"Koji srećan kraj? Ljudi kao da žive u nekoj bajci": Srđan Gojković iskreno o 40 godina na muzičkoj sceni

Antologijski beogradski rok bend "Električni orgazam" održaće novi koncert 15. decembra, a frontmen ovog sastava Srđan Gojković Gile je specijalno za Tanjug izjavio da kultne pesme ovog sastava i dalje žive nakon 43 godine i da definitivno nemaju rok trajanja.

Bend koji je nastao 13. januara sada već davne 1980. godine ove sezone slavi jedan lep jubilej – 40 godina od albuma obrada čuvenih pesama stranih muzičara i bendova “Les Chansones Populaires” (1983).

Preporučujemo

Tako na zadovoljstvo publike sledi drugi povratak „Električnog orgazma“ nakon dve godine u bivši Dom sindikata, odnosno sada Mts Dvoranu.

Mnogi smatraju da je to bio zaista trijumfalni rasprodati koncert tog 9. decembra 2021. u velikoj sali ove kultne dvorane. Gosti na koncertu 15. decembra će im biti glumica Anica Dobra i rok muzičar Zoran Kostić Cane, pevač i lider benda “Partibrejkers”.

Neki muzičari i bendovi su ponekad opsednuti time da ponove tako veliki uspeh i snažnu razmenu energije sa publikom, kakva je bila pre dve godine na spomenutom velikom koncertu, kada je "Električni orgazam", sa zakašnjenjem, usled pandemije korona virusa, slavio 40 godina karijere.

"Pokušavamo da se nikad ne opterećujemo takvim stvarima, bilo je puno toga u protekle 43 godine. Taj prošli koncert u Mts Dvorani je bio zaista odličan i radujem se da je RTS konačno izmontirao snimak koji su tad napravili. Trebalo bi da ceo koncert bude emitovan posle nove godine, doduše podeljen je u dve emisije od po sat vremena", otkrio je Srđan Gojković Gile, frontmen benda.

Beograd se u poslednje vreme prilično aktivirao sa velikim brojem koncerata, tako da se osnivaju – otvaraju i neki novi trend prostori (klub Zappa Baza), ili se neka mesta obnavljaju i ponovo oživljavaju (Hala Pinki, Hangar Luka Beograd), čak su Gile i ekipa svirali i na Platou ispred Muzeja Jugoslavije kao posebna atrakcija.

Grupe u vidu radoznalosti imaju želje za osvajanjem nekih novih koncertnih mesta koja ranije nisu pohodili, ne samo u prestonici, već i u drugim mestima Srbije, pa i regiona.

Opet, možda je za "Električni orgazam" Dom omladine i Mts Dvorana ostaje nekako „siguran krug dvojke“ u Beogradu.

"Lepo je svirati na novim prostorima, ali i na provereno dobrim mestima kao ova dva spomenuta. Ne razmišljam ja tako daleko tipa gde ćemo svirati sledeći koncert u Beogradu. Kad to bude došlo na red, videćemo gde nam je najbolje u tom trenutku da napravimo koncert”, smatra tekstopisac, kompozitor, gitarista, autor gotovo svih pesama "Električnog orgazma".

Na albumu „Les Chansones Populaires“ nalaze se sledeće obrade svetskih muzičkih umetnika: "Locomotion" (1962, Karol King, Geri Gofin), "Citadel" (1967, The Rolling Stones, autori Mik Džeger i Kit Ričards), "Metal Guru" (1972, T. Rex, autor Mark Bolan), "I'm Waiting for the Man" (1967, The Velvet Underground, autor Lu Rid), "The Man Who Sold the World" (1970, Dejvid Bouvi), "Being for the Benefit of Mr. Kite" (1967, The Beatles, autori – Džon Lenon i Paul MekKartni), "When the Music's Over" (1967, The Doors) i "Blue Moon" (1934, autorski tandem Ričard Rodžers i Lorenc Hart).

Na prvi pogled je javnosti neobično za jedan autorski autentičan, originalan bend kakav je od početka „Električni orgazam“ da se odluči i snimi i jedan studijski materijal - obrada „Les Chansones Populaires“.

Istina, nisu jedini, u svetu su se razni veliki muzičari odlučili da posvete neki album svojim omiljenim pesmama (Džordž Majkl, Rod Stjuart, Toni Benet, Tom Džons, Guns ’N’ Roses), kao i domaći autori.

Opet, ta vrsta projekta i izazova može grupu da inspiriše da bude opet svoja, unikatna, iako predstavlja pesme drugih autora, kolega.

Srđan Gojković Gile napominje Tanjugu da je taj njihov album, ako se ne vara, snimljen i izdat pre svih navedenih muzičara. Njima je inspiracija bio album “Pin Ups” (1973) od legendarnog britanskog glam rokera Dejvida Bouvija, gde je ovaj muzičar uradio sličnu stvar sa obradama pesama bendova “The Pretty Things”, “The Who”, “The Yardbirds”, “Pink Floyd”, “The Mojos”.

