Zanimljivosti iz jugoslovenskog rokenrola: Od prve rokenrol grupe, do širenja seksualnih sloboda

-Večito pitanje ex YU scene jeste koji je grad imao prvu rok grupu, Zagreb ili Beograd. U Zagrebu su davne 1961. godine formirane Bijele strijele, ali iste godine je u Beogradu formirana grupa Iskre. Doduše, Bijelim strijelama je uspelo da dođu pre do prve ploče. 1963. su snimili EP na kojem se nalazi legendarna kompozicija "Svi trče oko Sue". Na toj ploči nalazi se čak i jedna njihova autorska kompozicija - instrumental "Strijele", tako da je ovo po nekima prva ex YU rokenrol ploča, a iste godine izbacili su još nekoliko singlova. Beogradski sastav Iskre je do svoje prve ploče došao malo kasnije, 1964. godine.

Međutim, tu se priča nikako ne završava jer ima i onih tvrde da je prvu ex YU rokenrol ploču objavio Saša Popaz još 1962. godine, tj. njegov prvi singl na kome su kompozicije "Lucija" i "Lutanje po kiši", za druge je to Perica Stojančić itd, a nije malo onih koji tvrde da je alfa i omega svega ipak Karlo Metikoš koji je, pored uspeha u inostranstvu, između 1963. i 1965. godine organizovao prve jugoslovenske turneje koje su obuhvatale nastupe u mnogim gradovima ondašnje države.

Preporučujemo

Sve u svemu mrtva trka, a po svemu sudeći, jedina istina je da su zasluge ravnopravno podeljene na više aktera ex jugoslovenske rok priče.

-Uvek kada se pomene izuzetni gitarista Vedran Božić, obavezno ide i ona priča da je svirao sa Džimijem Hendriksom.

Kada sam jednom prilikom razgovarao s njim, nisam propustio priliku da mu postavim i pitanje u vezi toga.

Po njegovoj priči, Robote, zagrebački sastav u kome je tada svirao, u Nemačku je odveo menadžer koji je bio prilično optimističan i mislio je da ce s njima tamo bogzna šta uraditi. Grupa je trebala svirati po američkim bazama i na taj način popunjvati "prazan prostor" između dolazaka velikih faca. Tu su momci mogli videti na delu slavna imena, uporediti sve to na neki način sa onim što su oni radili i tako steći još više iskustva, ali i samopuzdanja.

No i pored planova pomenutog menadžera (otišli su svirati soul i slične stvari, isključivo na koncertima), ništa specijalno se nije dogodilo. Lova se potrošila, menadžer je bankrotirao, i negde oko Nove godine, odnosno božićnih praznika, (u pitanju je 1968. odnosno sam početak 1969. godine), nostalgija je polako ali sigurno došla po svoje i grupa se počela osipati. Jedan od njih se morao vratiti u Jugoslaviju jer je dobio poziv za odsluženje vojnog roka, drugi jer se hteo oženiti, a treći je otišao kod oca koji je radio u Nemačkoj. Doduše, u početku su bili svedeni na kvartet jer je pevač Toni Studeni još uvek bio sa njima, pa su nekako i dalje svirali soul. Jednog dana i on je nestao pa je grupa na kraju svedena na trio. Da bi nastavili započeto, ali i preživeli, morali su promeniti čitav pristup. Uzimaju ime Wheels Of Fire, po albumu grupe Cream, i počinju svirati upravo njihov i repertoar Džimija Hendriksa, shodno postavci instrumenata: Božić - gitara, Rajmond Ruić - bas, Viktor Hromin - bubnjevi. Dogodilo se da je baš u to vreme Hendriks bio na evropskoj turneji, promovišući svoj najnoviji album. Kada je svirao u Frankfurtu, gde su inače i oni tada nastupali u jednom klubu, shvatili su da neće moći da prisustvuju koncertu jer nisu imali slobodno veče. Zbog toga su išli na njegov koncert u Nirnbergu i bili naprosto oduševljeni. Klub u kojem su oni svirali, radio je gotovo celu noć, pa su mnogi muzičari nakon održanih svirki upravo tu dolazili. Još jedna slučajnost je bila presudna za čitavu priču: Na spratu, gde su momci imali njihove dve sobe, pored njih je bio još samo jedan stanar u posebnom apartmanu. Tu je stanovala prostitutka "višeg ranga", grupi devojka, sa kojom su se oni ubrzo upoznali, jer im je bila u "komšiluku". I tako se dogodilo da je Hendriks nakon pomenute svirke u Frankfurtu ušetao upravo u njihov klub, i to baš sa njihovom "komšinicom" sa sprata. Ostalo je nejasno da li su se poznavali od ranije, ili su se upoznali nakon koncerta. Po priči Vedrana Božića i jedno i drugo su zračili neviđenom seksualnošću. Njihova gestikulacija, šale, kretanje - sve je bilo u znaku seksa. Naravno, Hendriks je tada bio apsolutni Bog, i momcima nimalo nije bilo lako kada su trebali da sviraju. Međutim, ubrzo su stvari došle na svoje mesto, kada su ohrabreni poznanstvom sa pomenutom damom, prišli i seli za njihov sto. Shvatili su da se Džimi ponaša potpuno prirodno i da nikoga ne omalovažava. Pošto ostatak njegovog benda nije bio s njim (Mič Mičel i Noel Reding), to veče su zasvirali zajedno.

