Majstori udvojenih gitara, sjajni gitarski tandemi sedamdesetih godina prošlog veka (DRUGI DEO)

Iako je već odavno vidljivo da električna gitara u svetu popularne muzike više nema isti značaj kao nekada, kako odmiču decenije dvadeset prvog veka, sve je jasnije da se "revolucija" koju je izazvao ovaj instrument više i ne može ponoviti, jer teško je i zamisliti šta je to što bi moglo izazvati tolike promene u popularnoj muzici, kako je to bilo kada je električna gitara u pitanju.

Njenih šest žica "optrčalo" je planetu uzduž i popreko, ostavljajući neizbrisiv trag, trag koji nosi mirise mladosti, provoda, druženja, ali i božanske kreativnosti, odnosno sasvim zapanjujućih nadahnuća koje su majstori ovog instrumenta zauvek ostavili, kako nama koji smo bili njihovi savremenici tako i generacijama koje su potom došle. Ako bi tražili period u kome je električna gitara dostigla svoj vrhunac, biće da su to sedamdesete godine prošlog veka. Iako je i prethodnoj deceniji ovaj instrument izazvao čitavu euforiju, upravo je u sedamdesetim godinama sva ta raskoš, koju je gitara sa sobom nosila, bila vidljivija nego ikada pre, što je i doprinelo da je gotovo svaka rokenrol grupa toga vremena bila nezamisliva bez tih dugovratih lepotica. Sa pojavom i razvojem elektronskih, odnosno raznih instrumenata sa klavijaturom, ritam mašina i sličnih novotarija modernog doba, električna gitara u dobroj meri počinje gubiti primat, da bi u jednom trenutku izgledalo da će njen značaj biti sveden na minimum. Ipak, do toga nije došlo, ili bar nije u onoj meri kako je to u poslednjih par decenija dvadesetog veka izgledalo. Ako je u šezdesetim godinama standardna rok postava vrlo često podrazumevala ritam i solo gitaristu, u sedamdesetim to već nije bio slučaj, mada su neke grupe i tada u svojim redovima imale dvojicu majstora ovog instrumenta, ali oni su ovoga puta ravnopravno delili svoje zadatke i kao solisti i kao ritmičari, vrlo često udvajajući svoje partije, što je donosilo jednu sasvim novu lepotu i ugođaj, posebno na živim nastupima. Naravno, tako nešto podrazumeva jedan dosta viši nivo sviranja, sve to zahteva posebnu preciznost i koncentraciju, pa sam u tekstu koji sledi odabrao nekoliko imena koja su u tom smislu ostavila jedan sasvim poseban utisak na mene.

U prvom delu ove priče pisao sam o sjajnim tandemima koje su iznedrile grupe The Allman Brothers Band, Stelly Dan i The Eagles, dakle u pitanju su bili američki izvođači, ovoga puta odabrao sam nekoliko imena sa britanske scene.

Napominjem da je ovo moj lični izbor koji se sa ovim svakako ne završava.

1. ENDI PAUEL - TED TARNER

ENDI PAUEL - LORI VISFILD (Wishbone Ash)

PREPOZNATLJIVA ALHEMIJA

Ako ste voleli da čujete gitare koje kao da recituju poeziju, neizostavno su na vašem gramofonu morale biti ploče grupe Wishbone Ash. Svakako da ima i drugih bendova sa dvojicom solo gitarista za koje će možda neko tvrditi da su mnogo značajniji od njih (o nekima sam pisao u prvom delu ove priče), no bez obzira, sinonim za elegantnu lepotu udvojenih gitara umnogome ostaje privilegija momaka iz Wishbone Ash.

Ono što je savakako interesantno jeste činjenica da iako je ovaj sastav prvenstveno poznat po solo gitarama, ipak ga nisu osnovali gitaristi. Naime, 1969. godine basista i pevač Martin Tarner (nije u srodstvu sa gitaristom Tedom Tarnerom) i bubnjar Stiv Apoton, donose odluku da se sa jugozapada Engleske, gde su se već oprobali u mnogim bendovima, presele u London, u nadi da bi ipak mogli uraditi i nešto više. Tu im se pridružuju Endi i Ted, a nakon nešto manje od godinu dana uvežbavanja i svirki po klubovima i koledžima, snimaju svoj prvi album na kome je patentirana formula koje će se ubuduće pridržavati: pevljivi rok sa dve vrlo precizne solo gitare koje neprekidno plutaju oko i iznad ritam sekcije i vokala.

