Zanimljivosti iz sveta rokenrola: Tako su govorile velike zvezde popularne muzike

"Rokenrol je pogodio Englesku kao atomska bomba Hirošimu." (Kit Ričards, 1988.)

"Turneje, turneje, turneje... Ako ideš na turneje koju godinu, a posle više ne, to je sasvim u redu. Ali, ako si na turnejama već deset godina kao ja, to je već druga stvar. Stiče se osećanje kao da stalno nekog ili nešto čekaš. Kako se u stvari tada osećam? Želim samo da napokon stignem u tu salu i odsviram program pripremljen za to veče i to je sve. Ujutru kad se probudim, ne pitam šta treba uraditi. Već znam. Odlazimo do nekog glupog aerodroma, čekamo neki glupi avion, koji kao po običaju uvek kasni. Govorim ljudima zdravo i doviđenja, a da ni ne znam ko su. Čini mi se da sav taj ritual podesća na neki način na odlazak u vojsku. Tako vremenom, ako ne umeš od svega toga da se odbraniš, postaješ psihička olupina i polako propadaš." (Riči Blekmor, 1973.)

"Muzika je spoj dvoje ljubavnika: melodije i ritma. Melodija je žena, ritam je muškarac." (Karlos Santana, 1994.)

"U srednjoj školi sam bio najbolji na časovima trube, ali nagrade su uvek odlazile plavookim momcima. Tada sam odlučio, biću bolji od svakog belca." (Majls Dejvis, 1962.)

"Bez obzira na novac, na slavu, ja sam želeo da ostanem ono što jesam i drago mi je zbog toga. Kada sam video da stvari ne idu kako treba, seo sam i napisao dugo, dugo pismo. Bilo je to u nekom hotelu, negde u Americi. Napisao sam našim menadžerima da sam veoma ponosan na sve ono što smo mi kao grupa uradili, ali da više ne želim da ostanem u bendu. Dobar menadžer bi tada sigurno prekinuo turneju, bar ja tako mislim sa sadašnjeg stanovišta, ali odmah po prijemu pisma usledio je telefonski poziv i molba da ostanem u grupi za još dve sledeće turneje i jedan album. Pristao sam. Dobar menadžer bi u tim uslovima prekinuo turneju, pustio nas da se malo odmorimo, bez obzira na vreme, i ja bih ostao u grupi. Tako sam otišao iz Deep Purple-a 30. juna 1973. To je bio predivan period u mom životu. (Ijan Gilan, 1979.)

"Pre nego što sam počeo da uzimam heroin, mislio sam da su takvi ljudi hulje i slabići. Mislio sam da je to gubljenje vremena i uništavanje sopstvenog života. Kada sam odlučio da stvar probam, mislio sam kao i ostali da će to biti samo jednom. Posle tog prvog puta, posle prvog susreta s heroinom, shvatio sam zašto su ljudi onakvi kakvi jesu, shvatio sam zašto su u stanju da obijaju apoteke i ubijaju ljude da bi oteli lovu za fiks. (Erik Klepton 1974. - iz knjige "Erik Klepton Autobiografija".)

"Ljudi mi prilaze na ulici i kažu: Hej, ti si iz Rolingstounsa! I ja imam svoj bend. Kako da postanemo slavni i zaradimo brdo love? Šta treba da uradimo da bi napravili dobar bend? A ja im odgovaram: Pa vidi, zašto ne pokušate da gladujete? Čoveče, oni to jednostavno ne mogu razumeti, toliko su bogati. Mislim, jeste li ikada čuli za dobrog švajcarskog muzičara, slikara ili pisca?"

(Iz knjige "Lice rokenrola", Kit Ričards o onome što mu se događalo dok je početkom sedamdesetih živeo u Švajcarskoj sa Anitom Palenberg i decom.)

"Čini mi se kao da sam tek sad isplivao iz mraka koji me je dugo pritiskao, mislim da je Denijeva smrt tome mnogo doprinela. To se dogodilo neposredno pre turneje na kojoj je i on trebao da učestvuje. Gitarista Ben Kit, klavirista Džek Niče, bubnjar Keni Batri i ja, pokušavali smo da vežbamo zajedno s njim, ali on jednostavno nije bio u stanju da učestvuje u tome. Nije mogao ništa da zapamti. Bio je isuviše van svega i van sebe. Morao sam da mu kažem da se vrati u Los Anđeles. Ne ide, rekao sa mu. Nisi dovoljno pribran. Treba da se odmoriš. On me je samo pogledao i rekao: Ja nemam kuda da idem. Ipak, otišao je. Te noći su me pozvali i saopštili mi da je umro od preterane količine droge. To me je ubilo. To me je zaista oborilo, jer sam Denija mnogo voleo i osećao sam se odgovornim za njegovu smrt. Na svim koncertima tokom naredne turneje bio sam  izgubljen i nesiguran." (Nil Jang o gitaristi Deniju Vitenu iz njegove prateće grupe Crazy Horse, Rolling Stone, 1975.)

"Pisanje pesama je u osnovi kao udvaranje, kao zavođenje žene. Uglavnom je naporno." (Lenard Koen, 1972.)

