Ljuba Ninković za Telegraf.rs: Kada sam čuo Bitlse, počeo sam da stvaram pesme koje su imale dušu

Ljuba Ninković je izuzetno važan autor u jugoslovenskoj popularnoj muzici. Svojim radom u grupama S vremena na vreme i Tunel  u mnogome je obeležio popularnu muziku i ostavio nam neke drage pesme kojima se uvek rado vraćamo. Koliko su njegova muzička interesovanja široka i raznovrsna, pokazao je i kroz rad u etno grupama Bistrik i Đurđevi stupovi, ali i kao autor dečije i muzike za pozorišta. Poslednjih godina objavio je i dva solo albuma na kojima su neke zaista sjajne kompozicije, čime je na verodostojan način upotpunio i zaokružio svoju karijeru.

• Imali ste samo šesnaest godina kada ste napisali dve sjajne kompozicije - "Kao vreme ispred nas" i "Tema Classica". Šta je bilo presudno da tako mladi počnete da pišete muziku i koliko je činjenica da ste pohađali muzičku školu uticala na to?

Tačno je da sam išao u muzičku školu, ali sam  i kao veoma mlad bio siguran da ću se tokom života baviti muzikom. Zbog toga sam i Gimnaziju i sve drugo bacio malo u stranu, ali bi se takođe mogli reći da svako obrazovanje na neki način u čoveku oslikava put za nešto čime je odlučio da se bavi, a ja sam znao da će mi muzika biti profesija. Od malih nogu sam voleo da sklapam neke melodije, a kako kod kuće nisam imao klavir, vežbao sam u školi, ali sam i tamo uglavnom improvizovao i komponovao, nisam previše voleo da vežbam ono što mi je zadato, a to profesori nisu nimalo tolerisali.

Preporučujemo

• U rodnom Smederevu ste oformili i svoju prvu grupu, naziv joj je bio The Spooks.

U toj grupi su bili moji prijatelji i mi smo stvarno dosta dobro svirali, imali smo nasupe i van Smedereva. Tu sam dobio dosta samopouzdanja i uspeo da "provučem" neke svoje prve autorske radove. Imali smo na repertoaru možda trećinu autorskih kompozicija, pa onda sviramo tri-četiri poznate pesme, zatim jednu našu. Snalazili smo se, opipavali smo puls, istraživali smo. Publika nije tih godina isuviše rado gledala na te autorske radove jer oni na prvom mestu nisu imali one domete kakve su imale kompozicije koje su u to vreme bile popularne i koje smo skidali slušajući Radio Luksemburg, a uglavnom je i moda bila takva. Ipak, sedamdesetih kreće taj drugi talas kome ja po godinama i pripadam, i tu je već postavljena ona prava, domaća, autorska scena, ali to je već bilo vreme kada je nešto od toga moglo da se vidi i na televiziji i čuje na radiju.

Foto: Wood.rs

• Grupa The Beatles je imala presudan uticaj na Vaš rad.

U početku sam slušao neke američke izvođače, a kada sam čuo Bitlse, ne mogu sada da se setim koja je to tačno kompozicija bila, bio sam oduševljen. Ti moji prvi autorski radovi i jesu bili pod uticajem Bitlsa mada nijedna kompozicija koju sam napisao nije ličila na njihove pesme. U svakom slučaju, oni su bili nepresušna inspiracija i to ne samo njihov zvuk, već i način na koji su razmišljali, sve mi je to bilo neverovatno blisko i tu sam se odmah prepoznao, to mi je odmah ušlo i u glavu i u srce, pa sam i sam počeo da stvaram pesme koje su imale dušu.

Foto: Goran Živanović

• Krajem šezdesetih godina prijavili ste se na audiciju za Gong klub koji je tada vodio Vojkan Borisavljević, gde su mogućnost da pokažu šta znaju dobijali mladi pevači. Jednom prilikom Vojkan je pozvao Kornelija Kovača da mu pomogne oko svega toga, a vi ste upravo  tada učestvovali sa kompozicijom "Kao vreme ispred nas". Kornelije Vas je odmah zapazio.

