Priče o pesmama: Erik Bardon i grupa War - "Tobacco Road", ukus noći Los Anđelesa

Foto: Goran Živanović

Erik Bardon je rođen 11. maja 1941. godine u Njukaslu na Tajnu, u radničkoj porodici. Svoje početne godine školovanja uvek je opisivao kao "noćnu moru", jer je bio često maltretiran od druge dece i učitelja.

Preporučujemo

Škola se nalazila pored brodogradilišta, dok je s druge strane bila industrijska klanica. Reka Tajn, na kojoj se nalazio grad bila je zagađena, vlaga izuzetno visoka, pa je još od malena imao napade astme.

Ipak, polazak u srednju umetničku školu iz osnova mu je promenio život, za šta posebnu zahvalnost duguje svom učitelju Bertiju Braunu koji ga je ka tome usmerio. U školi je upoznao Džona Stila, originalnog bubnjara Enimalsa, ali i mnoge druge mlade buntovnike koji su bili zainteresovani za muziku i film.

Po Bardonovoj priči, sprat niže od njegovog stana živeo je mornar trgovačke mornarice, od koga je prvi put je čuo crnačke ritam i bluz kompozicije i tada je poželeo da i sam tako peva.

U toj nameri ostaće istrajan a svakako i uspešan, i to značajno više od mnogih drugih koji su tih godina i sami pokušavali nešto slično.

Kada se 1962. pridružio grupi Alan Price Rhythm and Blues Combo, promenili su ime u The Animals i vrlo brzo postaju jedan od vodećih sastava tzv. "britanske invazije", kulturnog fenomena sredine šezdesetih godina prošlog veka koji se ogledao u naglom rastu popularnosti britanskih rok i pop muzičara, ali i drugih umetničkih aktera koji su dolazili iz Britanije, na američkom tlu.

U to vreme bio ga je glas momka koji neumereno pije, prostački se ponaša i otvoreno govori protiv rasizma.

-Bili smo kao motociklistička banda, samo bez motora, siloviti, pijani i slušali smo američku muziku. - komentarisao je jednom prilikom Bardon.

Kada se 1966. godine, originalna postava Enimalsa raspala, osnovao je svoj prateći bend Eric Burdon And The Animals, pa se sa svojom novom grupom počinje postepeno udaljavati od ritma i bluza ka čvršćoj rok formi, istovremeno eksperimentišući i sa acid rokom, hvatajući na taj način korak sa "psihodeličnim letom" koje je "bujalo" te '67. godine.

Foto: Goran Živanović

U tom periodu potpuno je promenio i svoj imidž, pa je onaj grubi pijanac netragom nestao, da bi se pojavio jedan sasvim novi Erik, blage naravi i pun ljubavi za sve, dok su pesme koje je pisao bile sve više društveno angažovane.

-Umesto što neprekidno pijem, trebao sam razmišljati. - govorio je preobraćeni Bardon.

U tom periodu sve više se okretao ka američkoj publici, pa se tako dogodilo da neki albumi koji su tamo postigli određeni uspeh u Britaniji nisu čak ni objavljeni.

Nakon pet albuma koje je objavio sa svojom novom grupom, Bardon je u jednom periodu "nestao" na Zapadnoj obali. Glasine koje su potom stizale bile su svakako neproverene, a govorile su o njegovom propalom braku i problemima s narkoticima.

Pa ipak, za njega bi se moglo reći svašta, jedino ne da je mirovao.

1970. godine iznenada se pojavio sa grupom War, koja je u svom muzičkom izrazu spajala mnoge žanrove: rok, fank, ritam i bluz, rege, psihodeliju i latino stilove, stvarajući na taj način moćni, progresivni soul zvuk, po nekim kritičarima jedan od najžešćih u svetu u tom periodu.

