Pionirski dani rokenrola na ovdašnjim prostorima - Kako je nekada bilo?

Mnoga poznata imena iz sveta rok muzike sa kojima sam razgovarao, slažu se da se 1961. može uzeti za nultu godinu kada je domaći rokenrol u pitanju s obzirom da je to bio period u kome se već moglo naslutiti da je na pragu nešto sasvim novo, da započinje jedna apsolutna revolucija i to ne samo muzička već i mnogo šira. No kako svaku revolucionarnu ideju mogu nositi samo hrabri ljudi, bilo je potrebno da se i na našim prostorima iz mora onih koje je ta nova muzika zainteresovala izdvoje istinski vizionari, oni koji će svojim radom napraviti "korake od sedam milja" i zapaliti onaj večni plamičak koji će ubrzo prerasti u buktinju koju je nemoguće ugasiti.

Ovom prilikom podsećam na dve takve ličnosti i to iz iz sfere muzike i novinarstva.

Preporučujemo

Iako su to naoko dve sasvim različite profesije, one su u tim pionirskim danima i te kako bile upućene jedna na drugu, možemo reći i suštinski povezane, samim tim su se u mnogo čemu i nadopunjavale, pa ako već govorimo ili pišemo o tome, gotovo da je nemoguće u tom slučaju zaobići Zorana Miščevića i Nikolu Karaklajića.

Miščević je sa nekoliko svojih istomišljenika, među kojima su bila i neka danas stvarno legendarna imena, kao što su to gitarista Ika Stanić, bubnjar Miroslav Minić Mine i klavijaturista Zoran Simjanović Simke, u drugoj polovini 1961. godine osnovao Siluete. Nastanak ovog benda i uopšte pojava Zorana Miščevića kao jednog od pionira ex YU rok priče, daleko nadilazi onih nekoliko singlova koje su Siluete, zajedno sa njim, ostavile iza sebe.

Jedna takva ličnost, sa takvim stavom, njegova pojava koja je u prvoj polovini šezdesetih bila daleko ispred svog vremena i predstavljala apsolutni kontrast već oveštalim stegama tadašnjeg društva, od neprocenjivog je značaja, ne samo za Beograd, već i za prostor čitave ondašnje Jugoslavije.

Interesantno je, boje reći začuđujuće, da je Miščević među prvima, ako ne i prvi, shvatio da rokenrol zahvata mnogo širi prostor nego što je to sama muzika.

Zašto kažem - začuđujuće?

Pa zato što on sredinom šezdesetih godina ništa od toga nije mogao bilo gde da vidi.

Malo je bilo onih koju su tada putovali u inostranstvo, što se mladih ljudi tiče to je uglavnom bilo omogućeno sportistima, a to podrazumeva da se u tim pionirskim danima rokenrola dosta teško dolazilo do nekih ključnih informacija.

Po svemu sudeći Zoran je sve to radio uglavnom po nekom svom instiktu.

Interesantna je priča njegovog prijatelja i "saborca" Branka Marušića Čuture, koju mi je povodom toga ispričao:

"Mi nismo imali priliku bilo šta da vidimo, prema tome ni on nije mogao videti. Nije postojao film, nije postojala slika, nikakav zapis. Do šezdeset i neke godine, šezdeset pete-šeste, nismo mogli da vidimo ništa što bi nam u tom smislu pomoglo. Možda eventualno neku fotografiju sa omota ploče. Ja lično znam, naravno rođen sam pre njega, šta je on mogao da vidi ili da čuje negde. Kao što to nisam mogao ja, nije mogao ni on. Ali Zoran se tako rokerski ponašao, da kada danas vidim Džegera i njegove snimke iz '64. i '65. godine, iz vremena kada je pevao "Satisfaction", a pri tom znam šta je Zoran Miščević tada radio, pomislim - pa to je čudo"!

Slično mišljenje, kada je Miščević u pitanju, imao je i legendarni Zoran Simjanović Simke, koji će kasnije biti član Elipsa, još jednog ključnog beogradskog benda šezdesetih godina:

"Mi smo celu tu stvar tretirali kao igru. Niko od nas, osim Zorana Miščevića, nije želeo da bude muzičar profesionalac, niko nije razmišljao u tom pravcu".

