Petar Janjatović za Telegraf.rs: Bitno je da poruke nade dolaze sa svih strana

Foto: Željka Dimić

Nedavno se pojavilo peto, dopunjeno izdanje, Janjatovićeve Ilustrovane ex YU rok enciklopedije, što je bio dobar povod za razgovor sa nekim ko iz prve ruke može da posvedoči o mnogim događajima na domaćoj rok sceni: Kako je davnih godina, još dok je bio osnovac, Pera započeo saradnju sa legendarnim Nikolom Karaklajićem, otkuda je došla ideja za pisanje prve domaće rok enciklopedije i kako je potom doživeo neke politički obojene komentare od kolega iz branše, poput - "Ne veruj Srbinu, ni kada piše rok enciklopediju", šta se u domaćoj popularnoj muzici promenilo od 1998. godine kada je objavljeno prvo izdanje ove knjige do današnjih dana, čitajte u razgovoru koji sledi.

Preporučujemo

• Rođen si u Beogradu 1956. godine, a još kao gimnazijalac postaješ saradnik Nikole Karaklajića koji je u to vreme uređivao i vodio legendarnu emisiju "Veče uz radio”. Kako je sve to počelo, verujem da ti je ta saradnja veoma prijala i puno značila?

Raša, moj brat blizanac i ja smo počeli da se interesujemo za rokenrol krajem šezdesetih godina, pa smo tako i otkrili emisiju "Veče uz radio" koja je u tom smislu bila jedna od retkih, jer je na Radio Beogradu rokenrol muzike tada bilo tek u tragovima. Znalo se, ponedeljkom uveče trči se iz osnovne škole da bi se stiglo na vreme kući, ništa se drugo ne planira. I onda su Nikola i Peca Popović koji je tada bio saradnik emisije, organizovali letovanje za svoje slušaoce. I ko je bio zainteresovan trebalo je da pošalje pismo u kome bi se predstavio, a oni će na osnovu toga odabrati zanimljivu ekipu. Moj brat je poslao pismo i nedugo potom javio se Nikola Karaklajić i pozvao nas da dođemo u radio da se upoznamo jer mu se ono što je pročitao jako dopalo. Meni su se noge odsekle. (smeh) Otišli smo naravno, i odjedanput sedimo u kancelariji tu pored čoveka koji je do tada za nas bio samo glas iz radija. Nismo mogli da verujemo. Nikola je imao izuzetno prijatan glas, dobru dikciju, odlično organizovane rečenice. Tada smo bili osmi razred, znači maloletni, i trebalo je da naši roditelji daju dozvolu za to letovanje. Peca i Nikola su potom došli i upoznali naše roditelje. Tako smo otišli na naše prvo samostalno letovanje u Internacionalni kamp u Bečićima. Mislim da sam tada prvi put igrao stiskavac sa strankinjom. Bilo je nezaboravno. Tada smo živeli na Crvenom krstu u kući okruženoj velikom baštom i cvećem. Par godina kasnije Nikola mi je rekao da je kada je video sa kakvim roditeljima, i u kakvim uslovima odrastamo, ukapirao zašto smo nas dvojica takvi. Mislio je na naše građansko vaspitanje. To je bilo jako lepo s njegove strane, on se inače zalagao za takve vrednosti i imao je pedagošku crtu pa nas je potpuno neprimetno učio takvim stvarima. Sa druge strane, Nikola je govorio, ako ne grešim, šest jezika, pa sam zahvaljujući njemu shvatio koliko je to važno. Putovao je po belom svetu kao internacionalni šahovski majstor i dok nam je sve to prepričavao, čini mi se da nam je usadio želju za putovanjima i tu vrstu radoznalosti koja me evo, drži do sada.

