Vidoja Božinović Džindžer: Nikada nisam bio jedan od onih koji prave replike nečeg što već postoji

U svakoj priči o domaćim gitaristima braća Božinović zauzimaju posebno mesto. Zoran je sa grupom Pop mašina bez svake sumnje učinio neke od pionirskih koraka na jugoslovenskoj sceni, dok je Džindžer odmah po osnivanju Rok mašine, svojim stavom, tehničkim umećem i manirom svirke, pokazao da je neko na koga i te kako treba računati.

1984. godine dobija poziv da se priključi Ribljoj čorbi, u tom trenutku svakako najznačajnijoj grupi na ovim prostorima, u kojoj ostaje do današnjih dana.

Kroz razgovor koji sledi dotakli smo se mnogih zanimljivih detalja iz Džindžerove karijere, od odrastanja uz brata Zorana do novog albuma Riblje čorbe, koji bi uskoro trebao da se pojavi.

• Verujem da je sam početak tvog sviranja gitare i uopšte bavljenja muzikom, u mnogome vezan za tvog brata Zorana, pa me interesuje kako je sve to tada izgledalo? Zoran je stariji tri godine, pretpostavljam da je imao veliki uticaj na tebe i tvoj razvojni put muzičara?

Apsolutno je tako, bez obzira što je u mojoj porodici muzika oduvek bila prisutna jer otac i majka su kupovali ploče, tu mislim na onu vrstu muzike koja se u to vreme slušala, nas dvojica smo pronašli neki svoj put što se muzike tiče, a to je svakako najviše vezano za pojavu Bitlsa i Stonsa.

• 1974. sa nekoliko drugara osnivaš bend Dim bez vatre, tako da si sa devetnaest godina već svirao u prvoj grupi.

Taj bend je imao samo par nastupa, bio je više lokalnog karaktera, "opštinskog" što bi se reklo, ali bez obzira što smo bili klinci, ipak smo posedovali određeno sviračko umeće.

• Verujem da je interesantna priča u vezi tvog nadimka?

Pa to potiče iz tog nekog perioda osmogodišnje škole, a tada su naši uzori bili ti strani bendovi. Bili smo naročito impresionirani grupom Krim, pa smo onako klinački podelili "uloge" u toj nekoj našoj, imaginarnoj grupi i moj prijatelj je rekao: "Hajde, ti ćeš da sviraš bubnjeva, a ja gitaru. Ti ćeš biti Džindžer Bejker, a ja Erik Klepton". (smeh)

• Ispalo je ipak obrnuto.

Pa jeste, ja nikada nisam ni imao mogućnost da nabavim bubnjeve, u ono vreme su se dosta teško nabavljali instrumenti, pogotovo ako si klinac i "živiš" od džeparca. I sad se vraćamo se na ono od malopre, moj brat je jako rano ušao u muziku i vrlo ozbiljno se bavio time. Bio je vanserijski talenat i po pitanju sviranja gitare i po pitanju pevanja, pa je već sa trinaest-četrnaest godina bio prilično zapažen, što je bilo neoubičajeno za to vreme. Danas to nije tako, jer klinci u tom uzrastu već umeju ozbiljno da barataju instrumentom. Teško je objasniti taj početak bavljenja muzikom u šezdesetim godinama, jer to je bilo nezamislivo drugačije u odnosu na ovo danas.

Foto: Wood.rs

• Ti si u tom smislu ipak bio u povlašćenom položaju, s obzirom na tvog brata Zorana.

Zoran je dosta rano ušao u te neke profesionalne vode, mada je taj pravi profesionalizam u rok muzici dosta kasnije došao, ali ljudi su svakako videli u njemu nekog ko je zaista izuzetno talentovan.

• On je bio vrhunski talenat, ne samo kao gitarista već i kao pevač.

Njegove glasovne mogućnosti su bile stvarno neverovatne i to su ljudi vrlo brzo shvatili, pa je odmah bio zapažen od strane vrlo ozbiljnih muzičara iz tog vremena.

• Kao stariji brat i neko ko je, kako i sam kažeš, pre tebe ušao u te neke profesionalne muzičke vode, je li te podržavao na početku, je li bio kritičan, kako je sve to izgledalo?

Mogu da kažem da je sve išlo vrlo spontano. Bubanj u kući svakako nije postojao, a lupanje po šerpama i loncima bila bi besmislena stvar, no bez obzira, moje interesovanje za muziku bilo je tada ogromno, pa sam stalno slušao tada nezaobilazne Bitlse i Stonse. Pored toga što je Zoran bio tu pored mene i predstavljao inspiraciju, ono što me je dodatno "nateralo" da sviram je bluz muzika. Kada sam shvatio da je to suština stvari, to me je veoma obuzelo. Ako bi sada govorio o tim muzičarima koje sam tada počeo da slušam, svakako da su tu bili Erik Klepton i Džimi Hendriks, ali izuzetno mi je u svemu tome bio važan Piter Grin, posebno albumi grupe Fleetwood Mac, poput "Blues Jam At Chess", odnosno "Blues Jam At Chicago", sa kojih sam upijao svaki ton i mislim da su to inicijalne ploče koje su dovele do toga da se uopšte i latim gitare i da počnem da sviram, tada sam inače svirao palcem, znači bez trzalice. Zoran nije vršio nikakav pritisak na mene, u smislu - moraš ovo ili ono da u radiš, i slično. Te stvari su se nekako logično nametnule. Živeli smo u istom stanu i prirodno je da smo zajedno i svirali. Ja sviram ritam, on na to svira neki solo, pa su tako nastale i neke kompozicije koje će kasnije snimiti Pop i Rok Mašina.

