Preslušao sam: Kokan Dimuševski - "The Back Of Beyond", "priča" koju donosi klavir, kontrabas i bubanj

Ovih dana pomno sam slušao novi album Kokana Dimuševskog "The Back Beyond", razloga za to ima dosta, a svakako je na prvom mestu činjenica da sam istinski uživao. No pođimo redom.

Na prostorima Balkana nikada nije bilo previše onih koji slušaju instrumentalnu muziku, tako da je takav muzički izraz oduvek bio upućen onim posvećenim, onim kojima je muzika nije samo "pozadina gde nešto svira", dok obavljaju nekakav posao.

Preporučujemo

U današnjem vremenu ubrzanog života, sesti i najlepši način posvetiti se sebi, preslušati album, pročitati knjigu, kategorije su koje polako prelaze u domen naučne fantastike. Previše smo bombardovani sa svih strana medijskim podvalama i već je očigledno da svakim danom sve više odmičemo od stvarnosti, pa ona postaje iluzija prepuna instant vrednosti, dakle onih koje brzo dolaze, a još brže se zaboravljaju.

Ni dobar deo današnje muzičke ponude nije daleko od toga, jer sve je isuviše često bazirano na jeftinim, bombastičnim trikovima, bez ikakve čvrste podloge koja se ponajpre zasniva na istinskoj ljubavi prema toj umetnosti.

Što se mene tiče, instrumentalna muzika je oduvek bila nešto što je jako prijalo mom uhu, a kako je davnih šezdesetih, pa i sedamdesetih godina prošlog veka, gitara bila najvažniji instrument popularne muzike, uglavnom su sa te strane i dolazili instrumentali, a prva takva kompozicija koja me je zaista oborila s nogu, a dolazila je iz autorske palete nekog klavijaturiste,  je "Okean" Kornelija Kovača.

Sredinom sedamdesetih, još neki majstori instrumenata sa klavijaturom snimaju svoje solo albume, i sad dolazimo da jedne interesantne činjenice: neki od najboljih jugoslovenskih klavijaturista dolaze upravo iz tadašnje najjužnije jugoslovenske republike - Makedonije, a među njima svakako je i  Kokan Dimuševski.

Interesantno je da mnogi njegovo ime uglavnom vezuju za grupu Leb i sol, u kojoj on i danas pronosi slavu ove sjajne ekipe , ali ne znaju da je njegov stvaralački opus i van te grupe više nego impresivan: pisao je muziku za mnoge pozorišne predstave, aranžmane za velike i male orkestre, Big Bend, a takođe i za simfonijski orkestar. Napisao je tri baleta, četiri simfonije, a takođe i muziku za filmove.

Album "The Back Of Beyond" je apsolutna potvrda prethodno izrečenog, a usudio bih se i reći da je to najverovatnije i najbolje autorsko ostvarenje takvog žanra koje sam u poslednjih par decenija uopšte i čuo, pa ću sada pokušati da objasnim zašto tako mislim.

Na prvom mestu, Dimuševski je autor koji nije spreman na bilo kakav kompromis kada je muzika u pitanju, što je uostalom i primetno već dugi niz godina, a to je već u mnogome i odrednica za ono što stvara.

Ništa drugačije nije ni kada je ovaj LP u pitanju.

Evo kakav je Kokijev odgovor na moje pitanje da li mu je neko pomagao oko realizacije ovog albuma:

"Ne, samo Bog i ja. To je nadahnuće koje je realizovano za deset dana, jer toliko je trajalo komponovanje, sviranje i miksanje svih deset kompozicija. Kada sam započeo s tim, nisam imao ništa u glavi, samo sam pritisnuo dugme za snimanje i muzika je sama izvirala. Posle dvadesetak dana, kada sam sve to prvi put hladne glave čuo, ni jednu notu nisam znao da odsviram. Shvatio sam da sam bio zemaljska alatka, kanal univerzumu, Bogu... To je istina."

Znači, Koki je svih osam kompozicija napisao, odsvirao i snimio sam za deset dana!? Ili da budem još precizniji: snimio ih je deset, ali je na albumu osam, jer su dve morale biti izostavljene zbog kvaliteta rezanja vinyla, ali će uskoro i one biti objavljene.