Foto: Goran Živanović

I ne samo to!

Hendriks je ostao još jedan dan i noć u apartmanu svoje poznanice, pa su se sutradan družili, razgovarali... Džimi je probao Vedranovu gitaru, tvrdeći da je jako dobra.

Tu gitaru (Gibson 335), on je kasnije prodao Josipu Bočeku.

Mnogo godina potom Bozić će napraviti svojevrstan omaž svom idolu, kroz album "Planet Jimi Hendrix".

-Živimo u vremenu interneta i veoma brzih komunikacija, a nekada smo poruke i novosti slali putem pisama koje nam je poštar donosio na kućnu adresu. Šezdesetih godina, rok muzika dostiže enormnu popularnost kod mladih ljudi, a tada su stvorene i prve naše istinske rokenrol zvezde, kojima je svakodnevno stizao veliki broj pisama od njihovih obožavalaca. Zoran Miščević, pevač Silueta, bio je jedna od prvih autentičnih zvezda domaće rokenrol muzike, a šta mu je sve stizalo u pismima, najbolje će vam dočarati ovih nekoliko poruka:

"Pročitaj ovo, čupavi kretenu. Kad te moje šake uhvate, od tebe neće ostati ni za sapun. Zgnječiću te! Zašto li te samo Beba obožava, a mene ne?"

"Ti si najbolji, najfenomenalniji, največniji, najčarobniji, najlepši, najprivlačniji, najgenijalniji, najambiciozniji, najtraženiji i najsavremeniji bit pevač sveta. Ljiljana."

"Učiteljica sam, ali šta mogu kad sam se zaljubila u vas čupavce. Dok đaci rade pismeni zadatak, čitam neki tekst o tebi Zorane. Janja."

-Boraveći prvi put u Londonu, krajem 1970. godine, Ipe Ivandić je poželeo da kupi sebi prve čizme sa visokom potpeticom. Međutim, nikako nije mogao da pronađe odgovarajući model i kada je već pomislio da u tome neće ni uspeti, napokon je u jednoj specijalizovanoj prodavnici ugledao "prave". Dvoumljenja nije bilo, zgrabio ih je, oduševljen na prvi pogled. Kada se potom vratio u Sarajevo i malo ih pažljivije pogledao, imao je šta i da vidi. Proizvođač: Astra, Zagreb.

-Od 26. juna do 14. jula, 1968. godine, Atelje 212 u njujorškom Linkoln centru prikazuje četiri svoje predstave: "Ko se boji Virdžinije Vulf", "Kralj Ibi", "Razvojni put Bore šnajdera" i "Viktor ili deca na vlasti". Tom prilikom Mira Trailović i Jovan Ćirilov iskoristili su priliku da pogledaju prvi hipi rok mjuzikl na Brodveju pod nazivom "Kosa", jer je ansambl Ateljea imao privilegiju da u danima u kojim nisu imali predstave mogu da biraju šta žele da gledaju. Svi iz Mirinog tadašnjeg okruženja se slažu da je ona odluku o postavci te predstave u Ateljeu 212 donela još dok je bila u Americi.