Foto: Wood.rs

• Ti si već '76. godine postao član Pop mašine?

To je interesantan momenat, jer u stvari je Robert Nemeček tada rekao - vreme je da imamo još jednog gitaristu. Danas malo ljudi zna da je Pop mašina na samom početku imala još jednog gitaristu pored Zorana.

• Na samom početku bili su kvartet jer je sa njima svirao Sava Bojić.

Tako je, ali znam da oni nisu našli neki zajednički jezik, pa je Sava otišao. Ne bih sada da ulazim u razloge za takvu odluku, ali ono što je svakako interesantno za moju priču jeste da je Nemeček rekao da je vreme da počnem da sviram sa njima.

• Kako je Zoran na to reagovao?

Bio je blago iznenađen. (smeh) Bez obzira što smo mi provodili dane i noći svirajući, slušali smo muziku i džemovali neprekidno, ipak je bilo iznenađenje za njega kada mi je Robi na jednoj probi to saopštio, a potom izvadio trzalicu i rekao mi da od sada sviram na taj način, a ne prstima. Na nesreću, mi gotovo da nismo ni zasvirali zajedno jer je Nemeček odmah posle toga dobio poziv za vojsku.

• Ipak ste snimili jedan singl.

Kada je Robi već otišao, seli smo da se dogovorima šta da radimo u tom međuperiodu dok je on u vojsci, pa je tu bilo više predloga ko bi mogao da svira bas umesto njega. Mislim da smo u jednom trenutku razmišljali da pozovemo i Duleta Ćućuza u grupu, u stvari bio je prvi u toj opciji, ali on je tada već imao u planu svoju grupu Tako i nije hteo da se upušta u tu priču. Međutim, sticajem okolnosti, mi smo se jako puno družili sa Dušanom Dudom Petrovićem, basistom Generacije 5 sa njim je Zoran i svirao, bubnjar Dušan Đukić Đuka je takođe bio naš prijatelj, gradski lik, i svi smo se nalazili u tada jako poznatoj kafani "Šumatovac" pa smo s njima dvojicom napravili tu varijantu Pop mašine, mada Robert nije bio oduševljen takvom idejom. (smeh) Zbog toga se pesme sa tog singla nisu nigde ni pojavile, ni u jednoj antologiji, ni u jednom zapisu koji se odnosi na Pop mašinu.

• Snimanje tog singla je bio tvoj prvi ulazak u studio, a tu se nalazi i jedna Zoranova i tvoja zajednička kompozicija.

To je praktično bio moj prvi ulazak u studio, a ta pesma je bila rezultat onog džemovanja sa Zoranom o kome sam malopre govorio.

• U pitanju je instrumental koji nosi naziv "Uspomena". Kako si bio zadovoljan tim svojim prvim kompozitorskim i studijskim vatrenim krštenjem?

Mislim da je ta pesma baš lepo prihvaćena od publike, koliko se sećam, ali sticajem okolnosti sve to nije dalje zaživelo i mi smo ubrzo prestali sa radom. Imali smo jedan uživo nastup u hali Pinki, čak mislim da je ostao i neki tonski zapis sa tog koncerta.

• Ti snimci se nalaze na duplom LP-iju pod nazivom "Pop parada", a tako se zvala i čitava ta manifestacija.

Tačno, i uvek kada krenem sa Nemečekom u neku priču, kažem da je to neka činjenica koja je bila, postojala, imala je veze sa Pop Mašinom i da je tako treba i posmatrati. Ne znam zbog čega ta postava njemu nije odgovarala, on je bio dobar prijatelj i sa Dudom Petrovićem, a kasnije i sa Đukom. Duda je svirao u Generaciji 5 pa je taj neki naš prijateljski odnos kasnije je rezultirao i prvim nastupom Rok mašine upravo na njihovom koncertu u Hali sportova, negde '79. ili '80. godine.

Foto: Wood.rs

• Krajem '77. Pop mašina prestaje sa radom, ti prelaziš u grupu Dah, koju je u tom trenutku predvodio Goran Manojlović, Zlatkov brat, koji tada već nije bio član grupe.

Pored nas dvojice, tu je bio još i basista Zdenko Pomper, bubnjeve je svirao Đuka, ali ja sada ne mogu da se setim razloga zbog kojih je Zlatko otišao.

