Milan Đurđević iz Nevernih beba za Telegraf.rs: Rok muzika je muzika ideje, muzika poruke i muzika slobode

Foto: Bogoljub Arsenijević Maki

Ova godina je po mnogo čemu značajna za za Vlajka i Milana Đurđevića. Prošlo je četrdeset godina od njihove pobede na Zaječarskoj gitarijadi sa grupom Nova zemlja, a takođe i trideset godina rada benda Neverne bebe, dobitnici su zlatne ploče od svoje izdavčke kuće, a u toku je i završetak dokumentarnog filma o grupi, pod nazivom "Južno od sreće", koji se radi u koprodukciji sa RTS-om i koji će uskoro biti emitovan na našoj nacionalnoj televiziji. O svemu tome za čitaoce Telegrafa vodio sam ekskluzivni razgovor sa Milanom, koji je na jedan sasvim otvoren način govorio o svojoj grupi i svom stvaralaštvu, ali i nekim životnim stavovima i razmišljanjima.

Preporučujemo

• Rođen si 1967. godine u Valjevu u muzičkoj porodici. Tvoja baka i majka bile su profesori muzike, otac je bio tehnički rukovodilac na Radio Valjevu.

Bio je tehnički direktor Radio Valjeva.

• Kako je on gledao na tvoju i Vlajkovu posvećenost muzici?

On se takođe bavio muzikom, bio je džez bubnjar. Čuveni valjevski saksofonista Jovan Maljoković, u filmu koji uskoro treba da se pojavi, povodom trideset godina benda Neverne bebe, kaže da je moj otac bio prvi muzičar sa kojim je on izašao na binu kada je imao samo dvanaest godina. Ćale je imao diksilend bend, prvo u Beogradu, a potom u Valjevu. Sve što se tiče mog bavljenja muzikom, predodređeno je na neki način već mojim rođenjem. Mi smo imali jedan od prvih klavira u gradu. To je bio stari, polukoncertni klavir "Erard" iz 1894. godine, koji se porodično negovao. Rastao sam pored klavira, i kako to kaže jedan moj komšija: "Preko dana košarka, a uveče klavir". Uglavnom, ja sam već sa deset-jedanaest godina imao svoju autorsku grupu, što je potpuno neverovatno.

Foto Vladimir Đurđević

• Koliko znam, u početku si svirao klasičnu muziku i trebao si poći putem klasičnog pijaniste?

Bio sam pripreman za klasičnog pijanistu. Neki profesori u valjevskoj muzičkoj školi su prepoznali moj talenat i već sa dvanaest godina me je preuzela jedna profesorka iz Beograda koja je dolazila u Valjevo da bi mi držala časove. Na Šopenu i Rahmanjinovu sam pravio neku svoju kompletnu budućnost, ali paralelno s tim imali smo i bend koji je vežbao kod mene kući, pa samo vrlo brzo krenuli da se bavimo nekom drugom vrstom muzike.

• Kako se zvao taj prvi bend?

Zvao se Meteori i tada smo svirali u Domu omladine u Valjevu. Potom smo osnovali grupu Zemlja, u koju su došli ljudi koji su tada bili stariji od mene i po dvadeset godina i koji su bili kultni valjevski muzičari - Misa gitarista, potom Maki (Bogoljub Arsenijević Maki), koji je nažalost umro pre šest meseci i Duks bubnjar koji bio dosta stariji čak i od njih. Vlajko i ja smo tada bili baš klinci, a on je i počeo da svira bas tek kada je shvatio da se ja ozbiljno bavim muzikom.

Foto: Dragan Pavlović Pole

• Meni je upravo zanimljiva ta preraspodela instrumenata kod vas dvojice. Obično braća sviraju gitaru i bas, a klavir i bas su ipak malo neoubičajen raspored instrumenata.

Bio sam talenat za klavir od malih nogu i odmah sam krenuo da sviram, a Vlajko nije išao čak ni u muzičku školu, ali je ušao u sve to uz mene, a možda mu se i učinilo da će bas najlakše savladati. Naši roditelji su mu odmah kupili nekog Rikenbejkera i sećam se da sam mu u početku pokazivao neke fraze, iako sam bio tri godine mlađi od njega. Uglavnom, krenuli smo zajedno, kao porodica, i nismo se razdvajali maltene čitav život.

• Ne znam da ta neka "bratska ljubav" u nekom domaćem bendu toliko dugo traje, izuzev kada su u pitanju Dragi i Žika Jelić. Vi ste se faktički razdvojili jedino kada si ti bio član grupe Smak.

Te dve ipo godine su jedini period u kome mi nismo svirali zajedno. Moram da ti kažem da me je Vlajko tu baš podržao, svako drugi bi verovatno rekao - e pa čekaj, a šta ću ja sad? Ali on je stvarno bio presrećan kada je čuo da idem u Smak. Time hoću da ti kažem koliko je taj naš odnos pre svega plemenit. S druge strane, mi imamo neki zavet koji smo dali roditeljima a to je da ćemo čitav život da se držimo zajedno. Dok smo bili klinci svakako nismo mogli znati da će to biti povezano sa našim muzičkim karijerama, ali smo svakako bili upućeni jedan na drugog. Vlajka ne vidim samo kao basistu benda, već ga kao čoveka koji je stajao uz mene u svim segmentima mojih preispitivanja, lutanja i stranputica, i te neke kompletne muzičke i životne filozofije koju sam pravio, a mene svakako nije bilo uvek lako trpeti.

• Čini se da se za vas dvojicu prave stvari, što se muzike tiče, počinju događati sa osnivanjem grupe Nova zemlja. Iz imena se da zaključiti da je taj bend prerastao iz ovog prethodnog.

Nova zemlja je proistekla iz te prethodne grupe 1982. godine. Do tada smo svirali kavere, a te godine smo krenuli da sviramo autorsku muziku. Sa petnaest godina ja sam već imao više od deset kompozicija, a u tom periodu na mesto pevača je došao Igor Starović koji će kasnije postati poznat kao pevač grupe Divlji kesten, ali nažalost, prošle godine je preminuo. On i Vlajko su školski drugovi, sedeli su zajedno u klupi. Tu je takođe došao i Peđa Milošević, kultni valjevski gitarista (Peđa Pilot), bubnjar je bio Saša Perović, uzeli smo ime Nova zemlja i počeli da sviramo svoje pesme.

Foto Vladimir Đurđević

• Meni je svakako interesantno da jedan petnaestogodišnjak razmišlja o autorskim kompozicijama, mnogi bi u tom uzrastu bili presrećni da mogu da sviraju poznate kompozicije.

To je još uvek bilo vreme kavera. Ko svira Deep Purple, Led Zeppelin, Pink Floyd, taj je veliki tip. Mi smo svakako sve to svirali, ali ja sam ipak odmah počeo da pišem pesme. Verujem da je to stvar talenta i da je ono što je moje, ono što je kreativno, što sam imao da izrazim, nadilazilo sve ostalo. Još mi je fascinantnije što su me tada pratili ljudi koji su bili stariji po petnaest, dvadeset godina. Dolazili su svaki dan na probu i svirali te moje pesme. Klinac od petnaestak godina dolazi sa svojim pesmama, muzikom i tekstovima, a muzičari koji su već etablirani u Valjevu i imaju i već su prešli tridesetu, smatraju da je to vredno i da sve to ima smisla. Oni su to prepoznali, a to se na kraju krajeva i materijalizovalo 1983. godine na Zaječarskoj gitarijadi, kada smo pobedili. Imao sam tada šesnaest godina, a treba se setiti da je to bilo u vreme Jugoslavije, pa su nam tada konkurencija bili bendovi iz Pule, Zagreba, Beograda... Mi smo tu došli kao potpuni autsajderi i pobedili smo. To je i bio prelomni trenutak u mom životu po pitanju izbora puta kojim ću dalje ići.

