Višnja Marjanović za Telegraf.rs o ocu Moši Marjanoviću, radu u časopisu "Džuboks", intervjuu sa Hičkokom

Razgovor sa nekim ko je još davnih šezdesetih godina učestvovao u pokretanju legendarnog lista "Džuboks", uvek predstavlja čast i zadovoljstvo. Čast, jer gospođa Višnja Marjanović je u svojoj novinarskoj karijeri koja je trajala duže od četiri decenije, pored onoga što je radila u "Džuboksu", ostavila veliki trag i u drugim tadašnjim vrlo značajnim i cenjenim časopisima, a zadovoljstvo, jer odmah osetite da je u razgovor ušla otvorenog srca i duše, pa vam bude žao kada se sve te njene priče završe.

Vesele prirode, od života je uzimala uvek ono najbolje, o čemu mi je i govorila iskreno i bez zadrške: O njenom slavnom ocu, fudbleru Moši Marjanoviću, majci i bratu Zoranu, najlepšim uspomenama, kolegama i prijateljima, o jednom vremenu koje je svojom nevinošću učinilo da sećanja na te dane budu nostalgična i iznad svega dragocena.

• Rođeni ste u samom centru Beograda, na Terazijama, kako pamtite svoj rodni grad iz najranijeg detinjstva?

Najviše ga pamtim po ocu, zato što je on bio neviđeno popularan, stanovali smo na Terazijama i kada bih izašla sa tatom na ulicu, najviše smo mogli da dođemo do Kasine jer bi ga svi zaustavljali i pitali: "Mošo kako si dao onaj gol? Hajde pokaži nam kako si loptu nabacio na grudi, pa potom na nogu i u gol". Meni je to toliko bilo dosadno da bih se ja od Kasine vratila kući, jer moj otac je bio u stanju danima i satima da priča kako je dao neki gol, a meni je to išlo na nerve i dovodilo me do ludila.

• Nerviralo Vas je to?

Stvarno jeste. Kaže mi tata: "Sine - tako me je zvao - hajde idemo da kupimo cipele". Krenemo i dođemo do bioskopa "Beograd", to je deset metara od kapije i tu ga već zaustave petorica nekih tipova: "Mošo pokaži nam kako si napravio onu fintu, pa potom dao gol". Moj otac je bio strpljiv do ludila i svima je to pokazivao i posle pola sata ja bih se vratila kući. Inače sam potpuno prezirala fudbal, jer kada bi se igrala neka utakmica u kući su svi ćutali. Moja mama je bila Splićanka i navijač do neba, i kada bi se igrala neka važna utakmica Zoran i ja smo ćutali, nismo smeli ni da pisnemo, nije se kuvao ručak, jeli smo sendviče i sad zamisli, izađeš na ulicu da ti ćale kupi cipele, a on nakon deset metara drži predavanja kako je dao neki gol. (smeh)

• Imali ste zaista slavnog oca Mošu Marjanovića o kome smo dosta toga saznali zahvaljujući filmu i seriji "Montevideo, Bog te video".

Film je osvetlao to vreme u pravom smislu reči.

• Kažite mi, koliko se lik Moše Marijanovića iz filma poklapa sa onim kakav je on bio u stvarnosti? Čuo sam neke priče po kojima je on bio dosta drugačiji, miran, tih, povučen.

Pa to je u filmu romansirano i sve to i nije bilo baš tako. Moj otac je bio za deset kopalja iznad Tirketa, ali s obzirom da je Bjelogrlić tada imao Bikovića koji je u to vreme bio hit hitova, u filmu je veća uloga data Tirketu, a on se samo šlepao uz mog oca. Ja svakako nisam lik koji je pristrasan, ja sam novinar u srcu i uvek kažem ono što je istina, a istina je da je Moša šlepao Tirketa u svakoj mogućoj prilici, a kako je u filmu Biković zaista briljirao i bio je pravo otkriće, dobio je i veći prostor i veći značaj, nego što je to dodeljeno Petru Strugaru koji je glumio mog oca. Ali s druge strane, htela bih da kažem da je Bjelogrlić tako dobro napravio te filmove, da su oni oživeli jednu epohu koja bi inače bila potpuno zaboravljena. Ja sam mu zbog toga zahvalna, stvarno sam zahvaljivala i Bjelogrliću i čitavoj ekipi jer su filmovi zaista odlični, osvetlali su jednu epohu i bio je red da neko to uradi.