U to vreme Radio Beograd emituje dva programa. Prvi koji je bio celodnevni, dok je Drugi program emitovan samo četvrtkom i nedeljom, pa su zahvaljujući toj činjenici urednici smatrali da bi tu mogli da idu i neki lakši sadržaji. Tako je Nikola Karaklajić koji je bio urednik programa za mlade, iskoristio priliku kada je ugašena neka emisija, da ubaci "Sastanak u 9 i 5". Kao što i samo ime kaže, ta emisija počinjala je nedeljom nakon vesti u devet i trajala narednih pedeset i pet minuta.

"Došao sam na ideju da napravimo jedan mali muzički automat koji ima mesta za deset ploča, a koje će to ploče biti, odlučivali su slušaoci. To je bilo baš revolucionarno u to vreme jer je vladalo mišljenje da slušaoci ne smeju uticati na program radija. Po teoriji našeg muzičkog urednika radio treba da vaspitava, ali prošvercovali smo se nekako." (Nikola Karaklajić)

Koliko je to bilo značajno ondašnjim slušaocima opet svedoči Karaklajić, koji tvrdi da se čak ni fonoteka Radio Beograda, iako je to bila najveća radio stanica ondašnje Jugoslavije, ipak nije tako lako upotpunjavala:

"Tada uopšte nije bilo moguće kupiti neku inostranu ploču. Izuzetak je bilo vreme kada se održavao festival u San Remu, posle toga su već nakon desetak dana stizale te festivalske ploče i to su bile jedine inostrane ploče koje su mogle tako brzo da se nabave. S druge strane, ljudi su obično slušali strane radio programe, pre svega Radio Luksemburg koji je subotom u ponoć emitovao neku svoju Top Tventi listu. To se tada slušalo, ali nije moglo čak ni da se snima jer nije bilo magnetofona u to vreme."

Ipak, mogućnost da makar sportisti mogu da putuju u inostranstvo mnogo je značila, jer su upravo oni počeli donositi neke jako važne ploče, pa tako stoji i priča da je košarkaš Radivoj Korać doneo prvu pluču Bitlsa u naš glavni grad i odmah je odneo Nikoli Karaklajiću, pa on i slovi za prvog čoveka koji je "zavrteo" ovu legendarnu grupu na Radio Beogradu.

"Kako ploče u to vreme ovde nisu mogle da se nabave, donošene su nekako iz inostranstva. U to vreme bilo je dosta teško putovati van zemlje, ali su u tom smislu sportisti ipak bili najpovlašćeniji, jer su odlazili na utakmice. Naravno, to su bili mlađi ljudi koji su voleli takvu muziku, pa su sa sobom donosili takve stvari i ja sam ih na neki način navikao da kada se vrate sa puta, dođu kod nas i da te ploče slušamo zajedno. Tako je Korać, koji je bio naš redovni slušalac, jednog dana došao i rekao mi: "Hajde da čuješ grupu, zovu se The Beatles, ne znam šta to tačno znači. Pogledao sam u rečnik, tamo piše da su to neke bube, no bilo ko da su, evo ja prognoziram da će o njima tek da se čuje". (Nikola Karaklajić)

Tako je Radio Beograd prvi put na svojim talasima emitovao Bitlse i to kompoziciju "Love Me Do". Kao što se iz prethodno napisanog da primetiti, ogroman doprinos popularizaciji rok muzike na ovim prostorima dao je upravo Karaklajić koji nekako uspeo da "progura" rokenrol, kako na elektronske, tako dobrim delom i na ostale medije. Iako to danas možda deluje neshvatljivo, tada to nije bilo nimalo lako.

Možda će se neko od vas, dok čitate ovaj tekst, setiti ponedeljka uveče i vremena kada smo nestrpljivo čekali da u dvadeset časova započne emisija "Veče uz radio", uz onaj karakteristični Karaklajićev pozdrav: "Dobro veče i kako ste!" Ta emisija bila je daleko više od pukog slušanja radija. Bio je to program uz koji smo voleli i tugovali, uz koji smo odrastali, uz koji smo postajali bolji ljudi, učeći sve ono što je za našu budućnost bilo najvažnije.

