Boban Bo Đorđević za Telegraf.rs: Generacija 5 ima novu pesmu koju smo posvetili našem basisti Cajgeru

Često se u medijima mogu čuti ili pročitati potpuno netačne informacije o nekim pesmama ili grupama. Tako je nedavno na jednom našem portalu osvanuo članak u kome se tvrdi da je pesmu "Ti samo budi dovoljno daleko" Goran Milošević posvetio "fatalnoj plavuši", što je daleko od svake istine. Bubnjar Generacije 5 Boban Bo Đorđević, već nekoliko decenija živi u Los Anđelesu, ali veze sa Beogradom i svojom grupom nikada nije zapostavio. Čak šta više, u stanju je da sedne na avion, odsvira jedan koncert sa Generacijom, i potom se vrati u Ameriku. Neposredan, pun energije i vrcavog duha, kroz razgovor koji sledi ispričao je puno zanimljivih detalja oko samog benda, njegovih članova, a to je ujedno bila i prilika da iz prve ruke saznamo pravu istinu u vezi nekih velikih hitova njegove grupe. Iako u Los Anđelesu ima svoju uspešnu stomatološku praksu i dalje je muzički izuzetno aktivan i vrlo često je u studiju, pa je pored ostalih, nedavno bio gost i na poslednjem albumu Pilota gde je svirao bubnjeve u njihovoj pesmi "Sinovi Garsije Lorke", a ovih dana snimio je svoje deonice za novu pesmu Generacije 5.

• Odrastao si u centru Beograda, na Slaviji.

Cajger, Ilke, Duda naš prvi basista i ja, smo vračarska deca. Ja se ponekad našalim pa kažem da je jedino Krle "izrod" jer je sa Banovog Brda.

Preporučujemo

• Po tvojoj priči, za bubnjeve si se zainteresovao zahvaljujući komšiji koji je takođe bio bubnjar.

To je bio bubnjar iz jedne davne beogradske grupe, još iz vremena šezdesetih, kad su bile Siluete, Lutalice i tako dalje, on je svirao u grupi Boemi, ime mu je Branko Vujčin. Ja sam odrastao u Ohridskoj ulici na Slaviji, i tu sam ja sa drugarima "pikao" fudbal. U ono vreme nije bilo automobila kao sada, stavimo na ulicu dve cigle i pičimo fudbal na male goliće. Vuja je stariji od mene možda osam-devet godina, ja sam tada imao tek dvanaest, a to je velika razlika. Često sam ga viđao da iz auta iznosi bubnjeve i neke timpane, a oko njega su uvek bile dve-tri devojke i ja tada pomislim:

-U je..te, ovo je dobra fora.

U mojoj ulici je bio i nekada jako poznat fudbaler Vukelić, koji je tada bio u Partizanu. Igrao sam se sa njegovim sinom i jednom nas on gleda i kaže:

-Hajde da te vodim u Parizan.

Tako je i bilo, igrao sam u Parizanovom  podmlatku sa Zavišićem, ne mogu da se setim ko je još tu bio. To je trajalo jedno šest meseci, dok nisam video Vuju sa bubnjem i devojke kako mu pomažu. Odmah sam odustao od fudbala. (smeh)

• I tada si roditeljima rekao: Ja hoću bubanj!

