Priče o pesmama: Zlatko Manojlović - "Jednoj ženi", najlepša posveta majci

Iako instrumentalna muzika na ovim prostorima nikada nije stekla neku brojniju publiku, uvek postoje izuzeci, a jedan od očitih primera takve tvrdnje svakako je setni i nežni instrumental "Jednoj ženi", koji je komponovao i odsvirao Zlatko Manojlović. Vrlo je interesantna i priča kako je ovaj instrumental nastao.

Tokom 1977. godine, Zlatko se nalazio na odsluženju vojnog roka u Ljubljani. Tamo je u prvih par meseci bio "pravi" vojnik, a potom se upoznaje sa ljudima iz izdavačke kuće RTV Ljubljana, da bi ubrzo nakon toga počeo da učestvuje na mnogim snimanjima i kako sam kaže - ni sam ne zna da li ima neki muzičar i pevač iz Slovenije kome u to vreme nije svirao gitare u studiju.

Preporučujemo

Upravo u tom periodu Manojlović će realizovati i svoj dupli singl na kome se nalazi instrumental "Jednoj ženi", a kako su za dupli singl potrebne četiri pesme, kada je snimio tri, pojavio se jedan mali problem - tu četvrtu kompoziciju nije imao. U jednom razgovoru mi je povodom toga rekao:

"Negde drugog-trećeg dana snimanja vratio sam se kasno noću u kasarnu, otišao u vojnički klub i napravio taj instrumental za deset minuta. Sutradan sam to u studiju navežbao sa bendom i odmah smo tu kompoziciju snimili".

Kada se ta ploča pojavila, Manojlović je isticao da najviše očekuje od kompozicije "Rastanak" koja po njegovim rečima, ima ono "nešto" u sebi. Tu pesmu napisao je u vozu prilikom povratka iz Beograda gde je bio na odsustvu, misleći na svoju devojku od koje se upravo rastao na železničkoj stanici.

No publika ipak nije prepoznala svu njegovu tugu i emocije pretočene u tu kompoziciju, a najveći hit sa te ploče postaje instrumental "Jednoj ženi" koji je posvetio svojoj majci.

Iako to ni u snu nije očekivao, ta nežna i setna kompozicija postaje apsolutni evergrin koji je i dan-danas rado slušan. Svojevremeno je Noćni program Radio Beograda počinjao baš tim instrumentalom. Znam ljude koji su iz noći u noć čekali početak emisije samo da bi to čuli, dok je "Rastanak", na koji je tipovao Manojlović, danas apsolutno zaboravljen.

Što bi naš narod rekao - nije kome je namenjeno, već kome je suđeno.

Manojlović je već 1980. objavio i prvi solo album "Zlatko i njegove gitare", a 1983. godine snima i svoj drugi solo LP pod nazivom "Jednoj ženi", na kome je nešto drugačija verzija ovog instrumentala.

Interesantno je, a o tome se danas malo zna, da je ovaj album objavila izdavačka kuća Toshiba EMI, pa je kompozicija o kojoj ovde pišemo slušana dosta i u Japanu, ali i nekim drugim zemljama gde je taj LP objavljen. O svemu tome jednom prilikom pričao mi je sam Manojlović:

"To je bila slučajnost, mada u principu, može se reći slučajnosti i ne postoje. Na MIDEM festivalu koji se 1983. održavao u Kanu, PGP RTB je imao svoj štand na kome je bila njihova kompletna produkcija u poslednjih nekoliko godina. Japanci su tu došli, jer su tragali za najoriginalnijim albumima nastalim van Japana, da bi ih potom objavljivali okviru edicije koja je nosila naziv Nexus. Na našem štandu su bili zastupljeni gotovo svi, od Korni grupe pa nadalje. Japanci su sve to preslušali i posle tri dana se vratili i rekli da im jedino odgovara moja ploča, pa su potom potpisali ugovor sa PGP-om i objavili taj album. Verovao ili ne i dan-danas imam taj njihov originalni LP. Jednom prilikom me je povodom toga zvala Jadranka Stojaković, ona je u to vreme već bila u Japanu. Ne znam ni kao je došla do mog broja, uglavnom kaže mi: "Čoveče, da li si normalan, što ne dođeš ovde, ovi te emituju svaki dan na radiju"? Potom dobijem izveštaj iz Japana u kome piše da sam tamo prodao trideset hiljada LP-ija! Ja toliko nikada nisam prodao ni u Jugoslaviji. (smeh) Međutim, Jadranci sam rekao da i ovamo imam puno posla, da nemam vremena za tako nešto i da je to predaleko. Tada sam imao malu decu, a to mi je bilo mnogo važnije od bilo kakve karijere. Da sam razmišljao da odem, to bi moralo biti na neko duže vreme, a to zaista nisam želeo".

