Priče o pesmama: Terusi - "Živim u svom svijetu", biser Bate Kostića

Miodrag Bata Kostić!

Samozatajni velemajstor jugoslovenske rok scene.

Preporučujemo

Ako bi tražili neko ime iz tog sveta, nekoga ko po svemu sudeći ipak nije dobio priznanja kakva mu istinski i pripadaju, onda je to on - Bata Kostić.

Bata je jedan od onih koji se nikada nisu gurali u prve redove, nikada nisu pravili preveliku buku oko onoga što rade, ćutao je i istovremeno stvarao kompozicije koje su ušle u nezaborav, pa su mu takvi redovi sasvim prirodno i pripali.

I mada ga svi pamte i prepoznaju po onome što je radio dok je bio član YU grupe, što je logično, jer je taj opus zaista izvanredan, ovog puta pisaću o jednoj kompoziciji, pa tako i grupi iz koje je ponikao, u kojoj je i postao to što jeste, a to su tuzlanski Terusi.

S obzirom da su Terusi osnovani još 1964. godine, sasvim je jasno da su oni istinski rodonačelnici rok muzike za celu tadašnju severoistočnu Bosnu, ali svi koji su odrastali uz ovaj sastav sigurno će ga pamtiti po još nečem. Naime, ti prvi nastupi iz davnih šezdesetih, ostaće im u sećanju po jednom trinaestogodišnjaku koji je već tada, iako povučen i stidljiv, jako vešto prebirao po žicama gitare, a to je upravo bio Miodrag Bata Kostić. Terusi su imali baš tu sreću, ili nesreću, da njihov celokupan istorijat bude vezan upravo za Batu – tihog i nenametljivog čoveka, a istovremeno vanserijskog muzičara i gitaristu. Jer kao što su njegovi saborci iz grupe očekivali da učini čudo i vine ih u sam vrh tadašnje jugoslovenske scene, tako su i oči mnogih mladića i devojaka iz Tuzle bile uprte baš u njega – heroja iz komšiluka na koga su bili izuzetno ponosni. No Bata je ubrzo nadrastao Tuzlu, i kroz rad u YU grupi se dokazao kao jedan od najvažnijih gitarista i autora tadašnje države. Ipak, nikada nije zaboravio svoje početke, pa se povremeno vraćao u grad u kojem je prvi put i zasvirao pred publikom. A kada bi se vratio, Terusi bi se najednom prenuli iz "životarenja" i sve je postajalo izvesnije i neuporedivo lakše. U jednom od takvih "povrataka" 1975. godine, nastao je singl na kome se nalazi sjajna kompozicija “Živim u svom svijetu”, mada ništa nije lošija ni “Vrati se”, koja se takođe nalazi na ovoj ploči. Sve u svemu, sasvim čudesan singl, ispod čijih je pesama potpisan Bata Kostić, s tim što je pevač Besim Smajlović autor teksta za pesmu "Vrati se". Uz njih dvojicu, u snimanju su učestvovali i Zoran Paki, Peđa Martinović i Suad Đonlagić. Pored ovog, Terusi u diskografiji imaju još samo jedan singl.

A kako je sve počelo?

Bata je rođen u Ulcinju, ali se njegova porodica seli u Tuzlu kada je imao sedam godina, tako da u prvi razred polazi u gradu podno Majevice, gde je i završio kompletno školovanje, izuzev jedne godine koju je proveo na Muzičkoj akademiji u Sarajevu.

Četiri-pet godina nakon dolaska u Tuzlu, Bata postaje član grupe Terusi u kojoj je između ostalih svirao i Zoran Paki. S obzirom da sam znao koliko je Zoran važan za njegov razvojni put muzičara, u jednom razgovoru postavio sam mu pitanje u vezi toga, a on mi je dao sledeći odgovor:

"Zoran Paki je za mene važniji od Muzičke akademije. On je moj muzički otac, ako mogu tako da kažem. To je čovek koji me je uveo u muziku i stvorio moje muzičke temelje. Stvar je u tome da sam ja veoma brzo napredovao, a on mi je na tom ulazu širom otvorio vrata. Posle toga sam se sam nadograđivao i čudio se kako mi sve to lako ide u odnosu na neke druge u okruženju koji su sve više zaostajali. Tada sam za ostale članove Terusa bio klinac, ali je na preporuku jednog našeg komšije i prijatelja Zoran došao da me čuje, jer su tražili solo gitaristu. Mnogo godina kasnije, kada sam već svirao u YU grupi i počeo da gradim svoju profesionalnu karijeru, pitao me je da li se sećam tog našeg prvog susreta. Odgovorio sam mu da to nikada ne mogu zaboraviti. "Smrzao" sam se tada, jer on je bio veliki autoritet, svirao je kontrabas, već je i tad ušao u neke džez varijante. Bio si tada početnik, ali sam video da si veliki talenat, zato sam te i uzeo u grupu, rekao mi je tom prilikom".

