Majstori "udvojenih" gitara, sjajni gitarski tandemi sedamdesetih godina prošlog veka (PRVI DEO)

Iako je već odavno vidljivo da električna gitara u svetu popularne muzike više nema isti značaj kao nekada, kako odmiču decenije dvadeset prvog veka, sve je jasnije da se "revolucija" koju je izazvao ovaj instrument više i ne može ponoviti, jer teško je zamisliti šta je to što bi moglo izazvati tolike promene u popularnoj muzici, kako je to bilo kada je električna gitara u pitanju.

Njenih šest žica "optrčalo" je planetu uzduž i popreko, ostavljajući neizbrisiv trag, trag koji nosi mirise mladosti, provoda, druženja, ali i božanske kreativnosti, odnosno sasvim zapanjujućih nadahnuća koje su majstori ovog instrumenta zauvek ostavili, kako nama koji smo bili njihovi savremenici, tako i generacijama koje su potom došle. Ako bi tražili period u kome je električna gitara dostigla svoj vrhunac, biće da su to sedamdesete godine prošlog veka. Iako je i prethodnoj deceniji ovaj instrument izazvao čitavu euforiju, upravo je u sedamdesetim godinama sva ta raskoš, koju je gitara sa sobom nosila bila vidljivija nego ikada pre, što je i doprinelo da se gotovo svaka rokenrol grupa toga vremena nije mogla ni zamisliti bez tih dugovratih lepotica. Sa pojavom i razvojem elektronskih, odnosno raznih instrumenata sa klavijaturom, ritam mašina i sličnih novotarija modernog doba, električna gitara u dobroj meri počinje gubiti primat, da bi u jednom trenutku delovalo da će njen značaj biti sveden na minimum. Ipak, do toga nije došlo, ili bar nije u onoj meri kako je to u poslednjih par decenija dvadesetog veka izgledalo. Ako je u šezdesetim godinama standardna rok postava vrlo često podrazumevala ritam i solo gitaristu, u sedamdesetim to već nije bio slučaj, mada su neke grupe i tada u svojim redovima imale dvojicu majstora ovog instrumenta, ali oni su ovoga puta ravnopravno delili svoje zadatke i kao solisti i kao ritmičari, vrlo često udvajajući svoje partije, što je donosilo jednu sasvim novu lepotu i ugođaj, posebno na živim nastupima. Naravno, tako nešto podrazumeva jedan dosta viši nivo sviranja, sve to zahteva posebnu preciznost i koncentraciju, pa sam u tekstu koji sledi odabrao nekoliko imena koja su u tom smislu ostavila jedan sasvim poseban utisak na mene.

Preporučujemo

Napominjem da je ovo moj lični izbor koji se ovim nikako ne završava, pa će u sledećem nastavku fokus biti na britanskim bendovima, gde će na počasnom mestu svakako biti grupa Wishbone Ash.

1.DVEJN OLMAN - DIKI BETS (The Allman Brothers Band)

OSEĆAJ IZNAD SVEGA

Onom ko do sada nije obratio pažnju na grupu The Allman Brothers Band, a eventualno bi želeo da ih bolje upozna, toplo preporučujem da posluša album "At Fillmore East" koji je snimljen na njihovom njujorškim nastupima 12. i 13. marta 1971. godine, u legendarnoj dvorani Filmor Ist, što će inače biti i poslednji koncert u tom prostoru, jer će nekoliko meseci kasnije biti zatvoren.

Dok "vrtite" ovaj album nećete biti sasvim sigurni da li slušate bluz, džez, soul, kantri, hard rok, ili nešto sasvim treće, uostalom ovaj dupli LP i jeste sve to, ali i još malo više.

Zašto je to tako?

Verovatno zbog toga što su su Allman Brothers Band u stvari izmislili jedan sasvim novi pravac u muzici, nazvan južnjački rok, u kome su na neki način i sjedinjeni svi ti žanrovi, ponajviše zahvaljujući njihovom vanserijskom nadahnuću, a svakako i sposobnosti da tako nešto učine.

