Priče o pesmama: Bad Company - "Bad Company", loše društvo koje je imalo sreće

Foto: Goran Živanović

Često se događalo da "supergrupe" ne dobace ni približno do onoga što se od njih očekivalo. Setimo se recimo postave Blind Faith koja se raspala nakon nekoliko meseci postojanja ostavivši iza sebe samo jedan album. Srećom, bilo je mnogo više onih koji su napravili ozbiljne karijere, a tu svakako spadaju i Bad Company.

Preporučujemo

Razloga za to ima dosta, a u tom smislu ne treba zaboraviti da među članovima ove grupe izuzev Pola Rodžersa i nije bilo tipične zvezde, što je umelo da dovede do sukoba, mada su i ostali imali zavidnu prošlost.

Rodžers je u trenutku formiranja grupe već bio poznat, ispekavši zanat u legendarnoj grupi Free, iz koje dolazi i bubnjar Sajmon Kirke. Što se tiče gitariste Mika Ralfsa on je i tako nameravao da napusti grupu Mott the Hoople s obzirom da više nije mogao da podnese neuspešne napore njihovog pevača Ijana Hantera da otpeva zahtevene pesme koje je pisao, dok je basista Boz Barel bio čak šesnaesti na tom instrumentu čije su umeće "probali".

I posrećilo se baš njemu!

Tu ima jedan interesantn detalj. Naime, Barel je ispekao zanat pod nadzorom legendarnog Roberta Fripa, u ništa manje legendarnoj grupi King Crimson. Frip je jednom prilikom, dok je bio u potrazi za novim basistom, odbio mnoge poznate majstore tog instrumenta i u svoju grupu pozvao totalnog autsajdera Barela, koji je inače bio pevač!?

Kada mu se ovaj požalio da bas gitaru uopšte ne zna da svira, on je lakonski odgovorio:

"Ništa ti ne brini, ja ću te naučiti".

I naučio ga je.

I to veoma dobro.

Teko se kasnije i Barel našao među "protuvama" koje su sebe nazvale Bad Company, dajući naziv svojoj grupi po istoimenom vesternu iz 1972. godine, u kome je Džef Bridžiz igrao glavnu ulogu, što se nikome iz njihovog najbližeg poslovnog okruženja nije preterano dopalo.

No Pol Rodžers nije imao nameru da odustane, pa je na kraju iz svega toga izašao kao pobednik.

A kad je tako, stvari su mogle da krenu dalje.

Ono što im je i te kako išla na ruku, jeste činjenica da ih je odmah po osnivanju pod svoje uzeo čuveni Piter Grant,"gazda" slavnih Led Zeppelin.

Kod Granta su sve karte odmah išle na sto.

Ko je bio pod njegovom zaštitom, nije imao previše glavobolje u vezi karijere.

To se odmah moglo videti kada im je obezbedio producenta Rona Nevisona za snimanje njihovog albuma prvenaca.

Doduše, Nevison u tom trenutku nije bio nešto poznat, ali je znao znanje.

Pa iako su tu ploču (u pauzama snimanja grupe Led Zeppelin), snimali u legendarnom "Headley Grange" studiju Ronija Lejna, nekadašnjeg člana grupe Faces, Nevison nikako nije bio zadovoljan postignutim zvukom.

Zato je uradio "svetogrđe".

Bubanj je snimio u jednom od hodnika studija, a vokal za naslovnu kompoziciju, pod zvezdanim nebom.

Možete li zamisliti Pola Rodžersa kako prolama kroz noć: Beeed koooompani!

Ipak, ispalo je da je Ron bio u pravu, jer su potom postali jako poznati.

I on sam, naravno.

No to ne treba ni da čudi jer su Bad Company stvarno bili pravi srećnici.

Kako su, kao što sam rekao, već na početku karijere primljeni u Zeppelin tabor, odmah su potpisali ugovor sa njihovom američkom izdavačkom kućom Swan Song (u Britniji im je izdavač  bio Island Records), pa se zahvaljujući tome njihov LP ubrzo našao u rafovima tamošnjih prodavnica. S obzirom da je to bila 1974. godina, dakle vreme velikog zamaha "kokainske energije" koja je slavila bezbrižan, hirovit, način života, kompozicije sa ovog LP-ija lako su pronašle put do slušalaca s obzirom da je njihova osnova počivala na stvaralaštvu grupa Jimi Hendrix Experience i Cream, plus što je sve to bilo"zašećereno" soul i kantri dodacima, a to je bio apsolutni pogodak.

Uglavnom, ovo ostvarenje doguralo je čak do trećeg mesta američkih lista popularnosti, što je bio ogroman uspeh za do tada nepoznatu grupu.

Ali nije samo publika bila oduševljena.

I kritičari su pisali hvalospeve.

Stiv Klark, novinar čuvenog časopisa New Musical Express, napisao je da "sve čega se Bad Company dotaknu, pretvaraju u zlato".

Izgleda da nije bio daleko od istine, jer će njihovi naredni albumi to i potvrditi, a oni su sve to zdušno podržavali gotovo neprekidnim američkim turnejama, dok su Britaniji svirali samo povremeno, pa im je takav pristup doneo dosta novca. Publika nikada nije predugo čekala na njihov novi album, a vrh popularnosti doživeli su 1979. godine kada su objavili LP "Desolation Angels". Osamdesete im nisu donele neki naročit uspeh, pa su se članovi grupe okrenuli drugim poduhvatima. Bubnjar Sajmon Kirke je otpočeo saradnju sa grupom Wildlife sa kojom je snimio album na kome je Mik Ralfs bio producent. 1984. godine, Pol Rodžers je konačno odlučio da je vreme da završi svoj započeti solo album, a potom je nastupao kao pevač grupe The Firm koju je sastavio Džimi Pejdž. Iste godine Boz Barel je započeo saradnju sa grupom Nightfly.

Foto: Goran Živanović

Izvorna Bad Company postava okupiće se tek 1998. godine kako bi promovisali kompilaciju "Anthology" na kojoj su se našle i neke nove kompozicije.

Ja sam zaista voleo njihove pesme, voleo sam glas Pola Rodžersa, za koga je Rod Stujart jednom prilikom izjavio da je najbolji engleski pevač.

Interesantno je da je Rodžers dobio poziv da zameni Gilana u grupi Deep Purple, ali je on taj poziv glatko odbio.

Posle je, znamo već, na to mesto došao Kaverdejl.

I mada Rodžers u naslovnoj pesmi njihovog prvog albuma peva kako su "loše društvo, obeleženi time do dana kada će umreti", u stvarnosti je bilo sasvim drugačije i vrata uspeha su im vrlo brzo bila otvorena.

Reč je o kompoziciji koja je zaista pravi dragulj. Od klavirskog uvoda od koga se odmah naježite, razbijajuće ritam sekcije, i gitare koja "kruži" negde iznad, poput jahača koji kroz preriju odlazi u zalazak sunca, dok Rodžers peva o obećanoj zemlji i onom gotovo biblijskom osećaju bezakonja.

A kad je već tako, tu nije moglo biti promašaja.

Moja generacija je to naprosto morala voleti.

(Telegraf.rs/Tanjug)