• Sa vama je bio i Latke pevač, a što se Zlatka tiče, on je u to vreme otišao na odsluženje vojnog roka u Ljubljanu, pa je tamo i snimio onaj dupli singl na kome se nalazi kompozicija "Jednoj ženi".

Iza nas nije ostao nikakav tonski zapis, ali to je bila jako dobra kombinacija, a Goran je zaista odlično pevao. "Prašili" smo dobro, svirali smo uglavnom igranke, u Vojvodini smo recimo baš dosta svirali.

• Posle si svirao sa Mivetom Okrugićem u grupi Opus.

Pozvali su me Boba Orlić i Mive, interesantno je da je tu Daša (Zoran Dašić Daša, op. autora) svirao drugu gitaru, to je bilo '79. godine, dobro se sećam. Tu čak postoje i neki tonski zapisi.

• Znam, postoje snimci tri kompozicije, imam to u kolekciji.

Ja nemam! (smeh)

• U grupi Opus je pevao Dragan Baletić, koliko se sećam, Vladan Dokić je svirao bubnjeve, Boba Orlić bas...

U to vreme smo imali tu "stacioniranu" svirku u Bečićima, baš u onom periodu kada je bio zemljotres u Crnoj Gori, čini mi se da se to dogodilo'79. godine. Bilo je to dosta stresno vreme, jako malo turista je bilo tamo. Zemljotres je koliko se sećam bio u proleće, pa je shodno svemu tome postojala velika želja turističke organizacije u Crnoj Gori da se oživi turizam. U tu svrhu su i angažovali bendove, a mi smo tada skoro tri meseca svirali u MOC-u. To je bilo vrlo interesantno i meni drago iskustvo.

• Mive je sam po sebi jako interesantna ličnost.

On je vrlo specifičan tip, Boba je sa druge strane pravi "političar", znao je da sve to lepo kanališe i vodi.

• Na početku 1980. godine formirana je Rok mašina, dakle jedna grupa koja će svakako ostaviti značajan trag na domaćoj sceni. Tu je Vladan Dokić svirao bubnjeve, a ostali deo benda ste činili Robert, Zoran i ti. Ubrzo potom objavljujete i prvi singl na kome su bile kompozicije "Vatra" i "Bilo mi je bolje". Sećam se da je taj singl stvarno izazvao pažnju kod te neke moje ekipe, a ja sam bio okružen ljudima koji su voleli i dosta dobro poznavali muziku.

Pa tada su se stvorili uslovi da se realizuje ta ideja koja postoji još od '76. godine, kada sam dobio poziv da se priključim Pop mašini, u postavi gde bi svirao i Robert i Bata Popović, o čemu smo već i govorili. Bata je u međuvremenu otišao u Ameriku, a Robert je jedno vreme bio u Londonu.

Foto: Wood.rs

• Posle vojske on je radio u Londonu kod čuvenog Tome Radulovića u muzičkoj kući Toma & Co.

Kada se vratio nazad, video sam da je u njemu postojala želja da ponovo napravimo bend. Mi smo se uvek intenzivno družili, pa smo tada razgovarali o tome kakva je situacija i ja sam rekao da bez ikakve dileme treba da nastavimo tamo gde smo stali, pa je pored nas trojice i Vlada Dokić ušao u bend, kao moj prijatelj i saborac iz prethodne grupe. Krenuli smo vrlo ozbiljno u sve to, uradili smo taj prvi singl...

• Na toj ploči je bila tvoja kompozicija "Vatra", u stvari Robi je napisao tekst, a ti muziku. Malopre si to nešto napomenuo, pa me interesujue je li ta kompozicija nastala ranije ili si je namenski pisao upravo za taj singl?

Kad nastane jedna grupa kao što smo bili mi, onda tražiš neku formu putem koje bi mogao da se adekvatno izraziš. Konkretno, kompozicija "Vatra" je nastala pod impresijom grupe "Thin Lizzy", odnosno njihovog albuma "Black Rose". To slaganje intervala me je uvek impresioniralo, a u tom smislu svakako su alfa i omega Allman Brothers Band, taj način izražavanja je stvarno fantastičan i to je nešto što nas je stvarno inspirisalo. Sad ako govorimo o Pop mašini, album "Kiselina" je nešto što se teško može prevazići kada je alternativna muzika u pitanju, posebno ako znamo u kakvom trenutku je ta ploča nastala, a svakako dobro znam šta se u tom trenutku slušalo. Hoću da kažem da smo već s tim prvim singlom Rok mašine razmišljali kome se obraćamo, jer je već tada došlo vreme nekog profesionalizma u muzici, a Bijelo dugme je svakako prva grupa koja je počela obraćati pažnju na takve stvari.

• 1981. godine objavljujete svoj prvi album, na kome se nalazi šest novih kompozicija, u takođe su uvrštene i ove dve sa singla koje su ponovo snimljene. Ti si takođe dao svoj autorski doprinos sa kompozicijama "Neću ti dati" i "Zakon ulice". Taj LP je izašao u vreme apsolutne dominacije novog talasa, ali sećam se da ga je puno ljudi sa oduševljenjem dočekalo. To je i prvi album u tvojoj karijeri i verujem da ti je to puno značilo.

