Neša Galija za Telegraf.rs: Misao koja putuje kroz muziku jako je važna stvar

Galija je jedna od retkih domaćih grupa koja je nastala van Beograda, a iza sebe ima izuzetno dugu karijeru od bezmalo pet decenija postojanja. Za to vreme kroz grupu je prošao veliki broj muzičara, od kojih su neki po svom umeću bili u samom vrhu tadašnje jugoslovenske scene, a za njih je karakteristično i to što se sa promenom članova poprilično menjao i njihov muzički izraz.

Grupa je do sada objavila petnaest studijskih, jedan uživo i šest kompilacijskih albuma, što ih uz desetak singlova koji se takođe nalaze u njihovoj diskografiji, čini najboljom niškom grupom svih vremena ali i jednom od najuspešnijih na prostorima Balkana. O svemu tome razgovarao sam sa Nenadom Milosavljevićem, alias Nešom Galijom, koji je kroz sve decenije njihovog postojanja bio spiritus movens grupe.

Preporučujemo

• Rastao si u Nišu u Učitelj Milinoj ulici, kako se danas sećaš svog grada iz tog perioda?

Svako detinjstvo ima svoju boju i miris i to realno nema previše veze sa samim gradom, koji je tu samo odrednica gde se odvijala neka radnja. Zašto to kažem? Zato što je svako vreme imalo svoj način zabave. Tada nije bilo kafića, kao tinejdžer i nisi baš mogao da ideš u grad, neki svakako jesu, ali takvih je bilo jako malo, a s druge strane, nisi ni imao gde da odeš. Osim institucija kao što su Dom kulture ili pozorište, postojao je i korzo gde smo izlazili i šetali, čega danas gotovo i da nema. Kafane su bile rezervisane za one starije, a neke druge ponude nije bilo. Ogroman deo tog vremena koje bi odvojili za zabavu, kreirali smo sami. Svaka porodica je imala dvoje-troje dece, tu je bila prisutna ta hijerarhija starijih i mlađih i svaka od tih grupa imala je svoju vrstu zabave, shodno godištu kome su pripadali. Klinci mog godišta, po ugledu na starije, bili su dosta vezani za muziku. Gitara i uopšte svi drugi instrumenti koji su mogli da se iznesu na ulicu i da se sviraju bili su glavni deo zabave. Ja se sećam tih noći koje smo provodili na stepeništu, gde bi svako pokazao šta je naučio, šta je novo skinuo. U mojoj ulici nije bilo nekog ko nije znao da svira neki instrument, to je naprosto bilo moderno. Svi smo slušali Radio Luksemburg i u tom jednom "naletu pesme" šta si uhvatio, uhvatio si. Iz tog razloga bi se, kada hoćemo da naučimo nešto novo, podelili "na male golove", kako smo tada govorili, pa jedan sluša tekst, drugi harmoniju, treći koliko je moguće zapisuje melodiju, pa sutradan čekamo da se ponovo emituje ta pesma, ekipa opet sedi i sve proverava. Uglavnom, u nekoliko dana otprilike bi uhvatili nit kompozicije, i to se odmah potom svira na ulici.

• Jako mlad si počeo da sviraš neke instrumente, a jedan od prvih bila je usna harmonika.

Usnu harmoniku sam počeo da učim kada sam imao pet godina, tada sam živeo u Rovinju i shodno uslovima u kojima sam odrastao ta harmonika je bila najprihvatljivija, pa sam jedino to i mogao da učim. Tek kasnije, kada sam se vratio u Niš i pošao u prvi razred osnovne škole, otac je mom bratu kupio harmoniku, ali on nije bio zainteresovan za to i ona bi samo sakupljala prašinu da je ja nisam krišom uzimao. Meni su to roditelji branili jer sam bio nežnog zdravlja i ništa teško nisam smeo da stavljam na sebe, ali sam to ipak krijući radio i polako učio da sviram, a zahvaljujući mom nastavniku muzike Slobodanu Sotiroviću nastavio sam da vežbam, jer me je on forsirao pa sam uvek imao razlog za vežbanje. Bilo je tu i školskih, a i nekih drugih takmičenja na kojima sam učestvovao, stalno sam vežbao i dosta dobro savladao sviranje harmonike. Tek početkom srednje škole sam počeo da sviram gitaru, a to je bilo iz prostog razloga jer su svi oko mene svirali taj instrument što je tada bilo jako moderno. Moj brat Peca je tri godine stariji, pa je bio važan i zbog svih tih informacija koje su dolazile preko njegovih prijatelja, a koje mi je prenosio. Na primer, ja sam svirao usnu harmoniku na jedan sasvim drugačiji način, to je ta italijanska harmonika, čuvena Pikola, ali to svakako nije bila bluz svirka, ali sećam se da mi je brat puštao Stounse i govorio mi da slušam kako kod njih to zvuči, ali meni nikako nije bilo jasno kako to oni rade, posebno to "spuštanje" tonova na dole. Ti ukrasi su za mene bili potpuno novi i morao sam dosta vremena da potrošim dok nisam shvatio kako se to radi, ali sam ipak uspeo posle dužeg vremena.

Foto: Wood.rs

• Legendarni niški bendovi tog doba bili su Srećne ruke, Rubinsi, Fantomi, Frape, tu su naravno i čuvenini Daltoni i Lutajuća srca. Kako ste vi tada gledali na te grupe, da li si tada među tim starijim i iskusnijim muzičarima imao idole?

Naravno, pogotovo Rubinsi, Daltoni, Srećne ruke... To su bili ljudi u koje smo mi gledali k'o u bogove. Najveća "nesreća" koja ti se mogla desiti u karijeri, jeste da kao sviraš igranku, a u publici sedi neko od članova tih grupa jer te živ sram pojede. Čovek te sluša, a ti pojma nemaš. (smeh) Meni se upravo to i desilo kada sam video Baju Bajagića (Žarko Bajagić, op. autora), našeg komšiju koji je i tada, a i danas, fantastično svirao bas i pevao, a bio je član grupe Daltoni. Mi sviramo tu neku prvu igranku u Domu omladine u Nišu i ja ga ugledam u publici. Jao, kad sam ga video, 'ladni znoj me oblio. Ko sad da svira pred ovim čovekom, blam živi. Tad je stid bio vrlo važna karika u odrastanju i  morao si sve sam da zaslužiš.

• Stid je bio važna karika uopšte gledano, toga danas nažalost nema.

Nema, to je već posebna priča, ali u to vreme da zaslužiš da ti neko od ovih starijih kaže da si dobar!? Prijatelju, pa to je veća nagrada nego da si dobio loto premiju.

• Sa šesnaest godina već imaš svoj prvi bend, ali ono što je još važnije od toga, negde u tom periodu pokušavaš da napišeš i svoje prve autorske kompozicije, pa su tu pesme "Leto", "Život", Čuj kako jauče vetar"... Neki tekstovi su od naših poznatih pesnika poput Vaska Pope, a ima i onih koje je napisao tvoj prijatelj Toni Čerškov.