U to vreme baviti se muzikom kod starijih je predstavljalo neku zajebanciju. Moja majka je htela da sviram harmoniku pa sam morao da idem na privatne časove za taj instrument, što je bio uslov da mi kupi prvi bubanj. Vuja mi je rekao za nekog tipa koji to prodaje, a to su bile neke kante, "zakrpe", ali to je za mene tada bio najveći Ludvig bubanj na svetu, jer liči na bubanj i zvuči kao bubanj, doduše raštiman. S obzirom da sam ja uglavnom odrastao kod babe i dede, stavio sam to kod njih u kujnu i to prvo leto tokom raspusta sam stvarno bio fanatik. Tada sam imao nekih četrnaest godina i od svih mojih drugara sam uzeo gramofonske ploče, jer oni su naravno otišli na more, kampovanje, a ja u kujni kod babe cepam bubanj deset sati na dan. Imao sam svoje treninge, recimo od devet do jedanaest udaram u jastuke, mada tada nisam ni znao da mi je to jako pomoglo u razgibavanju zglobova. Niko mi to nije rekao, odnekud mi je to došlo, posle svega do dva sata popodne udaram po bubnju uz ploče i to su bile moje lekcije. Od dva do pet je naravno pauza, pa ponovo sviram jedno sat vremena, a potom pravim solo koncert, sad ćeš da umreš od smeha kad ti ovo kažem. Živeo sam na prvom spratu u staroj zgradi koja je imala onaj izbačeni deo sa prozorima i kako je bilo leto, ja tu montiram bubanj, otvorim širom prozore,"otčepim" gramofon i sviram, dok svi klinci iz ulice sede ispod. To su bili moji prvi solo koncerti.

Foto: Wood RS

• Sjajna priča.

Posle toga sam od Vuje kupio prvi Premijer bubanj, a kada smo Ilke i ja počeli zajedno da sviramo, kod moje babe smo imali i prve probe.

• To je bila grupa Korak.

Prva naša zajenička svirka bila je u osnovnoj školi na kraju Cvijićeve ulice i baš nedavno kada smo imali ovaj naš koncert u MTS dvorani, vozi me Ilke na probu i kaže:

-Kume, sećaš li se ti ove škole?"

-Kako da ne, tu je bila naša prva svirka.

Sa nama je tada bio Džo basista, naš drugar inače, ali on je bio onako dosta neozbiljan. Dođemo mi na tu svirku, tu smo trio, jer Ilke je u to vreme svirao gitaru, nije svirao klavijature, bili smo a la Krim, a Ilke poput Erika Kleptona. (smeh) Krenemo tu da se nameštamo, ali Džoa nema nigde. On je potpuno na to zaboravio, a nama je sve to jako važno, bio je to naš prozor u svet. Srećom tu se pojave Žak i Relja dva naša drugara sa kojima smo se znali, i tu Relja kaže da ima gitaru i pojačalo, a Žak kaže da ima bas gitaru i pojačalo. Mi ih tu zamolimo da odu do kuće i sve to donesu da bi mogli da sviramo, da se ne osramotimo. Tako je i bilo,  mi sve to odsviramo onako bez ikakve probe, na neke "leve" improvizacije. Bili smo klinci i tada je bilo važno samo da se pojaviš sa instrumentima, nije bilo važno šta i kako sviraš. Tako je nastala grupa Korak, potom smo svirali kao neki džez-rok, sećam se da smo svirali u Domu omladine sa Srđanom Marjanovićem u sali kojoj je sada naziv "Amerikana". Mi smo tada bili mlad i ambiciozan bend, pa smo svirali neki repertoar tipa Steely Dan, Weather Report, Đino Vaneli... Ilke je u međuvremenu prešao na klavijature i stalno se "grebao" za čuveno Rendžer pojačalo od njegovog brata Sanje, tako da smo mi mogli da idemo na svirke jedino kada Sanja nije imao tezge, jer je pojačalo tada bilo slobodno. (smeh)

Foto: Wood RS

• Sanja je tada predvodio grupu San.

Upravo tako. Oni su imali dosta tezgi, svirali su sa Mikijem Jevremovićem, išli su na turneje po Rusiji itd. Međutim i nas su čuli neki pevači i počeli da nas zovu, recimo Nada Knežević, Radmila Karaklajić... Bili smo klinci, ali smo svi bili dobri na svojim instrumentima, a probe smo i dalje držali u stanu kod moje babe, jer u to vreme nije bilo tih prostora koji bi se mogli iznajmiti za tu svrhu. Uglavnom, u kujni se kuva ručak, a mi imao probu pored šporeta. (smeh)

• Grupa Korak je opstala sve do leta '77.  godine kada je osnovana Generacija 5.

