Dragoljub Crnčević Crnke (29. jul 1956. - 16. mart 2024.): Majstor koji nam je svojom muzikom donosio zdravlje

"Bluz je život, zato će zauvek opstati", rekao mi je Crnke u intervjuu koji sam radio s njim 2021. godine.

I stvarno, ako postoji neko na domaćoj sceni kome je bluz bio sve, pa i život, valjda je to on.

Preporučujemo

Crnke.

Plemenita duša Beograda.

Jedna od onih koje su taj grad činile drugačijim, lepšim, isijavajući one vrednosti koje mnogi od nas grčevito grle,  dok pokušavamo da ih zadržimo što duže pored sebe, svesni da bez njih i naši životi ne bi imali neki poseban smisao.

I danas se sećam kada sam još kao srednjoškolac prvi put u Džuboksu pročitao članak o našem gitaristi koji je pekao zanat svirajući na stanicama pariskog metroa.

Nekoliko puta sam pročitao tu priču, jer mi je bila jako neobična i zanimljiva.

Potom sam vrlo brzo kupio album grupe Dragoljubov taxi, koju je Crnke u to vreme predvodio.

Tako je na neki način otpočelo moje "druženje" s njim.

Naravno, kasnije su došli albumi i koncerti grupe Point Blank.

Kada sam ga pozvao i predložio mu da uradimo intervju, prihvatio je to sa radošću i oduševljenjem.

Na pitanja je odgovarao krajnje iskreno i sa očiglednim trudom i željom da njegova priča ima smisao i meru.

Nije ni bilo prevelike potrebe za tim.

Takve stvari već su određene svim onim životnim vrednostima koje smo postavili na tron naših interesovanja.

Onim koje čine našu ličnost.

A Crnke je bio ličnost vredna svakog poštovanja.

Bio je veoma mlad kada je prihvatio "zov divljine" i obreo se na stanicama podzemne železnice Pariza:

"Hajde da kažem, da sam bio nekako nemirnog duha i negde u četvrtom gimnazije, ispisao sam se dva meseca pred kraj, da bih otišao u Pariz sa jednim drugarom koji je bio stariji od mene godinu-dve i tamo sam počeo da sviram u metrou. Tako sam krenuo. Kasnije sam čak trebao da sviram u nekom njihovom hard rok bendu, ali se desilo da smo otišli u Holandiju, neko smo vreme bili u Amsterdamu, pa sam i tamo svirao po ulicama, da bi potom otišao u Milano, gde sam se najduže zadržao. Tu sam prvo počeo da sviram u kafanama, zatim u klubovima, da bi mi potom pošlo za rukom da tamo snimim ploču".

Tako je Crnke svoju prvu ploču snimio u Milanu pod imenom Majkl Klejborn, a potom je neko vreme radio u jednom milanskom studiju kao studijski muzičar, ali je sa grupom sa kojom je sarađivao i nastupao po tamošnjim klubovima, pa je imao priliku da sretne i upozna neke sjajne ljude koji su se bavili muzikom, shvativši gde su koreni onog što je toliko voleo:

"Slušajući Krim u to doba i te neke velike bendove, video sam da su svi oni uzimali od Roberta Džonsona, recimo pesme kao "Crossroads", koje su potom u formi obrade, donosili na neki svoj način, na primer Almani sa "You Don't Love Me"... Sve su to jako stare stvari, ali su ih oni svirali u tim nekim modernim aranžmanima i pravili fantastičnu muziku. Ako pogledamo Cepeline, oni su isto bluz bend, nema tu dileme.

I ja sam tada krenuo na izvorište. Znači, nisam hteo da "skidam" iz druge ruke, pa sam "otišao" da slušam to što su i ti veliki slušali. A oni su upravo jako obratili pažnju na te neke početke bluza. Ima zaista puno tih matorih crnaca koji su utabali te staze i doneli taj dvanaestotaktni bluz i definisali ga kao muzički pravac. Potom sam išao i dalje. Proučavao sam odakle je to došlo, kako je to nastalo, čitao njihove intervjue. Bluz je koren, skoro je Kit Ričards izjavio, parafraziram: "Ko ne zna da svira bluz, džaba se hvatao gitare ili nekog drugog instrumenta da svira bilo koju vrstu moderne muzike". Ili kako bi to Hendriks rekao: "Ko dobro svira bluz, sve dobro svira". To je tačno. Mi u Srbiji ili bivšoj Jugoslaviji, smo propustili malo taj "bluz bum", koji se šezdesetih dogodio u Evropi, a posebno u Engleskoj."

To je bio Crnke.