• Saradnja sa Nikolom Karaklajićem i emisijom "Veče uz radio" bila je početak tvoje novinarske karijere, a kasnije si pisao za vrlo ugledne časopise, na prvom mestu Džuboks, potom Rock, Politikin zabavnik, Vreme, Dugu, NIN, Politiku... Sećam se nekih tvojih tekstova koje sam čitao u Startu itd. Bilo je to vreme u kome se, po svemu sudeći, mnogo više verovalo onome što se moglo pročitati u tim časopisima nego što je to danas slučaj kada su mediji u pitanju. Mislim da možemo reći da se mnogo više verovalo i novinarima koji su te tekstove pisali u odnosu na današnje vreme. Koji su razlozi za to? Da li je nedostatak novinara takvog kalibra u pitanju, odnosno onih koji su stručni za teme o kojima pišu, ali i urednika koji treba da budu još stručniji, ili je po sredi nezainteresovanost čitalaca koji su sve više željni nekih senzacionalističkih vesti?

Slažem se, ali hteo bih nešto drugo da kažem: Ljudi su tada strastveno čitali te tekstove i svađali se sa novinarima ako su ovi iznosili neka drugačija mišljenja od njihovog. Na primer, Dragan Kremer napiše tekst i onda su tu salve uvreda na njegov račun, hoću da kažem koliko je to ljudima bilo značajno. Kremer je recimo onomad u Džuboksu jako negativno pisao o novom albumu grupe Divlje jagode. Potpisao se kao Jagoda Divljan i još dodao: "Uredniče izvini, namerno sam kasnio sa ovim tekstom, da bi izašao u ovoj godini, jer sam u prošloj već dobio priznanje za najgori tekst, pa bih voleo da i ovaj ponese takvu titulu." Dakle, govorim o tome da smo dobili prostor gde smo se igrali kao deca i postojala je interakcija sa čitaocima. Bilo je značajno šta neko misli. Kad je novinar od autoriteta pohvalio neku novu grupu, na nju se odmah obraćala pažnja. A bilo je i mnogo pljuvanja. Setimo se recimo čuvenih duhovitih ali oštrih tekstova Pere Lukovića. Drugačije se doživljavala muzika, drugačije se upijala masovna kultura. Ovo danas je, kao što kažeš, sve na nivou trača. Evo, možeš misliti, ja sam postao zvezda prošle nedelje jer sam gostovao u emisiji koju je Cane napustio. Niko živi nije komentarisao o tome šta smo mi tu pričali i da je Canetu izašla prva zbirka poezije, samo trač. Nekako je danas mnogo toga vrlo površno, tako da ću i ja sledeći put da izađem iz neke emisije. (smeh)

Foto: Zoran Cekić

• Pa ako želiš da budeš popularan, izgleda da je to sada recept. Kada se kod tebe rodila ideja da napišeš prvu domaću rok enciklopediju? Verujem da je možda povod za to bila pojava stranih enciklopedija od kojih su neke prevedene i na naš jezik?

Kada sam krajem sedamdesetih krenuo da se muvam po Evropi, sa tih putovanja sam donosio muzičke knjige, bez obzira što sam išao auto stopom pa je bilo malo teško sve to tegliti, ali te knjige su mi značile i u profesionalnom smislu. Kada sam pisao neki tekst, nisam uvek iz glave znao koje godine je neki bend objavio određeni album, pa sam te enciklopedije koristio kao pouzdani vodič. Istovremeno sam ukapirao da bi bilo jako bitno da tako nešto postoji i kada je jugoslovenski rokenrol u pitanju. Negde tokom 1981. i '82. godine Dragan Kremer i ja smo uz pisanje u Džuboksu, radili emisiju "Ritam srca" na Studiju B, pa nam je Velimir Ćurguz Kazimir koji je tada bio urednik u Istraživačko-izdavačkom centru Saveza socijalističke omladine i predložio da napišemo enciklopediju domaćeg rokenrola. Meni je od tog predloga krenula voda na usta, ali istovremeno sam osetio i užasan strah jer je to ogroman posao. Kremer mi je tada rekao: "Čekaj, stani, sad je novi talas, jedanput nedeljno izlaze dobri albumi, dok napišemo knjigu i dok se ona odštampa, već će biti bajata." Tako da smo na kraju počeli da pišemo "Drugom stranom - almanah novog talasa u SFRJ", gde smo se u stvari bavili fenomenom tog muzičkog pravca i ta knjiga je stvarno dobro prošla kod publike. U radu na njoj značajnu ulogu je imao i David Albahari.

• Danas je poprilično retka.

