i nije loše, ali za jednog pankera ipak je prerano.

Sve je lako kad si mlad

svako odijelo dobro ti stoji

ma svaka rana manje boli

o da, o da, o da

Sve je lako kad si mlad

lakše okrećeš leđa sreći

baš te briga s kim ćes leći

krv i suze mogu teći

Sve je baš lako

krv i suze mogu teći

O da, o da, o da

Sve je lako kad si mlad

lakše okrećeš leđa sreći

baš te briga s kim ćeš leći

krv i suze mogu teći.

3. Bijelo dugme - "Jer kad ostariš"

Bezimeni album Bijelog dugmeta koji poneko naziva "Kosovka devojka" po omotu na kome je reprodukcija poznate slike Uroša Predića, objavljen je 1984. godine.

Brega je tada imao trideset četiri i o starosti je očigledno drugačije razmišljao od Ijana Andersona. Nije ga baš zanimalo da li je prestar za rokenrol, ali večito pitanje prolaznosti svakako jeste.

Valjda otuda i pesma "Jer kad ostariš" i stih - "Jedan za drugim, vozovi polako prolaze".

Prolaze... i ne daju se zaustaviti.

Usputne kratke stanice samo su odblesci sreće sa kojima sebe zavaravamo i za kojima večito tragamo.

Oduvek su mladost i starost činile neraskidivu suprotnost.

Kao noć i dan,kao ljubav i mržnja, kao jin i jang.

I mada je Brega govorio kako je upisao filozofiju da bi dobio neke odgovore, a pronašao je samo još više pitanja, ima i odgovora koji nas sami pronađu.

Tužni ili radosni, laki ili teški, obični ili nesvakidašnji.

Čini se da je Goran neke odgovore pronašao u ovim stihovima:

Jer, kad ostariš

Niko ne kuca na tvoja vrata

Ni potok s ribama od srebra

Ni mlado ždrijebe vlažna oka

Ni jabuka u cvatu

Niko

Samo ja, kad ostariš

Kao oblak u tvojoj kafi

Doći ću u grombi kaputu

I čuću kad ti se moje ime omakne

I krene

Polako, sama od sebe

Posljednja suza za mene

Jedan za drugim, vozovi polako prolaze

Kao i obično, stavićeš kaćune u prozore

Čini mi se da mjesec Ramazana počinje

Oooo, pomalo je tužno

Kada ostariš.

UMESTO ZAKLJUČKA

Bajaga i instruktori:

Godine prolaze nervoznim korakom,

godine prolaze mi stojimo

Jesmo li sretniji jesmo pametniji,

godine prolaze mi gledamo.

Arsen Dedić:

U privremenom redu

nekorištenih stvari

ni osjetili nismo

da sami smo i stari.

Dok vjerovali još smo

da svaki put se mijenja,

mi rekli smo si zbogom

govoreć doviđenja.

Neko mudar jednom je izjavio:

"U mladosti, dani su kratki, a godine su duge. U starosti, godine su kratke, a dani dugi."

Ako porazmislimo nad ovim, biće da godine ipak nisu samo broj, kako neki tvrde.

(Telegraf.rs)