To je bila poprilično burna aktivnost u to vreme. Kako nam je to bio jedini oblik zabave, čim nešto radiš dobro odmah te vuku po tim tim žurkama i raznim manifestacijama, a ja za svoje napredovanje najviše mogu da zahvalim tim nekim događanjima na Filozofskom fakultetu. Tada sam još uvek bio srednjoškolac i fakultet je za mene bio nešto posebno, jer zove te "akademija nauka". (smeh) Tu su vrlo često bile tematske večeri na kojima su učestvovali još neki momci koji su isto sjajno svirali gitaru. U to vreme se uglavnom svirao repertoar Keta Stivensa, Nila Janga, Dilana itd, dakle ta kantautorska priča i vrlo često su organizovane večeri poezije. Sećam se, bilo je veče posvećeno Sergeju Jesenjinu i svako od nas je morao da napravi muziku na neku od njegovih pesama pa sam ja uzeo ono:

"Ti me svojom hladnoćom ne kušaj

i ne pitaj koliko sam star.

Žuti kostur postala mi duša

To je meni od bolesti dar..."

U to vreme sam to napisao, pa recimo "Ta je ulica meni znana", pa su posle čak i Lutajuća srca tu pesmu uvrstili na svoj album...

• Tu su pesmu izvodili na festivalu "Beogradsko proleće".

Tako je. Uglavnom, zahvaljujući tome ja sam ušao u tu literarnu varijantu koja mi je puno pomogla, Toni Čerškov je tada bio mlad pesnik, a ja sam hteo da u tom smislu i sam nešto doprinesem. Bilo je tu nekoliko zanimljivih pesama koje je on napisao, recimo "Živeće", "Basamaci", koje su takođe bile deo mog repertoara. Tek kasnije se Peca pojavio kao tekstopisac, u to vreme on je kao stariji brat bio gotovo nedodirljiv jer razlika od tri godine tada je bila velika. Čak je i on tada imao neki svoj bend u kome je pevao, svirali su samo kavere, nisu imali autorske kompozicije. On je tek kasnije, u vreme našeg prvog albuma počeo da piše, a tada je postao i deo benda.

• Ako bi se vratio unazad, koji bi događaj iz tog vremena izdvojio kao najvažniji kada je muzika u pitanju?

To je svakako koncert koji se dogodio 1974. godine u Narodnom pozorištu. To je bio moj prvi solistićki koncert koji mi je finansirao i organizacijski pomagao moj Fakultet zaštite na radu. Na tom fakultetu u to vreme radila je jedna Tanja, ona je bila bibliotekarka i strašno je volela da se studenti bave još nečim, da nisu opsednuti samo naukom već da imaju i taj neki širi spektar interesovanja, pa je insistirala na tome, sakupljala je one koji su voleli da glume, da sviraju, i uopšte da se bave nekakvom umetnošću, takođe i sportom. Jednom me je "uhvatila za gušu" i rekla mi: "A ti ćutiš, a čujem da znaš da sviraš?" Uglavnom, čula me je na tim studentskim večerima pa sam joj rekao da bih voleo da održim solistički koncert, a ona je tvrdila da bi fakultet svom studentu to morao da organizuje. Nisam baš verovao u tu priču, ali ona je sve odradila, svakako to nije previše koštalo, a ja sam tada prvi put pravio jedan totalni performans, što je u to vreme bilo potpuno nezamislivo. Tada sam recimo prvi put svirao "Gospu", jer je ta pesma otprilike tada i napisana, ali i gomilu drugih kompozicija kao što je "Trava", "Decimen", "U poznu jesen", ne mogu da se sada setim kompletnog repertoara, ali svakako znam da sam već tada snimao male "osmomilimetarske filmove", koje smo emitovali na platnu dok ide neka muzika. Recimo dok je išla "Gospa", na platnu je jedna devojčica trčala u Đavolju varoš, gde je postojao neki potočić koji je imao "zarđalo" dno, valjda je to bilo zbog te neke crvene zemlje, pa smo sve to nekako uspeli da sinhronizujemo pomoću "štapa i kanapa". Angažovao sam i hor sa četiri glasa, pa bi prvi i drugi glas bili levo i desno od mene tu na bini, a treći i ćetvrti su bili levo i desno na balkonu, pa je izgledalo kao da zvuk kruži oko publike.

Foto: Wood.rs

• Kao da je kvadrofonija.

Pa otprilike tako. To sam radio '74. i skoro me je moja prijateljica Cica, kada sam nedavno bio u Nišu podesetila na taj događaj, već sam to bio i zaboravio, smejali smo se, ona mi kaže: "Mi smo tada pričali, ma kakav Pink Floyd, to je naš Neša napravio još '74. godine". (smeh) Bio sam zaista previše ambiciozan i strašno sam to voleo, uživao sam u tim eksperimentima, posebno što sam bio dete pozorišta, jer sam još od sedamdesete godine bio po tim amaterskim pozorištima i gledao sve te scene, šta i kako se radi, što me je pravo da ti kažem, užasno privlačilo. Na kraju krajeva ja sam i fakultet studirao da bih svirao, bez toga verovatno to i ne bih radio jer me to nije posebno privlačilo, ali tada se to naprosto moralo.

• Tada se to podrazumevalo i bilo je maltene obavezno.

Pa da, ako si želeo nešto da uradiš od sebe, to se podrazumevalo i to je bilo stvarno jako dobro, jer se tako čovek razvija i to je svakako onaj pametniji deo te socijalne kulture.

• Pomenuo si malopre pesmu "Gospi", našao sam negde podatak da je ta kompozicija posvećena tvojoj majci koja je iznenada preminula. Da li je to tačno?

Jeste, to je tačno. To je pesma koju ne mogu da objašnjavam, ne sada iz ne znam kog razloga, već se realno i ne sećam kako sam je napisao. Bio je tu igrom slučaja kod mene neki mali magnetofon koji mi je dao Raka iz Radio Niša, tek da mi se nađe. U to vreme, bilo je dosta mudrih ljudi koji su ti pomagali na ovaj ili onaj način, koliko je ko mogao. Uveče sam nešto snimao i sutradan sam se setio toga i kao hajde da vidim šta sam to radio i tu iznenadim samog sebe - u je..ote, šta je sad ovo?! (smeh) To su ti trenuci u kojima to naprosto "istrči" iz tebe. Ja i tvrdim da se pesme ne prave u svesnom stanju, to su "žive materije" koje se u jednom trenutku otrgnu od autora i potom žive svoj život, autor je neko za koga kažu da ih je napisao, ali u svakom slučaju drago ti bude da si upravo ti neko zbog čega to živi.

• Koreni Galije sežu do tvog solističkog koncerta na kome te je pratila grupa Dva lustera.