• U to vreme ste pobeđivali gotovo svuda gde ste se pojavili. Malo pre Zaječarske gitarijade, pobedili ste na smotri mladih bendova u Šapcu, itd. Uglavnom, zahvaljujući pobedi na toj sedamnaestoj po redu gitarijadi, dobijate priliku da snimite LP ploču.

Kao pobednici gitarijade dobili smo mogućnost od RTB-a da snimimo album, a negde u to vreme smo otišli i na Opatijski festival, gde su te '84. nastupali Denis i Denis, Videosex i mnogi drugi bendovi koji su napravili ozbiljne karijere. Nastupali smo u okviru "Revije mladih". Što se tiče albuma, snimali smo ga tako što nam kažu: dođite tada i tada, termin u Studiju VI vam je od dva popodne do osam uveče. Mi dođemo i čekamo sve dok neko ko je u to vreme bio popularan ne završi snimanje, pa on izađe recimo u 16.20h, da bi nam onda rekli da brzo namestimo opremu i dok mi to uradimo već je pola šest, i šta snimimo do osam, snimili smo. Potom sledeći termin zakažu za mesec dana, tako da to uopšte nije bilo naivno i nije bilo nimalo lako uraditi.

• Došlo je i do veće pauze u snimanju, zbog toga što su neki članovi morali da idu na odsluženje vojnog roka.

Upravo tako. Vlajko, Igor i saksofonista Aleksandar Stajić su te '84. godine otišli u vojsku, ali smo ih svakako čekali da se vrate da bi dovršili ono što smo započeli. U svakom slučaju, album "Letači" je dosta interesantan. Producirao ga je Ljuba Sedlar, otac Saleta Sedlara. Upoznali smo se, i on mi je rekao da bi želeo nešto sa mnom da radi, pa je bio producent tog albuma, što je jedna jako interesantna saradnja koju smatram privilegijom jer sam tada bio jako mlad. I da se ne lažemo, u to vreme se svirala neka druga muzika koja nije imala nikakve veze sa nama, novi talas je bio aktuelan, a mi smo u sve to ušli kao progresivni rok bend. Ono što je sigurno, to je da taj novi talas u provincijama nikada nije prošao, jer su tu ljudi slušali rok muziku. Beograd i Zagreb su napravili da novi talas bude kao neki veliki pokret, gde se mi ostali nismo osećali prijatno. Kasnije sam o tome pričao i sa Točkom i mnogim drugim ljudima i svi su bili zbunjeni, niko nije znao o čemu se tu radi, da li je to uopšte muzika. Mislim da je to bio nekakav beogradski urbani pokret koji je nametnut kao nekakav trend. Posle je u filmu Idola Vlada Divljan objasnio da je došao neki menadžer koji je rekao da će sada pokazati kako može od ljudi koji se uopšte ne bave muzikom da napravi zvezde. (Dragan Papić, op. autora) Mi smo gurali neku svoju priču, izašao je taj album Nove zemlje, ponosan sam svakako jer to je prvi rok album u istoriji grada Valjeva i to mi je zaista jako drago.

• Kako su tvoji sugrađani reagovali na sve to? Malopre si rekao da su etablirani valjevski muzičari slušali nekog klinca, možda je to mnogima bilo čudno, ali ispalo je kada se pojavio taj LP da su ipak bili u pravu?

Tačno je to, znaš i sam kako to već ide. To je ona priča - hajde da pravimo bend, potom se ljudi nađu u kafiću i godinu dana pričaju o tome šta će i kako će da rade i da sviraju, pa na kraju sve i ostane na tome. Mi smo ipak u tom trenutku napravili iskorak, ali bilo je tada još nekih dobrih bendova u Valjevu. Recimo Pik As, pa grupa Dolar, oni sviraju četrdeset godina i stvarno imam veliko poštovanje prema svemu tome, ali očigledno je da niko nije stisnuo petlju da ide dalje. Nama je ta pobeda na Zaječarskoj gitarijadi otvorila neka vrata, bili smo klinci i ta popularnost u Valjevu koju smo time stekli bila je važnija nego bilo koja druga popularnost koja je kasnije došla na nivou države i ne znam čega već.

• Najteže je biti prorok u svom selu.

Baš tako. Drugo, tad nije bilo mnogo medija, nije bilo interneta i kada se pojaviš u Beogradskoj hronici kod Baneta Vukašinovića pa posle dođeš u Valjevo, sedam dana se samo o tome priča. Bili smo nekako ponosni na sebe, ali s druge strane ja sam tada definitivno raskrstio tu neku svoju dilemu. Trebao sam da idem u inostranstvo na studije muzike. Bio sam na prijemnom ispitu i primljen sam i tada su mi predviđali karijeru pijaniste. Tom prilikom predočili su mi da stvari stoje ovako: osam sati klavira dnevno, sat vremena opšte kulture, sat strani jezik i ostalo vreme si slobodan. Takav je bio raspored u internatu. Međutim, taj trenutak kada smo mi pobedili u Zaječaru i kada sam po povratku rekao roditeljima da sam odlučio da ne idem tamo, da hoću da ostanem ovde i da se bavim rok muzikom bio je pravi šok za njih. Moja majka je profesor klavira i to je za nju bilo iznenađenje, ali ipak me je prvo ona podržala jer je shvatila sve, shvatila je svu suštinu kreativnosti i tog nekog talenta i rekla mi je: "U redu, teško mi je da se pomirim s tim, teško mi je da to prihvatim, ja te vidim na drugi način, ali ako je to tvoja odluka, podržaću te". Potom sam sa šesnaest godina već prešao u Beograd, četvrtu godinu srednje škole sam završio vanredno, bio sam super đak, nije mi to bio nikakav problem, ali sam jednostavno osetio da moram da idem dalje. I taj trenutak je najverovatnije bio presudan da ne ostanem u Valjevu, jer da sam tada ostao, to bi verovatno bilo za čitav život i pričao bih po kuloarima kako su mi svi krivi i zašto neko nije napravio ovo ili ono.

• Dobro, ali to je bila i hrabra odluka.

Jako hrabra odluka i moja, ali i mojih roditelja pre svega, jer znaš... kada neko sa šesnaest godina ode od kuće, napusti školu i sve ostalo, to nikako nije naivno. Nisu oni tada mogli znati da li će me povući svet droge, alkohola, znaš već kakvi su postulati rokenrola, posebno je to problematično kada dolaziš iz provincije. Kada sam došao u Beograd, Vlajko je već otišao u vojsku i tu prvu godinu sam bio sam, ali sa verom u to što radim, verovao sam u tu neku svoju ideju. Da, put je bio trnovit i tada a i kasnije, ali šta da se radi.

• Bio si podstanar?

Petnaest godina sam bio podstanar, ali taj put mora da se prođe. Posle mi se i Vlajko pridružio u tom stanu i to su bile neke lepe, slatke godine, u kojima smo mi sanjali klinačke snove. Imali smo ideale da napravimo nešto od svog života, od te muzike koju stvaramo. Tu se suočavaš sa raznim iskušenjima: ovde se ne može ući, ova vrata su zatvorena, ovi te doživljavaju kao provincijalca, drugi kažu - ma ovaj svira fenomenalno, ali sklanjaj ga, scena je danas zasnovana na nečem drugom, ali uvek se nađe neko ko te i prihvati. Imali smo recimo podršku "dvestadvojke", pojavljivali smo se na "Hitu nedelje" jednom u šest-sedam meseci, svirali smo one "lajvove" i nekako smo postepeno pokušavali da uđemo u taj svet koji je bio dosta zatvoren u tom trenutku. Pogotovo je beogradska scena bila zatvorena, ostali su neki bendovi iz sedamdesetih kao na primer Smak, ali i oni su imali problem, jer je potpuno drugačiji doživljaj one muzike koja  dolazi iz Niša, Kragujevca ili Valjeva i one koje je stvarana u Beogradu. Bilo je jako malo tih nekih beogradskih izvornih rok bendova, sve je otišlo na neku potpuno drugu stranu.