Bila je to formula koja je morala doneti uspeh. Možda ne onaj stadionski, ne onaj sa milionskim tiražima, ali njih to nije previše ni interesovalo, jer oni su kao retko ko, uživali u onom što rade.

Njihov treći album "Argus" iz 1970. godine pobrao je simpatije i onih koji do tada i nisu obraćali pažnju na ovu grupu, ponajviše jer su na njemu napravili očigledan pomak ka progresivnom roku, zadobivši time armiju obožavaoca tog tada najaktuelnijeg pravca u rok muzici, međutim, iz nekog čudnog razloga već na sledećem albumu "Wishbone 4" vraćaju se izvornom rok izrazu pa time gube deo pridobijene publike iz svoje progresivne faze, ali i upadaju u svojevrsnu dezorijentaciju što se tiče muzičkog pravca u kome bi se grupa ubuduće trebala kretati. Sve to dovodi do toga da Ted Tarner odlazi, pa ostali pozivaju Lorija Visfilda, dotadašnjeg člana grupe Home, da im se pridruži. Lori se svakako odlično uklopio, ali od tog trenutka česte promene postave biće obeležje grupe Wishbone Ash, da bi na kraju od originalnih članova ostao jedino Endi Pauel.

Pa iako od strane kritike grupa Wishbone Ash nikada nije doživela neke posebne hvalospeve, stoji činjenica da je u pitanju vrlo sposobna ekipa za koju se možda može reći da je imala donekle slabije vokale, ali je to svakako nadoknađivala izuzetnim, unisonim gitarama koje su bile vrlo karakteristične i prepoznatljive.

Uostalom, sve ovo prethodno navedeno grupa je dokazivala iz koncerta u koncert, ali i sa dva izuzetna, dupla "uživo" albuma "Live Dates" (1973.) i "Live Dates Wolume Two" (1980.), uz koje ih možda najbolje možete i upoznati, ako to već do sada niste.

Nažalost, sedamdesetih godina prošlog veka domaće izdavačke kuće nisu pokazivale nikakvo interesovanje za Wishbone Ash, sve dok Beograd Disk nije 1980. godine (dakle sa deset godina zakašnjenja) objavio "Argus" a potom i pomenuti "Live Dates Wolume Two", čime je ova grupa zadobila verne obožavaoce i na ovim prostorima.

U svakom slučaju jedno je sigurno: Poetika njihovih udvojenih gitara može se posmatrati kao sasvim jedinstvena alhemija u čitavoj rokenrol doktrini.

2. SKOT GORAM - BRAJAN ROBERTSON

SKOT GORAM - GARI MUR (Thin Lizzy)

EKSPLOZIJA UMEĆA I ENERGIJE

Thin Lizzy je još jedan britanski sastav koji se u najvećoj meri proslavio umećem i majstorstvom dvojice gitarista u svojoj postavi. Istina, počeli su kao trio, a potom je kroz grupu prošlo više majstora ovog šestožičanog instrumenta, ali ovi koji su navedeni u samom naslovu, bez svake sumnje su bili najvažniji kada je karijera ove grupe u pitanju.

Ali krenimo redom.

Još davne 1966. godine bas gitarista Fil Lajnot i bubnjar Brajan Dauni, bili su članovi dablinske grupe The Black Eagles, da bi dve godine kasnije osnovali grupu Skid Row. Ipak, tragajući za pravom formulom koja bi ih dovela do konačnog uspeha 1970. formiraju grupu Thin Lizzy u kojoj je pored njih dvojice bio i gitarista Erik Bel. Kako je trio bio zaista dobar, brzo su osvojili lokalnu dablinsku scenu, ali im istovremeno postaje jasno da nemaju više šta tu da traže, pa se sele za London u pokušaju da snime svoju prvu ploču. Tu će ubrzo potpisati ugovor sa izdavačkom kućom Decca, pa u narednih par godina objavljuju dva albuma bez nekog posebnog uspeha. Ipak, 1973. im polazi za rukom da se probiju na top liste njihovom obradom tradicionala "Whisky In The Jar", koji je "skinut" na singl sa njihovog trećeg albuma "Vagobonds Of The Western World". No kako je njihov sledeći pokušaj propao, jer singl "Rudolph's Tango", ni približno nije dobacio do uspeha prethodnog, kompanija Decca raskida ugovor, a ubrzo nakon toga Erik Bel donosi odluku da se povuče zbog narušenog zdravlja.