U to vreme LP ploča je bila san svakog muzičara. Mi smo bili to što jesmo, u nama je postojala ta neka određena akumulacija, odnosno naslage te muzike koju smo slušali u prethodnom periodu i od toga naprosto ne može da se pobegne. Naša interesovanja su svakako bila daleko šira, Zoran, Robi i ja smo slušali raznovrsnu muziku, počev od bluza, roka, džeza, kantri-roka, znači tu je postojala jedna sublimacija i miks svega toga je rezultirao da Rok mašina u tom trenutku ima takav zvuk. Da smo nastavili dalje da radimo, ne znam u kom pravcu bi otišli. Ako neki uobičajeni naziv za jednu takvu postavu glasi - vokalno instrumentalni bend, ja sam uvek smatrao da smo mi instrumentalno vokalni bend, jer nama je taj instrumentalni deo u kompozicijama ipak bio dominantniji. Robert je pisao tekstove, oni su svakako bili važni, ali to ipak nisu bile teme koje su dominirale u odnosu na muziku.

• 1982. godine Vladana Dokića menja Boban Đorđević.

Sa Bobanom smo bili prijatelji i on je važio za vanserijskog bubnjara, ne znam iz kog razloga je Vlada odustao, da li je došlo do nekog sukoba ili je on imao neke druge obaveze, ne bih sada o tome da polemišem.

• Krajem te godine i grupa se definitivno razilazi.

Na nesreću došli smo do takive situacije, a jako puno smo radili na tom drugom albumu, koji je praktično puno pažnju doživeo tek sa ovom antologijom na kojoj se nalazi sve što je tada rađeno. Mogu da kažem da su postojale velike mogućnosti za naš dalji rad. Robert je, dok je živeo u Londonu, upoznao mnogo značajnih ljudi, bilo je tu i nekih ambicija da se eventualno pokuša nešto napolju, na stranom tržištu, ali do toga ipak nije došlo i mi smo praktično prekinuli rad kada smo stigli do pola posla na tom drugm albumu, pa je to razlog zbog koga je i objavljen u toj formi.

• Kao mini LP pod nazivom "Izrod na granici".

Na svu sreću sačuvao sam te trake na kojima se nalaze tih četiri-pet pesama i kada je nedavno rađena ta antologija, uspeli smo kod našeg prijatelja Veselina Maldanera koji i dalje ima magnetofon, te snimke da prebacimo u digitalni format. Trake su dosta stare i nije bilo moguće ništa drugo s njima raditi, emulzija sa njih se već skidala, pa su već nakon prebacivanja jedne kompozicije, glave magnetofona morale da se čiste, ali uspeli smo nekako i hvala Bogu da je Robert sve to spakovao i realizovao.

Foto: Wood.rs

• Na tom mini LP-iju su četiri pesme snimljene u studiju i jedan live snimak kompozicije "Bilo mi je bolje". To je faktički snimak sa vašeg poslednjeg nastupa koji je održan u hali Pionir. Što se mene tiče, kompoziciju "Nulti čas" i danas smatram za esenciju domaćeg hard-hevi izraza, a uzgred budi rečeno, ti si je napisao i ako uzmemo godinu u kojoj je objavljena, vidljivo je da ona apsolutno ne zaostaje za tadašnjim svetskim dešavanjima.

Hvala, to mi je stvarno veoma drag kompliment. I dan-danas nailazim na ljude koji na sličan način govore o toj pesmi. To je moja kompozicija, i tu sam sebi dao prostora, pa smo Zoran i ja pokazali kako sve to u stvari izgleda na našim koncertima. Ako je i danas preslušate, osetićete u njoj neku neverovatnu snagu, a ipak treba imati u vidu da je to '81. godina. Uz sve to, treba pogledati i šta se tada dešavalo u svetu i kao što si i sam rekao, tu nije bilo nečega što bi manjkalo u tom nekom smislu. Mi smo jako dugo radili tu ploču, imali smo taj komfor o kakvom i inače svi bendovi maštaju - da imaju sve vreme ovog sveta i da mogu da rade slobodno i komotno, da mogu da obrate pažnju na svaki detalj, a mi smo taj album tako i radili, pa je sve to na kraju rezultirao jednom od boljih produkcija na domaćoj sceni.

• Kada je Rok mašina prestala sa radom, ti si učestvovao na snimanjima nekih grupa koje su imale sasvim drugačiji muzički izraz. Na primer svirao si solo gitaru na albumu grupe Balkan - "Na brdovitom Balkanu", ako se sećaš toga?

Sećam se, to je bilo baš u tom periodu kad smo mi radili ove pesme Rok mašine koje pominjem, potom su usledili neki pozivi, pa sam sticajem okolnosti učestvovao i na snimanju albuma grupe Balkan.