• Rekli ste da je Vaša majka Splićanka i da je jako volela fudbal.

Prozori splitske gimnazije u koju je išla moja mama gledaju na igralište Hajduka, i to je jedan od razloga što su svi đaci te škole umesto da u slobodno vreme idu u bioskop, kako je inače i radila njihova generacija, kroz te prozore gledaju fudbal. Majka i otac su se upoznali u vozu. Moj deda po majci je bio odličan računovođa i zahvaljujući tome on je kontrolisao u Beogradu račune nekoliko najvećih firmi i vrlo često putovao na liniji Split - Beograd, pa se dogodilo kada se jednom fudbalski klub BSK vraćao za Beograd, da u tom vozu zajedno sa dedom bude i moja mama. Ona je tada imala osamnaest godina i bila je strastvena navijačica, ceo taj njen razred je bio prosto lud za fudbalom. U vozu je prišla tati kako bi dobila autogram, on je nju u tom trenutku posmatrao kao neku klinku, ali venčali su se par meseci kasnije. Mama je tada uzela pravoslavnu veru, tata je inače bio dvanaest godina stariji od nje. Tako je to bilo.

• Znači, pored Vašeg oca i majka je bila veliki fan fudbala, ali Vi i Vaš brat Zoran ste se ipak okrećete muzici.

Prvo sam omrzla fudbal jer nisam mogla sa ocem da napravim ni pedeset koraka, da nas neko ne zaustavi, a potom kada smo se preselili u Italiju gde smo živeli pet-šest godina i gde je tata trenirao najpre Lacio u Rimu, a potom Torino, ja nisam mogla da shvatim da kada se dobije neka utakmica naše sobe budu prepune cveća, čokolada, oduševljenih ljudi, koji ne znam šta nisu donosili, a ako se desi da tatin tim sledeću utakmicu izgubi ili igra nerešeno, odmah po novinama budu komentari - "menjajte trenera", "to je sramota"... To je mene potpuno udaljilo od tog sporta. Pitala sam sebe: koja je ovo profesija da si jednog dana kralj, a drugog dana te "strpaju pod zemlju", ne pomaže ti nikakav kredit, ma ništa. Kada je tata postao trener Torina, taj tim je bio poslednji na tabeli, a on ga je doveo na treće mesto. Međutim, bez obzira na to, ako se izgubi utakmica, oni odmah hoće da traže novog trenera. Možeš da dobiješ petnaest utakmica, a sledeću izgubiš i odmah po novinama počnu da traže da se menja trener. Kao - ovaj je slab. Tu sam zaista najstrašnije omrzla fudbal, a zaljubila se u Italiju, u modu i naročito muziku. Obećala sam sebi da ću svakog dana da naučim pedeset italijanskih reči i u roku od godinu dana sam taj jezik toliko dobro govorila da sam kasnije bila simultani prevodilac kada bi neki italijanski tim igrao u Beogradu. Zahvaljujući poznavanju italijanskog jezika i zaposlila sam se u "Dugi". (Novinsko izdavačko preduzeće "Duga", Beograd, op. autora) U to vreme govoriti italijanski bila je u Beogradu mislena imenica jer su svi učili engleski, eventualno nemački, i to je ipak bila moja prednost jer su Italijani bili poznati po tome što su imali fantastičnu literaturu za sve. Za muziku, modu, tehniku... Imaju časopise prve klase koji su čak bolji i od pojedinih udžbenika. Ja sam sve to čitala i pratila, bilo da je vezano za modu ili muziku, za čuveni festival "San Remo", i čim sam se vratila u Beograd odmah su me pozvali u novinsku kuću "Duga" gde je direktor u to vreme bio Vladimir Paskaljević, otac našeg čuvenog reditelja Gorana Paskaljevića. Bio je jako strog čovek, a strašno je voleo film i glumce, i kada je Nikola Karaklajić došao kod nas sa predlogom da se pokrene muzički časopis, on se narogušio strašno, nije hteo o tom ništa ni da čuje. Mi smo ga onda "kuvali" polako, a u tome nam je dosta pomogao i doktor Sava Popović koji je bio direktor "Filmskog sveta" i koji je "imao nos" za nešto što bi moglo da uspe, pa se pridružio Nikoli i meni kada smo Paskaljevića počeli da ubeđujemo da se pokrene muzički časopis "Džuboks".