Tu se nalazio prateći bend, ja sam nastupao kao pevač. Kada su me pitali šta sam pripremio, rekao sam da ću pevati svoju pesmu. Složili su se, seo sam za klavir i odsvirao tu kompoziciju, potom se priključio i bend i kad se sve završilo Kornelije me je upitao da li bih mu ustupio kompoziciju, jer je hteo da je uvrsti u repertoar Korni grupe. Rekao mi je da sačekam dok svi pevači ne završe sa svojim nastupima, kako bi potom mogli na miru da još malo oko svega porazgovaramo. Meni je to izgledalo zaista neverovatno, tako da sam odmah pristao da mu ustupim pesmu. Međutim, nismo se potom čuli nekoliko meseci, mislio sam da je digao ruke od svega, ipak jednog dana mi je stiglo pismo od njega u kome me je obavestio da nije u Beogradu, ali da je sa Korni grupom već počeo da svira tu kompoziciju, da je napisao aranžman, i da misli kako će to biti jako dobro.

• Usput Vam je tražio dozvolu da promeni tekst?

Hteo je tu pesmu da posveti jednoj prijateljici koja je jako mlada izgubila život u saobraćajnoj nesreći. (U pitanju je manekenka Mira Pešić, op. autora.) Naravno, dobio je dozvolu od mene za sve to, ostao s njim u kontaktu, a svakako sam od njega kasnije dosta i naučio.

• Ta kompozicija u verziji Korni grupe nosi naziv "Slika" i ona se igrom slučaja našla na B strani singla na kome je  pesma "Trla baba lan", koja je postala veliki hit, a kako je taj singl je objavljen i u nekim evropskim zemljama, Vama su počeli pristizati poprilični iznosi autorskih tantijema, pa ste vrlo mladi roditeljima rekli - od sada se  izdržavam sam.

Upravo tako. (smeh) Kada sam im to saopštio oni nisu ni znali šta u vezi toga da misle, ali neke stvari se naprosto dogode, to je bio jedan poseban splet okolnosti koji mi je dosta pomogao.

• Već krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina, nakon prvih uspešnih pokušaja Indexa i Grupe 220, stvari  u vezi autorske muzike počinju da se menjaju iz korena. U tom periodu formirana je  grupa S vremena na vreme, i to na jedan dosta neobičan način. Braću Đukić ste sasvim slučajno sreli u Radio Beogradu gde ste radili songove za emisiju "Tip top kabare", a Asima Sarvana ste upoznali prilikom upisa na fakultet.

Dogodilo se da smo Asim i ja čekali na upis dosta dugo, jedno četiri-pet sati, i kako nam je bilo dosadno počeli smo da pričamo, o čemu bi drugom nego o muzici, pa sam mu rekao da već imam jednu kompoziciju koja je snimljena. Potom je i on počeo da pevuši, video sam da mu to stvarno dobro ide, pa sam ga upitao da li bi hteo da radi pesme za emisiju "Tip top kabare". On je odmah pristao i to je bilo u neku ruku presudno, jer su naši glasovi bili dosta slični, odlično su se slagali.

• Potom ste u jednoj pauzi, dok ste snimali songove na radiju, upoznali braću Đukić, Mikija i Kokija.

U međuvremenu su i oni počeli tamo da rade pa smo, kad bi završili ono što je bilo potrebno, seli onako sa strane i počeli malo da pričamo i tu smo odmah videli da smo potpuno "ludi" za Bitlsima, pa smo prvo počeli da skidamo njihove pesme, međutim vrlo brzo smo krenuli da radimo i neke moje autorske kompozicije, pa su i oni počeli da razmišljaju na isti način . S obzirom da smo već radili na radiju uspeli smo da dobijemo studijske termine da sve to i snimimo, a istovremeno smo upoznali i mnoge važne ljude.