"Da, bilo je neobično da to neko uradi 1983. godine, i kao sto Siniša Škarica reče, niko od tad nije sličnu stvar uradio na prostoru bivše Jugoslavije. Ali nama se uvek sviđalo da radimo nešto što publika ne očekuje, to nam je oduvek bilo zabavno", napomenuo je Gile.

Siniša Škarica je poznati hrvatski muzičar, producent, muzički urednik. Takođe je zanimljivo što se u selekciji tih svetskih kompozicija antologijskih sastava i solista ipak nisu odlučili „na prvu loptu“ najvećih hitova tih zvezda.

"Da, meni bi bilo dosadno da obrađujemo velike hitove, to nikad nismo radili. Čak i “Bejbe ti nisi tu”, obrada “Out Of Time” od “The Rolling Stones”-a je bila njihova opskurna pesma, od koje smo mi napravili veliki hit u Jugoslaviji, u ono vreme”, podsetio je Gile.

Gledano opet iz ove perspektive, bend uvek može da razmišlja na temu da proširi tu listu izbora sa albuma, ako bi se odluči da snimi i svojevrsni nastavak tog projekta.

“Kad bi sad radio tako nešto, sigurno bi se našli i neki autori koje tad nismo obradili, pre svih verovatno Bob Dilan. Mi se trudimo da nikad ništa ne radimo “na prvu loptu”, nismo mi takav bend”, objasnio je lider “Električnog orgazma”.

Karijeru su počeli u žanru pank muzike, hitovi koji su obeležili početak stvaralaštva su ujedno bili i njihov zaštitni znak u tom pravcu, od „Krokodili dolaze“, „Nebo“, preko „Konobara“ do hita „Zlatni papagaj“.

Bili su pank, onda vrsta underground rok muzike, da bi ubrzo dalje postali rok zvezde, odnosno – mainstream, prema nekim gledištima. Danas se drugačije posmatra ta podela, alternativna i mejnstrim muzika, ponekad se neminovno kasnije spajaju i postaju jedno. Ako uvek bendovi kao “Električni orgazam”, imaju rasprodate koncerte širom zemlje i regiona, onda se smatraju da ne mogu biti alternativa?

"Rokenrol nikad nije bio mainstream u Jugoslaviji, a još je manje sad u Srbiji. Narodnjaci su bili i ostali glavna struja u muzici ovde. To bi bio mainstream da smo mi bend iz Londona ili Njujorka, ali nismo.

Mi jesmo počeli kao novotalasni band, ali posle našeg drugog studijskog albuma “Lišće prekriva Lisabon” (1982), ja sam shvatio da je ta ploča vrhunac u okviru tog muzičkog izraza i da nemamo tu više šta da dodamo, da bend mora da se menja. Ideja je bila da se vratimo onome na čemu smo odrasli, na bazični, psihodelični, garažni rokenrol. To smo i uradili na “Les Chansones Populaires” i nastavili dalje u tom pravcu”, ocenio je rok muzičar.

Zanimljivo da je bend u poslednjem periodu nekako stalno u proslavama jubileja sa istom cifrom – 40 godina: prvo samo postojanje grupe (2020), 40 leta od „Lišće prekriva Lisabon“ (2022), i sada takodje četiri decenije „Les Chansones Populaires“. Ima se se blagi utisak da tih 40 godina kao da nikako ne prolazi, jer možda bend potajno želi da se zadrži na tome da grupa uvek nešto slavi, obeležava, zapravo kao da zauvek i živi.

"Jeste, ušli smo sad u tu zonu, “40 godina od…”. To je, da se ne lažemo, neverovatan poduhvat. Da jedan ovakav bend, koji nikad nije bio estradnog tipa, opstaje na ovim prostorima uprkos svim poteškoćama i beskompromisno gura dalje svoju priču", istakao je Gojković.

Beogradski roker je naglasio da na ovaj način “Električni orgazam” takodje stalno stiče novu publiku, jer većina njih nije ni bila rođena kad su oni izdavali te albume.

"Mi smo jako ponosni na to što smo uradili i želimo da produžimo život tim pločama i da ih predstavimo novoj publici, otud ta reizdanja starih albuma. Kad ih već reizdajemo, a i kako bend još uvek postoji, super je da ih i koncertno predstavimo. Očigledno je da je publika jako dobro to prihvatila, a i nama je zabavno da sviramo deo koncerta pesme koji nismo svirali 40 godina. U svakom slučaju nastavićemo sa tim”, najavio je Gile dalje ideje oko predstavljanja tih starih albuma na koncertima ubuduće.