• Jako zanimljiva priča.

Kada je Paskaljević konačno popustio, onda smo se dogovorili da Politikina štamparija štampa "Džuboks", pa je došao na red i dogovor oko tiraža. Bilo je predloga da tiraž bude pet hiljada, deset hiljada, drugi su govorili da to neće niko da čita, ali Karaklajić je bio jako uporan, Sava i ja takođe.

• Prvi broj je objavljen 3. maja 1966. godine i tu su Rolingstounsi bili na naslovnoj strani.

Kada je izašao taj prvi broj, ja sam odmah otputovala u Zagreb, jer su otuda počeli dolaziti signali da je divno što se pokreće muzički časopis i odmah sam dobila poziv da dođem tamo. U Zagrebu se u to vreme pojavila Josipa Lisac kao pravo čudo od pevačice, i tu saznajem da je prvi broj Džuboksa prodat gotovo za jedan dan u 100 000 primeraka, pa sam odmah tamo intervjuisala neke poznate pevače za sledeći broj časopisa, naravno i Josipu, koja je tada bila u špicu. Potom je sve to krenulo zaista fantastično, radili smo s velikom ljubavlju i tu se sakupila zaista sjajna ekipa. Bio je tu Nele Nešković, Buca Mitrović, Nenad Dukić, Borjan Kostić, Raša Popović... Jedan po jedan su dolazili i svi su donosili nešto svoje. Ispričaću Vam nešto: Buca Mitrović je u svojoj kući imao jednu sobu, onako "okruglastu", na sred te sobe je bio okrugli sto na kome je stajao najbolji gramofon koji je tada mogao da se dobije na tržištu, a svi mi koji smo imali uslove da putujemo donosili smo ploče i onda bi se svi sakupili kod Buce oko tog stola, nas desetak, puštali ploče i sedeli tu kao u crkvi. Sklopimo ruke, ćutimo i slušamo, kao da smo hipnotisani. (smeh) Sedeli smo satima kod Buce kao drvene lutke, gledajući bez reči u taj gramofon koji se okreće. Danas kad se toga setim izgleda mi to potpuno suludo i bezvezno, ali tada smo tako slušali i napajali se divnim zvucima, divnom muzikom.

• Koga je pre obuzela muzika, Vas ili Vašeg brata Zorana?

Moja tetka, mamina sestra, je živela u Belgiji i kako je Zoran, za razliku od mene, koja sam bila briljantan đak, u školi imao jako slab uspeh, tetka je predložila da ga pošaljemo kod nje, jer su ljudi tamo disciplovani, pa će ga ona naučiti da voli školu. Uglavnom, dok je još bio klinac on je otišao kod tetke u Lijež, a vratio je se kao hipik, onako sa dugom kosom i koferima punim ploča. (smeh) To je bilo strašno.

• Ništa od škole?

Tetka je tamo imala kuću, a dogodilo se da je preko puta bila neka diskoteka. To je u to vreme tek počinjalo da bude interesantno i popularno i Zoran je umesto da se posveti školi, svu pažnju usmerio ka tom disko klubu, tu je svakodnevno "visio", naučio dosta, i kada se vratio u Beograd doneo je šest kofera ploča. (smeh) To je bila neviđena strast, tu njegovu opsesiju prema pločama ne mogu da Vam opišem uopšte. Naravno, kada se zaposlio u JAT-u on je nastavio i dalje da kupuje ploče, davao je za to veliki novac, šta sve nije radio. Mislim da većeg fanatika za ploče nije bilo od mog brata, to sigurno znam.