Tako je Bata te 1964. kada je imao dvanaest-trinaest godina, postao član Terusa i počeo da svira sa tim dosta starijim momcima, studentima Tehnološko rudarskog fakulteta, po čemu je od tih početnih slova i nastalo njihovo ime: TE-hnološko RU-darski S-tudenti.

U tom trenutku pored Zorana, koji je bio osnivač grupe i svirao bas gitaru, u postavi je bio i ritam gitarista Tomislav Križan, bubnjar je bio Mustafa Hadžiefendić Mufo, pevao je Saša Mijoković, a sa Batinim dolaskom dobili su i solo gitaristu, pa je tako kompletirana originalna postava koja nije gubila vreme i njihove svirke su odmah počele, pa vrlo brzo postaju zapaženi u Tuzli ali i celom tom kraju.

Foto: Goran Živanović

To će i potrajati sve dok Bata 1971. godine nije došao u Beograd, gde postaje član YU grupe.

Svakako je interesantna priča kako se to dogodilo, a sve je krenulo od njegovog poznanstva i prijateljstva sa bubnjarom Veliborom Bokom Bogdanovićem. Naime, slučajnost je htela da su jednog leta u Ulcinju svirali i Terusi i Bokina grupa Plavi dečaci, pa su se tada njih dvojica upoznali i sprijateljili. Boka će potom zajedno sa braćom Jelić svirati u grupi Džentlmeni, a kada su Dragi i Žika odlučili da osnuju YU grupu, sa njima je pošao i Boka koji je predložio da četvrti član bude upravo Bata Kostić.

"Mene je predložio Boka, ja do tada Jeliće nisam ni poznavao. Međutim, nisam mogao da budem u toj prvoj postavi jer sam tada bio četvrta godina srednje muzičke. Žika, Dragi i Boka su došli kod mene u Tuzlu da razgovaraju u vezi toga, a ja sam u to vreme bio na polugodištu četvrte godine i bilo mi je veoma važno da završim školu, ali Žika je rekao da oni ne mogu da čekaju i da moraju krenuti s radom. Potom je u prvoj postavi YU grupe bio klavijaturista Mive Okrugić, ali to nije dugo trajalo, možda nepunih godinu dana. Neki razlaz se tu dogodio između njih, pravo da ti kažem ni dan-danas ne znam o čemu se radi, uglavnom Mive ispada iz te kombinacije i ja sam opet bio u kombinaciji. U međuvremenu, završio sam srednju školu, oni su me opet pozvali, pa sam tako '71. godine "utrčao" u YU grupu."

U svemu tome jako je bitno još nešto. Već krajem šezdesetih, dok je još bio u Terusima, Bata je počeo da piše autorske kompozicije. Danas se malo zna da je prva pesma koju je YU grupa snimila bila upravo njegova, a to je urađeno za potrebe emisije "Veče uz radio" koju je vodio Nikola Karaklajić. On je u to vreme već uveliko insistirao na autorskom materijalu, bodrio je grupe da počnu da pišu svoje kompozicije i istovremeno im ugovarao studijske termine. Kada je YU grupa dobila termin za snimanje u "Studiju VI", Bata im je poslao traku na kojoj je bila njegova kompozicija "Čekam te" koju su oni potom aranžmanski doterali i tako je nastao njihov prvi snimak. Po Batinom dolasku u Beograd, odmah snimaju njegovu kompoziciju "Mala Džoj" koja će se naći na njihovom drugom albumu "Kako to da svaki dan", mada je Batina prva kompozicija koja se našla ne nekoj ploči YU grupe pesma "Bio jednom jedan pas", sa njihovog drugog singla iz 1972. godine.

Na početku ovog teksta pomenuo sam da je Bata prvu godinu Muzičke akademije završio u Sarajevu, a ostale dve u Tuzli gde je u međuvremenu otvoreno istureno odeljenje te škole.