Nikada ne bih napravio bend da nije bilo glumca Desimira Stanojevića. On je vodio Omladinsko pozorište "Treća polovina", pravio predstave, režirao, a svi ti glumci i umetnici starijeg kova su u to vreme strašno vodili računa o klincima, uzimali su ih pod svoje, a to se sve dešavalo pod okriljem Doma kulture. Bane Tasić je bio zadužen za te aktivnosti, a dosta toga dešavalo se i u Domu omladine. Kada danas nekom objašnjavam kako je to za umetnike bilo fenomenalno vreme, kao da pričam bajku, a stvarno je tako bilo. Desimir je bio jedan od tih ljudi koji su bili posvećeni pozorištu i tim mladim talentima. Kako sam ja tada već uveliko pisao muziku za pozorišne predstave, moj prvi profesionalni angažman bio je još '72 godine za predstavu "Aska i vuk", lutkarskog pozorišta u Nišu, on je od mene tražio da napravim grupu jer smo trebali da glumimo "morski bend", s tom razlikom što je morala da bude originalna muzika. Tu su se praktično stvorili svi oni uslovi za osnivanje grupe i ja tada odem u kafanu "Galija" i tu sretnem Gorču (Goran Ljubisavljević, op. autora) i Pecu (Predrag Branković, op. autora)...

• Nešu Tančića...

Ma to je stvarno bila luda ekipa, tu su bili Banana i Đemba, znači kompletan bend i ja sam ih angažovao da radimo tu predstavu. Zbog svega toga sam i zapamatio kada je nastala Galija, to je bilo tačno 4. januara 1976. godine. Baš tada smo ušli u Dom omladine i održali prvu probu. Kada smo potom "preživeli" premijeru, a kasnije je bilo i dve-tri reprize, Peca Branković je predložio da nastavimo dalje, a ja svakako nisam imao ništa protiv. Od te prve probe do dan-danas bend nikada nije stao. Menjali su se ljudi, dolazili-odlazili, svega je bilo, ali od tog momenta bend neprekidno traje.

• Pomenuo si Baneta Tasića koji je bio glavni organizator u Domu kulture, on vas je prijavio na Zaječarsku gitarijadu, a da to niste ni znali.

Nismo uopšte znali za to, samo nam je stiglo pismoiz Zaječara pa smo mi nagađali ko je to poslao, ali smo brzo ukapirali - ko bi drugi nego Bane. (smeh) Stalno nas je "gurao", tražio da snimimo pesme. Lutkarsko pozorište je u to vreme imalo taj neki prvi četvorokanalni magnetofon, možeš samo misliti kakav je to raskoš bila prijatelju. Vau! (smeh)

• Čudo.

Uglavnom, mi tu snimimo kompozicije "Mađioničar" i "Avanturista" i Bane nam je tražio da mu to presnimimo, kao hoće da sluša. Poslao je te snimke i nama potom stiže pismo u kojem stoji da smo primljeni na Gitarijadu. Gorča i ja se gledamo - šta je sad ovo? Potom je nastupila ozbiljna panika, jer odmah smo pogledali ko još učestvuje i kakva nam je konkurencija.

• Tada smo živeli u onoj velikoj Jugoslaviji.

Ma da, i vidimo mi da tu nastupa neka grupa Pu, čoveče oni razvaljuju...

• Oni su bili iz Skoplja, tu je gitaru svirao sjajni Arian Dema koji je posle toga prešao u grupu Den za den.

Pa o tome ti govorim. Kada se posle pojavio Leb i sol sećam se da smo komentarisali za Vlatka - vidi, ovaj svira k'o Arian Dema. Uglavnom, vidimo mi da su te godine u Zaječaru još i Loš zvuk iz Zagreba, Kocka šećera iz Sarajeva i ja kažem - brate mili, gde nas unesreći ovaj čovek. Pa gde da sviramo pred ovim ljudima, mi jadnici ako "ubodemo" tačan akord, srećni smo. (smeh) Međutim, Gorča je tu odigrao presudnu ulogu jer je u jednom trenutku rekao: "Ma ima da uzmemo neku prostoriju i svaki dan da vežbamo." To je bio otprilike avgust mesec kad smo dobili to pismo, leto je bilo sećam se, imali smo nekoliko meseci do Gitarijade. Iznajmili smo kuću u Durlanu, to je sad već deo grada, a tada je to bilo selo. To je bila neka nedovršena kuća u kojoj niko nije živeo, ali bili su već postavljeni prozori i vrata i imalo je struje. Preneli smo tu instrumente i počeli svaki dan da vežbamo. Idemo ujutru, kao radnici koji nose "manjerku" i idu na posao.(smeh) Na taj način smo se odlično uvežbali, naravno bili smo sirotinja, kod nas nije bilo čestite gitare. Najimućniji je bio Gorča jer mu je ćale bio inženjer.

Foto: Wood.rs

• On je imao neku HB gitaru, kopiju Les Pola, čini mi se.

Tako je, to je bila kopija-kopije (smeh) Niko od nas nije ni video originalni instrument. Peca Branković je imao neku Jolanu koju je kupio u Bugarskoj i onda smo ga naterali da gitaru štima bar niklovanim kleštima, jer čivije nisu imale one "leptiriće". Govorili smo mu: "Daj uzmi bar niklovana klešta kad štimuješ gitaru da se barem nešto sija." (smeh) Ja sam imao neku gitaru iz robne kuće "Beograd", a u to vreme su se pojavili oni češki magneti, pa to selotejpom zalepiš i potom moraš jako da paziš na to. Ma ozbiljne akcije su to bile, i kad smo došli tamo vidimo da gitarista iz neke zaječarske grupe, ne mogu sad da se setim njihovog imena (grupa Istok, op. autora) ima Gibson gitaru. Mi u čudu - jao vidi Gibson! Jeee! Ovaj čovek nas gleda kao neke vanzemaljce, čudi se šta nam je. Mi kao - je li to original? On nas gleda, šta da nam kaže, vidi se odmah da je original. Mi do tog trenutka nismo uopšte videli takav instrument uživo, nastala je opšta radost što smo videli gitaru. Zbog svega toga dok smo se spremali za Zaječarsku gitarijadu bila nam je ideja da uđemo u finale, nismo ni pomišljali na pobedu, jer kad smo shvatili ko sve učestvuje nije nam ni padalo na pamet da to može da se desi. Kada smo završili našu svirku i kada su proglasili da smo ušli u finale, za nas je to bio kraj. Čoveče, sviramo dvaput, možeš misliti šta nam je to značilo. Kada smo drugi put svirali, bili smo puni adrenalina, "pojeli" smo binu, što posle tolikog vežbanja ne treba ni da čudi. Između ostalog, vežbali smo u totalnom mraku, kako bi sve besprekorno naučili, bili smo stvarno maksimalno uigrani, bilo je odmah jasno da je bend na to potrošio silne sate. Mislim da je ta naša uigranost i kompaktnost učinila da sve na kraju bude kako je i bilo. Svako od nas je znao šta i kako radi u svakom trenutku, vežbali smo tako da nam ruka uvek bude tamo gde treba, jer kad se krećeš to je ipak malo teže. Baš zbog toga smo toliko i vežbali, hteli smo da budemo veoma pokretni, a da svirka istovremeno bude veoma precizna.