Ako ne u Japan, sudbina će Zlatka ipak odvesti u inostranstvo, doduše mnogo bliže, u Nemačku, gde početkom devedesetih počeo raditi kao studijski muzičar. Nakon nekoliko godina, zbog porodičnih problema vraća se u Beograd, da bi se dvehiljadite godine ponovo vratio u Nemačku gde pod imenom Zed Mičel objavljuje svoje albume ali i nastupa sa svojim grupom, kako u toj zemlji tako i u drugim državama Zapadne Evrope. Interesantno je u tom bendu još od svoje jedanaeste godine svira i njegov sin Todor, koji je završio Muzičku akademiju i to odsek klasične i džez gitare. Kao predgrupa nastupali ispred vrlo poznatih imena kao što su: Santana, Džo Koker, Tina Tarner, Fil Kolins, Rodžer Čepmen, Mother's Finest, B.B. King, Lari Karlton, Robert Krej, Džo Bonamasa...

Zlatko Manojlović Printskrin: RTS

Naravno, učestvovao je na bezbrojnim studijskim snimanjima, ali i uradio instrumentalni album sa Minhenskim simfonijskim orkestrom, Sa Elmerom Bernštajnom (sin Leonarda Bernštajna američkog pijaniste, dirigenta i kompozitora svetskog glasa), radio je muziku za film "Indiana Džons". U Nemačkoj je do sada objavio devet studijskih albuma i jedan uživo, uz propratni DVD.

Pa iako se ovde o tom delu njegove karijere i ne zna previše, malo je onih koji već nakon nekoliko početnih taktova ne prepoznaju kompoziciju "Jednoj ženi". Ipak, za sve one koji iole ozbiljnije prate muzička dešavanja Zlatkov rad predstavlja daleko, daleko, više od toga. Još od sredine šezdesetih godina on uporno poistovećuje muziku koju stvara sa jednom rečju, a ona glasi - ljubav! Takva formula obično ne donosi brze rezultate i slavu, ali ne nudi ni ispraznost koja je prisutna sebe radi. Na tom putu bilo je i lutanja, preispitivanja, no upornost i želja po svemu sudeći nikada nisu nedostajali. Već sam na početku ovog teksta napomenuo da instrumentalna muzika na ovdašnjim prostorima dosta teško pronalazi put do uha slušalaca, ali je Manojloviću to po svemu sudeći bio dosta manji problem nego nekim drugima. Već svojim prvim instrumentalnim albumom "Zlatko i njegove gitare" iz 1980. godine, predstavio je sebe kao sasvim zrelog i apsolutno darovitog gitaristu, ali i autora i aranžeristu, koji je kao retko ko sposoban da osmisli i donese jako dopadljive melodije, koje udobno umeju da se smeste u duše onih koji i u kapima kiše čuju muziku i ritam.

A to je dar kojim nas samo Svevišnji može obdariti.

Zlatko danas mirno i staloženo krstari predelima svoje duše, preispitujući više samog sebe, nego svet u kojem se nalazi. A kada dospete do te faze i muzika je upravo takva: ona postavlja pitanja, ali istovremeno daje i odgovore. Ona živi i traje neopterećena bilo čime drugim, pa čak ni sobom. Tu je, postoji i samo je pitanje trenutka kada će biti "uhvaćena" i poleteti ka onima kojima je potrebna i kojima mnogo znači.

Uostalom, i sam način na koji je nastala kompozicija "Jednoj ženi", najbolja je potvrda takvog mišljenja.

(Telegraf.rs)