Odmah po povratku u Jugoslaviju, ona kreće u realizaciju svoje ideje pa je u tu svrhu okupila gotovo čitav tadašnji alternativni Beograd.

Bilo je to nešto potpuno novo na ovim prostorima, a ništa manje nije bilo važno da smo, zahvaljujući ovakvim predstavama tada išli u korak sa svetom, pa i ispred njega.

O samoj ozbiljnosti poduhvata najbolje govori činjenica da je predstava pripremana čitavih osam meseci, a ceo ansambl je činilo gotovo pedeset ljudi.

Na samom početku, duži vremenski period predstavnici Ateljea obilaze disko-klubove i igranke u glavnom gradu, kako bi odabrali najbolje igrače za audiciju, koji su im bili potrebni za "pleme". Saša Radojičić je bio muzički vođa predstave i on je proveravao muzikalnost kandidata, a koreograf Boris Radak, smisao za pokret.

Audicija je održana u dansing sali Doma omladine, gde je od 500 devojaka i momaka odabrano njih tridesetak.

Glumačku ekipu činili su: Dragan Nikolić, Mihailo Janketić, Branko Milićević, Mihajlo Kostić, Miodrag Andrić, Predrag Manojlović, Mirjana Peić, Jelisaveta Sablić, Mia Adamović, Nada Blam i Slobodanka Žugić.

Bora Ćosić je adaptirao tekst Džeroma Ragnija i Džemsa Rada, pa je prva premijera "Kose" održana 19. maja 1969. godine.

Uspeh je bio ogroman.

Kada su i poslednji taktovi pesme "Daj nam sunca" koju su pevali Dušan Prelević Prele i Mira Peić utihnuli, otpočelo je skandiranje, a potom je na sceni spontano krenula igranka kojoj se priključilo gotovo pola gledališta.

Svi su oduševljeno đuskali, pa čak i političari koji su bili na premijeri.

Naravno, predstava nije igrana samo u Beogradu, već je obišla dobar deo ondašnje Jugoslavije:

Zagreb, Ljubljanu, Sarajevo, Skoplje...

Međutim, činjenica koja istinski fascinira, jeste da je u Beogradu odigrana peta svetska premijera!

Nakon Njujorka, Londona, Pariza i Dizeldorfa.

Ako još dodamo na sve to da je zapadna publika, a posebno britanska, protestovala zbog nekih scena u predstavi, čega kod nas apsolutno nije bilo, slika je potpuna.

I još nesto, možda i najvažnije:

Interes publike za predstavu bio je ogroman.

Do tada gotovo nezamisliv.

I na kraju, kao šlag na tortu, dolazi izjava autora mjuzikla (Džerom Ragni i Džems Rado), koji su putovali svetom i prisustvovali svim premijerama "Kose", da im je od svih verzija, izuzimajući onu originalnu, njujoršku, najomiljenija i najdraža upravo beogradska!

To je bio svet kome nisu bili potrebni nikakvi potpisi i pristupni pregovori.

A danas?

Sve mi se čini da nam je onaj uzvik "Daj nam sunca" iz istoimene kompozicije, potrebniji nego ikada.

Ali i veličine poput Mire Trailović.

I za kraj ovog teksta evo jedne zanimljivosti koju je svojevremeno ispričao Jovan Ćirilov:

Posle uspeha beogradske "Kose" pozvali su nas da gostujemo u Trstu. Ja sam upućen na pregovore. Sve je u jednom trenutku već bilo ugovoreno, a onda je, negde pri kraju razgovora, jedan od italijanskih organizatora upitao da li u predstavi postoji neka naga scena. Potvrdio sam. Pitao je da li možemo tu scenu da izbacimo. Rekao sam da ne možemo. On je onda izjavio da ne možemo zaključiti ugovor. Upitao sam da li možemo da obećamo da se nećemo skidati, da to potpišemo, a da se naši momci i devojke ipak skinu. Kao, na svoju ruku. Rekao mi je da bismo posle toga svi bili uhapšeni: i glumci, i reditelj, i ja. Tako je propao naš pokušaj širenja seksualnih sloboda na "truli Zapad". (Iz knjige Feliksa Pašića, "Gospođa iz velikog sveta, prilozi za biografiju Mire Trailović, Muzej pozorišne umetnosti Srbije, 2006.)

(Telegraf.rs)