Pa nema Saveza socijalističke omladine da uradi dopunjeno izdanje, odnosno reizdanje knjige. (smeh) Meni je svakako prijala čitava ta priča o domaćoj enciklopediji, pa sam potom razgovarao sa Pecom Popovićem, mislio sam da je logično da on to uradi, ali on mi je rekao da ne može da odvoji toliko vremena za tako veliki posao. Potom sam pričao sa Draženom Vrdoljakom (ugledni zagrebački rok kritičar, op. autora), pa mi je rekao da je tri puta počinjao da piše i potom odustajao jer je to grozno veliki posao. Negde krajem osamdesetih, rekao sam mu da ću ipak to da zagrizem i da počnem da pišem. Potom sam godinama pričao da radim na enciklopediji, a u stvari nisam ni jednu jedinu reč napisao. Vrda mi je rekao da ima jednu škrinju u kući, govorim naravno o periodu pre rata, u kojoj su pres materijali i sve i svašta što je sakupljao i predložio: "Dođi, ja te tu zaključam, ti to sve "pretabaš", izvučeš sve bitne podatke, a ja ću ti dodavati supu ispod vrata". Nažalost, to se nije desilo jer je počeo rat, ali ja sam tada najednom imao mnogo više slobodnog vremena nego inače i to je bio trenutak u kome sam odlučio da "zaronim" u tu priču. Izvukao sam sa tavana i podruma svu specijalizovanu muzičku štampu koju sam godinama sakupljao, krenuo da pakujem biografije i shvatio da se osećam dobro dok to radim.

• Tu prvu rok enciklopediju objavila je Geopoetika 1998. godine i ona obuhvata priod od 1960. do '98. Kod ovakvih izdanja ima nekoliko stvari koje svakako donose poteškoće prilikom pisanja. Na prvom mestu potrebno je odlučiti ko zaista zaslužuje da se nađe unutar korica jedne takve enciklopedije. Recimo, ima izvođača čija je diskografija mala, sastoji se od jednog ili par izdanja, a ostavili su veći trag nego neko ko ima pet-šest albuma. Kako si se borio s tim stvarima? Da pojednostavim: Koliko se tu može izbaciti neka lična pristrasnost?

Trudio sam se da izbegnem pristrasnost, ali nisam u tome uspevao zato što sam za neke bendove koji nisu napravili ozbiljnu karijeru ostao, na ovaj ili onaj način emotivno vezan. A opet, neki drugi koji su stekli određenu popularnost i imali ozbiljniju diskografiju, mislim da su ipak bili poput nekog klona, nisu pomerali stvari. Ima grupa koje nisam ubacio u knjigu a imaju po tri-četiri albuma, upravo kako si i rekao, a ima nekih koji su dobili prostor a imaju par singlova i jako je teško u tom smislu formirati kriterijum. U krajnjoj liniji, svaki put kada se pravi neki izbor, to bude diskutabilno. Nakon prvog izdanja knjige dok sam pripremao sledeće, svađao sam se sa samim sobom - što sam stavio ove, što nisam stavio ove. Naravno, bilo je mnogo lakše kada se pojavilo to prvo izdanje jer se puno ljudi javilo sa sugestijama i dobronamernim komentarima.

Foto: Ustupljena fotografija/Goran Živanović/Zoran Cekić

• Između ostalih i ja.

Tako je. Uglavnom, zahvaljujući tom prvom izdanju dobio sam neku ulogu "levka", jer je sve to počelo da se sliva kod mene i zaista mi je bilo neuporedivo lakše. Došao sam u kontakt sa ljudima na terenu, prilazili su mi na koncertima i govorili - nije bilo tako, nego ovako, mogao si ovo ili ono. To je u stvari jedan veliki, kolektivni rad.

• Ovom prilikom svakako ne mogu da preskočim pitanje koje se odnosi na one koji su mi govorili kako si ti u enciklopediji puno više favorizovao hrvatske izvođače u odnosu na ove iz Srbije, što je bar meni lično, apsurd. Čak je bilo i priča da su neki brojali stranice na kojima su zastupljeni recimo Parni valjak i Riblja čorba, pa su upoređivali koliko je kome dodeljeno. Verovatno su takve izjave dolazile i do tebe, pa me interesuje kako si gledao na to?