Tog leta '77. Ilke i ja smo nešto pričali kako devojke ipak ne dolaze na džez rok svirke, a kako smo svi bili na Vračaru, visili smo oko DADOV-a (Dramski atelje Doma omladine Vračar, op. autora), ja sam tada išao u zuboteničku, a Ilke je išao u Osmu gimnaziju, tada je svaka gimnazija imala po dva-tri benda. Uglavnom, mi tu odlučimo da pravimo novi bend i ja Ilketu kažem da sam čuo dobrog gitaristu koji svira u grupi Zdravo Bobana Petrovića, i da ga svi zanju kao Krleta. Kažem, visili smo u DADOV-u, tu je recimo bila grupa Kubitus, nekadašnja grupa I, Braca Mijović, naš drugar Vrza, u stvari cela ta priča oko početaka Generacije 5 vezana je za Vračar. Jedan dan sam otišao kod Krleta, sedimo kod njega u sobi i ja mu predložim da svira s nama. On nas je znao još iz vremena grupe Korak i pristao je. Tako smo od Generacije 2, odnosno Ilketa i mene, kada nam se  Krle pridružio prešli na Generaciju 3. Posle smo se dali u potragu za basistom i setimo se da u Avalskoj ulici, koja je u odnosu na Ohridsku tu odmah iza ćoška, živi Duda (Dušan Petrović Duda, op. autora) basista koji je u to vreme već bio "firma", svirao je sa Džindžerom i sa Zoranom Božinovićem, ali dogodilo se da su oni u to vreme prestali da sviraju jer je neko od njih otišao u vojsku, pa smo Dudinim dolaskom postali Generacija 4. U to vreme imali smo probe kod Ilketa u stanu, i njegov brat Sanja nam jednom kaže:

-Znam ovog pevača Jovu, Bata Kovač hoće da mu da neke pesme, a treba i za mene nešto da snimi, ali on bi voleo da bude u nekom bendu.

Potom ga je Sanja doveo, a Jova je u to vreme izgledao i pevao kao Zlatko Pejaković iz Korni grupe, imao je bradu i pevao je sve te lage. Tu smo probali, svidelo nam se, ali smo još bili neodlučni, jer je Ilke još uvek bio tom nekom fazonu Weather Report, Đina Vanelija...

• Pa i ti vaši prvi singlovi su bili u džez rok maniru.

To je bilo u periodu dok je Jova bio s nama, tako smo krenuli. Sanja nam je tada namestio termin u "Šestici" i tu smo snimili naš prvi singl, a ovo će ti svakako biti interesantno: Naše prve probe su bile u tadašnjoj ulici Braće Nenadovića, a tu u dvorištu je bila Mesna zajednica i mi smo tu dobili prostor da držimo instrumente i da imamo probe. Tu je bila i neka sala sa ogledalima za balerine, a interesantno je da su tu i Lokice vežbale. Mi završimo probu, ja sklanjam bubanj u ćošak i onda dolaze Lokice i pogodi ko? - Čola. On u to vreme nigde nije išao bez njih.

• Čolina jugoslovenska turneja sa Lokicama imala je naziv "Putujući zemljotres".

U pravu si, ma to je bio šou. Naši drugari dođu kao nas da gledaju, u stvari ih boli d..pe za nas, dođu da vire kroz prozor i gledaju Lokice.

• Ništa čudno, s obzirom kako su tada izgledale.

One su u to vreme stvarno bile "haos". Odatle smo i otišli da snimimo naš prvi singl, a kada smo trebali da snimimo drugi, Duda je dobio poziv za vojsku.

• Miloš Stojisavljević Cajger je tada došao na njegovo mesto.

On je u to vreme "visio" u DADOV-u kao i svi mi, živeo je kod Kalenićeve pijace. Kada je on došao mi smo snimili naš prvi veliki hit "Svemu dođe kraj", na kome je takođe pevao Jova. Snimatelj je bio naš drugar Boban Petrović. U to vreme aktuelni su bili ti festivali.

