Priče o pesmama: King Crimson - "Epitaph", čudesni zvuci neobične londonske grupe

Dogodi se s vremena na vreme da mi mladi ljudi traže savet ili neko pojašnjenje, u vezi muzike iz sedamdesetih, pa i šezdesetih godina prošlog veka.

To svakako raduje, pa i laska, ali takođe predstavlja i veliku odgovornost.

Preporučujemo

Bar ja tako mislim.

Šta reći a ne pogrešiti, kada mlad čovek traži savet koju grupu da sluša?

Nije to nimalo jednostavno.

Baš nedavno mi je jedan srednjoškolac (prva je godina i svira gitaru), postavio takvo pitanje.

-Poslušaj Steely Dan, odgovorio sam.

-Koga?

-Steely Dan!

-U redu, hvala!

Prođe nekoliko dana, sretnemo se opet, a on će:

-Slušam Steely Dan neprekidno, mnogo je dobro, hvala Vam puno.

Ja presrećan.

Pre neki dan sam s jednim, malo starijim, ali i donekle "iskusnijim" poštovaocem progresivnog roka, vodio malo poduži razgovor na tu temu uz preslušavanje ploča, i tada mi je postavio pitanje:

-A koja je po Vama "najprogresivnija" grupa svih vremena?

-Molim?!

-Pa mislim, izvođač ili album kome niko ne bi tek tako mogao osporiti kvalitet i značaj.

Zamislih se malo i izvadih iz police prvi album grupe King Crimson.

-Auh, kakva zastrašujuća slika, bila je njegova prva reakcija kada je ugledao omot.

-Ko je osnovao ovu grupu?

-Osnovao ih je gitarista koga su poštovali i voleli da slušaju gitaristi i koji je imao tu nesreću, da niko od brojnih muzičara koji su pored njega prošli nije do kraja mogao da sagleda i razume njegove muzičke vizije, a usput još i da kažem da je on pravi gospodin, dok većina ostalih čak ni to nije u toj meri dosegla.

-Kako mu je ime?

-Robert Frip.

Preslušali smo album, s tim da mi je tražio da mu nekoliko puta pustim kompoziciju "Epitaph".

I dok su čarobni tonovi te nesvakidašnje pesme kružili oko nas, setih se davne prošlosti i kako sam se nekada, isto ovako kao ovaj momak koji sedi pored mene, zatekao u sobi kod Đorđa M. koga sam sasvim slučajno upoznao, i tada sam prvi put slušao "Epitaph".

Ali... Da li slučajnosti uopšte i postoje? Da li je sve oko nas na neki način povezano mnogo više nego što mi to možemo razumeti?

Ponekad nas na to podsete neke određene situacije, a ništa drugačije nije ni kod mene.

Foto: Goran Živanović

Negde u petom-šestom razredu osnovne škole moj najbolji drug se zvao Zoran. Bio je stariji godinu dana od mene, za muziku uopšte nije mario, dok sam ja u to vreme već imao gitaru i sve više bivao zaokupljen nekim čarobnim zvucima koje sam iz dana u dan sve više slušao. Zorana muzika nije interesovala ali njegov otac je imao biciklu koju smo često nakon škole naizmenično vozili, a upravo na njoj sam, posle mnogih padova, konačno i naučio da održavam ravnotežu.

Naravno, silno sam želeo da imam svoju biciklu, ali to nisam smeo ni da pomenem roditeljima jer sam godinu-dve pre toga dobio gitaru, što je za ono vreme bilo pravo čudo, i jasno mi je bilo da se u pogledu bicikla mora primeniti parola snađi se sam. Uporno sam štedeo, snalazio se kako sam znao i umeo da nešto zaradim, a jednog dana mi je moj dobri Zoki rekao kako je čuo da neko, tu u blizini, prodaje biciklu.