• Interesantnu stvar mi je ispričao Peca Popović koji je te godine u Zaječaru bio u žiriju. Jednom prilikom nešto smo pričali u vezi toga i on mi kaže kako je tada tvrdo bio na stanovištu da Galija treba da bude pobednik, jer je smatrao da ćete napraviti ozbiljnu karijeru. Kako su ostali u žiriju tipovali na sasvim drugog izvođača, svi su ga gledali u čudu, pa čak i negodovali zbog toga. Međutim, mnogo godina kasnije jedan od članova žirija mu je uputio izvinjenje, govoreći da je tada bio u pravu.

Drago mi je da to čujem. Ta naša pobeda i jeste donekle bila čudna, jer to je bilo vreme u kome su neki drugi aršini bili prisutni. I mi sami smo mislili onako kako sam ti već ispričao, ali na kraju kada prođe vreme, uvek ostane onaj koji zaista vredi. Uglavnom, nakon te svirke u finalu otišli smo u jednu kafanicu koja je bila pri Domu omladine, a tu smo još ranije rezervisali sto. Imali smo nameru da se posle svega "uništimo" k'o ljudi. (smeh) Svirali smo dva puta, postigli smo cilj i stvarno smo bili srećni. Dok smo silazili sa bine čuo sam nekog kako viče: "Zvezda je rođena!" Kasnije sam shvatio da je to bio Peca, ali tada pojma nismo imali na koga tačno misli. Drugačija su merila tada bila, bili smo pošteni i svesni da postoje ljudi koji bolje sviraju, imaju ozbiljniju karijeru, nije tada sve bilo alavo kao danas. Sećam se da smo sedeli u toj kafanici i ko zna koliko već popili, Peca Branković je na trenutak izašao i kada se potom vratio kaže nam: "Čoveče, jure nas, zovu nas da idemo gore." Tu se nađemo u čudu, gde sad da idemo ovako "urađeni", to će biti opšta blamaža. Međutim, to je ona situacija kada se otrezniš u sekundi, jer smo se us..ali i sve mislimo - zašto li nas zovu? Šta smo to uradili? I penjemo se onako unezvereni i čujemo uzvike: "Evo pobednika dvanaeste Gitarijade!" Mi u potpunom šoku izlazimo na binu i to neću nikada zaboraviti, pamtim dobro Pecine reči: "Imate odgovornost nad vašom karijerom, koja počinje od ovog momenta. Ako budete vredni, stići ćete tamo gde ste pošli".

• Iste godine ste dobro prošli i na Omladinskom festivalu u Subotici.

Cela ta '78. godina je bila vrlo značajna za Galiju. U Subotici nismo učestvovali u takmičarskom delu, već u okviru večeri slobodnih formi, što je isto bilo jako značajno. Najzapaženiji izvođači te večeri su potom bili gosti na televiziji, dobro se sećam pokojnog Jovana Ristića Rice koji je bio reditelj, znači najzapaženiji su bili učesnici direktnog prenosa sa tog festivala. Tada smo pravili kompoziciju "Decimen" i kada smo čuli da ćemo nastupiti kao pobednici Zaječarske gitarijade u Subotici, predložio sam ostalima da nastavimo da vežbamo i uradimo do kraja tu pesmu, nju smo stalno ostavljali po strani zato što je jako duga i kompleksna i puno mora da se pamti. I tada mi padne nešto na pamet, odem u Narodno pozorište, uđem u onaj fundus za kostime i uzmem kostime Rimljana i ceo bend obučem da izgledaju kao vitezovi, sa onim grbom na grudima, a ja sam jedini bio u dugačkoj haljini poput onih njihovih imperatora. Od Minje iz Lutajućih srca sam uzeo gitaru jer je njegova bila mnogo bolja i lepša, taj čovek mi je stvarno puno pomogao. Prvi put nas je tada snimala televizija i ceo bend je imao najstrašniju tremu, ali na svu sreću toliko smo vežbali da čak i kada te trema uhvati uvek ostane ta motorika, a ništa ti drugo i ne treba da bi sve to odsvirao, ruka ti sama ide i tako smo i uspeli da izvedemo tu pesmu, u protivnom, mislim da bi se pogubili i pola od toga ne bi ni uspeli da odsviramo. Uglavnom, to je bio jako zapažen nastup, to je baš odjeknulo i svi su o tome pričali. Sećam se da su se i Atomci tada pojavili u onim njihovim ritama.

• Kao pank bend.

Jedan totalni kontrast, mi kao simfo rok, a oni su se na samom početku u medijima predstavljali kao pank bend. Ali bili smo uz njih najzapaženiji u toj televizijskoj emisiji.

• Da li je tada već bio u bendu klavijaturista Ljubomir Vukadinović Ljupče?

Čekaj da se setim... Mislim da je Ljupče već tada bio u bendu. Tantara je svirao u Zaječaru, a odmah posle njega je došao Ljupče. Uglavnom i sledeći nastup koji je za nas bio jako važan dogodio se na poslednjem BOOM festivalu koji je održan u Novom Sadu. Tu smo svirali kompozicije "Decimen" i "Posrednik" koja je tu prvi put i izvedena i tada smo dobili ponudu da snimimo album.

• Album je trebao da ima naziv "Prva plovidba", ali je greškom taj naslov izostavljen.

Dizajner je to zaboravio da napiše.

• Kakvo je to iskustvo bilo za vas?

Tu je Peca Popović najveću stvar učinio, jer je zamolio Tomu Milakovića, koji je inače bio džezer, da nam bude producent. Problem celog tog snimanja je bilo naše ogromno neznanje, jer mi o tome stvarno ništa nismo znali. Mislili smo da zvuk mora biti mnogo bolji nego onaj koji bi postigli na probi. Za nas je bio šok kada smo čuli recimo gitaru sa snimka, ono ne valja ništa, nema ničega, bili smo potpuno zbunjeni. Snimatelj je bio Pera Gaković, a on je uglavnom snimao zabavnu muziku, s druge strane, Toma Milaković je bio džezer, a kod njih nema te vrste energija koja je nama bila potrebna, posebno ako znamo da se tada svirao drugačiji džez u odnosu na današnje vreme. Ta ploča je produkcijski... onako... nema produkcije. (smeh) Ipak, pesme su zapravo izvukle stvar.

Foto: Wood.rs

• Avanturista", "Letnja pesma", "Posrednik", "Mađioničar"...