• Vi ste 1979. na Rock večeri Opatijskog festivala, dobili nagradu za najbolje korišćenje folklornih motiva.

Tu su se dešavale čak i određene političke igre. Ilke je u pesmi "Svemu dođe kraj" napravio onaj intro koji je inspirisan folklorom i sad mi zbog toga treba da dobijemo nagradu, međutim, neko iz RT Novi Sad je tražio od žirija da budemo izbačeni, odnsono da ostanemo bez nagrade zato što smo ranije već svirali tu pesmu. Mi smo te godine takođe učestvovali na BOOM festivalu koji održan u Novom Sadu, to je bilo par meseci pre "Opatije", pa je taj tip tražio da budemo izbačeni jer smo već svirali tu pesmu, a po pravilima žirija kompozicije koje se sviraju na "Opatiji" moraju biti premijerno predstavljene. Međutim, mi smo za za tu priliku uradili potpuno novu verziju te pesme, ali ovaj Novosađanin se naoštrio da nas izbaci po svaku cenu. Onda tu reaguje neko iz RT Beograd pa im kaže da ne pomišljaju na tako nešto jer će svašta da bude, pa se to tako i završilo. Pored te, tada smo svirali i "Ponekad poželim i ja da se vrate jutra" i čini mi se "Novi život", pesmu sa našeg prvog singla.

• Kako je došlo do saradnje sa Goranom Miloševićem?

U to vreme naš drugar Enco Lesić opremao je svoj studio "Druga maca" koji se nalazio odmah tu pored Radio Beograda. Mi smo mu oko toga pomagali, a dogovor je bio da u tom prostoru vežbamo kada on nema snimanje. Enco je Splićanin, bio je jako dobar drugar sa Dadom Topićem i on je tu vrlo često dolazio. Jova je tada odlučio da se malo više posveti studijama na Stomatološkom fakultetu pa smo mi razmišljali koga da pozovemo umesto njega. Bilo je tu priča da to bude Cuk (Dejan Cukić, op. autora), zatim Žorž (Đorđe David, op. autora), bilo je tu raznih ideja, ali Dado nam u jednom trenutku predloži da pravimo bend jer grupa Time tada nije radila. Njegov predlog je bio da u nazivu grupe ne bude ni njegovo ime ni Generacije 5, već da se zovemo Bombarder. Kako smo mi tada bili mladi i spremni da eksplodiramo na YU rok sceni, rekao sam mu:

-Slušaj, mi onog momenta kada se popenjemo na binu iza tebe, bićemo tvoj prateći bend, kao što je to bio i Mama Co Co.

Razumeo je on to, tada smo se stvarno lepo družili i sviđalo mu se kako sviramo, a mi smo i dalje bili u potrazi za pevačem, ali da nije bilo pokojnog Cajgera ni Goran Milošević ne bi bio u Generaciji.

Foto: Wood RS

• Goran je došao na Cajgerov predlog?

U periodu kada smo vežbali kod Enca, Duda se već vratio iz vojske, Cajger je tada svirao u Zani, a u to vreme jako ozbiljno je furao sa Slađanom Milošević, ona je isto bila naša drugarica. To je bila '78 -'79. godina i Caja nam kaže da kada je kući kod Slađane uvek čuje kako njen mlađi brat Goran svira gitaru i peva u njegovoj sobi i još nam kaže da ima glas k'o Pol Rodžers i da ga devojke  neprekidno zovu i tu nam predloži da napravimo probu s njim. I sad ovo će ti biti smešno: u to vreme svi smo sedeli u Šumatovcu koji je od Encovog studija na par minuta... Bora Čorba, Laza Ristovski, Vicko, ja... ma cela ta ekipa. I Duda se doseti da na tu audiciju s Goranom pozovemo nekoliko klinki, Laza ih je inače zvao "pampurići":

-Hajde da dovedemo jedno tri "pampurića" da vidimo kao će da reaguju pred Goranom.