Kada smo skupili malo hrabrosti, vraćajući se iz škole svratili smo da to proverimo. U dvorištu je bio neki stariji čovek koji nas je, kada smo rekli zašto smo došli, sumnjičavo gledao. Ipak, pokazao nam je biciklu koja je bila stara, ali je izgledala poprilično očuvano, a po njegovim rečima na njoj je bila pokvarena kočnica ili "kontra", kako se to tada govorilo, što je svakako moralo da se sredi. Bez obzira na to, kupio sam biciklu jer sam otprilike toliko novca i imao, pa smo Zoki i ja danima pokušavali da napravimo tu čuvenu "kontru", ali to nikako nije išlo. Jednog dana, već potpuno obeshrabren i ne znajući šta da radim, jer roditeljima nisam ni rekao za tu kupovinu, Zoran mi je pomenuo da u njegovom komšiluku ima dobar majstor koji bi to najverovatnije mogao da popravi. Kada sam ga upitao o kome se radi, shvatio sam da misli na Đorđa, živeli smo u malom mestu i svi smo se između sebe znali.

-Ma jesi li ti normalan? - pitao sam Zorana. Nemoj to ni pokušavati, čak i da pristane da uzme biciklu, ja nemam od čega da platim popravku.

-Ništa ti ne brini, bio je samouveren Zoki.

Moja briga nije bila bez osnove. Đorđe je išao u istu školu sa mojim starijim bratom, doduše, bio je malo mlađi od njega, ali su ga roditelji iz nekog razloga upisali u prvi razred godinu dana ranije. Nakon osnovne škole, završio je neki zanat, a već u tom periodu važio je za prilično svojeglavog momka koji je živeo onako kako je sam hteo, ne obraćajući previše pažnju na druge. Uglavnom, ispostavilo se da je Zoran dobro procenio situaciju, pa mi je jednog dana preneo da je bicikla ostala kod Đorđa. Neko vreme potom nije se ništa dešavalo, a ja sam bio veoma nestrpljiv i jedva sam čekao da konačno dobijem svoje prevozno sredstvo nazad, ali nisam smeo ni da pomislim da Đola nešto pitam. Baš zbog toga sam jedva dočekao dan kada sam od Zokija saznao da je bicikla konačno popravljena i da treba da svratim do Đorđa da je uzmem. Tako sam i učinio, i to je bio moj prvi susret s njim, a moje oduševljenje je bilo dvojako. Sada, kada je bicikl konačno popravljen, mogao sam da ga vozim do mile volje, a ono što me je još više oduševilo jeste da sam kod njega prvi put u svom životu video ozbiljnu muzičku liniju sastavljenu od komponenti na kojima su bili nazivi firmi o kojima sam tada mogao samo da sanjam. Još kada sam čuo kako sve to radi!

Otišao sam od njega prepun utisaka, pa je čak i bicikla nekako pala u drugi plan, jer sam u jednom trenutku pomislio da bi bilo dobro da se na njoj opet nešto pokvari samo da opet imam razlog da svratim do Đorđa.

Međutim, prilike za tako nešto gotovo da i nije bilo, jer sam ubrzo čuo da je otišao u Sloveniju, a potom i u Nemačku. Proneo se glas da se sa roditeljima nije najbolje slagao, posebno sa ocem, i da je to i bio razlog njegovog odlaska od kuće, a svakako je tome kumovao i njegov nemirni duh.

Proći će potom otprilike pet-šest godina dok nisam čuo da se vratio, a ja sam tada već uveliko bio u srednjoj školi. Dovezao je luksuzan auto kakav se kod nas u to vreme nije mogao videti, a sa njim je došla i Gabrijela, Čehinja koju je upoznao na svojim putovanjima. Vrlo brzo smo obnovili naše poznanstvo, a potom sam video da je Đole sa sobom doneo još štošta, između ostalog i neke ploče i vrhunski gramofon, pa mi je onaj prethodni koji je imao ubrzo prodao i to je prvi ozbiljniji gramofon koji sam imao u životu. Dok mi je Đole demonstrirao kako uređaj radi, pustio je "Epitaph", i tada sam prvi put i čuo grupu King Crimson.

Sve mi je to proletelo kroz glavu, pa i to kako se krug na neki način uvek zatvara, jer nešto kasnije Đole mi je prodao i taj album, a evo sada pored mene sedi momak koji zahvaljujući meni prvi put sluša i tu grupu i kompoziciju, i to baš sa te iste ploče u koju sam i ja nekada davno prikovao pogled, slušajući je.