• Kad pominješ Smak, oni su napravili karijeru iz Kragujevca, ti si ipak otišao u Beograd jer si računao da ti je sve bliže - mediji, prostori za sviranje i snimanje, muzičari... Misliš li da bi iz sve to jako teško uspeo da uradiš iz Valjeva?

Tih godina jako teško. Tada nije bilo interneta da bi mogao da postaviš pesmu, nije bilo mogućnosti da neki snimak emituje neka lokalna televizija, nije bilo ničega. A ako si nevidljiv, nema te, ne postojiš. Jedino sticajem nekih čudnih okolnosti moglo je da se desi da prođeš. Mislim da je sedamdesetih godina to još i bilo lakše nego osamdesetih. Sedamdesetih se još uvek pravila scena, tad je još uvek muzika bila važna, primarna. Osmdesetih su i na zapadu i ovde krenuli trendovi koji traju evo do danas. I samo je postalo bitno koje je godišnje doba, ko će nešto da iskreira, počev od panka, pa novog talasa i raznih nekih drugih trendova - repa, trepa... Rok muzika je muzika ideje, muzika poruke i muzika slobode. Tim trendovima je jako teško parirati jer se naprosto ne uklapaš u njihove koncepte, a s druge strane ti koncepti te uopšte i ne interesuju, jer nisam ja počeo da sviram klavir da bih se "češao na levo", oblačio teget sako i crvenu kravatu. Mene to stvarno nije interesovalo. Rastao sam na korenima Grupa Pink Floyd, Genesis, Yes, Colloseum, Grand Funk, dakle svih tih velikih bendova koji su svirali jako ozbiljno i mislio sam da muzika pripada muzičarima, ispostavilo se da to baš i nije tako, ali bilo je potrebno da prođe vreme, da bih to shvatio. Svirao sam i ambijantalnu, džez i klasičnu muziku, pa je utoliko teže gledati nekog ko dođe sa potpuno raštimanom gitarom. Gledao sam jednom kako se gitarista jednog poznatog zagrebačkog benda štimuje na bini dvadeset pet minuta. To se događa u bašti SKC-a, ljudi sve to posmatraju, a mene hladan znoj oblio, ne mogu to da razumem. Međutim ništa, on počinje pesmu posle dvadeset pet minuta i sve je kao super. Pa čoveče, ti ne znaš da se naštimaš! Ali to je bilo takvo vreme gde su su trebale da se dese neke promene na političkom nivou i onda se dogodila ta kvazi kultura koja je bila deo nečije potrebe da sve to predstavi tako i sve to je na kraju i pobedilo. U redu, prihvatili smo mi sve to, bili smo tih osamdesetih alternativa, ali nikada nisam odstupio od svoje ideje da muzika treba da bude primarna i da je muzika božiji talenat čiji je cilj dodir ljudske duše. Ništa drugo.

• Kako je došlo do toga da se priključiš grupi Smak?

U to vreme Laza je drugi put otišao u Bijelo dugme. On je pre toga već jednom bio u Dugmetu, pa je Točak bio strašno ljut zbog toga, potom se vratio, pa ponovo otišao i tada je bila ta neka audicija koju su potom ovi iz Smaka pravili. U to vreme, grupa Mama Co Co je u Studentskom gradu iznajmljivala prostoriju za vežbanje, pa se dogodilo da smo taj prostor koristili i mi i Smak. Mi to nismo ni znali, uglavnom Nova zemlja tu ima probu, sećam se padala je neka kiša, i pola sata pre kraja našeg termina Točak kuca, ulazi i kaže: "Ljudi, mogu li ja da budem ovde kod vas, napolju je neka kišetina?" Mi gledamo, neverujemo. Došao nam Točak na probu. Sad ću malo digresiju da napravim: to je razlika između sadašnjeg i tadašnjeg vremena. Nama je to bilo, kao da je ušao Dejvid Gilmor. Mi klinci, potpuno pretrnuli, sviramo nešto, a nemamo pojma ni šta sviramo, samo gledamo ispod oka Točka i to je bio trenutak kada smo se upoznali. Sutradan dolazimo ponovo na probu i pre nego što smo počeli, ulazi cela grupa Smak - Točak, Kepa, Boris i Zoran i pitaju me da li bi mogao da ostanem po završetku naše probe da sviram malo s njima? Ja u čudu:

-Ja da sviram s vama?

-Pa da!

Kao da me neko polio kofom hladne vode.

-Mogu, naravno.

Završimo mi našu probu, ostanem ja tu i krenemo da džemujemo nešto jedno sat vremena, a ovi moji čekaju dole u kafiću u Studentskom gradu. Uglavnom, odsviramo mi tada i nekoliko pesama, ali niko ništa ne govori. Završimo probu, siđemo dole u kafić i Točak me pozove da sednem s njima.

-Da li bi ti svirao s nama?

-Naravno - ja u potpunom čudu.

-Od ovog trenutka si član grupe Smak.

To je bilo '86. imao sam tada devetnaest godina. Vlajko sedi tu pored, kod sebe je imao fotoaparat, ali ne zna uopšte šta se događa, prilazi i pita da li može da nas fotografiše, tako da on ima tu fotografiju iz Studentskog grada kada sam postao član grupe Smak.

• U tom trenutku nije ni znao da počinješ da sviraš u grupi Smak?

Ma nije imao pojma, samo je prišao da nas fotografiše. Ja takođe nisam bio siguran, mojima sam javio tek nakon tri dana. Možda sutra dođem na probu a oni kažu da su se predomislili, šalili su se, ili su shvatili da to ipak nije ono što im treba. Posle dva-tri dana dolazi tu neki fotograf da nas fotografiše, i tada mi je već bilo jasno da je stvar ozbiljna. Javio sam mojima kući, oni ne mogu da veruju, ipak, svirati u grupi Smak je nešto posebno. Smak i Dugme su bili dva najveća benda u Jugoslaviji svih vremena, tu nema priče. Uglavnom, sa devetnest godina, uđem u Smak i tad je svet bio moj. Tada sam imao kosu do du..ta, lud k'o što jesam, a kreće turneja sa Smakom, to je bilo potpuno nestvarno. Koncert u Pioniru, oni predstavljaju novog klavijaturistu... Kada si klinac tu ti se otvara jedna potpuno nova dimenzija.

• Kako su se odnosili prema tebi na svirkama? Jesi li imao slobodu da se muzički izraziš, kako je sve to izgledalo?

Imao sam stvarno veliko poštovanje prema njima, a s druge strane, oni su pokazali jednu vrstu fleksibilnosti kada je moje privikavanje bilo u pitanju. Bili su duplo, pa i više, stariji od mene, ali tu je muzika bila najmanji problem.

• Koliko ti je bilo teško da se muzički prilagodiš svemu tome?

Muzički, nimalo, to nijednog sekunda nije bio problem. Problem je bio kako da se infiltriram u taj njihov svet koji su oni napravili unazad već dvadeset godina.

• Svet koji bio prilično zatvoren.

To je bio jedan zatvoren sistem u koji je trebalo ući, trebalo je tu naučiti neka pravila. Točak je neko s kim nije nimalo lako ostvariti komunikaciju, mi smo danas divni prijatelji, ali on svakako nije jednostavan čovek i njega "otvoriti" uopšte nije naivno. U tih nekih možda prvih pola godine, imao sam problem da uđem u psihologiju tog benda, da se suočim sa svim tim stvarima. Kepa mi je stvarno puno pomogao, on je stvarno jedna duša od čoveka. Sećam se, tada sam imao neku veliku klavijaturu, išli smo vozom za Zagreb i Boris i Kepa su nosili taj neki ogromni klavir i ubacili ga u vagon. Imam samo reči hvale za to, imali smo stvarno fantastične koncerte, znaš i sam da je Smak fanovski bend, kao što je to Grateful Dead u Americi. Oni kada krenu na turneju pet hiljada Anđela pakla idu sa njima godinu dana od grada do grada. Točak je bio stvarno na nivo svetskih gitarista i kada krene to džemovanje na koncertu, to su bili neki momenti koji su neverovatni i za fanove i za nas.