Tako su Lajnot i Dauni ponovo bili na početku.

Kako su morali brzo da deluju. pozvali su svog starog saradnika iz grupe Sid Row, Garija Mura koji je tada već bio član grupe Colloseum II, ali se on vrlo kratko zadržao pa u aprilu 1974. godine odlazi. Ipak, Fil i Brajan nikako nisu bili neko ko lako odustaje, pa su već u maju mesecu bili na nemačkoj turneji i to po prvi put sa dvojicom gitarista u postavi. Bili su to Endi Dži iz grupe Ellis (nama poznata po kompoziciji "El Doomo", koju će kasnije obraditi grupa Smak) i Džon Kan iz grupe Atomic Rooster (u ovoj grupi bubnjeve je svirao Karl Palmer koji će postati član slavnog trija EL&P). Međutim, već po povratku grupe u Britaniju, Lajnot se zahvaljuje ovoj dvojici, a istovremeno poziva Brajana Robertsona i Amerikanca Skota Gorama, pa tako konačno dolazi do članova koje je smatrao punim pogodkom za Thin Lizzy.

I bio je u pravu.

Njih dvojica će umnogome učvrstiti zvuk grupe i postaviti formulu žestokih, majstorskih udvojenih gitara, po kojoj će Lajnot i kompanija ubrzo postati prepoznatljivi poklonicima rok muzike diljem zemaljske kugle. Za početak, potpisali su ugovor sa izdavačkom kućom Phonogram, objavili album "Night Life" i sve svoje snage usredsredili da konačno naprave proboj ka vrhu. Slede albumi "Fighting" (1975), "Jailbreak" (1976), koji ih već svrstavaju među ozbiljna imena rok muzike, ali problemi nastaju nakon albuma "Johny The Fox" koji je objavljen u novembru 1976. godine, kada je grupa saopštila Robertsonu da će zbog povrede ruke koju je zadobio na američkoj turneji biti odstranjen iz grupe, pa je Gari Mur opet pozvan da im se pridruži, što je on i učinio privremeno napustivši grupu Colosseum II.

Po svemu sudeći Robertson im to nikada nije zaboravio. Za vreme te pauze radio je na svom solo albumu, ali nakon mesec dana pridružuje im se u studiju jer su oni već uveliko radili na albumu "Bad Reputation". Pa iako je ta ploča značajno ojačala pozicije grupe, kako u Britaniji tako i u Americi, što je i potvrđeno i njihovim "uživo" albumom "Live And Dangerous" iz 1978. godine, Robertson je rešio da ih zauvek napusti, iako su u tom trenutku bili u naponu snage.

Nakon odlaska osnovao je grupu Wild Horses sa bivšim basistom Rainbowa, Džimijem Bejnom. Privremena zamena za njega bio je gitarista iz nekadašnje grupe Slik, Midž Ur, koji se u tom trenutku već proslavio kao član grupe Ultravox, da bi potom na njegovo mesto došao saradnik grupe Pink Floyd Snovi Vajt, a kasnije i Džon Sajks iz grupe Tygers Of Pan Tang, pa je konačno njegovim dolaskom Thin Lizzy opet "zamirisao" na one stare dane kada su  Goram i Robertson delili scenu.

1983. godine, ubrzo nakon oproštajnog koncerta u Hammersmith Odeonu, Lajnot će rasformirati Thin Lizzy.

Snimio je potom dva solo albuma, i pokrenuo svoju novu grupu Erand Slam, sa kojom je imao velike planove, ali ga je smrt na tom putu pretekla.

Preminuo je 1986. godine.

Meni lično ostao je upečatljiv jedan od njegovih poslednjih intervjua, koji je dao gotovo neposredno pred svoju smrt. Na pitanje novinara u vezi narkotika, jer bilo je opšte poznato da je on teški zavisnik, odgovorio je da to nikom ne bi preporučio i da mladi nikako ne treba da krenu njegovim putem jer je pogrešan. U nastavku priče rekao je da je on nešto sasvim drugo, da je neko ko je već u tom smislu dovoljno "otvrdnuo" i da je u godinama koje su ostale iza njega naučio da se nosi s tim.

