Bubnjari i njihovi solo albumi, ritam kao način života ali i mnogo više od toga

Ima ona šaljiva izjava za koju ste verovatno čuli, a po kojoj su "bubnjari ljudi koji vole da se druže sa muzičarima". Opet, kada su jednom prilikom novinari upitali Džona Lenona, da li je Ringo Star najbolji bubnjar, s obzirom da svira s njima, odgovorio je da Ringo nije najbolji bubnjar ni u Bitlsima.

Sve ovo možete shvatiti ovaj ili onaj način, neko će možda reći da u svakoj šali ima pola istine, ali svakako da postoje i drugačije priče i mišljenja.

Preporučujemo

Setimo se recimo kako su Pejdž i ekipa nakon tragične smrti Džona Bonama, odlučili da ne traže zamenu i da grupa Led Cepelin bez njega ipak ne može nastaviti dalje.

Kada je nakon raspada grupe Smak, Točak otpočeo saradnju s basistom Lolom Andrejićem, planirao je da na mestu bubnjara i dalje bude Slobodan Stojanović Kepa.

Međutim, ispostavilo se da će to malo teže ići, s obzirom da je bilo dosta situacija u kojima se Lola i Kepa nisu slagali. Zbog svega toga Kepa je bio nezadovoljan pa je nakon snimanja Točkovog solo singla na kome su kompozicije "Mantilja" i "Specijalka", odlučio da ode, a Točak je potom organizovao audiciju kako bi našao zamenu.

Tako se dogodilo da je promenio čak devetnaest bubnjara ali niko mu nije odgovarao, da bi na kraju shvatio da je u svakom od njih tražio upravo ono što poseduje Kepa.

Zašto je to tako, najbolje mogu razumeti sami muzičari, ali u svakom slučaju odnos između soliste i ritam sekcije od ključnog je značaja za dobru svirku, jer ako bubnjar ne podržava solistu da pruži svoj maksimum, ako ga iz nekog razloga ne podstiče, bilo namerno ili iz neznanja, sebičnosti, ili bilo čega drugog, tu od one prave, čistokrvne svirke, uglavnom nema ništa.

O tome je Točak i govorio.

U redovima koji slede, navešću nekoliko solo albuma koji su delo nekih manje ili više poznatih bubnjara, a koji su svojevremeno na mene ostavili izuzetan utisak pa ih i danas često zavrtim na svom gramofonu.

1. BUDDY MILES - "Them Changes" (1970.)

Bolji poznavaoci muzike svakako znaju ko je Badi Majls.

Rođen je u Omahi, Sjedinjene Američke Države, i već sa petnaest godina počeo se profesionalno baviti muzikom. Kao vrlo talentovan bubnjar ubrzo postaje član prateće grupe tada veoma popularnog pevača Vilsona Piketa, pa se dogodilo da ga je na jednom njihovom nastupu u Njujorku primetio gitarista Majk Blumfild i predložio mu da se pridruži njegovoj grupi Electric Flag. Kada se ta grupa raspala, Badi je sa nekim od njenih članova osnovao svoj sastav, nazvavši ga Buddy Miles Express i sa njima snimio album "Expressway To Your Skull", ali i oni prestaju s radom kada se Majls pridružio Džimiju Hendriksu u grupi Band Of Gypsies. Ima jedna interesantna, a svakako manje poznata priča u vezi te grupe. Nakon Hendriksovog naglog uspona, ultradesničarska, militanta, crnačka organizacija "Crni panteri", prigovarala mu je da previše "šuruje" s belcima, a takođe su svoje nezadovoljstvo izražavali i zbog činjenice da karijeru gradi u Britaniji, a ne u Americi, gde je rođen. Te napade podgrevao je i Badi Majls koji je i sam bio blizak s tom ekstremističkom organizacijom, pa je na kraju započela Džimijeva i njegova saradnja u Band Of Gypsises. Kada su novinari jednom prilikom upitali Hendriksa u vezi toga, odgovorio je: "Postoji ta neka moja veza s Crnim panterima. Prirodno se osećam delom onoga što rade, u određenim aspektima. Neko se mora pomaknuti, a uvek nas najviše boli ono što utiče na naš mir i život. Ali ja nisam za agresiju ili nasilje, ili kako god to želite nazvati". Treći član Band Of Gypsies bio je Hendriksov školski drug, izuzetni basista Bili Koks, inače izraziti protivnik alkohola i narkotika, ali i čovek koga slava uopšte nije zanimala. Džimi je još ranije započeo saradnju s njim jer nije bio zadovoljan basistom Noelom Redingom. Kada imate skup takvih ljudi na jednom mestu, bez obzira na njihove sviračke i sve druge sposobnosti, jasno je da to ne može dugo potrajati, pa je tako bilo i sa ovom grupom, raspala se nakon nekih šest meseci postojanja. Iza njih je ostao samo jedan album, doduše sjajan (mada ima i onih sa drugačijim mišljenjem), koji je snimljen tokom njihovih novogodišnjih nastupa 1970. godine u njujorškoj dvorani Fillmore East. Nakon iznenadne Hendriksove smrti, Majls je osnovao Buddy Miles Band u koji je pozvao i basistu Bilija Koksa, pa 1970. godine snimaju album "Them Changes".  Taj LP je nekim čudom kod nas licencno objavila izdavačka kuća PGP RTB i to je bio pravi biser u moru "zašećerenih nota" kojima su obilovali tadašnji katalozi naših izdavača. Protkan fankom, soulom i rokenrol drajvom, ovaj album je stvarno izuzetno delo, nažalost kod nas gotovo sasvim neprimećeno. Majls je te kompozicije u stvari pisao za Band Of Gypsies, ali su one zbog svega navedenog na kraju završile na njegovom solo albumu, po mom skromnom mišljenju jednom od najboljih ikada koji je snimio neki bubnjar.