• To je svakako dosta drugačije od Rok mašine i ti si to stvarno sjajno odradio,ako znamo da su u muzičkom izrazu grupe Balkan dominantni elementi novog talasa i ska muzike.

Moj brat je bio vanserijski talenat i kao pevač i kao gitarista, ali nikada nije nešto specijalno mnogo vežbao, koliko sam recimo ja radio na sebi. Kod njega je sve to jednostavno izviralo iznutra, dok sam ja dosta radio i razmišljao o svemu tome, pa sam pokušao da se pribižim onome što bi ta grupa želela i htela, naravno, bilo je tu i razgovora o svemu. Nisam to odavno ni čuo i baš bih voleo da to poslušam i da vidim šta sam tu radio. (smeh)

• Posle toga jedno vreme si svirao po klubovima, a septembru 1984. dobijaš poziv da se priključiš Ribljoj čorbi.

To je bilo u leto te godine. Ja stvarno nisam hteo da po svaku cenu sviram bilo gde i bilo šta, kao što ljudi već umeju da prave te kompromise u smislu - ma daj samo negde da sviram. Mada, ljudi danas idu trbuhom za kruhom, bitno je da se radi, na kraju krajeva, takvo je vreme i došlo, mnogi moraju da se prilagođavaju. Neću sad da kažem da sam bio nešto materijalno obezbeđen, ali sam ja ipak iz one hipi generacije, pa mi je novac najmanje bio bitan, mnogo mi je bitniji bio taj užitak sviranja i da se osećam lepo družeći se s ljudima preko instrumenata.

• Kako si doživeo taj poziv iz Čorbe?

Iskreno da kažem, bio sam stvarno iznenađen, iako se svi mi vrlo dobro znamo, posebno sam dobro znao Mišu Aleksića. On me je i pozvao, pa smo se jednom prilikom našli na Bulevaru u restoranu "Lipov lad" i tada mi je saopštio kakve su im namere i koje su probleme imali, što mi je stvarno bilo iznenađenje jer sam smatrao da je Riblja čorba jedna sasvim monolitna celina, dakle grupa koja iza sebe ima jedan potpuno nenormalan uspeh i nije mi bilo jasno šta se tu desilo, nisam znao o kakvim problemima je reč.

Foto: Wood.rs

• Sećam se da mi je Miša u jednom razgovoru pominjao kako nije mogao da dođe do tvog broja telefona.

Pa da, on ti je verovatno i rekao kako je došlo do svega toga. Ja sam u to vreme bio gitarista bez angažmana, ako izuzmemo te raznorazne sešn kombinacije u džez klubu na "Mašincu" sa gupom Interakcion koja se bavila nekim fri džezom. Bilo je tu nekih ponuda, ali ja jednostavno tu nisam video sebe.

• Malopre smo pominjali Dašu, zanimljivo je da je u toj nekoj prvoj kombinaciji bio i on, mislim da je čak i učestvovao na nekoliko proba nove postave Riblje čorbe

Nakon razgovora sa Mišom Aleksićem, pričao sam sa Nemečekom u vezi toga i on mi je rekao da tu uopšte namam šta da razmišljam, jer šta bi uopšte i imalo da se kaže o Čorbi koja je u tom trenutku bila najveća grupa u Jugoslaviji. Oko svega toga nije bilo nikakve dileme, jedino je bilo pitanje da li kao gitarista kakav već jesam, odgovaram takvoj koncepciji svirke i tu sam shvatio da moram dobro da korigujem svoj način razmišljanja o muzici, kako bih se prilagodio jednom bendu gde se zna...

• Ko kosi, a ko vodu nosi.

Upravo tako, znači razmišljao sam da li ja to mogu da ispunim, ali vrlo brzo sam shvatio da imam dovoljno znanja i da sa te strane nemam nikakav problem. U stvari, jedina prava dilema bila je oko toga da li je to trenutno stanje, odnosno da li će sve to trajati mesec-dva-tri, pa da se potom sve vratiti na staro, jer oni su za sve nas predstavljali jednu monolitnu ekipu, jedan bend koji je u tih pet-šest godina od osnivanja ostvario jednu stvarno neverovatnu karijeru, faktički su dotakli nebo. Pomenuo si Dašu, znači u pitanju je bila promena dva člana, jer Bajaga i Rajko više nisu bili u ekipi, pa se postavilo pitanje ko bi mogao biti taj drugi. Daša je tu odmah bio u opciji, ja sam već svirao sa njim u grupi Opus, a on je i kum sa Borom. Međutim, kada je krenula priča oko toga da to terba da bude neka trajna varijanta i kada mu je Bora objasnio da je to posao koji je ipak pun neizvesnosti, da se nikada ne zna šta će biti ni sledećeg meseca, a o sledećoj godini i da ne govorimo, a on je već tada radio u nekoj ozbiljnoj firmi, čini mi se da je u tom periodu imao i neke planove da se zaposli na RTS-u, na kraju je otpao iz kombinacije. Kada smo dalje razmišljali ko bi mogao doći u obzir, onda je Bata (Predrag Jakovljević, op. autora), koji je tada svirao bubnjeve u grupi Viktorija, rekao da zna jednog momka koji bi bio idealan za nas. Tako je Čutura (Nikola Čuturilo, op. autora) došao u grupu i od tog trenutka datira ta nova Čorba.