Nekoliko nedelja nakon toga je preminuo.

Gari Mur je preminuo 2011. godine.

Ako posmatramo grupu Thin Lizzy, smatram da je tandem Goram - Robertson, ostao zauvek neprevaziđen, bez obzira što se tu pojvljivao i stvarno veliki Gari Mur. Takve majstorije, takve unise i solo deonice, kasnije ipak niko nije uspeo da dostigne.

Njih dvojica su jednostavno umnogome stvorili i patentirali zvuk koji danas volimo i pamtimo kada je grupa Thin Lizzy u pitanju.

3. FRANSIS ROSI - RIK PARFIT (Status Quo)

PEV BRITKIH TELECASTERA

"Osiromašni Cannead Heat", "najgora grupa na svetu", "hard rok radničke klase"... To su samo neki od epiteta kojima su kritičari i oni koju su sebe smatrali muzičkim znalcima, "čašćavali" grupu Status Quo.

Pa ipak, ako za ikoga iz sveta rokenrola važi ona - "ko se zadnji smeje, najslađe se smeje", onda to važi u slučaju ove grupe.

Zašto?

Pa zato što publika ni približno nije tako mislila.

Status Quo su imali, ni manje, ni više, 50 (pedeset!?) hit singlova na britanskim listama popularnosti, a ni mnogi njihovi albumi nisu ništa lošije prolazili.

Nikom nije jasno kako je to moguće, jer oni u poslednjih trideset godina svoje karijere (i samo ime im tako kaže), nisu menjali apsolutno ništa. Od imidža (izlizani džins), do muzike koju su stvarali i svirali (gitarski hard rok bugi).

Verovatno da nisu ni imali potrebu za tim.

Dosta neoubičajenih stvari vezano je za ovu grupu.

Osnovani su još na početku šezdesetih pod imenom The Specters, da bi se duži vremenski period pokušavali odlepiti od samog dna. Stvari su krenule nabolje kada im se pridružuje Rik Parfit kao drugi gitarista i pevač, tada su već promenili ime, pa 1968. godine postižu uspeh sa psihodeličnim pop singlom "Pictures Of Macthstick Men", koji stiže među prvih deset mesta na britankoj listi popularnosti. Iza njega dolazi takođe uspešan singl "Ice In The Sun", ali ubrzo su hitovi prestali da pristižu, pa se grupa okupila da bi odlučila šta i kako dalje. I tu padne dogovor da pokušaju da izbrišu ono što su do tada već uradili i da pođu sasvim drugim putem, odnosno da se okrenu hard roku, ne bi li tako pridobili sasvim novu publiku.

Pa iako je to bio sasvim neizvestan poduhvat, njima je to začudo pošlo za rukom.

Potpisali su ugovor sa izdavačkom kućom Vertigo i već je prvi album ("Piledriver", 1973.) koji su potom objavili, ušao među prvih pet na listi popularnosti, da bi sledeći "Hello!" (takođe iz '73.), zaseo na sami vrh britanske top liste.

No to nikako neće biti sve, pa uspeh za uspehom pristiže: "Quo" iz '74. dospeo je do druge pozicije najprodavanijih albuma, "Status Quo Live" i "Blue For You" na poziciju broj jedan...

I dok kritičarima uglavnom ništa nije bilo jasno, momci su radili posao. Objavljivali su albume, "štancovali" hitove i kretali na rasprodate turneje...

Za ostalo se nisu previše brinuli.

Pa iako Rosi i Parfit ne predstavljaju onaj klasični duo kada su udvojene gitare u pitanju, ili bar ne kao ovi prethodni o kojima sam pisao, jedno je sigurno: oni su sa svojim Fender Telecasterima pokazali šta zvučni zid sastavljen od dve britke gitare može da učini. Ako na nekom koncertu primetite da đuskaju svi odreda - i publika, i obezbeđenje, pa čak i deca koja su tu prisutna, vrlo je moguće da su na toj pozornici baš Status Quo.

Po svemu sudeći njima je to i bilo najvažnije.

Sve ostalo, mirne duše prepustili su drugima.

Rik Parfit je preminuo 24. decembra 2016. godine.

Fransis Rosi se još uvek ne da, i jedini je stalni član grupe Status Quo od osnivanja do danas. U međuvremenu postao je i otac osmoro dece.

Nastaviće se...

(Telegraf.rs)