Tu su i "Gospa", zatim "Decimen", dakle kompozicije koje i dan-danas sviramo. To je bilo prvo studijsko vatreno krštenje u kome smo prošli onako kako smo uspeli da se snađemo, što je možda i najtačnije objašnjenje.

• Nakon te prve ploče odlaze neki članovi, Gorča, Peca, Ljupče...

Da njih trojica odlaze zbog toga što su oni hteli da sviraju nešto drugo. Tad se pojavio pank i nastao je ozbiljan razlaz oko ideje šta dalje svirati. Gorča i Branković su bili za te pank varijante, a ja sam više voleo tu neku klasičnu muziku, pa sam više gurao simfo-rok, nekako mi je to bilo mnogo ozbiljnije nego pank, gde baš i ne moraš da znaš nešto preterano da sviraš, to je više onako, suva energija. Međutim, s druge strane, ipak su svi bili u pravu. Zašto? Gorča je bio u pravu jer mi nismo imali znanje za simfo-rok, a ja sam bio u pravu jer nisam imao energiju za pank.

• A nisi ni stvarao u tom pravcu.

Baš tako. Uglavnom, nastalo je to razmimoilaženje u idejama. To bilo dosta bolno između nas, dugo godina nismo pričali, pa smo sad ponovo baš dobri prijatelji. To druženje sa visokim intezitetom emotivnosti koje je artikulisano kroz muziku je vrlo osoben pojam. Kada smo se rastajali gledali smo se, maltene, onako "preko nišana", a objektivno gledano i oni i ja bili smo u pravu, a premladi smo bili da bismo razumeli takvu vrstu problema. Tada se podrezumevalo da je imperativ baš u tom nekom druženju i zajedništvu, pa tako i ideje moraju da budu zajedničke, ali u suštini, polazilo se od druženja, a ne od ideje. Tek kasnije, kada smo postali zreliji i kad smo shvatili neke stvari, pomirili smo te razlike i to su uvek za mene posebno dragi ljudi, ja ih doživljavam kao braću rođenu.

• Nakon tog prvog albuma, počinje ozbiljna karijera grupe na jugoslovenskom nivou, predaleko bi nas odvelo ako bi se dotakli svakog albuma, ja bih radije da se dotaknemo nekih ljudi koji su stvarno značajni u karijeri grupe Galija, a bilo ih je dosta koji su tu prošli, na primer Zoran Radosavljević Čupa.

On je bio bukvalno, najbitiniji član u bendu i uglavnom se bavio organizacijom mnogih stvari, a bio je i estetski korekitor, hajde da ga tako nazovem. Mi smo često "divljali" na ovu ili onu stranu, a on bi tada govorio: "Stop! Neće to tako ići, moraće ovako." Realno govoreći, bio je u tom nekom estetskom smislu najzreliji među nama i slušali smo ga svi. Ja sam ga takođe vrlo pomno slušao, on je po svemu onom što je radio praktično bio vođa benda, bez obzira što on nije pisao pesme već ja, ali meni je strašno značila ta njegova korektura u smislu da se ne provuku neke gluposti. Tržište te stalno vuče i uvek želiš da budeš sve više i više popularniji, što je potpuno normalno kad si mlad i željan dokazivanja, a tržište s druge strane sve više nudi taj neki treš kao model u tom usponu popularnosti. Nije tu bio presudan kvalitet, na tržištu je bilo prisutno mnogo loše muzike, bilo je važno biti slavan, a to je sad neka posebna tema, jer slavan možeš da budeš kako hoćeš, ako to samo želiš. Svakako da to nije podrazumevalo jačanje tog nekog unutršnjeg estetskog nivoa koji je bio neophodan ako želiš dugo da postojiš, ali malo je onih koji na taj način o svemu tome razmišljaju. Čupa je bio najzreliji među nama i on je tu baš držao sve pod kontrolom, tako da smo zahvaljujući njemu ceo četvrti album posvetili Aleksandru Lokneru gde je Galija praktično svirala neku vrstu rok-džeza, ako tako mogu da kažem. Lokner je bio stvarno dobar muzičar, kada smo ga doveli u bend bili smo strašno ponosni na njega zato što se tada pričalo da Galija ima najboljeg klavijaturistu u Jugoslaviji. Naravno, jedan Tihomir pop Asanović ili Laza Ristovski su posebne ličnosti, ali po tehnologiji sviranja, načinu i brzini razmišljanja, Lokner je bio apsolutno iznad svih. Pre Galije on je imao svoju grupu Potop.

Foto: Wood.rs

• Džez-rok grupa iz Zemuna.

Ja sam stalno "visio" kod njih, slušao njihove probe i stvarno sam se divio čoveku kako svira. Tada sam prvi put video kod nekog, ako izuzmem klasičnu muziku, taj nivo odvojenosti leve i desne ruke.

• Kada je Bajaga pozvao Loknera da se pridruži njegovoj grupi,  on je taj poziv prihvatio, verujem da vam to nije bilo nimalo lako. Kako je došlo do razlaza sa Čupom?

Čupa je otišao kada je došao Kanjevac. Da bih to objasnio morala bi da se shvati cela situacija oko tog našeg stvaralačkog dela priče. Posle četvrog albuma, mi smo stvarno doživeli medijski krah jer niko nije hteo da sluša tu muziku koju smo  snimili u Mančesteru, a pritom smo da bi to ostvarili, sav novac potrošili, verujući da kad se već ide u inostranstvo, treba da se svira ozbiljna muzika. Kako smo tada u grupi već imali Lokca, rekli smo - u redu, hajde da to uradimo. Njega su i tamo zapazili i producent Gordon Rouli mu je nudio da ostane, ali je on morao prvo da ide u vojsku, to nije smelo nikako da se preskoči. Lokac je čak i kasnio nekoliko dana zbog snimanja u Mančesteru. Znam da je odmah po završetku svog dela snimanja otišao u Beograd i pravo sa aerodroma se javio u kasarnu. Taj album nam je bio posebno drag, ali je on napravio gomilu nereda, kako u samoj grupi tako i oko nas. Ostao je potpuno nezapažen u sred one atmosfere u kojoj se pojavio Bajaga sa onim "igraju mali slonovi, bole ih donovi", a mi peveomo stihove Sergeja Jesenjina - "ti me svojom hladnoćom ne kušaj" i takve stvari, koje su bile potpuno nekompatibilne sa tržištem u tom momentu, to se jednostavno nije uklapalo. Bili smo svesni da moramo da napravimo ozbiljne promene po svim strukturama, i po načinu sviranja i po načinu pisanja. Bilo je potrebno jedno ozbiljno, suštinsko renoviranje. Tu se onda pojavio Radoman Kanjevac koji je predložio da radimo trilogiju albuma. Nas dvojica smo dugo pričali i ja sam shvatio da je to jako važno. On je odmah ponudio te neke tekstove koji su imali možda neku jeftinu formu ali su to očigledno bili hitovi. Zašto kažem jeftini? Pa u smislu da će trajati sad i za dve godine niko neće znati za te pesme, ali nama je to strašno bilo važno zbog toga da bi se medijski vratili, jer je i taj segment jako bitan u ovom poslu. Međutim, s tim se Čupa nije složio. On nije hteo da sviramo "Kopaonik", nije hteo da sviramo "Brione", njemu se strašno dopao četvrti album, kao i meni uostalom, ali meni je bilo jasno da više iz te granice nećemo moći da izađemo. Možemo samo da sviramo kao džezeri, a džezeri nismo ni blizu, samo smo snimili takvu ploču koja na kraju krajeva i nije džez ploča, nego je neka naša kreativa u kojoj je težište bačeno na klavijature, ali to stvarno dobro zvuči i ja i dan-danas mislim da je to sjajan album.