Koreni grupe sežu do daleke 1962. godine kada je u Long Biču, Kalifornija, osnovana grupa Creators, a zatim Night Shift, u kojima su svirali neki od budućih članova grupe War, a spajala ih je zajednička ljubav prema različitim muzičkim stilovima, koje su upijali živeći u rasno mešovitim getima Los Anđelesa.

Za uspeh grupe War, zaslužan je prvenstveno producent Džeri Goldstin.

Priča kaže da ih je Džeri jednom prilikom slučajno čuo u holivudskom klubu Rag Doll dok su pratili trubača i orguljaša Dikona Džounsa, i tada mu se svideo zvuk grupe, pa ih je upoznao sa Bardonom. S obzirom da je orguljaš i pevač Loni Džordan tvrdio da da je cilj benda da širi poruku bratstva i harmonije, koristeći instrumente i glasove kako bi govorili protiv rasizma, gladi, bandi i njihovih ratova za teritoriju, zločina, i da neprekidno unapređuju nadu i duh bratstva, brzo su našli zajednički jezik.

Erik je u to vreme već bio raspustio Nove Enimalse, noćobdio po kvartovima i klubovima San Franciska, i drugovao sa danskim usnim harmonikašem Oskarom Lijem.

Kada je počeo raditi sa ovom grupom, odmah im je promenio ime u War, ideja mu je bila da uzme najnegativniju moguću reč i da je pretvori u nešto jako pozitivno. Raspustio je duvačku liniju zadržavši samo saksofonistu Henrija Milera da bi, kako je tada govorio, "naglasio fank osobine grupe".

Foto: Goran Živanović

Takođe, u postavu je pridodao i svog prijatelja Oskara.

Ubrzo su počeli nastupati diljem Južne Kalifornije, da bi potom ušli u studio i snimili svoj album prvenac nazvan "Eric Burdon Declares War", a kompozicija "Spill the Wine" koja je sa tog LP-ija skinuta na singl, ubrzo postaje veliki hit što je dodatno pomoglo grupi da izađe iz anonimnosti.

Međutim, na tom albumu  još više me je interesovalo nešto drugo, a ta priča počela je od davnog juna 1976. godine.

Baš tada sam, po ceni od tadašnjih 10 dinara, kupio Džuboks br. 23.

Pri kraju časopisa, na strani 75 bio je prevod, tačnije prepev, pesme "Duvanski put" američkog pevača i tekstopisaca Džona Di Laudermilka, koji je uradio Ivan Glišić, i glasio je ovako:

Rođen sam u jednoj od ovih

rupa

u getu Duvanski put.

Majka je ubrzo umrla.

a otac je počeo danonoćno da loče

i stalno je bio ljut.

Čim sam se pobunio

otvorio je vrata i izbacio me

napolje.

Od tada sam prepušten sebi.

Možda je to i bolje.

Jedino što imam

to su od rada pognuta leđa

i bezuba gubica

koju moram da začepim čak i onda

kada me i najniži iz krda belaca

pljuje i vređa.

Kad-tad ću napustiti ovaj ćumez.

Kunem se.

Otići ću negde daleko

gde ću brzo da se obogatim

i oženim.

Tada ću se vratiti ovamo

i sve ću iz korena da izmenim.

Iz pepela će nići novi grad.

Zadržaću mu samo ime.

DUVANSKI PUT.

To je moje rodno mesto i volim ga

iako u njemu ne poznajem ništa drugo

sem gladi i ciče zime.

Da.

Zadržaću mu samo ime...

Malo je reći da sam bio impresioniran, ali o pomenutoj pesmi i njenom autoru nisam previše znao, jedino što sam je već negde čuo u verziji britanske grupe The Nashville Teens, ali nisam na to nešto specijalno ni obratio pažnju.

Na osnovu samih stihova bio sam ubeđen da je Laudermilk svakako crnac, ali prevario sam se.