Tokom svoje izuzetne karijere Badi je radio sa velikim brojem znanih imena, vrlo važnih za popularnu muziku dvadesetog veka, što ne treba ni da čudi jer je pored bubnjeva svirao i gitaru, klavijature, bas gitaru, bavio se produkcijom i pride bio sjajan pevač.

Preminuo je 26. februara 2008. godine.

2.BILLY COBHAM - "Spectrum" (1973.)

Bili Kobam je rođen u Panami 16. maja 1944. godine, ali je odrastao u Njujorku. Prvi ozbiljniji angažman imao je sa Bilijem Tejlorom i grupom New York Jazz Sextet, a potom se pridružio Majlsu Dejvisu na njegovoj evropskoj turneji, da bi potom s njim snimio tri albuma. Zatim je nastupao u džez rok grupi Dreams, pa sa Mahavishnu Orchestra, Džona Meklaflina. U tom periodu radio je i kao studijski muzičar sa značajnim imenima popularne muzike tog vremena, pomenuću samo neka: Herbi Men, Džejms Braun, Lari Korijel, Sam & Dave, Mišel Urbaniak...

1973. godine Kobam je pozvao svoje prijatelje u Electric Lady Studio u Njujorku, gde su za svega dva-tri dana snimili danas već legendarni "Spectrum", što je veoma kratak period za stvaranje jednog tako velikog albuma. Međutim, sve postaje mnogo jasnije ako znamo da nijedna kompozicija sa ove ploče nije snimana u više od dva pokušaja, što samo govori kakva ekipa muzičara je tada bila na okupu. Klavijature je svirao Jan Hamer, a gitaru na četiri kompozicije, tada još uvek malo poznat Tomi Bolin, koga je Kobam upoznao dosta ranije, još u vreme dok je bio član sastava Zephyr, ali je on u vreme snimnja "Spectruma", već bio u postavi grupe James Gang sa kojom je samo dva meseca pre toga snimio album "Bang". Bolin će s njima snimiti i album "Miami" pre nego što će se pridružiti grupi Deep Purple, gde je zamenio Ričija Blekmora.

Interesantno je zaista, a s obzirom da je "Spectrum" džez-rok album, da sam sedamdesetih godina, pa i kasnije, tu ploču često viđao kod ljudi koji su imali iole ozbiljniju kolekciju muzike, dakle mnogo više nego neka druga ostvarenja iz tog muzičkog žanra, što govori da je taj LP tada bio "mala škola" džez-roka na ovim prostorima.

U svakom slučaju, "Spectrum" je apsolutno neoborivi adut svih onih koji tvrde kako i bubnjari, kao i svi drugi, mogu da naprave vrlo slušljivu, komercijalnu, ali istovremeno i perfektno odsviranu i aranžerski besprekorno urađenu ploču.

3. VLADIMIR FURDUJ - "Furda" (1985.)

Svakako je red da na ovom popisu bude i jedan domaći album.

Ali kakav!

Vladimir Furduj Furda je možda najpoznatiji po svom radu u Elipsama i Korni grupi, ali iza njega su ostala i bezbrojna studijska snimanja i koncerti, kao i album za koji slobodno možemo reći da je to jedno od najboljih solo ostvarenja u okviru popularne muzike na prostoru bivše Jugoslavije, pa i šire.

Ništa čudno, ako znamo koja ekipa muzičara je učestvovala u stvaranju te ploče, pa najmanje što mogu je da navedem njihova imena:

Vladimir Vurduj Furda - bubnjevi, udaraljke, vokal;

Nenad Stefanović Japanac - bas gitara;

Dragan Ilić - klavijature, vokal;

Bogdan Kosanović - klavijature;

Dragan Jovanović Krle - el. gitara, ac. gitara;

Enes Mekić - el. gitara;

Mića Marković - sax;

Ivan Švager - sax, flauta;

Goce Dimitrovski - fliglhorn;

Nenad Jelić - udaraljke.

Svakako da ovde ne mogu preskočiti ni snimatelja Bobana Petrovića, jer je upravo kompozicija "Šest kroz osam" koja se nalazi na ovom albumu, pokupila par nagrada za najbolji snimak na ondašnjim takmičenjima ton majstora.

Ovim albumom Furda je pokazao kako nije samo vanserijski muzičar, već i autor dostojan svakog poštovanja.

Danas se malo zna da je Furda započeo rad i na svom drugom solo albumu, ali su ga nadolazeće devedesete primorale da krene "trbuhom za kruhom", pa period od 1989. do '94. godine provodi u inostranstvu. U jednom razgovoru koji sam svojevremeno vodio s njim, naveo je i razloge zbog kojih je na kraju odustao od realizacije te ploče:

"Vratio sam se ovde baš u onom najgorem periodu, nakon ove naše nesreće i rata za koji nisam mogao ni pretpostaviti da će da se dogodi, ali sam odmah video da se mnogo toga promenilo za tih nekoliko godina i da su ti "splavari" na visokoj ceni, Joksimović i ostali. Da ne kudimo nikog, nemam ništa protiv, daleko od toga, ko voli nek izvoli, ali sam uvideo da je potpuno pogrešno vreme i odustao od nekih ranijih planova".

Preminuo je 2015. godine, u sedamdesetoj godini života.

Naravno da ovim ni približno nije iscrpljen spisak solo albuma koji su iza sebe ostavili bubnjari, a koji zaslužuju svaku pažnju, pa o svemu tome u sledećim nastavcima.

(Telegraf.rs)