Srđan Gojković Gile (glavni vokal, gitara), Branislav Petrović Banana (gitara, prateći vokal), Zoran Radomirović Švaba (bas gitara, prateći vokal), Blagoje Nedeljković Pače (bubnjevi), Ljubomir Đukić Ljuba (glavni vokal, klavijature, prateći vokal), čine sadašnju postavu “Električnog orgazma”, nakon raznih personalnih promena članova kroz istoriju benda.

Sigurno su jedan od retkih sastava ne samo kod nas, već i u svetu, da je imao tu jedinstvenu priliku i čast da dobije dva dugometražna dokumentarna filma i to za jako kratko vreme.

Grupa i njen frontmen imaju sve razloge da budu ponosni na tu činjenicu da im se realizuju dva ostvarenja - „Električni orgazam za ljude budućnosti“ (2019) rediteljke Marije Vukić i „Evo sada vidiš da može“ (2022) u režiji Slobodana Simojlovića, i to na značajnim festivalima „Beldocs“ i „Dok ’n’ ritam“.

Gotovo nemoguće je birati između „svoje dece“, te frontmen razmišlja na tu temu kojim je filmom ipak malo više zadovoljan, prvim od sat vremena ili drugim u produkciji RTS-a od skoro dva i po časa.

"Ja jako volim oba ta filma. Marijin film je niskobudžetni film, delom sa turneje po Kanadi i Americi. Ali baš zato ima tu neku dozu intime. Osim toga Marija je dugogodišnji prijatelj benda pa je to svakako i doprinelo da se ta opuštena atmosfera prenese na film. Slobodanov film je pravi profesionalni film o rokenrol bendu koji je jako dugo rađen. Ima i puno arhivskog materijala i u njemu ne govore samo članovi benda, već i neki drugi ljudi. Odlično je snimljen i montiran, kako se i očekuje kad RTS stoji iza projekta.

Slobodan je uložio više od godinu dana svog života u taj film i to se vidi kad ga gledaš”, analizirao je dva filma o bendu Gojković. Nastao je tihi trend da se snimaju dokumentarni filmovi o muzičkim grupama u svetu i kod nas. Osim njihovih filmova, Gile je učestvovao i u dokumentarnom ostvarenju „Nebeska tema: Priča o Vladi Divljanu“ (2019) Mladena Matičevića. Pojavio se i novi film „YU Grupa: Trenutak sna“ Darka Lungulova, postoji i ostvarenje “Love Hunters” o toj pank rok grupi iz Novog Sada, a publika izgleda da traži da ovakvih projekata bude sve više i možda javnost ne shvata uvek pravi značaj tog dokumenta istorije.

"Ja obožavam dokumentarne filmove, ne samo o rokenrolu. Tako da apsolutno podržavam sve u vezi tih ostvarenja. Gledao sam YU Grupu, to je bend na kom sam ja odrastao, tako da apsolutno podržavam sve ono što oni rade, pa naravno i taj film”, otkrio je Gojković.

Jubilej 40 godina albuma “Les Chansones Populaires” bend slavi na turneji po celoj zemlji i regionu, tako su sinoć (07.12.) bili u Domu kulture Novi Sad, večeras (08.12.) će svirati u Sremskoj Mitrovici, i onda sledi 15. decembra Beograd - bivša Dvorana Doma sindikata.

Prilično su traženi i aktivni po celom regionu, stiče se uisak najviše u Hrvatskoj. Za neke bi možda bilo neminovno da u tim prilikama postanu jugonostalgični kada vide na hiljade ljudi koji pevaju sve stihove kultnih pesama i uživaju u tom trenutku. Ti rokenrol dogadjaji pružaju osećaj barem jedno veče kao da se svi mi nismo ni rastajali.

"Nisam jugonostalgičar, ali za mene je to prostor u kom sam rođen i formirao se kao čovek. Za mene je sve to moja domovina, bez obzira što se sad zove region i što moram da čekam u redovima da predjem neku granicu”, smatra vođa nekada novotalasnog rok benda. Ne samo na koncertima uživo, već ovaj bend je „prisutan“ i u kinematografiji našeg regiona bivše Jugoslavije. Tako je nedavno izašao hrvatski film „Najsretniji čovjek na svetu“ makedonske rediteljke Teone Strugar Mitevske, koja govori pretežno o temama iz Bosne i Hercegovine, gde se čuje hit „Zlatni papagaj“.

Dakle i nakon više od 40 godina takve kompozicije intenzivno žive i kroz nove filmove nekadašnje SFRJ. Gile kaže da nije još uvek imao prilike da vidi taj film, ali napominje ponovo da je “sve to moja domovina”.

"Ja se ne osećam kao stranac ni u jednoj od novih država koje su nastale raspadom Jugoslavije. To što te pesme žive i posle 40 godina je samo potvrda da su bile dobre i da nemaju rok trajanja", ocenio je roker, koji je tokom bogate karijere od 43 godine imao izuzetnu promenu imidža, kao pravi kameleon.