• On je bio jako ozbiljan kolekcionar i izuzetno poštovan.

Najozbiljniji mogući. Putovao je svugde gde je mogao, leteo ja tada JAT-ovim avionima, imali su u to vreme liniju za Njujork, za Singapur, na sve strane. U Njujorku je tada znao sve podrume koji su prodavali ploče, sva ta mesta su se mogle naći i stare i nove, ali i neke retke, pa čak i muzejske ploče. Oni su inače tada imali smene i kada lete za Njujork ostaju tamo tri-četiri dana, tu spavaju, to je sad naravno nezamislivo. On bi te slobodne dane provodio po tim podrumima u Grinič Vilidžu, ali i malo izvan samog grada gde si mogao da nađeš šta zamisliš, to su bile sve te specijalizovane, kolekcionarske radnje. Zoran je jako patio kada bi mu u kolekciji recimo nedostajala neka ploča i onda bi u tim "rupama" po periferiji Njujorka nalazio sve ono za čim je tragao. U to vreme imao je devojku Snešku, ona je bila stjuardesa, i pošto sam i ja često boravila u Njujorku iz nekih sasvim drugih razloga, pratila sam film i neke druge priče, događalo se da me Sneška plačući pozove u hotel. Kad bih je pitala zašto plače, odgovorila bi da Zorana opet dva dana nema, da po tim njegovim ćumezima bira ploče i da je na nju potpuno zaboravio, a trebali su da se nađu, stalno je plakala. I stvarno, kada su ploče bile u pitanju, on bi sve drugo zaboravljao.

• Šta se nakon što je Zoran preminuo dogodilo s tom kolekcijom?

Veliku količinu ploča dali smo Jugotonu, neke su razneli njegovi drugari, ali u stanu gde je sve to bilo još ima nekih ploča.

• Hajde da se još malo vratimo "Džuboksu". Edukovali ste čitaoce na sve moguće načine pa i putem raznih kvizova.

U ona davna vremena, kada je to gotovo bilo nezamislivo, u Džuboksu smo imali kviz, i oni koji bi najbolje odgovarali na pitanja kao nagradu bi dobili putovanje u London, na festival koji je organizovao New Musical Express, što je za njih bilo kao da su dobili Oskar. Stvarno smo briljantno radili dok se nisu pojavile razne imitacije tog časopisa, zatim je Politika počela da diže cenu štampe, društvo se pomalo osipalo i sve je polako počelo da nestaje.

• Kako su stariji u to vreme gledali na sve to? Vi u jednoj socijalističkoj zemlji objavljujete fotografije i tekstove o nekim čupavacima sa mrskog im zapada.

Pa svakako nisu gledali sa odobravanjem. Mnogi su to pljuvali i nisu mogli da shvate šta mi sada imamo o tim čupavcima da pišemo i da ih činimo slavnim, bilo je mnogo onih koji su se protivili. U to vreme bilo je dovoljno da imaš dugu kosu pa da te proglase znate već za koga, da ne pričam o tome ako se neko malo slobodnije obuče ili ima na sebi odeću u nekim neobičnim bojama. U početku svakako nismo imali neko veliko razumevanje.

• Mislite li da je tih trideset devet brojeva prvog serijala Džuboksa, ipak pružilo značajnu logističku podršku i time podiglo jugoslovensku popularnu muziku na jedan mnogo viši nivo?

To je sigurno bilo tako. Mi smo to vrlo stručno pratili, naši saradnici su zaista bili apsolutni fanatici i svi su bili jako dobro obavešteni, a takođe i ovi koji su radili na radiju - Nikola Karaklajić, Buca Mitrović, Borjan Kostić. Oni su pratili sve to i stvarno su bili stručnjaci, tu nije bilo onog idi-mi-dođi-mi, svi su to pomno proučavali, kontrolisali da te informacije budu tačne, na čelu sa Nikolom Karaklajićem koji je umeo da otkrije i najsitniji talenat u gradu i zaista svaka mu čast, on je bio neumoran. Ali to je stvarno bila velika epoha i jedan neverovatno veliki skok, da sa jedne "ravne" narodne muzike, odjednom plasiraš jedan svetski trend. Već sam napomenula da su Italijani imali fantastične časopise, mi smo to donosili i prilagođavali našem jeziku i podneblju.