• Verujem da si u tom periodu puno i naučio.

Naravno, taj period mi je izuzetno značajan, jer sam puno naučio i o životu, ušao sam u svet odraslih na jedan drugačiji način, shvatio sam šta znači komunikacija, suštinu posla i profesije i šta znači veličina jednog benda u odnosu na staru Jugoslaviju i svo to neverovatno poštovanje koje je pratilo bend. Bregović je bio popularniji, imao je ogromnu publiku, ali fanovi Smaka su jedna potpuno nemerljiva kategorija. I što se toga tiče isto bilo i u Kraljevu i Požarevcu, ali i u Puli, Makarskoj ili u Ljubljani. Mislim da su na mnogim koncertima veliki deo publike činili muzičari koji su dolazili da sve to čuju jer mi smo stvarno jako dobro svirali.

Foto: Wood RS

• Nakon Smaka, obnovio si grupu Nova zemlja.

Iz Smaka sam izašao kada sam morao da odem u vojsku. Ima tu i jedna anegdota kada sam pobegao iz vojske da bi sa Smakom svirao njihov tradicionalni koncert u Kragujevcu. Izašao sam krišom iz kasarne, seo na avion, sačekali su me Zoranov brat Ćofa i Boris, došli smo u Kragujevac, odsvirao sam taj koncert i potpuno inkognito se vratio u kasarnu u Ljubljanu. Za to je znao samo jedan podoficir koji mi je pomogao, ali za nešto tako veliko se i rade takve stvari, jednostavno je strast u pitanju. Kada sam se vratio iz vojske Smak više nije postojao, Točak je tada počeo da svira sa Dejvidom Mosom i sa Lolom.

• R.M. Točak bend.

Jeste, ja sam opet reoformio Novu zemlju. Igor Starović nije više sebe video u toj priči, on je hteo da pravi neki beogradski bend lepih momaka koji će imati potpuno drugačiju karijeru. On je shavtio da popularnost ne zavisi od muzike, već od toga kako se predstaviš i on je tu bio dosta pametniji od mene, jer sam ja bio radikalan po tom pitanju i nijednog trenutka nisam hteo da dozvolim da bilo šta drugo ima prioritet u odnosu na muziku koju pišem, pa makar ostao da radim čitav život po klubovima ili ne znam već gde. Neko vreme smo tako svirali a već '91. ulazimo u grupu Frenki.

• I tu ste snimili jedan LP?

Prvo smo '92. pobedili na MESAM-u sa pesmom "Saga" koja traje sedam minuta. To je ozbiljan progresiv rok koji je bio uvod u Neverne bebe, jer ta pesma je posle bila na našem albumu. Sa Frenkijem smo snimili album "Plakao bih al' nemam s kime" na kome se nalazi pesma "Zvezda", i to je u stvari "Tužna pesma" jedan od najvećih hitova Nevernih beba. Pored toga, sa te ploče sam reciklirao i kompoziciju "Kraljica", što znači da je taj album bio vrlo bitan u tom trenutku, samo što je grupa Frenki imala neki sasvim drugačiji bekgraund i ja sam to uspeo samo donekle da promenim, s obzirom da je Miša (Miša Mijailović, op. autora) koji je u principu bio "vlasnik" tog benda, bio čovek koji je jako voleo muziku, svirao je te perkusije, ali nije bio muzičar, bavio se sasvim drugim biznisom.

• On je i okupio taj bend zato što je voleo muziku i bio mu je potpora u svakom smislu.

Baš tako. Bio je stvarno divan čovek i veliki ljubitelj muzike, mnogo je za nas uradio. Kupio nam je fantastično ozvučenje, dao nam prostoriju za vežbanje. On ti kaže - hajde piši muziku onako kako osećaš, ja ću da rešim sve oko studija i svega drugog. Mislim da je taj album koji smo napisali mnogo važniji nego što je pozicioniran, jer sam ja posle sa njega izvukao dve ili tri pesme koje su bile neki od najvećih hitova Nevernih beba, u tom trenutku to je svakako bilo vrlo ozbiljno ostvarenje. Kada smo počeli da snimamo sledeći album grupe Frenki, krenuo sam sa tim progresiv kompozicijama "Veliki je Bog", "Hiljadu godina", ali onda su ti neki njegovi "savetnici" rekli da to nije ono što mu je potrebno, da grupi Frenki treba neka druga muzika. Rekao da ne pravim kompromise po tom pitanju i tu je svako otišao na svoju stranu, tako da sm ja 1993. godine osnovao Neverne bebe. Miša i ja smo ostali do poslednjeg trenutaka najbolji prijatelji, ali nažalost, on je umro prošle godine. Viđali smo se jednom mesečno na porodičnim ručkovima, družili se i svi muzičari koji su posle prošli kroz kroz grupu Frenki su mi pričali kako je govorio da je baš taj period, tih godinu ipo dana kada sam svirao u grupi Frenki, bio najlepši period u njegovom životu. Bili smo puni entuzijazma, nadareni, ali tada je već počeo raspad zemlje i to je bio poslednji dodir mladosti koju smo mi kapirali na jedan romantičan način, jer smo osamdesetih, dok smo bili klinci, mislili da ćemo uspeti da ostavimo neki trag, da možemo da menjamo sopstvenu stvarnost kroz muziku koju pišemo i da će nas ona odvesti ko zna gde. Nažalost, suočili smo se sa raspadom zemlje i kataklizmom koja traje i dan-danas, evo već trideset godina. Grupa Frenki je bila uvod u Neverne bebe i taj prvi album Beba je i započet u toj grupi, ali završilo se tako da smo Vlajko, Čeda i ja izašli iz benda...

• I priključio vam se gitarista Aca Metini.

Pozvali smo Acu Metinija i to je bila ta prvobitna postava Nevernih beba.

• Potom se kasnije pridružio i Bili King.

On se pridružio nakon godinu dana i vrlo kratko je bio s nama, čak nije otpevao nijednu autorsku kompoziciju, jer sam sve pesme na prvom albumu ja otpevao.

• Neverne bebe su osnovane u nekom najnepovoljnijem trenutku. Raspad zemlje, hiperinflacija...

Potpuno ludilo svuda oko nas. Kakav rok bend, kakva rok muzika, ko je o tome još mislio.

• Tada su i mnogi etablirani rok bendovi prestali da sviraju.

Svi su prestali da sviraju. Pa ovi veliki bendovi su tada svirali u kombinaciji gitara, klavir, vokal. Sve je stalo i grupe naprosto više nisu funkcionisale. Uglavnom, izdavačka kuća Take It Or Leave It, nam je objavila taj prvi album i znam neke muzičare koji i dan-danas tvrde da je to jedan od najprogresivnijih rok albuma u istoriji domaće muzike, jer tu su kompozicije "Saga", "Veliki je Bog", ta prva verzija, "Hiljadu godina", "Sanjaj", takođe i "Daire" gde nam je gostovao Točak, i mislim da je Točak baš u toj kompoziciji odsvirao jedan od najboljih sola. Pre dve godine me je pitao: "Jesam li ja na "Dairama" odsvirao onaj solo?"(smeh) Svirali su zajedno on i Aca Metini koji je u grupi bio pre Baneta Jelića i on je odsvirao 90% gitara na albumu "Neverne bebe 1". Ali da ti kažem: za ovih trideset godina svoje karijere ja sam naprosto morao da evoluiram. Kao što ne čitam iste knjige sa sedmnaest, sa trideset sedam i četrdeset sedam godina, ne doživljavam ni politiku, ni život, ni odnose među ljudima na isti način. Valjda sam iskustveno malo napredovao pa drugačije posmatram sve to, a to se takođe odnosi i na muziku. Pamte nas neki ljudi iz tog vremena i uvek nas pitaju zašto nismo ostali takvi. Pa ne možemo da ostanemo na tome, morali smo da idemo dalje. Taj album je za mnoge muzičare ostao kultni i dan-danas.

