Preslušao sam reizdanja albuma grupe Doktor Spira i ljudska bića - "Dijagnoza" i "Dizajn za stvarni svet"

Dušan Mihajlović jako je interesantna ličnost domaće muzičke scene.

Još dok je bio veoma mlad počeo je da piše kompozicije za svoj akustični duo Mira i Spira, u kome je pored njega bila i Mirjana Marković, a s obzirom da su oboje bili talentovani autori, istovremeno su pisali i za druge izvođače.

Preporučujemo

Mihajlovićeva najpoznatija kompozicija svakako je "Prvi sneg", koju je napisao kada je imao devetnaest godina i ta pesma je u najvećoj meri proslavila grupu Suncokret koju je predvodio Bora Đorđević, a u vezi toga rekao mi je sledeće:

"Kako smo Mira i ja pisali jako puno pesama, svaki put kada smo nastupali, svirali smo drugi repertoar. Imali smo par kompozicija koje bi uvek svirali, a ostalo je bilo različito. I jedne večeri, svirali smo "Prvi sneg". Pre toga nikada nismo tu pesmu izvodili pred publikom. U stvari, Mira je rekla: Hajde da odsviramo "Prvi sneg". Mi smo tu bili domaćini, ne mogu se setiti ko je tu sve nastupao, ali Suncokret svakako jeste. Kada smo odsvirali "Prvi sneg" oni su skočili, a Bora je odmah počeo da navaljuje: Daj nam ovo, daj nam ovo! Mi smo i pre toga razgovarali oko nekih mojih pesama, ali na kraju do saradnje ipak nije došlo, ali za "Prvi sneg" bio je haos, Bora jednostavno nije odustajao."

Duet Mira i Spira prestao je sa radom kada je Mihajlović otišao na odsluženje vojnog roka.

Po povratku iz vojske Dušan počinje raditi kao snimatelj u studiju "Druga maca" koji je u međuvremenu u Beogradu otvorio Splićanin Enco Lesić i tu ostaje nekih godinu dana, da bi potom 1980. godine osnovao grupu Doktor Spira i ljudska bića u kojoj su pored njega bili i Zoran Dašić Daša, Stevan Milinković i Želimir Vasić i to će biti postava (uz par Encovih partija na klaviru), koja je u "Drugoj maci" snimila album "Dijagnoza". Kada su posao priveli kraju, a s obzirom da su bili veoma zadovoljni sa onim što je urađeno, Mihajlović je odlučio da ploču reže u Londonu, kako bi na taj način sačuvao kvalitet snimaka, što je i učinio u tada čuvenom "Trident" studiju. Pored toga, došao je na ideju da bi mogao da uradi i tzv. autorske primerke albuma, pa je ujedno i odštampao pedeset LP-ija sa belom etiketom, koje je po povratku u Beograd podelio prijateljima i to se danas smatra jednim od najvećih rariteta jugoslovenske rok muzike.

Foto: Goran Živanović

Kako je u međuvremenu PGP RTB prekršio dogovor i odustao od izdavanja albuma, dogodilo se da je tih pedeset primeraka ujedno bilo i prvo izdanje te ploče.

Ipak, posredstvom Bore Đorđevića, odgovorni u RTB-u (čitaj: Oliver Mandić, koji je u međuvremenu postao urednik), kasnije menjaju odluku i objavljuju album "Dijagnoza", na kome se nalaze izuzetno originalne pesme ("Ima dana kada mene moja duša boli", "Dr Paranoja", "Buđenje", "Uvek isto zbogom", itd), koje govore o ljudskom otuđenju, odnosno o pojedincu koji se pita gde je i šta je.

Interesantno je Spirino kazivanje o tome kako je Bora "ubedio" Mandića da objavi taj album:

"Bora i ja smo jednog dana zatekli Olivera u bašti ispred Tašmajdana i on je odmah započeo priču: Evo ja sam sada gazda, ja gospodarim svetom. Bora mu je na to odgovorio: Ti da si gazda izdao bi Spirinu ploču. A Oliver će: Naravno Spiro, dođi sutra da potpišeš ugovor. I tako je i bilo. Odneo sam im te pripreme za ploču, a oni su to posle "krišom" objavili, na neki čudan način, nigde to nije bilo ni objavljeno, o reklami i da ne govorim. Pojavila se ploča u prodavnicama tu i tamo. Niko to nije znao".