"Naše grupi cure su bile veoma specifične. Ženske koje su nas pratile na turnejama nisu toliko želele da spavaju s nama koliko im je bilo važno da nam čitaju svoju poeziju, da diskutuju o knjževnosti ili da sviraju sopstvene kompozicije. To mi je u mnogo čemu odgovaralo jer nisam sklon tome da tek tako pokupim bilo koju curu sa ulice kada je očigledno da te takva osoba uopšte ne interesuje. To nisam mogao da učinim jer takav odnos smatram ponižavajućim. Ukoliko startuješ žensku samo zbog toga da bi je odveo u hotelsku sobu, moraš mnogo da se pretvaraš. Treba da se pretvaraš i ponašaš kao da u tome ima nečeg dubljeg. Ili treba da se pretvaraš da ti nije važno šta ona misli i da ti drugi ljudi uopšte ništa ne znače. Ja nisam mogao ni jedno ni drugo. Te devojke mi kao ljudi nisu mnogo značile, ali isto tako, nisam mogao da učinim nešto što mi je izgledalo kao ponižavajuće i uvredljivo. Naravno, njihova poezija me uopšte nije interesovala. (Pol Sajmon, Rolling Stone, 1972.)

"Nikada ne naštimavam svoje bubnjeve. Zašto bih podešavao nešto na čemu ću lupati čim izađem na binu. Jednostavno ću izaći, udarati po tome i promeniće se samo do sebe." (Čarli Vots, 1971. Iz knjige "Lice rokenrola".)

"U to vreme u Engleskoj si devojkama i dalje morao da ugađaš, plaćaš piće i večere pre nego što ti dozvole da im se približiš. Kad su grupe kao Black Sabbath ili Led Zeppelin počele da odlaze u Ameriku, nismo mogli da verujemo. Ribe su nam direktno prilazile i govorile: Ja bih da se kresnemo!  Niko od nas nije mogao da odoli". (Ozi Ozborn, 1980.)

"Pratio sam tragove u svom džipu i pešice, spavao sam pod grmovima meskite (biljka iz porodice mahunarki koju su starosedeoci u pustinjskim delovima Amerike koristili kao važan izvor hrane, op. autora) i u jarkovima. Slušao sam zavijanje vukova, tražio sam grumene zlata u starim rečnim koritima, satima sam sedeo pod grmovima manzanite (najopasnije drvo na planeti, toliko je otrovno da se nije preporučljivo ni stajati ispod njega tokom ili nakon kiše. Indijanci su umakali svoje strele u sok njegovog stabla, što je značilo sigurnu smrt onom koga takva stela zakači. Najviše ga ima u južnom delu Severne Amerike, op. autora) na starom indijanskom groblju, udisao sam zapadni vetar i priče koje on priča onima koji ga žele slušati. Napravio sam novu nadgrobnu ploču nekom čoveku iz Arizone koji nije uspeo. Hodao sam kroz lužnate doline gde su i drugi hodali pre mene, ali ih nisam uspeo preći. Jeo sam plodove meskite i cedio vodu iz pustinjskih kaktusa. Spasio me jedan šumski rendžer, zatekavši me kako ležim licem na zemlji, potpuno izgladneo. Naučio sam bacati bovi nož i ubiti zeca na četrdeset metara udaljenosti, ne iz zabave, već zato što sam bio gladan. Naučio sam šta je to pravi Zapad na teži način koliko mi je on bio dostupan 1965. godine. (Iz knjige "Čovjek zvani Cash" - Džoni Keš o svojim pripremama za album vestern pesama "Ballads Of The True West" koji je objavljen 1965. godine.)

"Uvek sam verovao da imam nešto važno da kažem i to sam i rekao. Moj Bog je rokenrol." (Lu Rid 1998.)

"Kad smo razmišljali o tome kako bi izgledao veliki uspjeh, mislili smo... da nam je nekako da dobacimo do toga da sviramo u Skenderiji, da nam gaža bude pedeset hiljada za večer. To nam je bio maksimalni domet, jer su, recimo, Indexi bili nedostižni. Oni su imali gažu od sto hiljada. To je bila maksimalna fantazija u koju je čovjek mogao da smjesti svoju karijeru. Misliti o pravljenju neke jugoslovenske karijere bilo je potpuno blesavo, jer u to doba nije bilo nijedne rokenrol karijere. Nama je, recimo, bila strašna fantazija kako da budemo bolji od Ambasadora. Možeš misliti koliko je mali bio naš problem u to doba! Recimo, Ambasadori su trebali da sviraju u Zenici, a mi dođemo i zamjenimo ih. Onda svi zvižde, zviždi ona stoka prije nego što počnemo jer nas ne poznaju. Onda mi krenemo da blatimo Ambasadore. Izađem ja i kažem: Oni nisu došli, a tada je Ismeta Dervoz pjevala s njima, zato što je Ismeta dobila menstruaciju, a i da nije, ionako ne bi došli. Mislim, bez veze. To su nam bili dometi." (Goran Bregović o početku karijere Bijelog dugmeta, Start, 1983.)

"Zlatni dečaci su se prvo prijavili kao muzičari i tražili vize. Međutim, Englezi su bili jako strogi, naročito to njihovo muzičko udruženje, koje nije tek tako dozvoljavalo strancima da održavaju koncerte po Engleskoj, pa su ih odbili. Potom sam ja napisao pismo organizatoru koji ih onda pozove kao šahiste, jer se viza u tom slučaju mnogo lakše dobijala. Naravno, poneli su instrumente i u tamošnjim klubovima su bili jako dobro primljeni. Boba Stefanović je tada bio njihov pevač i znao je napamet ceo repertoar Klifa Ričarda, i kada krenu, publika se prosto istopi. Autograme je tamošnjim devojkama potpisivao po telu, po koži. Onda se one po tri dana ne peru da bi sačuvale Bobin potpis." (Nikola Karaklajić o nastupima Zlatnih dečaka u Engleskoj, "Gramofonske priče", 2007.)

Nastaviće se...

(Telegraf.rs)