• Sredinom devedesetih grupi se priključuje i Saša Ranđelović Ranđa.

On je došao '94. i to je bilo vreme kada smo mi uveliko gradili taj neki svoj kultni status po klubovima. To je bio period kada smo u repertoaru imali 50% kavera, a 50% naših pesama.

• Kako ste se vas dvojica upoznali?

Upoznali smo se u klubu "Magnum" gde su Pera Džo i on svirali bluz. Ranđa je i inače po vokaciji bluz gitarista i to jedan od najboljih evropskih bluz gitarista. Mi smo te večeri pobedili na MESAM-u, i došli smu u taj klub u trenutku kada su imali pauzu. I tada nas čovek koji je držao "Magnum", inače naš prijatelj, pozove da odsviramo par pesama. Izađemo tada na binu i odsviramo "Sagu" sa kojom smo pobedili na MESAM-u, i Ranđa mi prilazi, prvi put smo se tada videli, izgrlimo se tu kao rođena braća i kaže mi da tako nešto u životu nije čuo. Tada je Bane Jelić svirao sa nama, ja mu inače kumujem, ali postali smo dobri prijatelji tek kada smo prestali da sviramo zajedno. On je dosta specifičan čovek, nije uopšte naivan za saradnju i nije mogao da razume da je to bio trenutak u kome mi moramo da ulažemo u svoju karijeru. Došao je kod nas iz Viktorije, dakle jedne ekipe koja je bila dosta popularana, i svakih nekoliko dana je postavljao pitanje: "Zašto mi moramo sami da radimo plakate? Zašto moramo da plaćamo ozvučenje?" On uopšte nije razumeo da smo mi na nekom početku i da to mora da ide tako. Govorio sam mu da mora da shvati da ako mislimo da nam se nešto vrati, moramo i da uložimo u celu priču, ali on to ipak nije mogao, ili nije hteo, da ukapira. Jedne prilikom zadesio sam se u Valjevu, a te večeri u jednom tamošnjem klubu gostovao je Di Luna bluz bend. Otišao sam tamo sa nekim društvom i tada čujem Ranđu kako svira bluz, po završetku svirke mi je pritrčao, stvarno se oduševio kada me je video. Rekao sam mu tada da svira gitaru svarno jako dobro, ostali smo tu malo poduže u razgovoru, a kada sam oko pola dva došao kući, pozvao sam telefonom Vlajka koji je bio u Beogradu i rekao mu da Ranđa počinje da svira s nama. Tri dana nakon toga okrenem Ranđu i kažem mu to, on naprosto nije mogao da veruje. Rekao mi je da je najmanje tri godine pre mog poziva maštao da sviramo zajedno, dakle još od trenutka kada me je slušao u "Pioniru" sa Smakom. Znam kakav je to osećaj, jer sam se tako ja osećao kada me je Točak pozvao da sviram s njima. Ne želim da neko ovo sada shvati kao poređenje, ali svakako znam kakvo je to uzbuđenje kada se neke takve stvari dogode. U svakom slučaju, dolazak Ranđe u bend je jedan od krucijalnih trenutaka Nevernih beba, jer smo time rešili tu osovinu.

• On vam je kao treći brat.

Baš tako. I mi imamo zavet da ćeo tako zauvek i ostati. Umrećemo ili na bini, ili na nekom drugom mestu, ali ćemo biti zajedno i tu nema priče. Mi smo povezani neverovatno. Vlajko i ja od početka, a Ranđa malo posle toga. Tad je već bilo vidljivo u kom pravcu se krećemo, jer drugi album kojhi smo snimali '95. i '96. godine je za trista posto ambijentalno drugačiji od prvog. Bio sam tada pod ogromnim uticajem Peta Metinija, koji je svakako jedan od najvećih gitarista na svetu. Tada sam došao u situaciju da jednostavno nisam mogao ništa da slušam što nema nenormalne dubine i ambijente, harmonije, znači taj poriv da tražimo nešto skriveno, da tražimo frekvencije koje nisu odsvirane, a čuju se. I to je na neki način i iniciralo da snimimo pesme kao što su "Dvoje", "Stranac" i možda najbolju pesmu naše karijere "Boja sreće", što je po meni najozbiljnija pesma Nevernih beba svih vremena. Dogodilo se da nam je prilikom snimanja te pesme došao Oliver Mandić tamo u studio na Košutnjaku i čovek je sat vremena stajao u studiju. Kažem mu - sedi, hoćeš li da popiješ kafu? "Ma ne, hoću samo da slušam. Čoveče, ovo je najbolja domaća pesma koju sam ikada čuo". To je za mene bio stvarno ogroman kompliment, jer je ipak došao od čoveka koji je napravio revoluciju u domaćoj muzici, on je naprosto ogroman multitalenat. Taj album smo snimali možda čak 300-400 sati, tada nije bilo kompjutera, još uvek su se koristile analogne trake.

• Kako je došlo do saradnje sa Miodragom Jovovićem Šuletom?

Tada smo puno putovali i bili smo jedan od prvih bendova koji je "ušao" u Crnu Goru i Podgoricu, gde su nas slavili kao da smo Rolingstounsi. Uglavnom smo uspostavili neko prijateljstvo sa tim ljudima, posle su došli i muzičari - Boba Stanišić, Šule, Momica (Momčilo Glomazić, op. autora). Dakle, masa nekih ljudi koji su tamo bili pojam i koji su svarno bili oduševljeni našom svirkom. Šule je potom u Podgorici svirao sa nama četiri-pet puta sešne, pa umesto da završimo svirku u dvanaest, mi završimo u dva. Kada je trebalo da se snimi taj uvod u kompoziciju "Dvoje", predložio sam da to odsvira Šule, pa je on potom došao u Beograd i kod nas u studiju iz nekih deset tejkova odsvirao to onako iz svoje glave, što bi rekli. To je po meni remek delo, mala škola gitare. Uostalom, Šule je sigurno njabolji džez gitarista u ex Jugoslaviji, a s druge strane i sjajan čovek, miran i povučen. Inače, ćerka mu trenutno studira džez i mislim da je otišla toliko daleko da je to zaista neverovatno. To je bilo vreme kada su se muzičari prepoznavali po talentu, govorim za one koji to zaista i jesu, ne za ove surogate. Nije bilo nikakve sujete i jedva smo čekali da sviramo jedni s drugima. Pa evo, pogledaj samo koji su gitaristi svirali na albumima Nevernih beba: Radomir Mihailović Točak na prvom albumu, Šule na drugom, Sale Sedlar na "Iza oblaka", Vlatko Stefanovski u kompoziciji "Dan tvoj" na albumu "Praštam", potom Coca (Nenad Gajin, op. autora) koji sad svira u Francuskoj sa Zaz, a inače je vrhunski džez gitarista. Znači pet najboljih gitarista u regionu su nam gostovali na albumima, što je za mene stvarno čast. Da ti ne prićam o Akiju Rahimovskom, Sajmonu Filipsu i svim drugim imenima. Ali da se vratim tvom pitanju. Očigledno je da "Dvoje" ima neku tajnu magiju, ima neki tajni sastojak koji ja ipak nisam prepoznao, jer mi ja ta pesma bila na nekoj margini, mada su svi ljudi oko mene zaista reagovali na nju. Na kraju se ispostavilo da ja veze nemam šta je hit i dobro je da je tako da bih i dalje mogao da pišem muziku.

• Je li tačno da ti je menadžer belgijske grupe Vaya Con Dios tržio da mu prodaš prava na tu pesmu?