Goran je u to vreme voleo da nosi nekakav blejzer i šal preko toga, a napolju pedeset stepeni, umiranje od vrućine. (smeh) Uglavnom, uđe on u studio onako visok, lep k'o Apolon, i kaže sa onim njegovim raspuklim glasom:

-'Ej zdravo, ja sam Goran.

Mi pogledamo ove "pampuriće", one se izgubile, udaraju laktovima jedna drugu, stavljaju ruke na usta, ma k'o da su videle Roda Stjuarta i ja kažem:

-Iliću, ovaj ne treba ni usta da otvori, samo ga stavimo ispred nas i eto nama pet hiljada riba na koncertu. (smeh)

Krle potom predloži da odemo u "Srpsku kafanu" koja je odmah pored Encovog studija, a Ilke i Goran da ostanu i probaju neke pesme. Goran ima lagu, onako "tri prsta", ali kada uđe tu, takvu boju nije imao niko živ na Balkanu.

• Puno netačnih informacija se provlači u medijima u vezi pesme "Ti samo budi dovoljno daleko", pa evo prilike da malo razjasnimo neke stvari u vezi toga.

Mi smo tada već imali pesme "Umoran od svega" i "Ti samo budi dovoljno daleko", matrice su već bile završene, a Đorđe Debač (dugogodišnji urednik u produkciji gramofonskih ploča RTS-a, op. autora) nam kaže:

-Momci, samo nam dajte frontmena i ovo odmah šaljemo na sve radio stanice.

Ali svakako je interesantna priča kako smo došli do te dve pesme. Ja sam išao u London nekih par meseci ranije da kupim nešto za bubnjeve i slučajno se pogodilo da smo Dado Topić i ja bili u istom avionu. U to vreme Bata Kovač je živeo u Londonu, Dado je pošao kod njega i ja sam mu rekao da ga pozdravi. Malo sam "landarao" tamo, jurio sam tu nešto oko bubnjeva, uglavnom tri dana kasnije ponovo se vidimo na aerodromu i Dado mi kaže:

-'Ej, evo, dao mi Kornelije ovo da poneseš Ilketu. Ovo su neke dve pesme koje je on spremao za Čolu ali on neće da ih stavi na ploču.

To su upravo i bile pesme "Umoran od svega" i "Ti samo budu dovoljno daleko. Sad Gorane, ovo je vrlo interesantan momenat: ja dođem kod Ilketa i mi pustimo tu kasetu i imamo šta da čujemo. U to vreme Čola je imao one hitove "Ona spava, ona spava..." faktički to je što se ritma tiče bio estam, i Bata Kovač je i ove dve pesme napravio u tom fazonu. "Ti samo budi dovoljno daleko" bila je isto u takvom ritmu, sve je bilo kao "Ona spava" ili "Gori vatra sad u nama", to je bio Batin aranžman.

Ja sam mislio, ma idi, gde ovo da snimimo, ali posle jedno nedelju dana dođe Ilke na probu i kaže:

-Nešto sam ja promenio one dve pesme, hajde da probamo.

Krenemo sa ovom "Umoran od svega", ja tu "zavarim" bubanj, Krle ubaci onaj njegov rif, Duda bas, ali nemamo pevača i Ilke peva sve vreme. Potom dobijemo termin i odemo kod ovih u PGP, oni se oduševe kako to zvuči, snimamo to u "Petici", Sloba Marković je producent, a tu je i Joza Boček i cela ta ekipa. Kada smo završili te matrice, ugasimo svetla i pustimo ih u onom mraku i tu shvatimo da tako nešto niko do tada nije napravio, jedino možda Bijelo dugme. Odmah smo znali da će te pesme da naprave haos. Međutim, pogodilo se da je Tito u to vreme bio zdravstveno jako loše i vrlo brzo nakon što je Goran snimio vokale za te pesme, već je bila proglašena višednevna žalost u Jugoslaviji i na radiju je morala da se pušta samo lagana muzika, pa su svi počeli da vrte "Ti samo budi dovoljno daleko". Inače, taj tekst napisala je Marina Tucaković i dala ga Bati Kovaču.