• Još se nešto tu promenilo, jer dolaskom Kanjevca Peca sve manje piše.

On sve manje piše, ali ja sam bio potpuno svestan te potrebe da se napravi ozbiljno "renoviranje". Tada sam već polako prešao u Beograd, živeo sam tu više nego u Nišu, video sam kako se sve to odvija. Da sam ostao u Nišu verovatno sa Kanjevcem ne bi ni sarađivali. Uglavnom, shvatio sam u čemu je štos, ali mi nisu svi u grupi poverovali, nisam uspeo sve da ih ubedim. Odnosno, bilo je - oni kao to razumeju, ali opet kažu: "Nemoj "Brione" molim te ni "Kopaonik", kakve su to pesme?" Zbog toga je dolazilo do sve dubljeg razmimoilaženja i razočarenja. Peca je ipak ostao, sarađivao je sa Kanjevcem, pa su neke pesme zajedno pisali, a Čupa je po prirodi bio beskompromisan čovek i drugog rešenja realno nije imalo što mi je i dan-danas jako žao. To su oni trenuci u životu u kojima si uradio nešto što si morao da uradiš a nije ti nimalo dobro zbog toga.

• U ovakvom razgovoru ne mogu a da ne pomenem Žan Žak Roskama.

On je došao odmah posle Lokca, jer kad je on napustio bend mi smo shvatili da za njega ne možemo naći adekvatnu zamenu. Da je to moglo, uradio bi to Bajaga. Bilo je tu nekih pokušaja, znam to jer sam pažljivo pratio šta Bajaga radi, strašno me je zanimalo kako taj čovek misli, on je veliki umetnik, a njih uvek treba slušati. Ono što ne znaš gledaš kako veliki rade pa ćeš i naučiti. (smeh) Za Roskama je Čaki bubnjar dao ideju, jer je jednom prilikom rekao: "A što ne pozovemo ong Žaka"?

• Vi ste ga upoznali u Makarskoj?

To je čak i svirao s nama, i mi smo već znali kakav je muzičar. On je još tada hteo da bude član benda, nudio se, ali mi smo već imali gitaristu.

• Bane Radulović je tada bio u grupi.

Tako je, Bane je tada svirao. Uglavnom, složio sam se sa Čakijevim predlogom, pozvali smo Žaka, a kako je Bane završio muzičku školu, znao je da svira i klavijature. Kupio sam Korg T3 koji i danas ljubomorno čuvam kao eksponat, pa smo neke kompozicije prearanžirali, Bane je svirao klavijaturu samo u nekim pesmama gde je to bilo neophodno, a u ostalim su bile dve gitare. Faktički smo ceo dizajn zvuka prebacili na taj gitaroški segment i tako je Galija ponovo promenila svoje "odelo". Uglavnom sve te promene su urodile plodom i ta trilogija albuma je digla Galiju na jedan potpuno drugi nivo.

• Od simfo-rok benda došli ste do toga da neke pesme čak budu i zabranjene za emitovanje na radiju.

Radoman je i inače pisao tako, a i tada je ta angažovana poezija bila veoma popularna, mada u to vreme nije baš bilo uputno pričati o Brionima, za malo smo nadrljali kada smo je prvi put svirali.

• Zbog toga je naziv pesme promenjen u "Zebre i bizoni".

Stanko Terzić iz PGP-a nam je rekao: "Promenite tu pesmu, šta vam je to? Cela ploča vam je dobra i treba da nam zabranjuju album zbog jedne pesme." Mi smo se kao složili, ali smo tu primenili jedan trik - promenili smo samo naslov i kažemo mu: "Evo promenili smo pesmu", a on će na to: "Vidite da je sad bolje". (smeh)

Uglavnom, na kraju ispadosmo heroji zbog te pesme, nakon što smo "preživeli" taj prvi talas.

• Roskam je otišao zbog toga što su u zemlji počele da se dešavaju neke jako teške stvari.

Nije bilo izvodljivo da on ostane, veruj mi, mada sam ja jako voleo da je tako nešto bilo moguće. On je tada bio porodičan čovek, već je imao suprugu i dete koji su živeli u Hrvatskoj i to je već bio problem, jer su im tamo prigovarali zbog toga što je bio s nama. Mislim, to su gluposti, zamisli da ti neko kaže za crnca da je četnik. Potpuno ludilo, ali nadam se da su takva vremena iza nas i da se više nikada neće vratiti. Ja sam mu tada govorio da ide, ali da ne treba da ostane ni u Hrvatskoj, već da sa porodicom ode u Belegiju, odakle je i došao. Govorio sam mu da će kod nas uskoro početi rat, a mi bez milion mrtvih nismo ni iz jednog rata izlazili. Da smo makar imali tu mogućnost da njegovu suprugu Nelicu zaposlimo ovde, pa da ih prebacimo da žive u Beogradu, svakako bi to i uradili, ali tada smo i mi jedva kraj s krajem sastavljali. Roskam je stvarno bio izuzetno dobar muzičar i mogu da kažem da u Jugoslaviji nije postojao takav gitarista, čovek koji tako smisleno svira, naravno, ima tu sad puno parametara, ali da ne skrećemo temu.

• Oduvek mi je bio zanimljiv izbor pesama koje ste obradili, a koje su se našle na jednom vašem singlu: Film - "Mi nismo sami" i "Sanjam" od Indexa, to su dva benda sa poprilično različitim izrazom.

