Priče o pesmama: Bijelo dugme - "Ima neka tajna veza", osećanja koja zalivamo nama samima

"Sidro koje lađu čuva

da ne bude buri plijen

Preporučujemo

tone skupa sa tom lađom

jer je ono dio njen".

Ako bih trebao da izdvojim neki stih Duška Trifunovića ili uopšte tekst, bilo bi to veoma teško svakako, ali odnekud mi se ipak čini da bi "Ima neka tajna veza" vrlo brzo ušla u onaj najuži izbor.

Mnogo istine i životnih mudrosti može se pronaći u Duškovim stihovima, mnogo onoga važnog što neopaženo prolazi pored nas, čemu i ne pridajemo nikakvu pažnju dok smo mladi i silni, dok ne razmišljamo o čudu života i magiji koju sa sobom nosi, i dok živimo u uverenju da je za sve naše greške i zablude preostalo dovoljno vremena da se poprave i da su novi počeci još uvek tu, pred nama.

"Ima neka tajna veza

Za sve ljude zakon krut

Njome čovek sebe veže

kada bira sebi put".

O da! Najtvrđi su oni zakoni kojima sami sebe ograničavamo. Najteže je od samog sebe pobeći, samom sebi sasuti istinu u lice i izabrati sebi put.

Jer mnogo je pogrešnih puteva, a isuviše malo onih pravih.

A pogrešni se nekako najlakše i pronađu.

Odavno je već poznato da je Duško Trifunović stihove pesme "Ima neka tajna veza" napisao za emisiju koja govori o čuvaru zatvora koji nakon trideset godina rada odlazi u penziju.

Iako je ta tema na samom početku izgledala pomalo turobno, lepota Duškovih stihova, ali i muzike Gorana Bregovića, izdigle su ovu kompoziciju veoma daleko od njene prvobitne namene. Mnogi su je doživeli kao ljubavnu, a ona je nekim čudnim, samo njoj znanim putevima, postala i mnogo više od toga - generacijska himna za sve one koji su rođeni na prelazu iz pedesetih u šezdesete godine prošlog veka.

Danas su to svakako dame i gospoda u godinama, ali njihov čudesni znak prepoznavanja oličen je baš u Duškovom stihu:

"Ima neka tajna veza

tajna veza za sve nas".

Ima, ima, to je potpuno sigurno.

Svaka generacija sanja svoje snove i to je oduvek bilo tako.

Samo retko koja je imala taj usud, da se tako brzo i nenadano svi njeni snovi uruše, da postanu suvišni i opterećujući onima koji su došli posle, kao što je to bilo sa generacijama pedesetih i šezdesetih.

Isuviše brzo stvarnost je potrla sve one, njima toliko bitne kodekse života i ponašanja, njihovu muziku, i ne samo to: i većinu ostalih vrednosti na kojima su odrastali i za koje se tada činilo da nikada neće nestati.

Bila je to velika zabluda jer današnjica sve to uglavnom smatra nepotrebnim.

Pa ipak...

Ostalo je ponešto.

Ostala je ta "tajna veza" za koju se svi mi grčevito držimo dok ispijamo svoje snove u zadimljenim krčmama naših nadanja.

Jesmo li umeli bolje?

Da li je nešto ipak moglo biti drugačije?

I da li nas sva sidra naših života još uvek mogu održati na površini?

Ima onih koji bi odgovore na ta pitanja mogli pronaći baš u ovoj pesmi.

I ne samo to.

Nekako i različite verzije ove kompozicije nose i posebne estetike.

U verziji Jadranke Stojaković možete istovremeno pronaći i čašicu mira i pregršt sete, dok vas Bebekov glas odnekud tera da se zamislite i da shvatite kako na ovom svetu slučajnosti ipak ne postoje i kako između svih nas treperi nešto što nas zauvek spaja.

Hteli mi to ili ne.

Mogao bih sada pisati kako se ova kompozicija prvi put pojavila na singlu, danas već zaboravljene pevačice Sabine Varešanović, koji je Jugoton objavio početkom aprila 1974. godine, dakle samo nekoliko meseci nakon zvaničnog nastanka grupe Bijelo dugme.

Ima nekoliko nedoumica, odnosno zanimljivosti u vezi toga.

Mnogi tvrde da je Sabina sestra Harija Varešanovića, međutim to nije tačno, iako Hari zaista ima sestru kojoj je ime Sabina, ovde nije reč o istoj osobi.

Sabina o kojoj ovde pišem, radila je kao zubni tehničar u Sarajevu, a u svojoj diskografiji ima tri singla i jedan LP koji je objavljen 1985. godine i jednostavno nazvan po njenom imenu. Takođe, snimila je i neke duete sa Kemalom Montenom.