U godinama koje će potom doći moje interesovanje za grupu King Crimson porašće do te mere da će oni postati jedna od mojih omiljenih grupa.

Tako ću doznati da su muziku za "Epitaph" napisali Robert Frip, Grek Lejk, Ijan Mekdonald i Majk Džajls, dok je autor teksta Piter Sinfild. Pre izvesnog vremena u ovoj rubrici pisao sam o melotronu kao instrumentu i njegovom značaju za rok muziku, pa sam odabrao dve kompozicije u kojima je imao specifičnu ulogu i to"Kashmir" od grupe Led Zeppelin i "Strawberry Fields Forever", od The Beatles, kako bih pokazao na koji način je melotron doprineo ukupnoj zvučnoj slici ovih sjajnih kompozicija. Ništa ne bih pogrešio ni da sam za ovakvo poređenje odabrao i pesmu koja je tema ove naše priče, jer i grupa King Crimson je ostala upamćena po domišljatoj upotrebi melotrona, koji su inače kupili od takođe slavne grupe Moody Blues. Uostalom, dok slušate "Epitaph" ne možete a da ne obratite pažnju na melotron, a njjihovi savremenici tvrde da su prolaznici bili začuđeni čudesnim zvucima koji su dolazili iz podruma jednog londonskog kafea, na Fulham Palace Roudu, gde je grupa vežbala.

Delovi ove pesme kasnije će biti korišteni u live verziji kompozicije "Tarkus" grupe Emerson. Lake & Palmer, a američki reper Kejdž takođe je iskoristio njen središnji deo u svojoj pesmi "Hell's Winter".

Interesantno je da je čak i izdavačka kuća "Epitaph Records" dobila naziv upravo po ovoj kompoziciji.

Grupa King Crimson je jedna od onih koje veoma cenim, pa iako su mi kasnije i neke druge njihove kompozicije spadale u one omiljene, "Epitaph" kod mene svakako zauzima posebno mesto, a i sam trenutak kada sam je prvi put čuo, zapamtio sam zauvek.

...

Đorđe i ja smo ubrzo postali dobri prijatelji. Njegova Gabrijela se nakon otprilike godinu dana vratila u Nemačku jer nikako nije mogla da se privikne na običaje i život ovde, a ni sa njegovim roditeljima nije uspela da uspostavi neki blizak kontakt. Dugo je ubeđivala i Đoleta da pođe s njom, ali uzalud, on to iz nekog razloga nije učinio, možda zbog toga što mu je majka sve više poboljevala, da bi nekoliko godina kasnije i preminula.

No bez obzira na sve, znam da takvu odluku Đole nikada sebi neće moći da oprosti, o čemu smo ponekad i razgovarali uz čašicu žestine.

Gabrijeli je se nakon nekoliko godina izgubio svaki trag. Samo je prekinula da se javlja i time ugasila svaku nadu kod mog prijatelja da će se možda jednom vratiti. Mislim da je on, dok se javljala, verovao da će ipak nešto moći da promeni u svom životu.

Godine su prošle i neizostavno su na svima nama ostavile trag, ali nekako mi se čini da se Đole u potpunosti izmenio i da je malo šta ostalo od onog nekadašnjeg drčnog mangupa. Ipak, kada danas svratim kod njega i uđem u onu sobu u kojoj sam prvi put čuo "Epitaph", kao da i sada osetim one "mirise" mladosti.

I nade.

Još uvek je tu i ona muzička linija kojoj sam se toliko divio i o kojoj sam maštao u godinama svog dečaštva. Stoji tu kao ukras, mislim da ništa na njoj nije pušteno ko zna koliko godina unazad. Sve ploče Đole je odavno prodao ili poklonio, ko zna gde je sve to završilo, pa sada muziku uglavnom sluša sa nekakvog bluetooth zvučnika koji povezuje sa telefonom.

Ponekad, ako ispraznimo malo više onih čašica i ako pričom počnemo da prebiramo po prošlosti,  na toj Đoletovoj plej listi nađe se "Epitaph", koji ni u ovim godinama, čini se, ništa nije  izgubio od one svoje čudesne magije.

Neke pesme, po svemu sudeći, činile su naše živote posebnim.

(Telegraf.rs)