• Šta je konkretno bio razlog da se nakon trideset devetog broja ugasi Džuboks?

Prvi razlog je bio taj što se pojavila gomila časopisa koji su nas imitirali, a drugi jer je "Politika" stalno podizala cenu štampanja, tu već nismo mogli imati nikakvog razumevanja kao što smo ga imali u "Dugi". Na sve to i sama štampa se pogoršala uprkos povišenim cenama i tu je počeo lagani pad.

• Nakon što je Džuboks ugašen, Vi nastavljate novinarsku karijeru u "Dugi", ali ubrzo prelazite u "Politiku".

Još neko vreme sam bila u "Dugi" i radila intervjue sa mnogim slavnim ličnostima, od Alfreda Hičkoka do ne znam koga, s obzirom da govorim italijanski, francuski, engleski i još neke jezike. Jednom prilikom, dok "Džuboks" još uvek nije bio ugašen, otišla sam da molim direktora "Politike" da smanje cenu štampanja. On mi je tada rekao da za to više svakako nisu zainteresovani, ali zato jesu veoma zainteresovani za mene. Tada sam dobila sjajnu ponudu, kasnije sam to prihvatila i tamo ostala decenijama na mestu urednika muzičkih vesti i mnogo čega drugog. U svakom slučaju tu je bila i "TV Revija" koja je preuzela jedan deo "Džuboksa". Na njenim stranicama je bilo puno tekstova o muzici što se muzičarima jako dopadalo pa su dolazili i molili da se objavi intervju s njima. Redakcija "TV Revije" je bila iznad kafane "Šumatovac" gde su inače sedeli svi mogući pevači i muzičari, a moj pisaći sto je bio na međuspratu, odmah do vrata i ko god bi od pevača ušao prvo bi zastao pored mene, a imalo ih je zaista i beskrajno dosadnih, tražili su da ih fotografišemo i da te fotografije objavimo što je mene strašno nerviralo, jer sam smatrala da mi treba da odlučimo koga ćemo da pozovemo na razgovor. Pored mog stola sedeo je Zoran Predić, on je bio sjajan novinar i jednom se desilo da je Zdravko Čolić, koji je tada bio na početku karijere banuo u redakciju, a ja i ne gledajući ko je odmah ga najurim. Zoran koji je inače bio potpuno smiren mi potom kaže: "Da li smem da Vam javim da ste upravo oterali Zdravka Čolića?" (smeh) Sa Zdravkom sam bila dobar prijatelj, družili smo se u Sarajevu i rekla sam mu da se obavezno javi kada dođe u Beograd, ali kako su nas svakodnevno opsedali razni tipovi, dogodilo se da nisam ni pogledala ko stoji ispred mene, to nikada neću zaboraviti. Bilo je tu zaista puno događaja, ne mogu se svakako svega ni setiti. Ono što svakako mogu reći jeste da su to stvarno bila divna vremena, mi smo uživali u onom što radimo i slagali smo se fenomenalno. Radila sam četrdeset pet godina, ali taj period mi je najslađi, najlepši, najdruželjubiviji i nikad ga neću zaboraviti.

• Sa današnje tačke gledišta izgleda prosto neverovatno da su mladi ljudi u to vreme bili toliko "gladni" kulture, toliko su vapili za kulturom. Naš poznati rok kritičar Aleksandar Žikić jednom prilikom je izjavio kako smatra da je "Džuboks" poslednji medij koji je korišten za nešto što je stvarno dobro, stvarno lepo. Da li i Vi tako mislite?

