Priče o pesmama: Prele - "Ubijam čoveka u sebi", za one koji kroz život idu srcem

Prele!

Koliko toga u jednom nadimku.

Preporučujemo

Kada sam ga u jednom razgovoru upitao šta mu je ipak najvažnije od svega onoga što je radio i čime se bavio, odgovorio je:

"Pevanje mi je ipak najvažnije. Uostalom, gde god odeš čućeš nešto dobro. Dal’ su to crnci dal’ belci, svejedno, ali muzika je najveća umetnost. Iz mog glasa se vidi ta "kilometraža".

- Imaš već šezdeset godina. - kažu mi.

- Imam 120! - kažem ja.

- Kako?

- Pa živeo sam i noću. Duplo!"

Prele je bio jedna od onih osoba koje se prema svemu odnose nonšalantno.

Pa čak i prema životu.

Nigde nije žurio, ali nikada nikoga nije ni čekao.

Bio je sasvim svoj. Autoritete nije priznavao, ma ko da su bili.

Ima onih koji ni danas ne znaju da je Prele bio prvi pevač Korni grupe.

Tačnije, prvi koji je sa njima snimio ploču, a drugi po redu, jer je sa Kornijevcima na samom početku pevala Seka Kojadinović, mada iz te saradnje nisu ostali nikakavi tonski zapisi.

Kornelije je u Beograd pristigao iz Sarajeva, sa diplomom Muzičke akademije i članstvom u BKB džez triju i Indexima, pa je u svojoj novoosnovanoj grupi odmah uveo vojničku disciplinu.

Međutim, eksces se dogodio vrlo brzo kada se prilikom gostovanja Korni grupe na Televiziji Zagreb Prele nije pojavio jer se zapio s društvom, pa je Kornelije tom prilikom morao da peva.

Naravno, time je njihova saradnja momentalno bila završena.

Prele mi je i na to pitanje odgovorio u svom prepoznatljivom, opuštenom stilu:

"Bata je imao ideju da od mene stvori pevača, ili ne znam ti šta. On je jako korektan čovek i ima sjajno obrazovanje, što je suština. Radio je s dobrim sastavima u Sarajevu tako da ima ogromno iskustvo. Izbacio me je iz grupe i ja sam mu zbog toga zahvalan ceo život. (smeh) Samo nije ni smeo da mi kaže da me je izbacio, nego poslao tvog kolegu Rašu Petrovića sa dvestadvojke, da mi to saopšti. Raša je "satelit" uvek bio.

Foto: Goran Živanović

I dođe on u "Sunce" gde sam svakog podneva "cirkao", sve onako s nekim medaljonom, hipik čovek, i počne:

- E znaš matori, da ti kažem, Bata je rekao…

- Ma beži tamo! - oteram ga. Šta si ti, neki posrednik?"

Preletova nestalna priroda bila je kilometrima daleko od krutih pravila koja je Kovač, po prirodi radoholičar, odmah uspostavio u svojoj novoj grupi.

Ipak, iz te saradnje ostao je prvi singl Korni grupe, sa pesmama "Čovek i pas" i "Cigu-ligu".

Što se Preletove solo diskografije tiče, tu su njegovih sedam singlova i tri albuma: "Na oštrici brijača" (1982.), "U redu, pobedio sam" (1991.) i "Ja Prele" iz 1996. godine.

Poznat je  i po tome što je za snimanje svojih LP-ija okupljao vrhunske muzičare, često iz sveta džeza, pa su tako na snimanju prva dva albuma, između ostalih učestvovali: Kire Mitrev, Stjepko Gut, Ivan Švager, Lala Kovačev, Georgi Dimitrovski, Miša Blam, Duško Gojković, Miša Krstić...

Na poslednjem "Ja Prele", ipak se odlučio za ekipu iz sfere rokenrola, pa su mu tom prilikom sradnici bili: Dragan Jovanović Krle, Duda Bezuha, R. M. Točak, Nebojša Ignjatović, Saša Lokner, Đorđe Petrović i Čeda Macura, dok su prateće vokale pevali Vlada i Bajka i Nikola Hadži Nikolić iz grupe 357 koji je pisao i neke tekstove.

Zanimljivo je da se na tom albumu, pored drugih brojnih obrada ("Tears In Heaven" - Eric Clapton, "O, mladosti" - Arsen Dedić, "Treba imat dušu" - Atomsko sklonište, "In My Life" - The Beatles, "Last Time - Rolling Stones), našla i gorepomenuta kompozicija "Čovek i pas" koju je Prele snimio dok je bio član Korni grupe, a čiji je autor Borko Kacl, njihov tadašnji gitarista.

Time se krug na neki način i zatvorio.

Od pesme sa prvog singla iz 1969. godine, do njene obrade na Preletovoj poslednjoj ploči, prošlo je 27 godina.

Šta sve nije stalo u te tri nepune decenije, ili je ipak bolje reći tri, ako dodamo i koju godinu više, s obzirom da je Prele muzikom počeo da se bavi još sredinom šezdesetih.

