Zaboravljeni albumi: Kozmetika - "Kozmetika", godine u kojima je Beograd išao u korak sa svetskim trendovima

Ne, ovde svakako neću pisati o događaju koji se zbio u pomenutoj emisiji, već je dovoljno napisano pa i izneto mišljenja ko je u pravu a ko nije i sve je, kako je to već kod nas običaj u ovakvim i sličnim situacijama, već sutradan prešlo u domen čaršijskih priča koje traju nekoliko dana i brzo se zaborave.

Međutim, interesantna je priča o beogradskoj grupi Kozmetika i njihovom prvom i jedinom albumu .

Preporučujemo

Verujem da mnogi od vas znaju da ono što povezuje ovu grupu sa Oljom Bećković, jeste kompozicija "Utisci"  koju je ona odabrala za špicu svoje emisije.

Da to nije uradila, ova ploča bi do današnjih dana bila sasvim zaboravljena, a ovako je makar jednoj od tih pesama produžen život "veštačkim disanjem".

Da budem precizniji, Kozmetika nije bila grupa u pravom smislu te reči jer oni koji su je pokrenuli i nisu bili  profesionalni muzičari, više je to bio projekat nekoliko ljudi okupljenih oko zajedničkih ideja koje su imali.

Kako je sve počelo?

Još u prvoj polovini sedamdesetih godina u Beogradu se okupila ekipa koja je volela muzički da eksperimentiše, uzeli su ime Dijamantski psi po nazivu albuma Dejvida Bouvija, a potom su napravili prve snimke.

Ime grupi je dao Vlaja Jovanović, a centralno mesto njihovih muzičkih eksperimenata bio je sinitisajzer "Cat", koji je Saša Nikolić doneo iz Pariza.

Saša je svakako bio neobična ličnost.

Igrao je košarku u Crvenoj zvezdi, da bi potom otišao u Pariz i tamo završio umetničku školu ali i ostao zadivljen onim što se tih godina dešavalo na Zapadu. Kada se vratio u Beograd, doneo je sa sobom pomenuti sintisajzer ali i želju da u glavnom gradu tadašnje zemlje uradi nešto što još nije viđeno. Već 1967. godine, uz pomoć Lazara Šećerovića i Brane Samardžića, osmilio je čuvenu diskoteku kod "Laze Šećera", koja se nalazila u podrumu kuće Jevrema Grujića, a sve je urađeno po ugledu na čuveni pariski disko-klub "Castel". Bio je to prvi plesni podijum u Beogradu , ali je vrlo brzo zatvoren. Žalbe stanara koji su živeli u blizini bile su neprekidne, pa je nakon godinu dana na posebnoj sednici Vrhovnog saveta odbrane SFRJ, doneta odluka da se diskoteka zatvori, jer "kvari naprednu socijalističku omladinu".

Šta je nateralo odgovorne da relativno brzo promene mišljenje nije sasvim jasno, tek nešto kasnije Saša je postao direktor "Cepelina", verovatno najpoznatije jugoslovenske diskoteke, u kojoj je bilo tri podijuma za igru i vrhunsko ozvučenje, štaviše, mnogo toga je urađeno po uzoru na čuveni londonski "La Valbonne", jedno od  tamošnjih najpoznatijih mesta za noćne izlaske, koje je - gle čuda - otvoreno '67. godine, dakle iste one kada je i Beograd imao diskoteku kod "Laze Šećera".

Foto: Goran Živanović

Vladimir Vlaja Jovanović, kome je otac bio Srbin a majka Ruskinja, u to vreme bio je harizmatični, beogradski art guru i slikar koga je pored muzike interesovalo još štošta, a ostaće upamćen i kao osnivač časopisa "Izgled", prvog jugoslovenskog fanzina za glamur (objavljeno je četiri broja), koji je bio zamišljen kao legendarni "Interview" Endija Vorhola. Još u vreme šezdesetih idol mu je bio Mik Džeger pa je po uzoru na njega pevao i svirao usnu harmoniku u grupi Hm koje se danas niko i ne seća. Na Likovnoj akademiji jedva je izdržao dve godine, a pored sebe je uvek imao vamp žene, čak kruži priča da je zbog njegove prelepe supruge - Holanđanke Marliz, jedan perspektivni beogradski reditelj postao homoseksualac.

Treći bitan član ove ekipe bio je basista Sloba Konjović, unuk kompozitora Petra Konjovića, čovek koji je svakako mnogo više poznat kao glavni muzički urednik na Studiju B i vrsni voditelj (čuvene su njegove emisije "Diskomer", "Parada albuma", "Vibracije"), jedan od nekoliko najvažnijih u Beogradu, ali i mnogo šire. Još krajem šezdesetih godina okušao se kao pevač u grupi Studenti, ali bez nekog značajnijeg uspeha.

Uglavnom, Sloba je u jednoj sobi u svom stanu u Jovanovoj 56, napravio improvizovani studio gde su njih trojica snimali svoje muzičke seanse koje su umele potrajati i po sedam-osam sati na dan, da bi potom sve to slušali i pokušali izdvojiti ono što je bilo koliko-toliko vredno.

Grupa Dijamantski psi neslavno je završila kada su Vlaja i Marko uhapšeni i osuđeni zbog gajenja marihuane.

Kažnjeni su rigorozno, za primer drugima, ali kako u svakom zlu ima i nečeg dobrog, Vlaja je kasnije govorio kako mu je zaduženje urednika zatvorskih zidnih novina kasnije dosta pomoglo kada je pokrenuo časopis "Izgled".

Možda je stvarno tako i bilo, a možda je sa ovakvim izjavama samo zbijao šale, vrag bi ga znao.