• Potom ste objavili i dva albuma, na prvom su između ostalih i hitovi "Dolazim za pet minuta" i "Pseto" za koje je tekstove pisao Bora Čorba. Intersantna je priča kako ste išli kod njega u Doboj gde je bio na odsluženju vojnog roka, za tekst pesme "Dolazim za pet minuta".

Imali smo već snimljen ceo album, a Debač je opet imao primedbu:

-Dajte nam jedan radio hit. Ovo je sve super, ali treba mi radio hit.

I sad smo tu bili u vremenskom škripcu jer nam se za dva dana gasi temin u "Petici" i nakon toga dolaze drugi izvođači. Bora nam je prethodno već dao  par tekstova i ja predložim Ilketu da sa Dudom odemo u Doboj gde je bio na odsluženju vojnog roka. Kad smo stigli tamo, gleda nas kapetan, Duda plavi a ja crni čupavac, izgledamo k'o avetinje i on neće da pusti Boru da izađe. (smeh) Ja ga tu molim, a srećom kapetan je čuo za Generaciju 5 valjda mu ćerka volela našu muziku, i sad ja tu kumim i molim:

-Bora je naš drug, mi smo došli da ga obiđemo.

Ne pominjemo mi tekst uopšte.

I jedva on tu pusti Boru na dva sata, odmah smo otišli u prvu kafanu, birtija neka sećam se sa onim kariranim stolnjacima, a Boki je u to vreme voleo da se "zalije", a i Dudi je to išlo, ja sam morao da vozim. I tu se oni "zarozaju" onako drugarski i sad mi počnemo:

-Boki, daj je..te, treba nam tekst, sutra izlazimo iz studija, moramo još jednu stvar da snimimo.

Bora nas gleda i uzima salvetu na kojoj počinje da piše tekst pesme "Dolazim za pet minuta" i to je vrlo brzo bilo gotovo. Posle se onako pijan nekako doteturao do kasarne, mi požurimo nazad, i ja uveče s tom salvetom odem pravo kod Ilketa i pričam mu šta se sve dogodilo u Doboju. Tu se dogovorimo da se sutradan u deset sati nađemo u "Petici". Kada smo stigli kažemo snimatelju da imamo još dva-tri sata i da bi hteli da snimimo još jednu pesmu. I tu kao nešto počnemo malo da probamo, sve je to bilo onako na "tri-četiri, ura, idemo", i mi smo tu pesmu koja je najveći hit Generacije 5 snimili bukvalno za pet minuta.

• Nakon drugog albuma "Dubler" vi faktički prestajete s radom. Šta je bio razlog za takvu odluku?

To je bila '82. godina i prvo je Krle morao da ide u vojsku, potom Goran i ja, i to se proteglo jedno tri godine. Kada smo izašli iz vojske taj "vajb" je već bio opao. Ilke, Krle i ja smo onda otišli na neku letnju tezgu u Dubrovnik. Sa nama je bio basista Aca Stojić iz grupe San i sestre Izolda i Eleonora Barudžija, to je već bila '84. godina . U međuvremenu dođu do mene Gale i Tomica iz Kerbera i kažu mi kako im je Điđi Jankelić koji je služio vojsku u Nišu, rekao da bi im ja bio najbolja zamena za Zoku njihovog prvog bubnjara, koji se u to vreme razboleo i nije mogao da svira. U to vreme imali su već prvi album, oni su mi se stvarno svideli jer to je u neku ruku bila niška ekspozitura Generacije 5. U to vreme oni su u Nišu i okolini bili lokalni heroji, Galija je ipak bila glavni bend. Uglavnom, tu ja uđem u grupu Kerber i sa njima sam svirao od te'84. do maja '86. dok nisam otišao u Ameriku. Kada smo snimili "YU rok misiju" pa je povodom toga održan koncert na Marakani, predložio sam da i Kerber tu svira, tu sam takođe bio s njima. Međutim, u tom periodu sam sa Krletom i Nešom Japancem uradio ko zna koliko matrica kod Enca u studiju i to mi je bila stalna tezga. U ono vreme postojao je "Tim A", kako sam ih ja zvao, u kome su bili Furda, Hreljac, Boček, Sanja i Sloba Marković i oni su snimali sve moguće matrice za ove naše poznate pevače. Oni manje poznati, ili oni koji ne mogu da dobiju termin za "Tim A", dolazili su do nas, a mi smo bili "Tim B": Enco Lesić, Krle, Neša Japanc i ja, tu smo se stvarno "odrali" i od snimanja i od para.