Kada je izašlo to prvo izdanje, govorim naravno o '98. godini, tada još uvek nismo mogli da putujemo u Hrvatsku, ali mi je neko doneo tekst koji je napisao, nažalost pokojni, zagrebački rok novinar Darko Glavan, inače naš drugar i kolega. U toj recenziji napisao je: "Ne veruj Srbima ni kada rok enciklopediju pišu", i dodao da sam Ribljoj čorbi dao više prostora nego Parnom valjku i Atomskom skloništu zajedno. Ha, krenuo je da me šikanira na nacionalnoj osnovi. Nisam mogao da verujem. (smeh) Riblja Čorba ima toliko zanimljivu karijeru da bi greota bilo ne ispisati sve te razne detalje vezane za njihov, to jest Borin rad. Parni valjak je bend koji svakako cenim, ali oni su bili jedna mirna grupa, snime album, odsviraju turneju i potom pauziraju dve godine, pa opet snime album... Naprosto, nemaš "mesa" za neki širi tekst, zašto bih tu nešto na silu forsirao. Naravno da je logično da ljudi razmišljaju da je u zavisnosti od toga koliko je neko dobio prostora toliko i značajan, ali ja sam novinar, meni je bilo važno da te enciklopedijske jedinice budu zanimljive i da se pobroji sve ono što mislim da je bitno. U proleće 2001. godine sam završio to dopunjeno izdanje a u vreme kada je Zdravko Čolić imao turneju po svim prestonicama jugoslovenskih republika i mene su angažovali da radim dokumentarac o tome. I kada je Zdravko imao koncert u zagrebačkoj Hali sportova, naleteo sam na Glavana koga nisam video još od pre rata. I on mi odmah kaže: "Vidi Petre, neko mi je na kratko dao onu tvoju enciklopediju, pa sam napisao recenziju, ja se sa tim što sam tada napisao više uopšte ne slažem, meni je ta knjiga sada dragocena za rad". (smeh). Ja mu kažem: "Darko, čekaj, kako si ti, kako ti je žena, kako su ti deca? Pitaj mene to isto, pusti sad to. (smeh) A i pošteno da ti kažem, prekasno smo se sreli, jer sam izvod iz te tvoje recenzije već stavio na zadnju koricu novog izdanja enciklopedije." Lep je osećaj kada ti nakon toliko vremena neko tako nešto kaže. Dakle, nisam tada stigao ni da se pozdravim s njim, on je već počeo da se pravda. U svakom slučaju, mislim da je dobro kada neko revidira svoje stavove, a ovoga sam se setio još na početku tvog pitanja, odnosno te priče kako sam ja kao forsirao Hrvatsku scenu.

• Znači Hrvati su istovremeno govorili da si forsirao srpske izvođače.

Baš tako, ali je ključna stvar da uopšte nisam gledao ko odakle dolazi, već sam probao da formiram kriterijum po kvalitetu, uticaju i tiražu. Realno, nikada ne bih ni pisao u knjizi o grupi Hari Mata Hari, ali to je pop bend koji je napravio određenu karijeru. Ako znamo da je to prva domaća enciklopedija, imao sam obavezu prema čitaocu koji će da izdvoji novac i kupi tu knjigu da ona bude što informativnija i što sveobuhvatnija.

• Prvo izdanje enciklopedije objavljeno je pre dve i po decenije, a nedavno se pojavilo peto, dopunjeno. Šta se u tih dvadeset pet godina zaista promenilo na domaćoj sceni? Koliko je ona bolja ili lošija? Shvatam da je ovo kompleksno pitanje, ali ti si neko ko je sigurno kompetentan da čitaocima da zadovoljavajući odgovor.