U to vreme kada je kod nas to medijsko "zakuvavanje" došlo do crvene linije, počeli su da zabranjuju pesme hrvatskih i bosanskih autora na radio stanicama, a kao odgovor na to, mi smo snimili baš te dve pesme. Zašto? Prvo, Indexi su establišment rok kulture. Kada kažeš Indexi, znaš da je odatle sve počelo. Svakako da sada možemo o tome da raspravljamo i da otvaramo temu, ali nekako su oni bili najistaknutiji predstavnici rok kulture u tom nekom medijskom smislu. Dolazili su posle drugi bendovi i bili daleko uspešniji i popularniji, Bijelo dugme recimo, ali Indexi su bili "literetura". Grupa Film je iz Hrvatske i oni su nekako bili najglasniji u toj priči, u tom nekom paritetu medijske tuče, ali su svakako predstavljali taj neki moderni talas u rok muzici, nešto što je vuklo na jednu sasvim drugu liniju, gomila sličnih bendova nastala je posle njih, ali oni su svakako bili neka vrsta tipičnih predstavnika. Preradili smo te pesme i zapakovali u oblandu Srpske književne zadruge kao najstarije izdavačke kuće, jasno govoreći i stavljajući do znanja da kultura ne treba da podlegne tako jeftinim i prozaičnim pristupima i razmišljanjima i da ona nikako ne pripada tim nekim najnižim nacionalističkim porivima. Ako hoćemo da budemo ljudi, kultura mora da bude samo kultura i ništa drugo, ma odakle dolazila, jer ona u najvećem broju slučajeva i pripada onoj najboljoj strani nekog naroda od koga dolazi, ali u krajnjol liniji pripada i svima nama i zbog toga ne treba da ima nikakve političke insinuacije, mora da bude iznad toga. To je bio naš stav i rekao bih da smo uspeli u tome.

• Kada je Roskam otišao na njegovo mesto dolazi Dragutin Jakovljević Guta.

On je došao iz sveta hevi metala, to je sad neka priča u stilu - ko bi rekao da je Guta bio hevimetalac? Međutim, kada je on u pitanju mi smo odmah shvatili da je imao vrlo zanimljiv način razmišljanja. Oduvek sam strašno cenio ljude koji misle kroz muziku, da nije tek svirač, kakvi su i inače bar 90% muzičara. Znači, misao koja putuje kroz muziku je jako, jako, važna stvar, a on je to imao. On je i dolazio iz umetničke porodice pa je i sam postao umetnik. Jasno je bilo da je on u tom trenutku bio u nekoj fazi koja baš i nije pripadala Galiji, ali je takođe bilo jasno kuda vode njegovi putevi, pogotovo kada smo odsvirali onaj koncert gde smo bili predgrupa Dilanu, što je bilo njegovo vatreno krštenje.

• Taj koncert je bio na stadionu FK Zemun, 1991. godine.

To je bio prvi Gutin nastup na sceni sa Galijom i tu je odmah dao neki svoj pečat. I dan-danas on je jedan od najvažnijih članova u bendu i ja se dosta u svim tim mojim razmišljanjima o muzici oslanjam na njega.

• Paralelno si komponovao i za pozorišne predstave, jako veliki broj takvih predstava si "opremio" muzikom.

Preko sto, jako veliki broj. U suštini, ja sam pozorišni čovek i te predstave sam uglavnom radio sa Vladom Lazićem, mi smo baš dobar tandem. Naravno, radio sam i sa Kokanom Mladenovićem i puno drugih reditelja. Pozorište je poput neke "vazdušne banje" za muziku, zato što tu vlada princip primenjene umetnosti gde ti zapravo radiš po zadatku drugog kreatora, u ovom slučaju reditelja, ali i drugih kreatora pored njega: glumaca, scenografa, koreografa, itd. Taj skup različitih kreativnosti otvara dosta opcija i dosta se kroz to uči. Primenjena umetnost je jedna od vrlo, važnih stavki za umetnika, on prosto mora to da proživi. Jedna od najzaslužnijih stvari u vezi moje karijere i svega što sam radio je pozorište, tu se stvarno nauči puno toga.

• Radio si muziku i za filmove, recimo "Zona Zamfirova", "Pljačka Trećeg rajha", verujem da film i pozorište kada se stvara muzika imaju malo dodirnih tački.

Razlika je zaista ogromna. Pozorište je živa materija i svaki put kada se neka predstava izvede ona je drugačija, ako dva-tri puta gledaš istu predstavu, svaki put je doživljavaš na drugačiji način. Ljudi su drugačije raspoloženi, sastav publike nije isti, a tu je neophodna interakcija i onda sve to živi, nije mrtvo, nije napisano i stoji tako zauvek, kao što je to na filmu. Zbog toga film mora da se radi sasvim, sasvim, drugačije. Kada radiš film, ti na osnovu tih slika koje gledaš i celog tog ambijenta, ali i onoga što ti reditelj kaže jer sa njim svakako pričaš i pre snimanja filma o samoj ideji, šta želi da postigne, i na kraju dok gledaš film, komponuješ na sve to muziku. Tako sam barem ja radio. Što se pozorišta tiče, odlazio sam i na čitalačke probe. Zašto? Zato što me je oduvek zanimalo kako glumci na krhotinama svoje ličnosti grade zadatu ličnost iz predstave. To je strašno zanimljiv proces. I tu na samom početku, dok on to sve radi, dok se muči da pohvata i stvori taj lik, gledaš recimo kom instrumentu bi njegov glas pripadao, zatim gledaš reditelja koji ih ispravlja i govori im šta i kako treba da odigraju. U tom trenutku samo si posmatrač koji lovi sve te detalje i ono što im prvo dodeliš je instrument, odnosno kojoj grupi u tom smislu bi neko pripadao, pa koja vrsta govora u muzici njemu pripada, koja vrsta energije tom liku koji je sada već stvoren, pripada. Sve te elemente koristiš, ali vrlo važna stvar u pozorišnoj kulturi je da muzika ne sme da bude u nekom konačnom obliku, ona mora da zvuči kao da u sebi ima dosta veliki procenat tog nezavršenog, upravo zbog onoga o čemu sam govorio, da je to živa materija koja je svaki put različita, taj prostor treba da se popuni ljudima koji će to svojim igranjem promeniti. Danas se to više ne radi tako, danas su pozorišta, kao i mnogo šta drugo, na dosta niskom nivou, kada bi se u ono nekadašnje vreme postavile takve predstave, bilo bi - daj koga vi zaj..vate! (smeh)

Foto: Wood.rs

• Nedavno sam pisao jednu priču o jednoj od tvojih najranijih kompozicija "Don Ramiro", koju si napisao na stihove danas poprilično zaboravljenog pesnika Milorada Mitrovića. Direktan povod za taj tekst jeste činjenica da je ta kompozicija na poslednjem albumu Galije pod nazivom "U raju iznad oblaka" dobila jedno sasvim drugačije ruho. Ona nikada nije snimljena u akustičnoj varijanti u kakvoj si je godinama izvodio, pa me interesuje kako si došao na ideju da je prezentuješ na ovakav način?