Foto: Wood.rs

• Sa jednim vrlo zanimljivim gitarskim tandemom.

To je bio stvarno jedan krizni period za Čorbu, kao što se dešava i u svačijoj karijeri. Postoji ta neka sinusoida, a mi smo u tom trenutku bili na njenom dnu ako posmatramo popularnost, zbog svih tih lomova koji su se dogodili. Trebalo je sada na neki način sve to pokrenuti.

• Ne baš ispočetka, ali ipak sve to podići na neki pređašnji nivo.

Baš tako, postojala je baza, ali je trebalo sve to ponovo nadograditi.

• Poslednji LP koji je Čorba objavila sa Rajkom i Bajagom je "Večeras vas zabavljaju muzičari koji piju", koji jeste najslabije prodat, ali samo ako to posmatramo po Čorbinim merilima, jer je tada dostigao tiraž od 105 000 primeraka, pa je i to bilo dovoljno da to bude najprodavaniji rok album te godine.

Ti tiraži o kojima pričamo za današnje vreme su naučna fantastika. Uglavnom, kada smo došli i Čutura i ja, bili smo 100% spremni, a meni je glavna stvar bila da izađem iz jednog načina razmišljanja, iz jednog moda u kome sam tada bio, odnosno onoga što smo radili u Rok mašini, jer sada je to već bio muzički manir u kome je trebalo pokazati sebe, ali i ne rasplinjavati se previše. Moram da kažem da je Bora tu uvek bio jako fer i stalno je govorio:

-Džindžer - ili kako me je on od milošte zvao, "Čičica" - mora da ima svojih pet minuta, i to je recimo onaj uvod u kompoziciji "Kada padne noć", a to je u neku ruku bilo i nezaobilazno jer je on u stvari znao šta smo mi, odnosno ja, svirali ranije.

Foto: Wood.rs

• Bora je u tom smislu bio mudar.

Mudrosti mu nikada nije manjkalo. I dan-danas mogu da kažem: svaka mu čast kako sve stvari na neki način amortizuje, vodi računa o svemu. Od kako sam ušao u bend, on je uz Mišu uvek vodio računa o tom nekakvom umetničkom smislu, da članovi grupe ipak ne budu samo puki izvođači radova.

• Ti si već na prvom albumu koji si sa Čorbom radio, odmah imao i jednu svoju kompoziciju.

To što si sada rekao bilo je neko nepisano pravilo. Svako od nas je mogao da ima jednu ili dve, a ponekad i tri pesme, ali svakako se znalo da je Bora glavni autor u grupi, na kraju krajeva u toj literarnoj priči on je stvarno izuzetan.

• Genije.

To je pravi izraz.

• Mislim da na albumu "Labudova pesma" imaš tri tvoje kompozicije, a na prethodnom "Koza Nostra" nalazi se jedna od tvojih najpoznatijih pesama - "Gde si u ovom glupom hotelu".

Tu je i "Žikica Jovanović Španac", a mislim da je bila i neka "pola-pola", što je Bora isto voleo da radi. Donese pola pesme, pa neko drugi uradi ostalo. Voleo je da svi budu autorski ispunjeni, da imaju satisfakciju u tom smislu i da mogu osećati da su deo benda, što je stvarno velika stvar. U tom smislu mi smo izgleda jedna od poslednjih grupa koja na taj način funkcioniše. Jasno je da je Bora iznad svega zbog svog autorskog kapaciteta, ali ta njegova veličina nikako ne umanjuje nas ostale kao muzičare u bendu.

• Verujem da su ti recimo "Gde si u ovom glupom hotelu", ili "Prokleto sam", izuzetno drage kompozicije.

Razmišljao sam o tome, a i govorio kada sam gostovao na nekom radiju. Te pesme bih snimio i na nekom svom solo albumu, čak i da nisam član Riblje čorbe. Naravno, sve je to rezultat neke naše saradnje u bendu i razmišljanja kako Bora na sve to da napiše tekst, a potom da otpeva i da sve ima onaj pravi smisao. Većina tih pesama koje su rađene za Čorbu mogu da se urade i kao instrumentali. Učestvovao sam i na prezentaciji Takamina gitara, pa smo tom prilikom svirali i instrumentalne verzije nekih od tih kompozicija i to baš "Gde si u ovom glupom hotelu". Recimo, "Princ" mi je jako draga pesma i može isto kao instrumental da se uradi i mogu da kažem da sam većinom tih pesama u potpunosti zadovoljan. Fakat je da je najviše popularnosti kod publike stekla "Gde si u ovom glupom hotelu".