Koliko znam, ovaj album datira od pre tri godine, pa je na svu sreću nedavno konačno i realizovan od strane četiri suizdavača: "Korpus Delikti Rekords", za Makedoniju, "Šareni dućan", za Hrvatsku, "Constantinus i "Vinyl Cafe", za Srbiju.

Ono što je Koki radio oduvek sam izuzetno cenio. Uvek je prilazio muzici, bilo kao kompozitor, instrumentalista ili aranžerista, na jedan potpuno prirodan, neopterećen način, stavljajući akcenat na suštinu, mudro odbacujući sve one slatkaste zamke koje nudi forma, a to je odlika onih koji su već uveliko shvatili da je muzika nešto uzvišeno, dar od Boga, koji se časno uzima i još časnije vraća.

Već odavno govorim da i mi na ovim prostorima imamo svoje Henkoke, Zavinule, ili Džerete, koji možda za razliku od ovih navedenih slavnih imena, imaju tu otežavajuću okolnost da dolaze sa već poprilično zaboravljenog ili "odbačenog" Balkana. Uostalom, ako znamo da je Koki na ovom albumu sam odsvirao sve instrumente, dakle klavir, kontrabas i bubnjeve, verujem da je ovakvo poređenje sigurno na mestu.

I to kako ih je odsvirao?

Sa ukusom i merom, gde nijednog trenutka ne čujete nekakve iznuđene emocije, ili ne daj bože, neku samodopadnost. Ima tu još nešto: slušajući ovaj album shvatio sam koliko se Koki za sve ove godine promenio, koliko je u muzičkom smislu sazreo i kako tačno zna šta želi i hoće. To je sa jedne strane potreba, a sa druge i hrabrost, jer ovdašnja publika svakako ne ide istim tempom u tom smeru. Mnogo je onih koji bi voleli da njihovi muzički heroji sviraju ono što su svirali i pre trideset ili četrdest godina, što bi za ozbiljne autore bila prava noćna mora.

Pored toga, Koki je i jedan od onih koji ne vole preterano da se ističu, a takođe ne vole ni prevelike "govorancije", tako da od njega nećete ni čuti nepotrebna mudrovanja i suvišne priče.

Oduvek je bio jedan od onih koji ćute i rade.

Ono što je jako važno reći, jeste da nikako ne sme da vas zavara činjenica da je Dimuševski sve u vezi ovog albuma završio za deset dana. Možda neko iz toga pogrešno shvati da je to bio nekakav njegov "usputni posao". Istina je na sasvim drugoj strani, ili kako i on sam kaže: "Ovaj album je svirački izuzetno zahtevan, a s druge strane lak i lepršav za slušanje."

A tako nešto je  i najteže postići.

Ako mi je dopušteno, dodao bih da je album sinteza tradicionalnog i modernog, materijalizovana u najlepše džez partije, ali na jedan apsolutno umetnički način gde klavir, kontrabas i bubnjevi vode smirenu ili žestoku "priču", gde se postavljaju pitanja i daju odgovori, pa se time savršeno nadopunjuju i onda kada su suprostavljeni. Kao primer mogu da navedem kompoziciju "Panoramic Road" gde se nakon furioznog duela klavira i bubnja, oni sjedinjuju, da bi konačni, smirujući "odgovor", došao na samom kraju, gde Kokan gudalom svira kontrabas u visokom registru.

I za sam kraj ovog prikaza navešću Kokijeve reči iz intervjua koji sam radio s njim pre otprilike godinu ipo dana:

"Onaj ko živi za muziku bude uspešan, onaj ko živi od muzike najverovatnije neće dugo. Kada nešto napraviš, stani ispred ljudi i kaži: Ovo sam ja! I onda će biti ili batine ili uspeh, ili ti zvižde ili dobiješ aplauz, ali će to svakako biti putokaz za dalje."

Izgleda jednostavno?

Verujte, daleko je od toga.

Ako ste u prilici da nabavite ovaj album, učinite to, sigurno nećete pogrešiti.

(Telegraf.rs)