"Štampa je, sve do pojave Džuboksa, vrlo malo pisala o domaćim grupama, a na radio stanicama jedino mesto gde je ta blokada mogla da se probije, bila je emisija Veče uz radio, Nikole Karaklajića. (Robert Nemeček)

"Moglo bi se reći da sam tu muziku "prokrijumčario" na radio. Bio sam urednik programa za mlade, pa su tu već dolazili momci i devojke koji su se bavili raznim granama umetnosti. Pesnici su čitali svoje pesme, po školama su radile dramske sekcije koje bi na radiju izvodile poneku dramu, a potom se tu pojavila i muzika, samo što se ta muzika razlikovala od one oficijelne. Pojavila se električna gitara kao jedan revolucionarni instrument, jer posle toga se zaista i dogodila revolucija, prvo muzička, pa socijalna, pa modna, tako da je ta generacija donela mnogo toga novog. Uglavnom, kod muzičkog odbora Radio Beograda ja sam to upotrebio kao argument: Klasična muzika zahteva klavir kao instrument, a tu je opet potrebna prostorija gde će on da stoji, a naši uslovi življenja nisu bili toliko sjajni, postojali su zajednički stanovi itd. Možete onda shvatiti šta znači imati gitaru u jednoj studentskoj sobi ispod kreveta? To je potpuna demokratizacija muzike, govorio sam." (Nikola Karaklajić)

I stvarno, pojava električne gitare izazvala je pravu revoluciju, kakva se teško može ponoviti jer nije samo muzika bila u pitanju, mnogo toga počelo je da se menja iz korena.

"Pokazalo se da je rokenrol, naravno ko ga je shvatio i pronašao se u njemu, jedna široka lepeza umetnosti: grafička, slikarska, fotografska, filmska, pa zatim moda, frizure... Sve što je u svetu izmišljeno, muzika je iskoristila, mi smo nosioci najmanje dvadeset profesija." (Branko Marušić Čutura)

A koliko je rokenrol muzika učinila našu tadašnju državu jednom modernom, savremenom zajednicom kakve nije bilo u našem najbližem okruženju, dovoljno govore i sledeće reči:

"Kada je Radio Beograd putem svojih talasa počeo da emituje tu muziku, odjednom je počeo da dobija slušaoce u okolnim zemljama - u Mađarskoj, Rumuniji, Bugarskoj, tako da je postao neki "balkanski Radio Luksemburg". Ono što mi danas pokušavamo, da uđemo u Evropu... mi smo tamo već bili". (Nikola Karaklajić)

Mislim da su ove reči i suština čitave priče. Nikakvi pristupni potpisi ne mogu naše društvo učiniti toliko boljim i naprednijim, moramo to uraditi sami, moramo najpre počistiti svoje dvorište.

Od toga bi valjalo početi, a potom eliminisati našu večitu boljku - negativnu selekciju.

Za Zorana Miščevića možemo reći da ostaje žal što nikada nije uspeo da snimi LP ploču, a to je svakako nešto što mnogi beogradski rok poslenici nose na svojoj duši. No i sa LP pločom i bez nje, bio je prva istinska rokenrol zvezda ovih prostora. U danima najveće slave dobijao je na stotine pisama, od onih u kojima su mu devojke izjavljivale ljubav, do pisama ljubomornih momaka koji su pretili da će ga ošišati, baciti sodu u lice, pa čak i ubiti. On nije previše mario za sve to i do kraja svog života ostao je veran svojoj prvoj ljubavi - rokenrolu.

Za svoj rad dobio je mnoga priznanja, između ostalih i Sedmojulsku nagradu Srbije, Spomenicu solidarnosti, Prvomajsku i Estradnu nagradu Srbije.

Umro je u Beogradu 4. aprila 1995. godine.

Nikola Karaklajić je bio internacionalni šahista i muzički urednik Radio Beograda. Tečno je govorio šest jezika. Autor je nekoliko knjiga o šahu, a pored toga što je bio veliki promoter ove drevne igre na našim prostorima, držao je predavanja i u mnogim drugim zemljama: Italiji, Tunisu, Alžiru, Francuskoj, Singapuru, Maleziji, Šri Lanki, Malti...

Dobio je brojne nagrade i priznanja, između ostalog i Orden zasluga za narod sa srebrnom zvezdom, nagradu "Radoje Domanović" za literarni doprinos šahu i nagradu za životno delo, kao zaslužni muzički urednik.

Umro je u Beogradu 16. decembra 2008. godine.

Čini se da nam je danas više nego ikada pre potrebna Miščevićeva upornost i doslednost, ali i ono što je posedovao Karaklajić: vrhunsko obrazovanje i nesvakidašnju želju da se mladim ljudima promovišu one istinske vrednosti. Skroman i tih, gospodin u svakom smislu te reči, neumorno je radio na tome sve do kraja svog života.

(Napomena: U tekstu su korišćeni citati iz knjige "Gramofonske priče", autora Gorana Živanovića)

(Telegraf.rs)