U tom trenutku Mihajlović je uglavnom pisao muziku za pozorišta, ali je ujedno i okupio poslednju postavu grupe Doktor Spira i ljudska bića, u kojoj su pored njega bili i Ivica Vdović, Predrag Milanović, Milan Dragović i Milica Jakovljević, a takođe i Enco Lesić, pa je uz saradnju sa brojnim gostima snimio svoj drugi album "Dizajn za stvarni svet".

Lista gostiju koji su učestvovali na snimanju stvarno je više nego impresivna:

Slađana Milošević (otpevala pesme "Crno je moja boja", "Radio paranoja" i "Prvi sneg");

Dejan Cukić (otpevao pesme "Molitva svetom Kamenku Katiću" i "Radio paranoja);

Nebojša Antonović Anton (solo gitara u pesmama "Negde u gradu" i "Mali grad");

Isidora Žebeljan (otpevala pesme "Negde u gradu" i "Jutarnja pesma");

Branko Marković (bas gitara u pesmi "Mlade mame"), a svoj doprinos su dali i Bruno Garotić, Ana Mihajlović, Miroslav Šen, Vlastimir Petrović, Vladimir Obradović, Danko Đurić itd.

Nakon završenog snimanja Mihajlović se 1988. godine seli u London, pa će proći godine dok album "Dizajn za stvarni svet" konačno bude objavljen, što se dogodilo tek 2007. kada je izdavačka kuća Multimedia Records, objavila oba albuma grupe Doktor Spira i ljudska bića kao dupli disk.

Mihajlović je oduvek nosio plašt autora koji na svet oko sebe gleda drugačijim očima i svoja zapažanja sa lakoćom pretače u nesvakidašnje kompozicije čiju bi vrednost odmah prepoznali drugi pesmotvorci, ali i ona publika čiji senzibilitet objedinjuje širi spektar umetničkih interesovanja. Takvi autori, nikada nisu bili u fokusu izdavača, ali bi poznavaoci sa velikom pažnjom osluškivali te "depeše" koje su provejavale iz nihovog stvaralaštva. Ovaj put takve "depeše" spakovane su na dva albuma od kojih je jedan dvostruki, i upućene su onim sladokuscima kod kojih "mirisi vinila" i dalje nisu izbledeli i kojima svet na 33 i 45 obrtaja znači mnogo više od pukih uspomena.

Iako je u Londonu uglavnom radio u kompjuterskoj industriji, Mihajlović u stvarnosti nikada nije odustao od muzike, o čemu najbolje govore sledeće rečenice:

"Još uvek pišem nove pesme, smišljam novu muziku, idem levo-desno, ponekad zasviram, to je to. U međuvremenu, što reče jedan moj drugar: Šta ti tu pričaš, imaš ta dva albuma. Ja mu kažem: Pa dobro, ali u međuvremenu ja sam verovatno sada na mom četrdesetom albumu (smeh). Ja ne prestajem da pišem i da smišljam. Tu je jedini problem što sam verovatno u nekoj toj svojoj izolaciji otišao u neke druge pravce u koje većina ne ide. Sve je to kod mene malo drugačije. Danas je takođe ekstremni problem što postoji jako puno alata za baratanje zvukom. Sada se tvrdi da su to alati za muziku, ja kažem da je to alat za zvuk, jer muzika je pre svega ono što je u glavi pojedinca i to je takav proces. Ti alati su jako dobri i jako moćni, ali mi uprkos tome nemamo ništa više dobre muzike nego što je to bilo kada nismo imali ništa. Sad je potrebno da se rodi nova generacija koja želi da čuje nešto finije, a to se već dešava sa reprodukcijom zvuka, a svakako i slike. Tako da se nadam, kao što sad ljudi kapiraju da im treba čistijeg vazduha da dišu, da će da ukapiraju da im treba i čistijih emocija u umetnosti koja im ispunjava život. Pa bilo da je to pozorište, film, poezija ili muzika. Da će ukapirati da to nije samo proizvod, već nešto što nas čini ljudima, ta mogućnost da možemo da se izrazimo kroz metafore, kroz zvuk, kroz boje... To je ono što bi trebalo da nas definiše kao uspešnu vrstu na planeti. Ne to što imamo najrazornije bombe ili najveću gomilu para."

Ostaje nam da se nadamo da će ponešto od tih "četrdeset albuma" u narednim godinama ipak ugledati svetlost dana i da će nam Mihajlović odaslati još poneku "muzičku depešu", na način na koji se od njega i očekuje: bez preterane upotrebe moćnih zvučnih alata.

(Telegraf.rs)