Kako je na omotu singla ispod kompozicija navedeno da su sa festivala "Vaš šlager sezone", ispada da su obe izvedene na toj manifestaciji, ali to ipak nije tačno. Na samoj ploči navedeni su precizniji podaci iz kojih se da videti da je kompozicija sa A strane - "Zapisano u samoći", izvedena na festivalu i da je tu prati Veliki revijski orkestar pod upravom Easda Arnautalića, dok je na B strani kompozicija "Ima neka tajna veza", za koju su prateći deo odsvirali članovi Bijelog dugmeta.

Interesantno je takođe da je na tom singlu, ispod kompozicije "Ima neka tajna veza", kao aranžerista, pored Bregovića potpisan i Vlado Pravdić. Samo godinu dana kasnije Brega i Dugme objavili su svoju verziju te kompozicije, ali Pravdićevog imena više nije bilo.

Tiraži grupe Bijelo Dugme bili su zaista veliki i Goran Bregović je po svemu sudeći "mudro" zaključio da je glupo deliti nešto sa nekim, ako se to baš i ne mora.

Takođe, u kompoziciji ima i svojevrsna "greška" u odnosu na originalni tekst. Naime, do pola kompozicije Sabina peva "ima NEKA tajna veza", kao što je to i u verziji Bebeka i Jadranke Stojaković, a posle Breginog sola peva "ima JEDNA tajna veza".

Što se verzije Bijelog Dugmeta tiče, ona je snimljena za dupli LP "Kongres rock majstora" na kome je Goran Bregović ima jednu stranu (na ostale tri su Josip Boček, Vedran Božić i Miodrag Bata Kostić), i koji je objavljen u aprilu 1975. godine, s tim što je Jugoton dvadesetak dana pre toga objavio singl na kome je pored ove, na B strani bila i kompozicija "I kad prođe sve pjevat ću i tad", koja je takođe skinuta sa "Kongresa".

Verzija u kojoj peva Jadranka Stojaković, prvi put se pojavila na Bregovićevom solo albumu koji je objavljen 1976. godine, gde je Jadranka pored pevanja zadužena i za usnu harmoniku, Goran za akustičnu gitaru, a interesantno je da je na tom snimku kontrabas svirao Miša Blam.

Svoje verzije kompozicije "Ima neka tajna veza" snimili su i Jasna Zlokić sa Željkom Bebekom, kao i Milić Vukašinović.

Koliko je ova kompozicija postala vanvremenska, najbolje govori podatak da je Džoan Baez, na koncertu u Domu sindikata koji je održala 18. oktobra 2014. godine, na iznenađenje mnogih otpevala "Tajnu vezu" na srpskom tako nonšalantno kako to valjda samo ona ume, napravivši magiju za nezaborav i večnost.

Bio je to jedan od onih trenutaka u kojima su naše veze postale očigledne i toliko jake, da smo ih tada mogli osetiti i u srcu i pod prstima.

Plivale su vazduhom, opijajući nas čarobnom prošlošću sa kojom smo zauvek vezani tim, danas već mnogima neshvatljivim, zaludnim vezama.

Pa neka.

Svi su te noći osetili ponos u svojim grudima, jer Džoan nas je vratila u ono vreme kada smo bili svet i to i jeste nešto zbog čega se naših veza nikada i ne odričemo, već ih hranimo, negujemo i zalivamo nama samima.

Dok nas ima i dok trajemo.

Nikada nam to neće teško pasti jer naši principi i jesu bili  ali ostali svet, naša muzika i jeste ono najlepše što iz takvog sveta dolazi.

I zbog toga dugujemo jedno veliko hvala i Dušku, Bregi, Jadranci,  Džoan i Peci Popoviću koji je te čarobne večeri 18. oktobra, bio u ulozi njenog domaćina.

Neka sećanja isuviše su dragocena i blistava, da bi ih se olako odrekli.

Pre nekoliko dana, tačnije 13. septembra, bio je datum na koji se rodio Duško Trifunović, ali nažalost, prošlo je već sedamnaest godina od kada on više nije sa nama.

Pa ipak, Duško je na neki neobjašnjiv način, nastavio da nas okuplja. Kroz poeziju, kroz knjige koje je napisao, kroz njegove stihove koji su opevani, a najpre kroz mudrosti koje poput raznobojnih balona hrle ka našoj duši u kojoj će zauvek steći stanarsko pravo.

Tačno je da vreme neumoljivo potire sve ono najlepše što je u tim davnim danima stvoreno,  ali još uvek ima onih koji su spremni da se zakunu u te mudrosti i u Duškovu ljudsku toplinu kojom je zračio.

(Telegraf.rs)