• Između ostalih i snimatelja Bobana Petrovića.

Eto, on nažalost nije više sa nama, ali tada je bio mlad snimatelj, željan afirmacije i sticanja novih znanja, a mi smo bili idealni partneri za to, jer smo i sami želeli da malo istražujemo i eksperimentišemo sa zvukom. Čim smo napravili par snimaka Boban je to odmah odneo na program Radio Beograda.

• Vaš prvi singl, na kome su kompozicije "Sunčana strana ulice" i "Ponekad", objavila je malena produkcija Radio Kruševca.

To je bila mala izdavačka kuća koja se vrlo brzo ugasila. Dobro su tu ploču uradili, naravno koliko se to moglo, i to je svakako bilo važno jer smo zahvaljujući tome mogli da gostujemo i na drugim radio i TV stanicama. Potom je to polako postajalo sve ozbiljnije, počeli smo da snimamo i za druge dosta veće i poznatije izdavačke kuće, potom smo snimili i prvi album, što tada nije bilo nimalo lako.

• Jednom prilikom ste mi rekli da je u Radio Beogradu ostalo mnogo snimaka grupe S vremena na vreme i da ste u nekom periodu razmišljali da te snimke i objavite, ali do toga ipak nije došlo?

To nije urađeno jer nismo znali ko bi to objavio, za te snimke nije bilo interesovanja jer vlada mišljinje da je to nekomercijalno, mada sve može da bude komercijalno ako se plasira kako treba. Evo, mi upravo razmišljamo da ponovo objavimo naš prvi album, mada je to sada jako komplikovano, ranije se to mnogo lakše radilo. Taj album je objavila RTV Ljubljana, ali sada svakako razmišljamo da izdavač bude ovde iz Beograda.

• Kada je grupa S vremena na vreme prestala s radom, ponovo ste u ruke uzeli električnu gitaru. U grupi The Spooks  svirali ste električnu, potom prešli na akustičnu, a kada ste sa Vladimirom Jankovićem Džetom osnovali Tunel, ponovo je došla na red električna gitara.

Kada je grupa S vremena na vreme prestala s radom planirao sam da krenem sa solo karijerom, pa sam čak i snimio jedan singl sa koga je jedna pesma išla na Opatijski festival. Međutim, Vlada Džet me je ubedio da treba da napravimo bend i da te dve pesme, koje sam planirao za moj prvi solo singl, potpišemo kao grupu Tunel. Tako smo i uradili, potom odmah krenuli dalje i to je bilo potpuno novo iskustvo za mene, s obzirom da je Džet dolazio iz jedne sasvim druge škole. Ipak, ja sam vremenom uspeo da se snađem u svemu tome i mogu reći da je sve to bilo dosta značajno za mene, s obzirom da je to bila neka stranica koja mi je do tada nedostajala. Evo, baš je nedavno objavljena i kompilacija na kojoj su najvažnije kompozicije koje smo snimili kao grupa Tunel.

• Za razliku od onog prvog perioda rada grupe S vremena na vreme u kome niste puno nastupali, Tunel je jako puno svirao, od onih čuvenih igranki po Vojvodini pa nadalje.

Tunel je zaista puno svirao, bilo je tu i velikih koncerata sa drugim grupama po halama, ali i tih igranki po Vojvodini koje pominješ. To je stvarno bilo dobro, ljudi su nas baš lepo prihvatili. Leti nam "nabace" na binu par gajbi piva, a mi to sve posle kroz znoj izbacimo. Svirali smo i po pet sati bez prestanka. Tu sam stvarno mnogo stvari naučio i zaokružio svoje muzičko iskustvo.

• Negde u periodu od 1988. do 92. godine, pisali ste muziku i za decu u tada jako popularnoj TV emisiji "S one strane duge".