Kada su njih dvojica 1976. izašli iz zatvora, napravili su grupu Spajalice, da bi potom dve godine kasnije nastala Kozmetika (naziv grupe nastao je od spoja reči kosmička etika), u kojoj je Vlaja svirao gitaru i pevao, Marko Pešić se bavio sintisajzerima, Sloba Konjović je svirao bas, a Mihajlo Mihajlovski je bio zadužen za ritam mašinu. Kroz grupu prošao i veliki broj drugih muzičara, a jedan od važnijih bio je Goran Vejvoda, sin čuvenog jugoslovenskog diplomate Ive Vejvode. Goran danas živi u Parizu i iza sebe ima desetak svojih albuma.

Interesantno je da je Marko sin novinara Bogdana Pešića, a on je po nekim pričama bio jedan od prvih koji su u Beogradu pre rata sreli Tita.

Kasnije je tvrdio da budući predsednik tada nije znao srpski.

Kozmetika je imala i neke nastupe, doduše, nije ih bilo previše, a kako je sve to izgledalo, najbolje se može videti iz onoga što je Sloba Konjović ispričao novinaru Aleksandru Žikiću za njegovu knjigu "Fatalni ringišpil":

"Svirke su uvek bile u neobičnim kombinacijama. Jedna, kostimirana, na Novom Beogradu, bila je sredinom sedamdesetih i nju smo upriličili sa džez grupom Innamorata. Kada smo se pojavili nastala je opšta konsternacija. Koncert je verovatno muzički bio totalna katastrofa, jer smo se pogubili čim smo počeli, ali je sama naša rešenost da to izvedemo dovoljno jako delovala da su ljudi ostali zapanjeni. Komentari su bili u najširoj mogućoj skali, od pogledaj kretene, do ovako nešto nikada nismo videli. U drugoj varijanti je Goran Vejvoda svirao gitaru, Vlaja bubnjeve, ja bas, Marko... više ne mogu ni da se setim... to je bilo u SKC-u. Krenuli smo sa svirkom, koja se posle, valjda, pet minuta pretvorila u totalni delirijum, svetla su se pogasila i samo su povremeno sevala, devojke su izletele na binu i počelo je vrištanje i opšta buka u kojoj se muzika savim izgubila. To je bio jedan saundtrek koji je trajao nekih petnaest minuta, pre nego što se sve survalo u opšti haos".

Iz svega ovoga vrlo lako je zaključiti da je to bila jedna jako čudna ekipa. Po rečima Slobe Konjevića Miško Mihajlovski im se pridružio krajem sedamdesetih godina, tako što je prodao svoj auto i sav novac dao za kupovinu novog osmokanalnog magnetofona (Teac 80-8), koji su u to vreme nekako uspeli da nabave iz Amerike. Do tada su svoje sesije snimali na četvorokanalnom uređaju.

Što se njihovog albuma tiče, ta ploča se pojavila dosta kasnije, 1983. godine, u vreme kada Kozmetika faktički nije više ni postojala. Vlaja je otišao u Holandiju, Marko je planirao da se preseli u Ameriku, dok je Miško s Peđom Jovanovićem već osnovao duet D'Boys. Uglavnom, imena koja su gostovala na tom albumu čine jedan sasvim nesvakidašnji spoj: Raša Đelmaš (bubnjevi), Vlada Nikodijević (vokoder), Vuk Vujačić (saksofon), Zlatko Manojlović (gitara), Zoran Radetić (klavir), Žarko Kalmic (strings) Bora Pavićević Longa, (bubnjevi, udaraljke) Đorđe Ilijin (flauta), tu je bila i Biljana Trifunović Bezideja (njen glas je ostao zabeležen u kompoziciji "Ne da/ne nego i/ili"), Gile iz Orgazma, pa čak i Goran Bregović, doduše, snimak s njim zabeležen je par godina ranije. (album je nastajao u periodu 1979.-1981. god.) Stihove pesme "Utisci" napisao je Marko Pešić, a otpevao je Nebojša Krstić koga pamtimo kao člana Idola, a danas po nečemu potpuno drugačijem.

Na ploči su takođe pevali i Srđan Šaper i Bebi Dol. Omot, je, podrazumeva se, uradio Vlaja Jovanović.

Kada je novinar Nikola Erneri u jednom intervjuu upitao Slobu Konjovića šta su hteli da pokažu ovom pločom, odgovorio je:

"Hteli smo da pokažemo da i nemuzičari mogu da prave muziku".

To otprilike i jeste suština.

Album je predstavljao njihovu viziju elektro-art roka, a sve ovo nabrojano svakako je doprinelo njegovoj pompeznosti, ali publika je uglavnom ostala nezainteresovana.

Ovakve i slične priče već odavno su stvar prošlosti,  već prekrivene prašinom današnjeg sivila koje ekspresno usisava svaku kreativnu različitost, a uglavnom ističe ono priprosto, vulgarno i sasvim nazadno.

Nije stvar u tome da li vam se Kozmetika sviđa ili ne.

Iskren da budem, nisam ni ja previše mario za njih.

Međutim, tu grupu su činile jako interesantne, nadasve inteligentne ličnosti, prepune nesvakidašnjih ideja.

To svakako možete posmatrati na ovaj ili onaj način, ali jako je važno da shvatimo da ovde govorimo o vremenu u kome su sve te različitosti negovane i još važnije - tada su postojali ljudi koji su imali hrabrosti da tako nešto i ponude publici.

Današnjica je prepuna jednoličnosti, a jednoličnost je pogubna za svaku umetnost.

Pa nazdravlje nam bilo!

(Telegraf.rs)