Posle sam saznao da je on u stvari belac, da je autor još nekih poznatih kompozicija poput: "Ebony Eyes" dua Everly Brothers, "Indian Reservation" koji je proslavio sastav Paul Revere and the Riders, "This Little Bird" Mariane Fejtful, itd.

Još u dečačkim danima naučio je svirati gitaru, a u tinejdžerskom dobu napisao je svoju prvu kompoziciju "Rose and a Baby Ruth" koju je snimio kantri muzičar Džordž Hamilton, pa je 1956. godine sa njom postigao hit s obzirom da je dvadeset nedelja bila na top listama časopisa Billboard, dosegnuvši šestu poziciju. 1958. godine potpisao je ugovor za Columbia Records i u sledećih par godina snimio pet neuspešnih singlova, uključujući originalnu verziju "Tobacco Road".

Bila je to donekle autobiografska priča o njegovom odrastanju u Daramu u Severnoj Karolini, ali ta izvorna verzija nije postigla gotovo nikakav uspeh, izuzev što je postala omanjih hit u Australiji.

Međutim, mnogo je važnija činjenica da su je brojni drugi izvođači vrlo brzo uvrstili u svoj repertoar, a prvi koji su s njom postigli veliki uspeh bili su upravo Nashville Teens. Ono što je interesantno jeste da je njihova verzija postigla uspeh i u zemlji porekla ove kompozicije, čime su i oni sami postali deo "britanske invazije" na američkom tlu i to s jednim jedinim hitom.

Jefferson Airplane su takođe uvrstili "Tobacco Road" na njihovom prvom albumu "Takes Off", još dok je u grupi bila njihova prva pevačica Sajna Anderson, a isto to učinio je i Edgar Vinter na svom debitantskom albumu "Entrance", zatim Roj Klark i mnogi drugi.

Pa ipak, kada sam čuo verziju Erika Bardona i grupe War, sve druge potom su manje-više postale nevažne.

Znao sam samo jedno: taj album sam morao imati.

Ponos koji sam osetio kada sam ga konačno držao u rukama gotovo da je neopisiv.

Na poleđini albuma pisalo je:  "Mi, ljudi, objavili smo rat protiv naroda, za pravo da volimo jedni druge".

Za naslovnu stranu omota zaslužni su The Visual Thing, ali je ona rađena po konceptu koji je osmislio sam Bardon i tu su prikazane dve bestelesne, spojene ruke, jedna bela, a druga crna. Obe su u znaku pozdrava s tri prsta, što po nekima predstavlja slovo "W" u reči "war". Ovakav pozdrav korišćen je i na njihovom sledećem albumu, a tu je i sunce koje se nalazi u pozadini, između ruku.

Ono što nas svakako ostavlja zamišljenim jeste činjenica da je ovaj album snimljen za samo dva dana, u periodu od 2. do 4. januara 1970. godine. u Heider studiju u San Francisku.

Nije bilo potrebe za satima, danima, pa i mesecima studijskog rada, silnim nasnimavanjima i svim onim čime se posle grupe hvale.

Jednostavno, ušli su u studio u trenutku kada su znali šta tačno žele, a o njihovoj sviračkoj i pevačkoj kompetenciji suvišno je pričati.

Posle sam o njima saznao dosta toga, ali to prvo oduševljenje, taj neki tinejdžerski zanos, za kojim sam kasnije kao odrastao čovek pomno tragao, ipak je ostao neuhvatljiv.

Saznao sam da je prepev Ivana Glišića, dosta slobodan, ali svejedno, ostao mi je drag do današnjih dana.

Saznao sam i za njihov sledeći dupli album pod nazivom "The Black-Man's Burdon", koji sam takođe poželeo da imam u svojoj kolekciji.

Erik Bardon i War, dva puta su bili na evropskoj turneji. Prvi put, tokom 1970. godine, kada su ih pratili napisi oduševljenih novinara uglednog časopisa New Musical Express, da je to najbolji bend koji su uživo videli.