Apsolutno se slažem. U vremenu u kome je izlazio taj časopis, tiraži su zaista bili visoki i oko toga se okupila ekipa koja je istinski bavila muzikom volela je i poznavala. Strogo smo vodili računa da u Džuboksu budu samo vredne stvari, tu nije moglo biti nekih gluposti, nije moglo biti ustupaka netalentovanim pevačima, a oni su tada umeli da plaćaju debelu lovu da bi došli u neke novine, ali to kod nas jednostavno nije moglo da prođe. Mi smo uživali u onom što radimo, a bolje podloge za uspeh od toga zaista nema. To danas apsolutno ne postoji, možda se tu i tamo desi, ali sve zajedno je stvarno jedan veliki džumbus.

• Kako bi ste opisali današnju medijsku sliku Srbije?

Ne bih je opisivala uopšte (smeh), ne bih se upuštala u takve sulude priče. Nađu se tu naravno neka zrnaca, evo Vi ste na primer našli jedan odličan ugao iz koga radite, ali ta neka ljubav, neka zajednička želja da se napravi nešto što je najbolje, što će stvarno ostaviti traga, mislim da je danas u potpunosti nestala.

• Gde se to izgubilo? Da li je novac tu možda odigrao presudnu ulogu?

Izgubilo se u načinu života, u onom što se dešava u zemlji, u svim tim mogućim promenama, jer danas se traže potpuno druge stvari, drugačije se sve gleda i vrednuje pa prema tome ne može ni da se uporedi sa onim kako se radilo u godinama o kojima ovde govorimo. To su bila "slatka vremena", bio je to "sladak život" u odnosu na ovo danas.

• Danas je dovoljno samo pogledati naslove u štampanim medijima i odmah je sve jasno.

Samo tu da zastanemo pa ćemo biti u šoku, šta drugo uopšte i da pričamo. Tog slušanja muzike u praznoj sobi, te želje da složnim radom postignemo što bolji rezultat danas nema ni u tragovima. Mi smo to stvarno dušom radili i zato je sve i bilo tako. Bila sam u mnogim listovima, proputovala sam ceo svet, intervjuisala sam najčuvenije svetske zvezde, ali ponavljam: najlepši period moje novinarske karijere je bio taj početak izlaženja "Džuboksa".

• Kad pominjete da ste intervjuisali najčuvenije svetske zvezde, u kakvom su Vam sećanju ostali ti ljudi?

Najviše sam se zapanjila kada sam intervjuisala Hičkoka (Alfred Hičkok, filmski reditelj, op. autora) i njegovu ženu koja je tada bila s njim u "Metropolu". On se tu ponašao kao pravi "pekmez", bio je manji od makovog zrna, na svako moje pitanje prvo je pitao ženu da li sme da odgovori, pa sam na kraju samo čekala da ga ona išamara i pošalje na spavanje. (smeh) To stvarno ne mogu nikada zaboraviti. Zamislite, on koji je važio da je strah i trepet, sakriješ se ispod stola dok gledaš njegove filmove, bio je neviđeni "pekmez" i to je stvarno bio najveći šok u mojoj profesiji.

• Da li je moguće?

Moguće je, sve se to dešavalo na ove moje oči. (smeh) Očekuješ od Hičkoka da te hipnotiše, a on samo što ne ode ispod stola jer ga žena kinji.

• Je li bilo poznatih ličnosti koje ste intervjuisali da su Vas svojim odgovorima, razmišljanjima, svojim stavom, "hipnotisali", da upotrebim Vaš izraz?

Nije bilo takvih ličnosti. Više je bilo nekih koje su bile namrgođene, kojima si morao da "pecaš" reči, nisu bili zahvalni sagovornici. Ali bez obzira na to, umela sam da napravim priču, svi intervjui koje sam radila bili su pohvaljeni, uvek sam na takve razgovore išla potpuno spremna. Ljudi osete da li nešto znaš, da li imaš neku podlogu ili si došao tu i nešto lupetaš. Međutim, kada vide da si spreman, da poznaješ materiju i da znaš šta hoćeš, to je onda potpuno druga priča.

• Malopre smo pominjali Nikolu Karaklajića, koji je bio i radijski novinar, urednik i voditelj emisija "Sastanak u devet i pet" i "Veče uz radio". Mislim da je i radio kao medij u to vreme kod mladih ljudi takođe igrao presudnu ulogu. Ne znam kako ste to Vi doživljavali s obzirom da ste bili u štampanim medijima?