O svojim uzorima i o muzici koju je stvarao ovako je govorio:

"Svaki muzičar treba da "prekopa" prošlost ne bi li stvorio neki svoj izraz. Bolje je da ja budem loš Dragoljub Crnčević, nego da budem mnogo dobar B.B. King. Zašto bih pevao kako je Kleptona ostavila devojka, kad je i mene devojka ostavila? Bolje da pevam o tome kako je mene "oladila", a ako je i njega, to je već njegov problem. Ne treba se truditi da budeš neko drugi, treba biti svoj, a to je stvarno teško. Danas masa ljudi vozi automobile i pravi automobile i sad svaki automobil ima točak, neko je ulepšao felne, ali je poenta u tome ko je izmislio točak. Lako ćemo mi da to ulepšavamo, ali neko je to izmislio. Ti ljudi su najveći na svetu i tu spadaju i Đango i Čarli Kristijan, Hendriks, Piter Grin, Galager... To su megatalenti i megagenijalci. Nama smrtnicima, ostaje da naše male tuge i naše male žalosti sviramo najbolje koliko možemo. E sad, ima jedna druga stvar: Ako neko dobije, a bilo je takvih ljudi, nadimak Đole Klepton, a neko Mika Hendriks, završio je karijeru.  Meni su recimo često govorili da moja svirka podseća na Kleptona, Džej Džej Kejla, Kris Riju... Ja kažem - odlično, a oni će - pa kako odlično?  Pa čim neko liči na njih nekoliko, to znači da i sam ima nešto specifično.  Ako ličiš na jednog, to već ne valja. Ja znam ljude koji sviraju Kleptona bolje nego Klepton sam sebe. Toliko su to dobro skinuli, da danas ni on sam to ne može tako da odsvira. To je čudo. Ali ako trebaju da odsviraju nešto svoje, e tu nastaje problem, tu nema ništa. Uostalom, danas postoje dve grupe muzičara u nekoj najgrubljoj podeli, da tako kažem: izvođači i kompozitori. Mada, iskreno, danas pesme sve više podsećaju jedna na drugu. Zašto? Pa zato što je kombinacija nota konačna i sve je teže napraviti pesmu koja "ne liči ni na šta", odnosno, bolje reći ni na koga. Doduše, često zaista i ne liče ni na šta".

O danas već legendarnom albumu grupe Point Blank - "Gitarologija", rekao mi je sledeće:

"Negde u proleće 2015. godine sedeo sam ispred kompjutera tražeći nešto po internetu i u jednom trenutku mi prođe misao da bi mogli snimiti album sa gostima. Nema tu čekanja, pomislim, i okrenem Krleta (Dragan Jovanović Krle, gitarista grupe Generacija 5 i studijski muzičar, op.aut.) i čovek odmah pristane. Uglavnom, sve goste na tom albumu sam poznavao lično, sretali smo se po svirkama, jedino Vedrana Božića nisam lično poznavao. Grupa Point Blank je za tri dana snimila sve matrice, znači sedamnaest pesama, posle su dve otpale i tu moram da se izvinem po ko zna koji put. Tu su trebali da učestvuju još neki pevači i gitaristi koji su mnogo veliki, ali to jednostavno nije moglo da prođe. U tom slučaju, to bi se već provuklo na trostruki album jer ne bi moglo sve da stane na dva CD-a. Ideja je bila da, pošto uglavnom svi oni pišu tekstove, napišu tekst i otpevaju ili odsviraju tu kompoziciju. Imati jednog Josipa Bočeka kao gosta na albumu, pa to je zaista sjajno. "Gitarologija" je "ploča" koju bi trebalo da kupe svi koji sviraju gitaru, ne zbog Point Blanka, već da čuju šta i kako ti ljudi rade. Ja sam se sklonio, odsvirao sam solo u jednoj pesmi i potom posmatrao kako sve to teče. Tu ima nemogućih kombinacija: Dragi Jelić peva, a Rambo Amadeus svira gitaru, Nikola Vranjković peva, a Vedran Božić svira solo... To su neke stvari koje se u nekoj live varijanti nikada ne bi dogodile, zaista su male verovatnoće. To je neverovatno, kakvi su to profesionalci i "zveri". Recimo dolazi Sky Vikler sa gomilom piva, uzima papir i olovku, mi mu puštamo pesmu i on je za dvadeset minuta napisao tekst, otpevao pesmu i nasnimio četiri prateća vokala sam sebi. Niko, niko, od ovih velikih nije proveo za mikrofonom ili svirajući, više od dvadeset minuta. Svi su zaista bili jako pozitivni i to se čuje. To ja zovem "zdravlje" ili zdrava svirka".

Neka su ti široki nebeski putevi majstore.

I hvala ti beskrajno, jer si nam sa onim što si radio i stvarao donosio zdravlje i radost.

Ko je to osećao i razumeo, razumeo je.

Ovim drugim ionako ne vredi objašnjavati.

(Telegraf.rs)