To je apsolutno tačno. To je bilo '99. godine i tražili su da im potpuno ustupim autroska prava, ali ja to nisam hteo.

• Zašto?

Ja sa svojom muzikom ne mogu da trgujem. Iz tog razloga i ne pišem za druge ljude. Ne znam da li možeš da razumeš ovo što ti pričam, ali ja nisam zanatlija u muzici, već sam čovek koji namenski piše ono što oseća i jako mi je važno da to što pišem bude prezentovano na način na koji je i napisano.

• Da li je ta inspiracija za stvaranje pesama, nešto što crpiš iz realnog života, ili je to više stvar neke tvoje imaginacije, ili je sve to prisutno zajedno?

Mislim da čovek može da piše samo o svojim ožiljcima, jer prava muzika izlazi iz bola. Postoje dva načina na koje možeš da pišeš muziku: jedan je da budeš okrenut ka kompletnoj problematici vremena u kojem živiš i da pišeš na jedan angažovan način, a drugi je da pišeš o svojim ličnim emocijama, o svom doživljaju, a ja sam odabrao ovaj drugi način. Počeo sam da pišem o sopstvenim ožiljcima, o dubini ljudskih preispitivanja, poraza, pobeda, emocija koje deliš, o dodiru ljudske duše koji mi je jako važan i koji non stop potenciram, ali i načina na koji možemo u tom tragičnom vremenu da dopremo do ljudi i da pokažemo svoje emocije. Ljudi su zbog ratova, nemaštine i nemoći promenili sopstvene živote, počeli su da se zatvaraju, da budu hladni, bez trunkr empatije, i ja sam pokušao da muzikom dodirnem ona najlepša ljudska osećanja. To su pesme "Dvoje", Gde smo", "Ikona", "Kuća za spas... To su neke kompozicije koje nose dodir neke moje muzičke imaginacije koja je vezana za realne situacije kroz koje sam prolazio, kako ja, tako i ljudi oko mene. Ima tu i puno angažovanih tekstova, na primer "Saga", hoću da kažem da smo pisali o svemu, ali ono gde sam se ja okrenuo i gde je išao moj evolutivni proces, svakako je ta duhovna vertikala, gde sam hteo da se povežem što više sa tim nečim apstraktnim, imaginarnim, ali i suštinski humanim licem čoveka, a s druge strane imam i želju da pišem o istini naših života, bez potrebe da sve to fingiramo zarad neke karijere. Nama je karijera najverovatnije došla kao posledica vere u to što pišemo i radimo, ona i nije bila planirana, jer mi smo svirali muziku koja je sve, samo nije popularana. Sve do pesme "Da ima nas" mi nemamo nijedan hit, a to je već trinaest godina karijere.

• A "Tužna pesma"?

Pa ona jeste u neku ruku hit, ali ona ipak nema te ključne performanse i bila je potpuno specifično pozicionirana, jer je njena prava popularnost ipak kasnije došla.

• Pored toga što si duhovni vođa Nevernih beba, autor si muzike, tekstova, aranžer, producent, klavijaturista, pevač... Kada neko ima toliko zaduženja u bendu, koliko je uopšte moguće da na sve to odgovori na jedan adekvatan i kvalitetan način, a znajući da si ti perfekcionista, verujem da sve to traži apsolutno celog čoveka?

To traži da budeš posvećen od 0 do 24h, da zapostaviš mnoge druge stvari i da postaviš prioritete koji su zasnovani na tome. Ja sam svakako vrlo odgovoran čovek i prema muzici i prema prijateljima, prema bendu i prema publici. Ima ta jedna fama koja je potpuno idiotska ali je istinita, gde pitaju ostale - kako vi možete da svirate sa Milanom, a on je zabranio alkohol u grupi? Znaš li za to?

• Znam da je u grupi zabranjen alkohol izuzev što Vlajko i Ranđa nakon koncerta mogu popiti par piva.

Ma posle koncerta mogu da rade šta god žele, a na koncert svi moraju da izađu potpuno svesni da je ispred njih pedeset, pet hiljada, ili pedeset hiljada ljudi koji žele da dobiju nešto od nas i pošto pišemo muziku koja zahteva takvu vrstu odgovornosti i discipline, jer su tu i komplikovani aranžmani, ima tu tu puno atmosfere, ambijenta, uopšte ne želim da dozvolim da bilo šta trpi zbog nečijih poriva ili poroka koji nemaju veze sa konceptom moje ideje predstavljanja muzike. Svako može da mi kaže da na to ne pristaje i da hoće da baulja po bini i ja ću svakom reći da je to njegovo pravo, ali ako je neko došao na binu gde se prezentuje muzika iza koje ja stojim po svim tim segmentima koje si upravo naveo, i po načinu kako to predstavljamo publici, to je već nešto sasvim drugo. Ja sam jako verujući čovek i želeo bih da kulture ove zemlje bude na mogo većem nivou nego što jeste, ali ako mi ne damo sopstveni primer, kako mislimo da nam uopšte neko veruje. Način da ti neko veruje jeste da na prvom mestu sopstvenim primerom pokažeš da za to što sviraš ne postoji cena. Evo je sada idem na fizioterapije zbog određenih zdravstvenih problema, pa ako i to spada u cenu koju treba da platim, spreman sam i na to. Hoću da ti kažem da smo uvek postavljali neke standarde koji na prvom mestu imaju veze sa plemenitom idejom veličanja talenta, muzike, inspiracije, poštovanja publike i muzike koju sviraš, jer muzika je ta koja je važna, ne mi. Zato kod nas i ne postoji nijedna zvezda u bendu, a tu su dve devojke koje su fenomenalne. Jelena i Tijana su zaista izuzetne, izgledaju stvarno svetski, verujem da ti je jasno šta sam mogao da napravim s njima da je u prvom planu bila ideja popularnosti, ali mi smo shvatili da nam je muzka bitna i da ona ide ispred nas. Ako ti je prioritet da zaoreš duboko brazdu, da ostaviš takav trag iza sebe, da ti to delo i ono što nikne nakon toga bude važno a ne sopstveni hedonizam, to je ustvari nešto što zauvek ostaje. Zbog toga sam tražio ljude koji razmišljaju na sličan način. Bogu hvala, tokom vremena, tokom proteklih godina, sve je došlo tamo gde treba. Oni koji nisu mogli to da prate, ispadali su. Neko ko je hteo da bude na brzinu popularan obično bi odlazio posle godinu dana uz konstataciju da nema živaca za sve to. Ali neki ljudi koji su ostajali po dvadeset godina, kao na primer Jelena, koja je otpevala sve najemotivnije i najveće pesme koje sam napisao, što svakako nije bilo slučajno već zbog toga što me zna, zna svaki moj ožiljak, znala je o čemu peva i to je istina jedne sudbine. Kada recimo ja otpevam: "ljubavi moja što te ne volim", svako od nas kada se okrene iza sebe shvati da ima neku imaginarnu, ali opet stvarnu osobu koja mu u tom trenutku "prođe kroz kičmu", naježi ga i tu dođe pomisao da je život možda mogao biti i drugačiji, lepši, možda nekom nije rečeno nešto što je bitno, ili je neko ostao povređen. Kada pišeš istinu onda se kao bumerang vraća. A nama se sve to vratilo, kroz 2300 koncerata i gotovo ceo svet koji smo prošli sa muzikom, sve najveće sale u regionu u kojima smo svirali i na prvom mestu ogromno poštovanje muzičara i kolega, intelektualaca, odnosno ljudi koji su ozbiljno pozicionirani u nekom segmentu koji je meni važan. Ja svakako ne mogu da se takmičim sa onima koji su popularni, a to me uopšte i ne interesuje, jer kao čovek i nisam predisponiran da budem popularan, već naprotiv, verujem da čak i iritiram ljude nekim svojim stavovima i načinom na koji sve to radim. Neki kažu da mi i nismo rokenrol bend jer pišemo "ljubavi moja", ali treba da znaju da Prins recimo pedeset puta u svojoj pesmi kaže "baby i love you". Mi moramo da prevaziđemo tu predrasudu da treba da budemo ružni, prljavi i zli da bi bili rokenrol, to je besmisleno. Uostalom sa onim prvim našim znakom, na kome je cucla sa žiletom, hteli smo sugestivno da pokažemo na koji način se obesmišljava život još od malih nogu, a to se sada preko interneta radi mnogo tendencioznije, a nažalost i uspešnije. To potpuno urušavanje vrednosti krenulo je još devedesetih godina, kada ljudi koji su uspešni u svom fahu odjednom više nisu bili simboli svega što vredi, već su to postali kriminalci, starlete i prostitutke i naravno da će se nakon dvadeset godina upornog ponavljanja tog koncepta doći do toga da mladi ljudi potpuno izgube predstavu o tome šta je prava vrednost. Mi se borimo da tako ne bude i borićemo se do kraja karijere. Ta naša estetika prvenstveno prija ljudima koji su ušli u neke ozbiljnije godine, i njima je to postalo kao kiseonik koji uđe u prostoriju kada se otvori prozor. Mi svakako i nismo klasičan rok bend jer imamo puno i tih ljubavnih pop balada, jasno je da neki ljudi tu našu "evoluciju" nisu razumeli, ali nemam ništa protiv i ne upuštam se uopšte u to.