Pa... ogromno je to pitanje. Čini mi se da je tih devedesetih godina srpska scena imala neverovatan naboj, postojao je kod bendova fenomenalan entuzijazam. To je najverovatnije bila neka vrsta inata i potreba da se iznese svoj stav i da se pobedi stvarnost. Današnji bendovi, naravno ima finih izuzetaka, ne bave se generalno stvarima koje se dešavaju oko nas, ne iznose stav. Zvuče mi konformističkije nego inače. Sinoć sam recimo prisustvovao koncertu grupe Jarboli, a oni nisu svirali osam godina. Bio je odličan koncert, i sad znaš i sam taj osećaj kada čuješ neke pesme koje si već i zaboravio, jer većina njih je iz devedesetih godina. U tim tekstovima ima stava, ima bunta, ima onoga što rokenrol treba da bude! Imaju stih: "Sredstvo kontrole je strah", i to je istina za sva vremena. Takve pesme mi nedostaju! Ovde svakako moram reći da mi se javljaju ljudi koji žive "napolju" i koji komponuju pesme sa političkim temama. To mi je jako zanimljivo jer oni iz daljine gledaju u kakvom smo blatu i pokušavaju da kroz svoj izraz daju znak nade. Mislim da je bitno da takve poruke dolaze sa svih strana.

• U samom naslovu enciklopedije stoji odrednica "rok". Kada si pisao ovo peto, dopunjeno izdanje, a s obzirom na sve te silne žanrovske promene koje su se u međuvremenu dogodile u popularnoj muzici, ne samo kod nas nego i u svetu, koliko je bilo teško odrediti od tih izvođača koji su se u međuvremenu pojavili, šta je to što je rok, a šta nije? Čini mi se da je to nekada bilo mnogo lakše uraditi.

Svakako je bilo lakše. Sada se mešaju žanrovi, autori imaju različite uticaje, što i pokazuju u onome što rade. Ono što mi je bio kriterijum za bendove koji će se naći u enciklopediji, jeste da imaju identitet, prepoznatljivost. Naravno, ti ne možeš da predvidiš da li će neki bend nastaviti karijeru ili će se ugasiti za par meseci, što se vrlo često dešava, pa sam iz tog razloga bio dosta "štedljiv" oko novih imena. Trudio sam se da se ne zalećem. Evo kao primer mogu da uzmem slovenačku grupu Joker Out. Prošle godine sam bio u fazonu - ma neću da ih stavim u knjigu, tek su stigli na teren. Međutim, vidim da sviraju po celoj Evropi i shvatam da ne mogu da ih zaobiđem. Da ne pričam o tome da su letos bili na Arsenal festivalu u Kragujevcu i mladi su prosto "odlepili" na njih. To što oni u meni ne izazivaju nikakvu emociju nema veze sa mojim pisanjem knjige.

• Kažu da je tvoja enciklopedija najcitiranija na Wikipediji kada je domaća popularna muzika u pitanju. I sam imam neke tekstove koji su tamo citirani, pa me interesuje kako gledaš na to? Godi li takav podatak?

Godi, naravno, ali me mnogo nervira kada mi ukradu ceo tekst, ili deo teksta, i ne potpišu odakle je preuzet. Ali to je nešto sa čim ne možeš da se boriš, kao i sa činjenicom da kada se pojavi novo izdanje, u roku od nedelju dana sve to je kompletno skenirano na internetu. Piraterija je i dalje jako razvijena, ali stvarno je lepo kada te neko citira i kada ti ljudi kažu da su na osnovu enciklopedije saznali za neke bendove iz prošlosti, a da su istovremeno bili predstavnici nekog žanra koji oni vole. I zahvaljujući tome su krenuli da tragaju po netu. To je jedna od najvećih vrednosti ovakvih knjiga. Ako te neko informiše pa ne moraš da gubiš mnogo vremena na internetu, već odmah imaš sugestiju šta da tražiš.

• Koliko sam video, imao si već neke promocije ovog petog izdanja, verovatno su i neke u planu?

Imao sam promociju u Požarevcu pre nekoliko dana i bilo je veoma uspešno. U okviru beogradske Kontakt konferencije na jednoj od tribina smo zagrebački dizajner omota Darko Kujundžić i ja pričali o rokenrolu i štampi na prostoru bivše Jugoslavije. Upravo sada dogovaram neke promocije u gradovima u kojima do sada nisam bio. To mi je svakako zanimljivo, jer dolaziti treći ili četvrti put u neki grad i pričati o istoj knjizi, mislim da je neukusno. Mada me ubeđuju da uvek ima nove publike koja bi prvi put prisustvovala takvom predstavljanju.