• Emitovana je dosta na radio programima.

Tako je, a takođe je i repeortaru mnogih drugih bendova, koji je sviraju na svojim koncertima.

• Postala je narodska pesma, što bi rekli.

To mi je posebno drago. Mi je jedno vreme nismo svirali, a pošto je Bora radio dosta i sam, on je gostujući po tim klubovima čuo da često puštaju tu pesmu i u jednom trenutku je rekao da bi mogli opet da počnemo da je sviramo, tako da je sada više od dvadeset godina u koncertnom repertoaru i jedna je od onih pesama koje uvek sviramo na kraju, zajedno sa "Kada padne noć", "Pogledaj dom svoj anđele", itd.

• Između vašeg pretposlednjeg albuma "Uzbuna" koji je objavljen 2012. i ovog poslednjeg "Da tebe nije" iz 2019. prošlo je sedam godina. Pre toga, takve pauze između Čorbinih studijskih albuma bile su samo za vreme devedesetih, kada je na ovim prostorima bio rat. Kakva je sad situacija što se novih pesama tiče?

U periodu osamdesetih godina, u vreme dok su još vinili štampani, dešavalo se ako se ne varam, da smo čak i dva albuma izbacivali godišnje.

• Mislim da su "Pokvarena mašta i prljave strasti" i "Mrtva priroda" objavljeni 1981. a svakako je duži vremenski period išao po jedan album godišnje, pa se u međuvremenu pojavi neko live ostvarenje, ili neka kompilacija, ali baš sam uočio da je između pretposlednjeg i poslednjeg albuma bila najduža pauza.

Potpuno si u pravu. Jedino što mogu povodom toga da kažem jeste da sve zavisi od Bore, od njegove lične inspiracije koja se odnosi na tekstove, a što se tiče tog muzičkog dela, veruj mi da svi u bendu imaju stvarno dosta materijala, na koji bi on svakako mogao da napiše tekstove. Vicko stalno komponuje, ja imam stvarno puno nekih tema koje bih mogao da upotrebim. U svakom slučaju, što se poslovanja same grupe tiče, to su jako škakljive stvari i u taj deo ne želim da se petljam, te pauze su možda opravdane, možda i nisu, ali kao što sam već rekao - ipak sve najviše zavisi od Bore, od njegove inspiracije i želje da se sve to realizuje. Nažalost, ovaj poslednji album "Da tebe nije" nije doživeo onu punu promociju, kako se to već i radi za svaki album koji se objavi, zbog cele te situacije koju je izazvala korona. Što se tiče novog albuma, mi smo ga već spremili, završili smo ga pre skoro dve godine, ali su se sada tu opet isprečile neke administrativne ili ne znam već kakve okolnosti, pa još uvek nije objavljen. Za svaki album se uloži zaista puno truda i logično je da se na kraju nešto od toga i naplati, ako ništa drugo, bar troškovi snimanja i vremena koje je uloženo u sve to. Baš nam je juče na koncertu Bora rekao da će se album konačno uskoro pojaviti, inače naziv će mu biti "Ljubav i smrt". Jako smo dugo radili na svemu tome, skoro tri-četiri godine, bilo je tu raznih promena, i u tekstovima, i aranžmanima, ali s obzirom da smo sve to radili u našem studiju, to nam je omogućilo svu tu slobodu i da sve to toliko traje. Ranije je bilo drugačije. Zakupimo studio, mi dođemo spremni i sve to bude gotovo za nekih mesec dana, potom ubrzo izlazi ploča i to je to. Ova situacija sada nam je dala sav taj komfor, ali i to potrebno i nepotrebno razvlačenje, uglavnom, materijal je snimljen, ja sam zaista prezadovoljan i očekujem da će sve to dobro proći. Nisam od onih tipova koji će sada reći - ovo je nešto najbolje nešto smo do sada snimili, ali stvarno verujem u ovaj album, ima tu dosta dobrih pesama.

Foto: Wood.rs

• Rekao si da ste ga spremali tri-četiri godine, da li to onda podrazumeva da tu možda ima snimaka koje je Miša Aleksić uradio?

Upravo to sam hteo da kažem. Ima jedna pesma, i to je prva na kojoj smo počeli da radimo i mi je već i sviramo na koncertima, naziv joj je "Dve gitare". Miša je dobio tekst od Bore i on je potom napravio tu pesmu pa smo, ako se dobro sećam, tokom leta 2019. u jednom studiju uradili demo snimak. Sada smo je samo tehnički doveli na potreban nivo, jer to je ipak bio demo snimak, ali ipak vredan i kvalitetan, tako da smo mogli da zadržimo sve elemente onoga što je Miša odsvirao. Sva sreća da je bilo tako, pa je to moglo da se iskoristi. To je bila prva pesma koju smo uradili, potom su počele da se ređaju i ostale, sećam se da sam, kada je počela korona, dobio neku inspiraciju, pravio sam neku muziku i Bora mi je u jednom trenutku predložio:

-"Čičice" imam neke tekstove, da li bi mogao nešto s tim da uradiš, da napišeš neku muziku?