Foto: Wood RS

• Pomenuo si imena pevačica koje su bile ili koje su još uvek u grupi. Negde sam naleteo na podatak da si ustvari poželeo da u svojoj grupi imaš pevačicu kada si jednom prilikom bio na koncertu grupe Stijene i  Zorice Kondže.

To je tačno. Ti si iz tog vremena i znaš šta znači kada Zorica Kondža otpeva "Ima jedan svijet". Kada smo čuli tu pesmu ili recimo "Singning That Rock'n'Roll", pomislio sam da je to vrhunac muzike koju nosim u sebi. Imali smo Goricu (Gorica Ponjavić, op. autora) koja je vrhunska pevačica, ona je iz Valjeva i pevala je u grupi od '97. do 2003. godine, ali smetalo mi je što ona ipak nije imala tu suptilnost koju sam ja u tom svom evolutivnom procesu pronalazio. Zaronio sam u okean i želeo sam da vidim šta ima tamo dole, a neki ljudi to jednostavno nisu bili spremni da prate. Tasa (Aleksandar Tasić, op. autora) je recimo vrhunski cover pevač, Bili King isto, ali kad pevaš pesmu u kojoj sam napisao "ti kao ikona u mojoj duši spavaš", tu mora duša da ti plače, ako se to ne dogodi, ako pevaš samo tonove, ona nema nikakvu vrdnost. Tek sa Jelenom (Jelena Pudar, op. autora) sam tako nešto dobio. Jana (Jana Šušteršić, op. autora) je isto odlična pevačica, bila je sa nama sedam-osam godina a potom otišla na Berkli u Ameriku, odabrala je taj put, a svakako je otpevala jednu od najvećih pesama u našoj karijeri, a to je "Gde smo" i ko zna koliko ljudi mi je reklo da kada naiđe onaj stih "više me ne voliš", da su se osećali kao da umiru. To mi je jako važno. Pokojni vladika Amfilohije mi je jednom rekao: "Napisao si "Veliki je Bog", ti ne moraš više ništa da pišeš". To su ustvari trenuci koji su veći od nas, jer ja to nisam ni pisao sa tom idejom, nisam ni imao svest o tome. Poslednja je došla Tijana (Tijana Sretković, op. autora) i ona je takođe deo tog mozaika koji čine Vlajko, Ranđa, Jelena, Tijana i ja, to je taj kostur, mi smo familija. Posle su došli Andreja i Nemanja.

• Vi ste poput porodice.

Andreja je doktor fizike, inače smo kumovi, on predaje na fakultetu, radi na institutu za fiziku i sedi sa mnom ovde do pet ujutru, preslušavamo snimke, pomeramo frekvencije levo-desno... Iza toga mora da stoji velika piosvećenost i ljubav. Mi smo odasanjali svoje snove na javi zato što smo uspeli sa muzikom koju volimo da napravimo sve ovo. Mi nismo od onih koji izađu na binu i gledaju na sat kad će sve to da prođe, već je to svojevrsno uživanje još od ulaska od kombi. To je posveta talentu.

• Da ne nabrajam gde ste sve nastupali, znači u svim najznačajnijim ovdašnjim prostorima, ali ste između ostalog nastupali i na trgovima. Da li ti besplatni koncerti donekle obesmišljavaju sve te neke vrednosti, trud i sve ovo o čemu smo do sada govorili, odnosno "krv, znoj i suze" koji prate mnoge karijere? Mladi ljudi odrastaju danas uz uverenje da je muzika besplatna.

Ako to gledamo sa umetničkog aspekta, ti si potpuno u pravu, jer ne postoji nijedno opravdanje za besplatne koncerte zato što veliko poštovanje publike i taj neki stvarni status muzičara upravo zavisi od ljudi koji će da dođu, da plate kartu, i da slušaju ono što žele i vole i to je etabliranje čoveka u sistemu objektivnih vrednosti. Međutim, zašto ipak postoje takvi koncerti? Pa mi živimo u takvom vremenu. Nemoj da zaboraviš da ovde ljudi već trideset godina imaju egzistencijalnu borbu za život i baš zbog toga ne smemo da im uskratimo mogućnost da oni koji nemaju drugačiju priliku, dobiju i čuju ono što uistinu žele. To je moje opravdanje za sve te festivale koje prave gradovi i da neki ljudi mogu da kažu, slušajući recimo Riblju čorbu, Kerber ili Neverne bebe, desila mi se jedna lepa noć u životu. Da ne živimo u ovakvom vremenu, nikada za to ne bih imao opravdanje, već bih uvek išao na varijantu da samo onaj ko kupi kartu treba da bude na tom koncertu i to ti onda daje moć da sviraš svoju muziku onako kako ti želiš i projektuješ, jer su tu ljudi koji su i došli upravo zbog toga i žele da budu baš tu. Ali mi trideset godina živimo u svojevrsnoj izolaciji u odnosu na normalnost. Ako na neki naš takav koncert dođe recimo osam hiljada ljudi, možda nas tri hiljade uopšte i ne sluša, ali možda će hiljadu njih početi da nas sluša. Nije to bitno toliko zbog nas, već zbog vrednosti koju mi kroz svoju muziku šaljemo i zbog toga to ima smisla i ima svoje opravdanje. Ako tako ne budemo radili, definitivno će nas pobediti oni najprimitivniji koji će forsirati one eksplicitne sadržaje koji jedino i mogu da funkcionišu u onim sistemima koji nisu zaokruženi. Mislim da ta poruka koju šalju ljudi koji sviraju rok muziku i koji mogu da dopru do šire publike, počev od onih ljudi koje jako poštujem, kao što je recimo Yu grupa, i svi drugi koji funkcionišu na sceni gotovo pedeset godina, dakle, svi mi moramo da damo neki svoj doprinos da se stvari iznivelišu i da ljudi shvate da ne postoji alternativa za kulturu, muziku, vaspitanje, obrazovanje i kad evolutivno budemo na tom nivou, onda ćemo stvari postavljati tako da sve to bude ekonomski i tržišno opravdano i da svako dobije neku svoju vrstu ekskluzive.

• Koliko znam, album "Hodaj" se uskoro poajavljuje na vinilu, u izdanju Croatia Records.