Nikola je svim tim momcima davao zaista dragoceno znanje. On je bio i vaspitač i učitelj i svi oni koji su neko vreme sarađivali s njim izašli su iz toga mnogo bogatiji, pametniji, spremniji za život i rad kakav je bio poželjan. On je bio maksimalno vredan, toliko je voleo svima da pomogne, da razgovara, da druge nešto nauči. Mi smo stvarno bili veoma bliski, ja sam možda retka ženska osoba koja je bila među njegovim najboljim prijateljima. Eto, mogu time da se pohvalim.

• On je govorio više jezika, bio je šahovski majstor...

Bio je svestran, inteligentan, pun šlifa, pratio je sve živo i imao je taj lep pristup, umeo je da ubedi ljude i da se bori za nešto što je dobro. Možete li zamisliti te njegove početne razgovore sa ovima u "Dugi" koji su bili poput preplašenih prepelica: "Nemojte molim Vas, kakav Džuboks, kakvi čupavci, taman posla." Ali on je umeo da ih "skuva" kao niko drugi.

• Sećam se kako je meni govorio kakve je sve adute koristio na raznim sastancima: "Klavir je lep instrument ali skup, zauzima prostor, a mi imamo još uvek mnogo zajedničkih stanova, možete misliti šta znači jedna gitara ispod kreveta u studentskoj sobi."

Ma on je imao na dlanu sve moguće načine. Kada je došao u "Dugu" da pregovara o pokretanju Džuboksa, cela redakcija je bila nakostrešena, mislim da je govorio kineski bolje bi ga razumeli, svi su mislili - ma šta će nama to. Međutim, Nikolu nije mrzelo da dolazi tri, pa i četiri puta dnevno i da im uvek donosi neki novi dokaz da je to prava stvar, da je to list koji će imati veliki uspeh i veliki tiraž i to se na kraju i ostvarilo.

• Kakve su bile reakcije urednika u "Dugi" kada je taj prvi broj "Džuboksa" "planuo" tako brzo?

Direktor je odmah izjavio da je to bila njegova ideja. (smeh) Kada je taj prvi tiraž prodat u 100 000 primeraka, svi oni su počeli time da se diče. Tako to ide, svi su se posle trpali u prvi red i tvrdili da su najzaslužniji što je "Džuboks" postigao toliki tiraž, kitili su se tuđim perjem.

• Jedna od intersantnih stvari koja je posle dobila na značaju i u nekim širim razmerama, bile su one flexi ploče koje su poklanjane uz "Džuboks".

U vezi toga imali smo sa Jugotonom ugovor, to je stvarno bio hit-hitova. Kad su se te ploče pojavile, tiraž je enormno skočio, međutim, oni su potom neprimereno podigli cenu i počeli da nas ucenjuju. Izvođače koji su imali glavne tiraže nisu nam odobravali, nudili su nam neke potpuno nepoznate, tako da je i to doprinelo padu"Džuboksa". Kada su videli da to dobro ide okrenuli su ćurak naopako.

• Koliko godina ste radili u medijima?