Ima tu još jedna interesantna priča. Kada sam odlučio da idem u Ameriku, noć pred odlazak kod mene dolazi Dragoljub Đuričić i pita me:

-Šta misliš ti o ovom Kerberu?

-Pa sve najbolje, kažem mu.

-Zovu me da sviram s njima, ali ako mi ti kažeš da nešto nije u bilo redu, ja neću to da prihvatim.

-Ja se selim, idem u Ameriku, u tome je stvar, nije tu bilo nikakvih problema. Toplo ti preporučujem da to prihvatiš, oni su stvarno odlični ljudi.

I stvarno jesu, ja sam spavao kod Tomice kući (gitarista Tomica Nikolić, op. autora), njegovi keva i ćale su stvarno super, bili smo kao familija.

• Kako je došlo do toga da odeš u Ameriku?

Upoznao sam se sa jednom Amerikankom na onoj tezgi u Dubrovniku koju sam ti malopre pomenuo i potom smo se "cimali" jedno godinu ipo dana, u ono vreme jedina veza pored pisama bio je telefon, ali to je bilo papreno skupo. Išao sam kod nje, dolazila je i ona ovamo, u međuvremenu sam diplomirao na stomatologiji, i jednom mi je rekla:

-Ti si jedan od najboljih bubnjara u Beogradu, takođe i stomatolog, pa u kom mestu na svetu može bolje da ti bude nego u Los Anđelesu?

Imao sam tada dvadeset osam godina i već mi je bio pun kufer svega. Kad god sam imao neku devojku, ona bi me drugima predstavljala kao bubnjara Generacije 5 kao da mi je to ime i prezime. I tu sam počeo da razmišljam kako je ova Amerikanka ipak tu zbog mene, a ne zato što sam u Generaciji 5, ona to nije ni čula ni videla. To mi je sada bivša žena, sa njom imam dvoje dece.

• Obično naši ljudi rade neke sasvim druge poslove od onih koje su radili ovde kada odu "preko bare", bar je tako u početku. Kako je bilo kod tebe?

Kada sam došao, morao sam da radim na mojoj licenci, ponovo sam morao na fakultet. Ali ipak, ja sam muzičar i poneo sam sa sobom pun kofer albuma koje sam snimio, a bilo ih je preko pedeset. Od Mikija Jevremovića, Alme Ekmečić, Mirzinog jata, Gordane Lazarević, Kemiša, do Rok mašine, znači sve ono što smo snimali kod Enca u studiju. I kada sam ovde u Americi išao na neke audicije za rok bendove, ponesem taj moj kofer sa pločama, tu su i intervjui, tekstovi u novinama, jeste da je sve to sa Balkana, ali ploča je ploča. I sad oni te snimaju sa kamerama dok si za bubnjevima, da vide kako vizuelno pasuješ za bend, tako se inače ovde rade audicije i tu me pita jedan bubnjar:

-Na koliko si LP-ija svirao?

-Pa negde oko četrdeset-pedeset, kažem mu ja.

On me gleda, jer u Americi ako si svirao na toliko albuma, već si milioner i u penziji si.

-Ja imam tri albuma, kaže mi on.

-Stvarno?