Pisao sam i za tu emisiju, ali i za mnoge pozorišne predstave, i to mi je možda bilo i najbolje od svega što sam radio. '95. godine dobio sam "Sterijinu nagradu" za muziku u jednoj predstavi reditelja Jagoša Markovića, koji je nažalost nedavno preminuo.

• Grupa S vremena na vreme je uz YU grupu i Bijelo dugme, jedan od začetnika etno pravca u popularnoj muzici. Poslednjih nekoliko decenija došlo je do pravog buma takvih izvođača i na domaćoj sceni, a Vi ste u jedno periodu bili član grupe Bistrik, Bilje Krstić. Kako objašnjavate jednu takvu ekspanziju na ovim prostorima? Da li je to posledica nekih sličnih dešavanja koja dolaze sa svetske scene?

U najranijoj mladosti na radiju sam slušao sve, pa i izvornu muziku, što mi je kasnije dosta pomoglo da sve to prebacim u rokenrol. Moja majka je takođe veoma lepo pevala, pa sam mnoge pesme zahvaljujući njoj slušao još u najranijem detinjstvu. U tom smislu imali smo jednog Gorana Bregovića, imali smo YU grupu, a i S vremena na vreme je sporadično radilo u tom fahu, što je svakako i bilo potrebno da se najširem krugu slušalaca približi rokenrol. Ovo što se u poslednje vreme kod nas dešava, Amerikanci i Englezi su imali još odavno, šezdesetih i sedamdesetih godina. Kada smo Bilja i ja započeli sve to u vezi Bistrika, imao sam dosta više optimizma da će to uspeti, a ona je bila vrlo skeptična po tom pitanju. Čim smo uradili taj prvi album, to je odmah naišlo na neverovatan odziv, znao sam da će to dobro proći, ali to je  prevazišlo i moja očekivanja.

Foto: Wood.rs

• Sedam godina ste bili član Bistrika.

Putovali smo dosta, obišli skoro sve festivale u Evropi, bili u Južnoj Americi, ali sam posle trećeg albuma osetio da je vreme da pakujem kofere i da radim nešto drugo.

• Potom je došla neka međufaza kada ste bili deo ekipe Đurđevi stupovi, u okviru projekta "Obnovimo sebe, podignimo Stupove".

To je bilo stvarno mnogo lepo. Vodio sam taj bend i pisao pesme, bili smo svuda, obišli smo čitavu državu i nikada nisam zažalio što sam to radio. Naprotiv - bilo mi je super.

• 2007. godine postajete producent "Himne čistih reka", Vi ste i napisali tu himnu.

To je projekat koji je finansiralo Ministarstvo inostranih poslova Norveške i takođe nešto što mi je ostalo u veoma lepom sećanju.

• Negde u tom periodu odlučili ste da se posvetite svojoj solo karijeri, što ste imali u planu još pre rada u grupi Tunel. 2017. godine objavile ste album "Hodač", a 2020. objavljujete i sledeći, pod nazivom "Retromet".

Pa bilo je vreme da nakon toliko godina konačno objavim i moje solo albume. Na ovom drugom, pod nazivom "Retromet", pored novih pesama nalazi se i jedna iz perioda grupe S vremena na vreme, to je "Kao vreme ispred nas", i jedna iz repertoara Tunela, kojoj je naziv "Vreme". Drago mi je da sam to uradio, bez obzira na neki komercijalni efekat tih albuma.

• Ima li danas mladih koji u autorskom smislu mogu i dalje nositi plamen onoga što je Vaša generacija učinila u smislu povezivanja etno nasleđa i popularne muzike?

Naravno. Mogu da pomenem recimo Nebojšu Brdarića i njegovu sestru Bojanu, oni su zaista neverovatni, jako su talentovani. Neši sam u nekom smislu bio i "muzički otac" i drago mi je da je izrastao u profesionalca u koga uvek možete da se pouzdate.

(Telegraf.rs)