Tu su i članstvo u grupama Orkani, Juniori, Vizije, Siluete Tomija Sovilja, Korni grupi, ali i bendovima Oliver, Olivera Mandića i Opus, Miveta Okrugića. Pevao je u mjuziklu "Kosa", nastupao u klubovima po Austriji i Holandiji. Napisao je knjige "Kako je umro Baš čelik" i "Voz za jednu Bitangu", scenario za film "Poslednji krug u Monci", sa Milanom Oklopčićem i Bogdanom Tirnanićem koautor je knjige "Beogradske priče", a priredio je takođe i monografiju "Njim samim" u kojoj su priče, pesme, i beleške glumca Zorana Radmilovića, o čemu mi je takođe pričao:

"Mnogo mi je drago da sam to uradio, ali na žalost o tome se malo zna. Nakon što je Zoran umro ja sam od Divne, njegove supruge, dobio pune dve kese beležaka. Ne znam zašto je to donela baš meni, ali samo je rekla:

- Evo, on bi voleo da imaš to..

Bilo je tu slika, njegovih rukopisa. On je pisao, a da to niko nije ni znao. Ja uz njenu dozvolu to sredim, napravim odabir i za mesec dana to bude gotovo, pa su potom "Telegraf" i pokojni Ćuruvija to objavili.

Inače, naziv monografiji je dao Muci, režiser, danas takođe pokojni (Ljubomir Muci Draškić, op. autora). Pitao sam ga:

- Je li, kako ovo da nazovem?

- Nisam verovao da ćes to da uradiš - kaže mi on - pa "Njim samim".

I tako je i ostalo. Drago mi je da sam to uradio, Zoki je to i zaslužio. Ja sam bio njegov pulen i prijatelj, ali ne pričam mnogo o tome, pošto sada vidim da su svi sa svima bili prijatelji".

Foto: Goran Živanović

Prele je glumio i u TV seriji "Kako", reditelja Branka Baletića, takođe i u filmu "Paket aranžman", pisao je kolumne u časopisima "NIN", "Duga", "RTV Revija", "Knjževne novine", bio je član udruženja džez muzičara i udruženja književnika.

Kako se iz svega ovoga da videti, Bog uopšte nije škrtario kada mu je darivao talente.

Pa ipak, za sam kraj ove priče, ponovo ću se vratiti na album "Ja Prele" i na jednu činjenicu koju sam malopre namerno preskočio.

Na toj ploči se ne ne nalaze samo obrade. Tu je, između ostalih, i kompozicija "Ubijam čoveka u sebi", za koju je tekst napisao Prele, a muziku R.M. Točak, koji je tu svirao i gitare.

Meni je nekako taj njihov spoj oduvek bio poseban.

Obojica na neki način svojeglavi, kroz muziku, a i kroz život, išli su prvenstveno srcem, vrlo često i na svoju štetu. Nepokolebljivi u svojim uverenjima, oni su istovremeno i dijametralno različiti, ali donekle i slični, poput dva kraja istog kanapa.

Malo se zna za tu njihovu saradnju iz koje je iznedrena "bluzčina", kakvih malo ima na ovdašnjim prostorima.

I još nešto: Prele je ovim tekstom više rekao o sebi, nego kada bi sastavili sve intervjue koje je dao, i sve stupce koji su napisani o njemu, a Točak, već takav kakav je, svojom muzikom i gitarom savršeno je pogodio temu.

Neko će reći:

Normalan nije,

gaji, da potom

zgazi cvet.

Mučenik kleti

previše pije,

mami ga novo,

podzemni svet.

Noćas činim

ružno delo

ubijam čoveka

u sebi.

Ne zbog pića,

pića mi nije.

Nije zbog sreće,

sreće mi nije.

Nije zbog nje,

nje mi nije,

već čovek čoveka

u meni krije.

Noćas činim

ružno delo

ubijam čoveka

u sebi.

Srebrni kuršum

probija čelo

Niko mi drugi

oroz povukao ne bi.

Noćas činim ružno delo...

Uostalom, susret takvog glasa iz koga je vidljiva ta nesvakidašnja "kilometraža", i muzičkog nerva jednog po svemu svojstvenog autora i gitariste, već je sam po sebi specifičan i nesvakidašnji, pa u tom smislu njih dvojicu vezuje još nešto: ili ih volite, ili ne.

Sredine tu najmanje ima, a oni je nikada nisu ni tražili.

Šteta što njihova saradnja nije bila mnogo šira, ali to je po svemu sudeći, bilo apsolutno nemoguće.

Prele je hodeći beogradskim asfaltom, baš tim "srebrnim kuršumom", svakodnevno ubijao sve svoje Bogom dane talente, a Točak se tiho i nenametljivo, nakon svih avantura sa grupom Smak koje su ga vinule pravo u legendu, "spustio" tamo odakle je i potekao - u narod.

Susreti takvih ljudi veoma su retki, ali i te kako umeju biti dragoceni.

Ako nikom drugom, onda makar onima koji kroz život idu srcem.

(Telegraf.rs)