-Jedan je sa Rod Stjuartom i prodat je u tiražu od pet miliona, onaj sa Donom Samer  imao je tiraž od dvanaest miliona...

Uglavnom, on je sa ta tri albuma došao do dvadeset miliona prodatih ploča, a ja sa svih pedeset jedva da sam prodao dvesta pedeset hiljada. Kad snimiš u Americi ploču, ti si snimio i za Australiju i za Nemačku, Japan, Južnu Afriku, Britaniju... Kad snimiš u "Petici" snimio si za Srbiju i to su te relacije.

• Pored posla koji obavljaš u svojoj stomatološkoj ordinaciji, uvek si i svirao, dešavalo se i sa nekim vrlo poznatim imenima.

Ima ovde jedan klub koji se ranije drugačije zvao, a sada mu je naziv Viper Room, to je poznati holivudski klub, vlasnik je bio Džoni Dep. Utorkom su se tu održavali džem sešni i kada su muzičari na turnejama i dođu u L.A. često su tu svraćali. Neko mi je to rekao, jer ni ja to nisam znao. Kada sam došao tamo, rekao sam tipu koji radi na mikseti, inače ime mu je Džef, da sam bubnjar iz Evrope, jer ako kažem da sam iz Jugoslavije pitaće me koja je to država u Americi. (smeh) Tu uvek ima pet-šest bubnjara, petnaestak gitarista, svako odsvira dve-tri pesme, potom se na binu penje druga ekipa i tako to funkcioniše. Dolazio sam tamo jedno mesec dana, naravno ti Ameri se svi znaju međusobno i mene uopšte niko ne zove. Jednom prilikom bilo je nešto tanko veče i oko pola dva zove me Džef da se popnem na binu, a s obzirom da se ovde u 2h sve kafane zatvaraju, vrlo malo ljudi je ostalo u klubu, ali neki muzičari su tu na bini i stvarno je bila dobra svirka. Tu me taj Džef čuje i sledećeg utorka već sam bio na bini malo ranije, i potom sam se vrlo brzo upoznao sa dosta ljudi. Ovde je to stvarno jako dobra stvar, a toga kod nas nikada nije bilo i neće ni biti. Zamisli da imaš klub ili bar u Beogradu gde na binu izađe Đule i uzme gitaru, Vicko sedne za bubanj, dođe basista iz Nevernih beba i peva Cuk. To je jako dobra fora ovde u Americi i tu nema veze dal' si ti svirao sa Rodom Stjuartom, Polom Makarnijem, ili sa nekim manje poznatim facama. Sve su to muzičari i svi tu dođu na pivo, popnu se na binu i cepaju standarde. Sviram ja tu jednom prilikom, na bini je i neka čupava ciganka, ali jeb..te, peva strašno. U jednom trenutku se okrene, ja gledam... Šaka Kan! (smeh)

Jednom opet vidim tu nekog čupavog tipa:

-Hajdemo "Rock and Roll" od Cepelina! - kaže on!

Sa njim je stvarno dobra riba, to je bila ona manekenka Tani Kitaen i na kraju ispade da je to bio Dejvid Kaverdejl, ona mu je u to vreme valjda bila žena. Svirao je tu recimo i onaj gitarista Dejv Metjuz, ali treba shvatiti da je tu prisutan onaj muzikantski vajb, dal' si ti sad "Zdravko Čolić" ili nisi, nema nikakve veze. Čoli recimo nikada ne bi ni palo na pamet da tako nešto uradi i da peva na takvom mestu.

• Trenutno radite na pesmi koju ste posvetili vašem nedavno preminulom basisti Milošu Stoisavljeviću Cajgeru.

Upravo tako, Generacija 5 ima novu pesmu koja je posvećena našem basisti Cajgeru. Ilke je pisao muziku, a tekst je stvarno fenomenalan, veruj mi pustio sam suzu dok sam to snimao. Ono što je takođe intersantno jeste da je u vezi te pesme moguća saradnja i sa Dadom Topićem.

(Telegraf.rs)