Radila sam četrdeset šest godina, prebacila sam sve rokove, ali to je bilo zbog toga što sam radila neke poslove koji drugi nisu mogli da preuzmu. Ne hvalim sebe, ali jako sam volela da se obrazujem. Završila sam dva fakulteta, dve godine Pozorišne akademije, govorim šest-sedam jezika i imam svoju omiljenu uzrečicu - bez mene bi mi bilo dosadno. (smeh) Toliko imam toga u sebi i oko sebe, u tim uspomenama, u divnoj porodici, fantastičnim putovanjima... Moj suprug Mile Jovanović je bio jedan od menadžera u kompaniji "Pan American", pa sam zahvaljujući tome imala otvorene karte za ceo svet i mogla sam da putujem gde god hoću, a isto tako i da radim, jer svi su se otimali o mene. Kao primer toga mogu da navedem da sam išla na te američke sajmove, gde te dočekaju kao Gospoda Boga, ali kad se vratiš kući moraš da im pošalješ tekstove koje si objavio. Ako se njima ti tekstovi dopadnu i ako vide da to stvarno vredi, onda vas godinama pozivaju da dođete na taj sajam. To sve traje desetak dana i tu dobijete spisak na kome se nalaze najinteresantnije stvari u Americi, pa potom dobijete pravo da mesec dana putujete besplatno, tako da sam ja celu Ameriku prokrstarila, čak sam pisala reportaže i sa Aljaske, ali to je sve opet zahvaljujući mom radu. Tu sam na neki način bila slična Nikoli Karaklajiću, učila sam jezike, trudila se da puno čitam i da mnogo toga pratim. To bogatstvo sad živi u meni, jer to ne može da se zaboravi, i kad mi neko kaže: kako možeš sama? - kažem da mogu, jer kad zatvorim oči toliko toga vidim i toliko se toga se sećam, da nikada ne može da mi bude dosadno.

• Možete li malo da pojasnite našim čitaocima tu priču u vezi Američkog sajma?

To je najveći sajam koji traje deset dana, održava se obično u Njujorku i naziv mu je "Sajam putovanja i turizma". Sve to dešava se u ogromnim prostorijama, a program je zaista neverovatan. S obzirom da je sajam zaista veliki, organizacija je perfektna, sve se održava u četiri ogromne hale i pošto organizatori znaju da ćete sakupljati one brošure, dobijete neko sanduče na točkićima gde sve to stavljate, a pritom dobijete i svoj ormarić sa ključem gde sve to možete ostaviti kada sanduče napunite. Oni potom iz tog ormarića veliki deo pošalju u tvoju redakciju tako da te sve to čeka na stolu kada se vratiš. Ako želiš, imaš pravo mesec dana besplatno da putuješ gde hoćeš, samo treba da im dostaviš precizno ono što si planirao. Kada dođeš na željenu destinaciju uvek te čeka neko na aerodromu, dobiješ najbolji hotel i posle natenane obiđeš ono što te interesuje. Kada se vratiš kući treba da im pošalješ reportaže i kada oni vide da to zaista vredi, dobijaš svake godine pozivnicu da budeš gost sajma. Na taj sajam sam išla petnaest godina i za to vreme videla celu Ameriku, ali i intervjuisala mnoge poznate ličnosti. Oni su iz svakog lista koji ima veliki tiraž pozivali po dva novinara, a na vama je da iskoristite priliki koju vam se pružila. To je stvarno bila savršena organizacija i ja uvek kažem da ako neko želi tome da se nauči, uopšte oko pristupa samom poslu, najbolje je da takvo znanje potraži u Americi, to je čitava jedna škola. Kod njih je recimo sveto pravilo da svako ko želi da drži neku "govoranciju" sve to mora započeti sa smehom, mora na početku da kaže nešto duhovito. Kad se svi nasmeju, oni već smatraju da je u mnogome uspela cela vaša zamisao i program, jer ljudi se oraspolože, spremniji su da pričaju. Taj  smisao za humor stvarno treba videti i doživeti. Kod njih su takva pravila, ako namrgodiš grupu, vrlo lako možeš da dobiješ otkaz. Jednom prilikom sajam je otvoren u Los Anđelesu. Tamo inače, pored svega ostalog, ima i fantastičan zoološki vrt. Ako životinje mogu da "uživaju" u takvim prostorima, onda je to upravo tu. Svečano otvaranje sajma priređeno je baš u tom zoološkom vrtu i sutradan na prvoj konferenciji za štampu pojavljuje se gradonačelnik koji kaže: "Dobar dan, nema potrebe da se upoznajemo, jer sam vas već sve upoznao u zoološkom vrtu". Tu naravno odmah nastaje jedna fina atmosfera smeha i druženja. Oni su uopšteno govoreći vesela zemlja, a to mnogo važno za ovu našu profesiju. Uostalom, pogledajte današnje likove na šta liče i kako primaju ljude, samo što ih ne išamaraju.

(Telegraf.rs)