Foto: Kristof Baumgarten

• Verujem da se svi oni koji se prihvate ovog posla pribojavaju materijalnih greški. U tom smislu, sigurno si iskoristio ovih pet izdanja da neke greške ispraviš.

Svakako, uvek odvojim jedan primerak knjige i potom gde god saznam da sam nešto pogrešio, te ispravke unosim grafitnom olovkom u samu knjigu. Naravno, odmah i u kompjuter. Recimo, u prethodnom izdanju iz 2016. godine uvrstio sam Anu Ćurčin. Verujem da i sam znaš onu situaciju u kojoj ti pogled površno preleti preko nekog termina koji ti je mnogo poznat. Tako da sam pročitao da je rođena 1985. u Beogradu i tako sam i napisao. Posle sam ukapirao da je rođena u Bagdadu. (smeh) Sreli smo se kada je knjiga izašla, pa sam krenuo da joj se izvinjavam, na šta mi je rekla da nije toliko ni važno. Ja svakako mislim da jeste, mnogo je važno, to nije beznačajan podatak. Svaki put kada otkrijem materijalnu grešku, mnogo se na sebe naljutim. Ali ogromna je količina podataka u enciklopediji tako da ipak verujem da taj određeni mali broj grešaka može da se toleriše.

• Postoji li danas u Srbiji profesija rok novinar u onom smislu kako je to bilo u vremenu o kome smo malopre govorili? Ima li mladih čija reč  može imati težinu kakvu su imali svi ti ljudi koji su pisali o muzici i bili uglavnom jako poštovani? Pomenuo si Pecu Popovića i Dragana Kremera, naravno ima tu još dosta značajnih imena, da ih sada ne nabrajam. Srećeš li ljude koji bi mogli i dalje da nose barjak takvog novinarstva? Ovde svakako moram reći da ni rok muzika nema više takav značaj kakav je nekada imala, pa samim tim ni pisana reč ne može imati istu težinu kao pre.

Tu si u pravu, jer ja ne znam nikoga ko danas živi od pisanja o rokenrolu. Ranije dok smo se time bavili, većina nas nije imala nekakve dodatne pozicije, nismo imali poslove u drugim firmama. Živeli smo samo od novinarstva. Danas to niko ne može da izvede, a nisam siguran ni da postoji interesovanje za kontinuirano bavljenje rok novinarstvom. Baš smo juče na tribini koju sam malopre pominjao, pričali o tome koliko su devedesete godine u Srbiji bile atraktivne, koliko je scena bila jaka i da je prosto neverovatno da ne postoji knjiga koja se bavi srpskim rokenrolom devedesetih. Naravno, bilo bi logično da to napiše neko ko generacijski pripada tom periodu. Nažalost, ne vidim nikoga ko bi se time pozabavio, što ne znači da nema ljudi, ali ih ta svakodnevna borba vrlo kida. Baš kao što sam i ja tamo osamdesetih pričao da pišem enciklopediju, a nijedno slovo nisam kucnuo jer sam puno radio, a ono malo slobodnog vremena sam koristio za provod, da budemo realni. I danas ljudi moraju naporno da rade da bi zaokružili svoju osnovnu egzistenciju. I sad, teško je očekivati da će neko da odvoji mnogo vremena za pisanje knjige koja će izaći tek za dve-tri godine i doneti neku sitnu kintu. Za to je neophodna strast. S druge strane, ima ljudi koji rade specijalizovane knjige. Recimo Ivan Ivačković je napisao odličnu knjigu o Balaševiću, Dragan Ambrozić priprema knjigu o grupi Šarlo Akrobata, Nebojša Krivokuća o Milanu Mladenoviću… Ima ideja za dosta knjiga koje su tematske, bave se jednim bendom ili jednom ličnošću i to je stvarno vrlo bitno.

• Nadam se da će se u budućnosti pojaviti i šesto izdanje tvoje enciklopedije.

Bože zdravlja, kako je govorio moj otac.

(Telegraf.rs)