Kada sam to pročitao, rekao sam mu:

-Znaš šta, ja sam sebi pravio kompozicije za solo album, ali sada vidim da ovo tako lepo paše, da ne znam šta da radim. (smeh) U svakom slučaju, "spakovaću" to, pa ti vidi. On je, kada je sve bilo gotovo, bio oduševljen i to je bila čini mi se druga ili treća pesma koja je ušla na ovaj album.

• Kada već, pominješ solo album, da li je to nešto što možemo u skorijoj budućnosti i da očekujemo?

Neke kritike u tom smislu stalno dobijam, i to jeste jedna greška koju sam napravio i koju još uvek pravim. Solo albume treba raditi u trenutku kada nešto osećaš i baš tada je potrebno to i zabeležiti. Problem je što sam ja malo nezgodan po pitanju toga, nikad mi ništa nije bilo dovoljno dobro, nikada nisam bio do kraja zadovoljan, pa sam sve to uvek ostavljao negde po strani i tu se već napravila neka poprilična "akumulacija". Nešto od toga, otišlo je u repertoar Riblje čorbe, nešto na šta je stvarno bilo nemoguće napisati tekst i dalje stoji tu, pa čak i neke teme koje datiraju još od pre trideset-četrdeset godina, a kako se stilovi neizostavno menjaju, postavlja se pitanje da li bi to sada uopšte i imalo smisla objavljivati. Ipak, ja nisam ni rob svega toga, već radim isključivo kako osećam i kakva mi inspiracija dođe. Nisam od onih koji bi rekli - ovo mora biti u tom fazonu, zato što je to sada aktuelno. Slušam zaista raznovrsnu muziku, ali ipak nikada nisam sebi rekao - e sad ću da napravim pesmu kao ovaj ili onaj, mada je to i nemoguće u potpunosti izbeći jer jer slušajući sve to praviš neki muzički "talog" i neki momenti potom jednostavno izviru sami od sebe. Zbog toga se i događa da neko posle napiše kritiku i kaže - skidao si ovo, ili ono. Ne! Nikada nisam skidao, nikada nisam bio od onih koji prave replike nečega što već postoji.

Foto: Wood.rs

• Kada govorimo o gitaristima, koga posebno ceniš i da li bi možda nekog pomenuo?

Jedan novinar me je svojevremeno pitao koji su moji uzori među domaćim gitaristima...

• Ja nisam hteo tako da formulišem pitanje, jer pretpostavljam da ti je, kada govorimo o domaćim gitaristima, svakako najvažniji uzor tvoj brat.

Apsolutno je tako, ako govorimo o domaćim gitaristima, on je alfa i omega svega. Njemu moram da zahvalim što sam uopšte u svemu ovome, jer da njega nije bilo, ja bih sada najverovatnije sa svojim prijateljima bio negde u Africi u nekim biroima i gradilištima, s obzirom da sam studirao arhitekturu. (smeh) On je ta inicijalna kapisla i on je taj čovek koji je mene uveo u svet muzike, ali i kanalisao da sviram to što sviram, da slušam to što slušam, i to je nešto što je svakako bilo presudno.

• A kada govorimo o stranim gitaristima?

Ne treba zaboraviti da sam ja '55. godište, pa su svi gitaristi koji su generacijski slični meni prevashodno imali uzore u svemu onome što se tada dešavalo u Engleskoj ili Americi. Ja ne volim taj izraz, gitarski heroji, ne znam šta to znači, ali neka imena koja su mnogo značila u tom zlatnom periodu rokenrola za mene su recimo Piter Grin, koga moram staviti na prvo mesto, jer je svojim načinom svirke i izrazom stvarno ostavio trag, potom Klepton, Hendriks, Geri Mur, Santanu takođe obožavam...

• Džef Bek.

On je tu bio jednako važan, čak možemo reći i malo važniji, ali na neki način i nerazumniji, ali tek sada sa njegovim nestankom vidi se sva ta njegova zaostavština, njegovo delo, vidi se kakav je to genije bio.

Foto: Wood.rs

• Velika želja mi je bila da ga vidim uživo i to mi se i ostvarilo na njegovom koncertu koji je održao u Sava centru. To je stvarno nešto nezaboravno, kada sam izašao napolje, kao da sam malo pre toga bio na nekoj drugoj planeti, kao da sam izašao iz nekakve bajke.

Nisam nažalost bio na tom koncertu, ali gledao sam Stiva Vaja, Geija Mura koji mi je osamdesetih zaista puno značio i uopšte cela ta garnitura iz džez roka: Džon Meklaflin, Al Di Meola, Bil Konors... To su ti ljudi, a što se tiče domaćih gitarista imam izuzetno poštovanje prema Točku, Vlatku, Vedranu Božiću, to su naši velikani, ali verujem i znam da su i oni slušali ova imena koja smo sad pominjali.

(Telegraf.rs)