Već odavno se nosim mišlju da je objavim, ali nisam za to nalazio mesto iz prostog razloga što je to toliko osobena pesma, pa je teško da se negde stavi, a ja to nisam hteo da uradim po svaku cenu, već sam čekao momenat u kome bih došao na ideju u koju formu da je zapakujem. U ono vreme kada sam je napisao, a to je bilo jako davno, mislim još '77. godine, znači u onom periodu književnih večeri na Filozofskom fakultetu u Nišu, o kojima sam ti pričao, pa je Milorad Mitrović bio tema jedne večeri, tu pesmu sam pronašao u Teoriji književnosti, i dan-danas čuvam tu knjigu. Ti stihovi su mi zvučali jako zanimljivo, posebno što su se u to vreme pojavljivale kompozicije poput "Mačke" Ibrice Jusića koje su jako dugo trajale, s tim što je ta kompozicija bila daleko savremenija jer je pričala o tom muško-ženskom odnosu, hajde da kažem o pojavi ovih "sponzoruša". (smeh) Tada se tek tako nešto pojavljivalo kod nas. To je bilo daleko prijemčivije za slušanje, jer ljudi brzo osete gnev kada ljubav nije uzvraćena samo zato što nemaš para. U to vreme sam stvarno puno verovao u poeziju, verovao sam da je to nešto što stvara nove ljude, i da je nešto čemu moraš posebno da se posvetiš. Izuzetno sam cenio pesnike i sve te njihove sposobnosti, zbog čega sam verovatno i sebi nabio kompleks i nisam pisao poeziju, iako sam to želeo, zato što mi nije bilo dobro kada sam video kako drugi to rade, pa zbog toga i nisam ni hteo da se hvatam pera. Imao sam tu osobinu, da kada nešto osetim da ne mogu dobro da radim, to naprosto ne diram, nisam se gurao tamo gde mi nije mesto, pa sam se zadovoljavao time što sam uživao u veštinama drugih velikih pisaca. Za album "Dobro jutro, to sam ja", radni naslov bi bio "moje vreme", ili nešto što bi mogao biti bunt protiv olakog pristajanja na primitivizam i kako su u tom smislu ljudi naprosto neverovatni. Bog ti da sposobnost da radiš na sebi pa time i mogućnost da dodirneš univerzum, a ti ceo život potrošiš na to da na kraju budeš samo "đubrivo". Ta besmislenost, to prepuštanje, gde si puki korisnik života za mene je nešto što je neshvatljivo. Život je toliko veličanstven i neponovljiv, da je stvarno glupo bacati ga na tako jeftine fore. To mogu životinje, ali ne i čovek, pa time sam biraš šta ćeš od toga biti. Taj album je potpuno beskompromisan , nisam želeo nikom da ugodim, ne zanima me šta će drugi misliti o tom albumu. Šta je važno? Meni je lepo! Ja uživam kada ga slušam, verujem i znam da je jako dobar i u vezi toga uopošte ne mora niko ništa da mi kaže, ja znam koliko je tu snage potrošeno i znam da to vredi. Jedna od tih pesama je priča o mojoj večitoj želji da sviram simfo rok, ali naravno, ne može se samo to svirati, pogotovo ako si toliko znatiželjan pa hoćeš da zakoraćiš i u neke druge vode, da se oprobaš i u nekim eksperimentalnim formama, jer to je neophodno da bi mogao koračati dalje. Međutim, ono što mogu, jeste da se s vremena na vreme vratim u neki od tih mojih, hvala Bogu, bogatih perioda u smislu da sam dosta toga doživeo, eto četrdeset sedam godina već postoji bend. U tom smislu "Don Ramiro" je priča od pre četrdeset godina, ali sada sa mogućnošću da mogu da je ostvarim onako kako sam ja zapravo uvek i zamišljao, da na neki način to bude neka vrsta manjeg, muzičkog, umetničkog dela.

• Na albumu "U raju iznad oblaka", pored "Don Ramira", su još dve pesme naših poznatih pesnika: "Otišla si iz ovog grada", Matije Bećkovića i "Voleo sam", Pere Zupca. Meni je oduvek bio čudesan taj "zagrljaj" naših pesnika i rok muzike. Ti si još ranije pisao na stihove Dobriše Cesarića, Vojislava Ilića, Jesenjina... Pominjali smo malopre Indexe, setimo se njihovog sjajnog albuma "Modra rijeka", koji je rađen na stihove Maka Dizdara itd. Kakva je razlika kada pišeš muziku na stihove poznatih pesnika u odnosu na te namenske tekstove koji su napisani upravo za određenu kompoziciju?

Pa tom procesu pripada reč ljubav, ona sve pokreće. Ljubav prema poeziji, ljubav prema muzici, kad iskreno voliš muziku onda si zaljubljen u muziku i ne daješ joj tek malo, daješ joj sve. Ne daješ da bi ti bio neko, već daješ da bi ona postojala, to je užasno nesebična stvar. U početku kada počinješ, kada učiš, razmišljaš da budeš slavan, što je i normalno jer si mlad čovek, ali što više otvaraš vrata tih velikih umetnika, tih velikih umetnosti, shvatiš koliko je to važnije od života, zapravo to je suština i razlog življenja, shvatiš da postoji nešto što je mnogo važnije od svih tih prolaznih, prozaičnih, materijalnih stvari koje nas okružuju u životu. Ta ljubav kada se rodi, ona postaje toliko snažna da si ti praktično zauvek zaljubljen u ta dela. Ja ne moram da znam ko je recimo napisao "Modru rijeku", ili uopšte ceo taj album, ja jednostavno volim te pesme, zaljubljen sam u njih i to delo doživljavam kao ličnost, kao kada znaš nekog sa medija pa ti se on dopada, iako ga nikada nisi upoznao, ali si s njim u nekoj stalnoj mentalnoj komunikaciji. Zato i govorim da se te pesme uvek otrgnu od autora i krenu da žive tim nekim univerzumom. Hoću da kažem, da je to toliko unutrašnja stvar, toliko duhovna stvar, da ona ne pripada ni jednom racionalnom objašnjenju. Kad tako nešto zavoliš, onda stalno pokušavaš da daš deo sebe u sve to, pa sam ja na primer hteo da budem deo pesme "Sanjam". Hoću da mislim kao oni i hoću da makar jedan zarez moje misli bude ugrađen na bilo koji način u tu lepotu koja postoji.

• Šta trenutno radiš i šta možemo očekivati u skorijoj budućnosti, kada je Galija u pitanju?

Novi album. Radim na tome, imam jedno sedamnaest pesama, nadam se da ću od toga moći da proberem šest. (smeh) Ja inače dugo pišem i evo na ovom albumu radim već tri godine, vredan sam, radim svaki dan, ali ne kažem da svaki dan izađe nešto dobro, bude tu i gomila gluposti koje moraš da odbaciš, ali dobro, pustiš da duša odgovori u zavisnosti od trenutnog raspoloženja, sve beležiš, i onda polako. Kada se "ohladi" glava, posle tri godine vidiš šta je ostalo da ti se mnogo sviđa.

• To je dosta dobar sistem eliminisanja onog nepotrebnog.

Najbolji sistem, tu ne možeš da pogrešiš jer na kraju ostanu samo dobre pesme, što i jeste cilj.

(Telegraf.rs)