Foto: Goran Živanović

Njihov koncert u londonskom Ronnie Scott's Jazz klubu, koji je održan 16. septembra 1970. godine, kada im se pridružio i Džimi Hendriks i ostao s njima na pozornici 35 minuta, ostaće upamćen i po tome što je to bio poslednji nastup slavnog gitariste.

Dan kasnije, nije više bio među živima.

Hendriks i Bardon bili su odlični prijatelji, i prvi koji je saznao za Hendriksovu smrt bio je upravo on, jer ga je Džimijeva devojka, kada je shvatila da stvari ne slute na dobro, odmah pozvala.

Kasnije će to Erik ovako komentarisati:

"Mi smo bili poslednji muzičari s kojima je Džimi svirao i to me prilično potreslo. Vratio sam se u Kaliforniju da pronađem svoj mir, ali postajalo je sve teže i teže. Bila je velika šteta videti momka s kojim sam puno razgovarao o životu i smrti da tako završi. Ono što je počelo kao stvarno lepo razdoblje mog života i velikog prijateljstva, pretvorilo se u pravu tragediju."

Prilikom naredne turneje, Bardon se srušio na bini tokom jednog koncerta zbog naglog napada astme, pa kako dalje nije mogao da peva, grupa je ostatak turneje okončala sama, dobivši odlične kritike.

Pa iako je u početku planirano da njihov razlaz bude privremen, dok se Bardon potpuno ne oporavi, ipak je to bilo definitivno i grupa će potom vokalne deonice preuzeti na sebe.

Ponovo su se okupili tek nakon 37 godina, na povratničkom koncertu koji je održan u londonskom Royal Albert Hall-u 21. aprila 2008. godine, što se poklopilo sa velikom kampanjom izdavačke kuće Rhino Record koja je reizdala sve albuma grupe War, uključujući i dva sa Bardonom.

Grupa War i danas postoji, a jedini originalni član je Loni Džordan, dok ostali preživeli članovi grupe nastupaju pod imenom The LowRider Band.

Džon Di Laudermilk član je Kuće slavnih tekstopisaca Nešvila, a preminuo je 21. septembra 2016. Imao je 82 godine.

Jedina verzija ove kompozicije kojom sam takođe bio istinski oduševljen jeste ona koja se nalazi na duplom live albumu "Roadwork" Edgara Vintera iz 1972. godine i koja traje nezaboravnih sedamnaest minuta.

Erik Bardon živi u Americi već više od četiri decenije, gde se preselio nakon što su Enimalsi prestali sa radom, a njegov život svakako ništa manje nije  interesantan od života velikih bluzera kojima je težio još dok je bio dete.

Foto: Goran Živanović

Kaže da je tamošnji, suvi planinski vazduh, dobar za njegovu astmu.

"Dakle, kad se grupa raspala, otišao sam da se pridružim revoluciji u San Francisku. Odgovaralo mi je da budem među tim ljudima i svom tom drogom i onim što ide uz to.

To je bio deo odrastanja, to je bio deo preživljavanja mojih kasnih dvadesetih i ulaska u tridesete.

Sećam se tadašnjih beskrajnih rasprava s ljudima poput Hendriksa i Džona Stila.

Bili smo uvereni da nećemo doživeti tridesetu.

To nas je nateralo da živimo punim plućima, pa je potom i dovelo do konzumiranja alkohola i droga.

Svaki put kada bi ste probali nešto novo rizikovali ste.

Ja sam uspeo, preživeo sam, ali mnogi moji prijatelji nisu."

Bardon danas gazi svoju osamdeset drugu godinu.

P.S. Dok ovo pišem, prisetih se Bardonovog koncerta u beogradskom Domu sindikata koji je održan 2007. godine i velikog broja naših rok pevača koji su zauzeli mesta u prvom redu. Došli su da se poklone majstoru i svom uzoru.

(Telegraf.rs)