Trebalo bi da bude objavljen 10. oktobra, i to će biti u koprodukciji PGP-a i Croatia Records. Posle trideset godina karijere grupa Neverne bebe opet dobija svoj vinil, jer samo je naš prvi album objavljen u vinilnom i kasetnom izdanju, i tu nema CD-a. Od drugog albuma kreću kompakt diskovi, ali nije više bilo vinila i sad se konačno vraćamo korenima, što mi je jako drago. Imaćemo promociju u Zagrebu povodom tog vinila u novembru, što nam je značajno, jer u principu to je jedino tržište gde mi ne funkcionišemo što se tiče ex Jugoslavije. U Hrvatskoj Neverne bebe nisu imale nijedan koncert, što je vrlo interesantno, ali takođe mislim da uopšte ne postoji ni ta proporcija između zastupljenosti njihovih izvođača ovde i naših tamo, ali to je jedna potpuno druga tema kojom treba da se bavimo na jednom drugom nivou. S druge strane, sama činjenica da su odgovorni u Croatia Records uvideli veličinu benda i mogućnost da da naša muzika ipak ima neko tržište tamo, čini u svakom slučaju jedan pozitivni pomak, videćemo kako će to da funkcioniše. Pravo da ti kažem, ja sam već u nekim ozbiljnim godinama i mene više ništa ne može da fascinira, izuzev neke nove pesme koju napišemo ili nekog dobrog koncerta koji odsviramo, a posebno onaj trenutak u kome izađemo na bis i time napravimo nezaborav od naših života. Sve ovo ostalo neka se događa, neka ide nekim svojim prirodnim tokom. Sa dvadeset dve-tri godine sam imao veliku želju da napravim neku ozbiljnu karijeru po pitanju muzike, sada sam već potpuno zadovoljan i ostvaren sa onim što smo uradili i za šta smo dobili mnoge nagrade. Važno je da smo na jednom umetničkom nivou prepoznati i etablirani od ozbiljnih intelektualaca, od ozbiljnih udruženja koja se bave poezijom, od Srpske pravoslavne crkve i od ljudi koji se bave muzikom, tako da nije ni ostao neki preteran segment gde bih mogao da kažem da se tu nismo ostvarili. Proputovali smo pola sveta, svirali na nekim neverovatnim destinacijama i što ti malopre reče, došli smo i do beogradske arene sa muzikom koja nije preterano komercijalna, i kada sve to sagledam samo mogu da se zahvalim i Bogu i muzici i publici što smo uspeli da naparavimo tu vrstu karijere koja nam je vraćena kao nagrada za taj put koji smo prošli, a koji je u početku bio od kluba do kluba, od grada do grada.

• Ova godina je po mnogo čemu značajna za vas. Trideset godina rada benda Neverne bebe, ćetrdeset godina od pobede na Zječarskoj gitarijadi, a u toku je i završetak dokumentarnog filma o grupi, pod nazivom "Južno od sreće" koji se radi u koprodukciji sa RTS-om, a u kome je izvršni producent novinarka Marijana M. Rajić.  Kada pogledaš iza sebe, da li bi sada uradio nešto drugačije?

Naravno, mnoge stvari bih uradio drugačije, jer ja uošte nisam od onih koji kažu da sve što su mislili '89. misle i sad. Mnoge stvari sam promenio ili korigovao u odnosu na saznanja, na sarevanje, iskustva, ali apropo tvog pitanja dodao bih sledeće: da ne mislim da ću napisati najbolju pesmu svog života u nekim narednim godinama, ne znam da li bih uopšte mogao biti motivisan da se bavim muzikom. I dalje mislim da je ta neka najbolja pesma koju treba da napišem ispred mene, pa i taj neki najbolji koncert koji ćemo odsvirati. Ove godine smo od PGP-a dobili zlatnu ploču, dobili smo još dosta priznanja za album "Hodaj" i baš mi je nekako puno srce jer to nije jednostavan i naivan album. Ima tu puno nekakvih poruka koje su skrivene, dosta asocijacija koje su direktno uperene protiv ove globalističke manipulacije kompletnom planetom, tu govorim o pandemiji koja nas je zadesila 2021. i '22. godine, baš u tom periodu sam i napisao dosta pesama, "Hodaj", "Vodi me odavde" itd. Mi više nemamo potrebu ni da razmišljamo ko nas sve sluša. Imamo svoju publiku koja dolazi na koncerte, u međuvremenu je došla i Jovana kao zamena Tijani koja je na porodiljskom, i ona je unela jednu novu energiju sa svojom violinom i svakako će ostati u bendu i kad se Tijana vrati. Znači, kad svi smanjuju kapacitete, mi ih podižemo i na bini nas je čak devet. To ti jasno govori da nama nije prioritet koliko ćemo zaraditi za veče, naravno ljudi žiuve od toga i Bogu hvala, uspešno smo pozicionirani u sistemu vrednosti koje funkcionišu na tržištu, a izazov kvaliteta i eksperimenta koji su vezani za našu muziku mi je i dalje iznad svega ostalog. Taj dokumentarni film je ozbiljna priča, dakle trideset godina naše karijere, RTS je ušao kao koproducent, i emitovaće se u tri nastvka po pedeset minuta, a sledeće godine će biti i film, jer nije to samo muzika, to je sve ovo o čemu ti i ja sad pričamo, znači kompletna iskušenja koja smo prošli. Ali po stoti put ponavljam: Mi smo muzičari i da nismo uspeli mi bi i dalje svirali ovde u nekom klubu na Banovom Brdu, ili ne znam gde i opet bi bili srećni sa naših sto pedeset ljudi, ali desilo se da je se taj broj popeo na hiljadu ipo, pa na deset hiljada, ali nije poenta u kvantitetu već u muzici u koju smo verovali, koja je naša i sa kojom smo uspeli da sve to napravimo.

Foto: Tanjug/Jadranka Ilić

• U jednom razgovoru Točak mi je rekao da bi voleo da ga više pamte kao autora nego kao gitaristu, pa iz svega ovoga što si do sada rekao donosim zaključak da je i za tebe autorstvo daleko važnije od bilo kakvog sviračkog umeća.

Znaš zašto? Zato što autorstvo ostaje za sva vremena, a ono sviračko ti je stvar trenutka. Pesma koja te nadživi i ostaje da se sluša trideset, pedeset ili sto godina posle tebe, sigurno je san svakog umetnika. Danas nemaš pojma ko je sve svirao Betovenova dela, ali tačno znaš koja je to kompozicija i znaš ko je njen autor i šta ona proizvodi. Ja sam stavio u drugi plan svoje klavirsko umeće zarad kompozicija koje sam pisao i koje su više izbacile Ranđu u prvi plan nego mene, ali sa mojom velikom željom i potrebom da na taj način komuniciramo sa ljudima. Meni je važnije da Tijana i Jelena na koncertu dobiju tri puta veći aplauz nego ja, je tu pokazujemo našu veličinu, pokazujemo zašto smo bend, veličinu spektra te celokupne ideje, a ne da se tu guramo i demonstriramo šta umemo, ali kada bih preslušao sve te koncerte koje imamo snimljene, moglo bi se videti kakve su klavirske, gitarističke ili bubnjarske deonice  tu odsvirane. To su bravure na svetskom nivou, ali možda ćemo se jednom time i baviti, pa ćemo da napravimo na You Tube pola sata tih sviračkih momenata sa raznih koncerata, da pokažemo ljudima šta se sve tu događalo. No bez obzira, ipak je pesma ono što te etablira i što kod ljudi izaziva onu vrstu reakcije kakvu samo muzika može da izazove i zato je muzika majka umetnosti. Super je poezija, super je slikarstvo, ali kada ti muzika prođe kroz dušu i što ti malopre kažeš - naježi te od glave do pete, to je dimenzija života koja ne može ni na koji drugi način da se probudi.

• Divno. Neka ovo i bude rečenica za kraj ovog našeg razgovora.

Hvala ti mnogo. Ne pamtim da sam se ovoliko raspričao, ali to svakako nije slučajno i kao što za sve postoji razlog, postoji i za to.

(Telegraf.rs)