Međutim, ima jedna interesantna priča koja se dogodila za vreme tih njegovih sarajevskih dana, a vezana je za Gorana Bregovića, koji je bio zaista oduševljen Batinim manirom svirke, pa je nešto od toga pokušao i da usvoji. Naravno da u našim razgovorima takvo pitanje nisam mogao da preskočim, a Bata mi je ovako odgovorio:

"Goran je bio vrlo predusretljiv. Imao sam tamo u Sarajevu neke probleme u vezi mog podstanarskog statusa, jer je to za ono vreme bio relativno mali grad sa velikim prilivom studenata, pa je bilo teško pronaći adekvatan stan i on je to saznao, pa mi je predložio da stanujem kod njega na čemu mu i dan-danas hvala. Bio sam kod Gorana otprilike šest meseci i verovatno je taj period ostavio nekog traga kod njega. Svirali smo zajedno u to vreme i njemu se veoma, veoma, dopala ta moja svirka, pa je to očigledno uticalo na njegovo stvaranje i sviranje gitare."

Znači, Bata Kostić će u septembru '72. napustiti YU grupu, da bi se u novembru '73. nakon završene prve godine studija, ponovo vratio, a ovoga puta sa njima ostaje sve do početka juna 1975. godine i povratka Dragija Jelića iz Ljubljane gde je bio na odsluženju vojnog roka, pa YU grupa Batinim ponovnim odlaskom opet postaje trio, u postavi Dragi, Žika , Raša. Nakon toga, on je konačno rešio da svoje studije privede kraju, a tu mu je na ruku svakako išlo i to što je u međuvremenu u Tuzli otovreno istureno odeljenje Muzičke akademije iz Sarajeva, pa je tako dobio i mogućnost da se tokom školovanja ponovo priključi svojim starim prijateljima iz grupe Terusi.

Ubrzo potom ulaze u studio sarajevskog Diskotona gde snimaju dve Batine kompozicije: "Živim u svom svijetu" i "Vrati se", za ovu drugu tekst je napisao njihov tadašnji pevač Besim Smajlović, dok je prva kompletno Batina.

Obe kompozicije su danas skoro sasvim zaboravljene, po mom mišljenju sasvim neopravdano. Umeće Bate Kostića, pa i ostalih članova grupe, ovde je više nego primetno, a ovo su svakako prve Batine autorske pesme, van onoga što je radio u YU grupi, a koje su objavljene na nekoj ploči.

Sećam se kada sam kupio ovaj singl da sam bio gotovo zapanjen koliko je gitara u ovim pesmama dobro odsvirana, a posebno u kompoziciji "Živim u svom svijetu" koja mi je tih godina zaista puno značila jer sam se pronalazio u njoj, tada sam i doslovce živeo tako, u nekom svom svetu, potpuno okrenut muzici.

Živim sam u svom svijetu

Živim sam

Soba prazna

Nemir moj

Donosi mi bol.

Tužan kraj

Davnih snova

Tužan kraj mi donosi

Život taj,

Nije laga znam.

Za sve treba snage

Za sve

Za sve treba hrabrost

Za sve.

Jer put mi je dug

Naporan znam

Proći ga moram

Ja sam.

Bio sam tada  petnaestogodišnjak, ali sam shvatao da je zbog uslova u kojima sam u to vreme živeo preda mnom zaista dug i naporan put.

Ipak, nadao sam se da će tim stazama duvati i poneki dobar vetar.

Mnogo godina kasnije, u jednom razgovoru Bata mi je rekao sledeće:

"Točak se vrlo povoljno izrazio o mom solu koji sam u toj pesmi odsvirao. Rekao je da je to najbolji solo koji je čuo na nekom singlu, pa mi je time dao veliki kompliment."

Bilo mi je zaista drago kada sam ovo čuo, jer je to u neku ruku bila potvrda onoga što sam i sam osećao u vezi Terusa još od onog dana kada sam kupio tu ploču, koju i danas s vremena na vreme "zavrtim" na svom gramofonu.

Zoran Paki je preminuo 13. decembra 1987. godine.

Povratnički koncert Terusi su održali 24. februara 2001. godine u tuzlanskom klubu "Palma", a u tom periodu snimili su i dva singla na kojima su kompozicije "Poleti ptico" i "Kao nekad".  Ponovo su se okupili 2013. godine u postavi:  Bata Kostić, Mustafa Sušić, Asim Horozić, Danijel Slavujica, Sead Hukić i Željko Divjak.

(Telegraf.rs)