Od pank vizuelizacije, do pravog rokera, frizure su se dosta menjale, i uvek je Gile bio neko novi, drugačiji. Kako dugo traje, izgleda da se u ovom imidžu ipak najudobnije oseća od svih faza promene.

"Te promene su uvek bile spontane, kako sam se menjao ja, tako se menjao i moj izgled. U svim tim promenama sam se osećao udobno, kao i u ovoj fazi sada. Ne planiram skoro neku drastičnu promenu izgleda, ali nikad se ne zna”, istakao je Gile i ovu temu.

Bliži nam se još jedan jubilej, 45 godina benda za 2025. Pre toga je 44 godine, tačnije biće 13. januara 2024, a baš na taj datum su spontano krenuli da sviraju, da obeleže samo formiranje grupe, beše to muzičko druženje u beogradskom klubu AntiShop Elektropionir.

Ipak, Gojković kaže da ovog puta neće svirati proslavu 44. rodjendana sledećeg 13. januara, te da je više puta rekao da ne ide baš tako daleko da bi razmišljao šta će kao bend raditi za dve godine, tako da ne zna još uvek gde će biti koncert za 45 godina jubileja.

"Imamo još celu sledeću godinu ispred sebe i jedino mogu da najavim reizdanje albuma “Kako bubanj kaže”, kome je 40 godina 2024. Verovatno ćemo upriličiti i odredjeni broj koncerata u vezi sa tim”, eto još jedne proslave jubileja za te albume neprolazne veličine.

Grupa uvek ima neke aktuelnosti i promocije, tako da uoči velikog prednovogodišenjeg koncerta u Beogradu, rok bend “Električni orgazam” zakazao je 11. decembra u Jugoton prodavnici u centru prestonice.

Biće to druženje sa fanovima u okviru kojeg će promovisati čak tri ovogodišnja izdanja diskografske kuće “Croatia Records”: ‘Warszava ’81’, “En vivo en la Fábrica” (živi album snimljen u Tvornici kulture 2022 u Zagrebu), kao i slavljenički “Les chansones populaires” (reizdanje albuma).

Najavili su goste – Anica Dobra koja je zaista dominirala u filmu „Crni bombarder“ (1992) Darka Bajića kao pevačica, sa hit pesmama “Svečane bele košulje” ili “Hodam sad kao zombi”, kao i Giletov kum Zoran Kostić Cane, koji je ranije saradjivao na antiratnoj pesmi „Slušaj ’vamo - Mir, brate, mir“ iz projekta „Rimtutituki“, gde je učestvovao i Milan Mladenović.

"Cane definitivno neće pevati “Mir brate mir” na našem koncertu. To je bila posebna pesma za jedno posebno vreme, niko od nas to ne svira više. To je bila jedna od onih situacija, sad i nikad više”, otkrio je Gile ovu pojedinost.

Gojković je bio u žiriju za nagradu „Milan Mladenović“ od istoimene Zadužbine 2020. godine, i mnogima nije svejedno kada shvate koliko je srpska i jugoslovenska kultura odjednom postala osiromašena iznenadnim i večnim odlaskom tako velikih umetnika iz sveta muzike ili drame kao upravo Giletovi prijatelji i kolege Milan Mladenović, Margita Stefanović Magi, Goran Čavajda Čavke, Vlada Divljan, i nedavno šokove koje smo doživeli – Žarko Laušević, ili Massimo Savić, Nebojša Glogovac, Jagoš Marković. Ima li oporavka od nezamenljivih?

"Nemam takav fatalistički doživljaj života i smrti. Naravno voleo bih da mogu da se vidim sa svojim prijateljima koji više nisu tu, ali svi mi smo tu privremeno, došli smo i otići ćemo. To je zakon prirode i ja to prihvatam kao takvo", naveo je Gile, da bi se onda osvrnuo na svoju hit pesmu „Seks, droga, nasilje i strah“, upravo iz filma “Crni bombarder”.

Mnogi smatraju da ljudi i posle tri decenije i dalje žive naslov te pesme, kao da ne naziru kraj mnogim problemima na horizontu, odnosno, pitaju se kada će taj naš – “srećan kraj” (happy end), kao na filmu.

"Koji srećan kraj? Ljudi kao da žive u nekoj bajci. Ja pokušavam da živim u realnosti. Nema tu ni srećnog ni nesrećnog kraja, sve je to nepotrebno farbanje i dodavanje uma. Stvari su onakve kakve jesu, uvek. To sto ljudi fantaziraju i dodaju nepotrebno, samo donosi patnju onome ko se time bavi”, zaključio je Srđan Gojković Gile.

(Telegraf.rs/Tanjug/Ivan Makragić)