Opet, ako ste neko ko je bar malo dublje "zaronio" u svu tu muzičku raskoš, verujem da ćete se zapitati - kako je sve ovo moguće, jer takav osećaj koji poput nekakve aure lebdi iznad samog benda, prosto je neshvatljiv, a još više neuhvatljiv.

Možete to slušati koliko hoćete, analizirati, probati proniknuti u te tajne, slaba će to vajda biti.

Po svemu sudeći, ti ljudi su se sporazumevali nekom samo njima znanom telepatijom, a to je nivo koji je mnogo viši od nekakve puke svirke.

Sve počinje od neobične i pulsirajuće ritam sekcije koju čine dva bubnjara (Buč Traks i Džejmo Džohanson) i basista Beri Okli. Greg Olman to "filuje" vanserijskom svirkom klavira i orgulja i naravno onim svojim raspuklim glasom, dok iznad toga lebde božanske gitare Dvejna Olmana i Dikija Betsa.

S tim što im se i Oklijev bas često pridružuje kao treća gitara.

I kako se ređaju biseri ove ploče, shvatate da njihove gitare pevaju, recituju, istovremeno su i nežne i snažne, sjedinjene i suprostavljene.

Možda vam je sada jasnije zašto je sve to ipak ostalo nedostižno.

I zašto je ovaj album proglašen za jedno od najvažnijih "uživo" ostvarenja ikada, ako ne i najvažnije.

Kažu da Bog sebi često uzima one najbolje, pa se tako dogodilo i sa ovim bendom.

Samo nekoliko meseci po objavljivanja ove ploče, tačnije 29. okotobra 1971. godine, Dvejn Olman će izgubiti život vozeći motor, na putu ka kući njegovog prijatelja i basiste Berija Oklija.

Zla sudbina će se i dalje poigrati s njima, pa i Beri godinu dana kasnije gine na sličan način, samo tri bloka dalje od mesta na kome je poginuo Dvejn.

Ipak, grupa je smogla snage i nastavila dalje, a Diki Bets će ubrzo postati njihov vođa, trasirajući im put ka novim uspesima.

Pa iako je njihova karijera uspešno nastavljena, možda ni tada, a danas već posebno, mnogima nije jasno šta je svet muzike izgubio odlaskom Dvejna Olmana.

Na svu sreću ostao je album "At Fillmore" East" da svedoči o magičnoj međuigri majstora, o nečemu što je ostalo nedostižno zauvek, a kao potvrdu i više nego slikovit prikaz ove priče, odabrao sam kompoziciju

"Whipping Post", koju možete poslušati dok čitate ovaj tekst.

2.DENI DIJAS - DŽEF "SKANK" BAKSTER (Steely Dan)

MAJSTORSTVO SVRSISHODNOSTI

Zamislite ovo: Prva je polovina sedamdesetih godina prošlog veka, dakle one decenije u kojoj grupa Steely Dan ima kultni status. U to vreme svirati pored Voltera Bekera i Donalda Fagena koji su ne samo ključni muzičari i autori u pomenutoj grupi, već čine i njen apsolutni spiritus movens, bila je posebna čast ali i ogromna odgovornost.

Baš u takvoj ulozi su bili Deni Dijas i Džef "Skank" Bakster.

Ako iole poznajete muzički opus grupe Steely Dan, verujem da vam je sasvim jasno o kakvim je tu sofisticiranim aranžmanima reč i sa kakvom strahovitom preciznošću je to trebalo ispratiti, da bi sve bilo na svom mestu i onako kako je zamišljeno.

Sve što su Beker i Fagen stvarali bilo je na vrlo visokom nivou, svaki muzički pravac koga su se dotakli oplemenili su, da ne kažem pretvorili u suvo zlato i u tome im je malo ko bio ravan.

Ako bi se upitali u čemu je tajna svega toga, odgovor bi mogli pronaći u činjenici da je svaki ton u njihovoj muzici imao i svoje zašto i svoje zato.

Tu nikakvih lutanja nije smelo ni moglo biti, i zbog toga su i sola na njihovim kompozicijama gotovo uvek predstavljala čisto savršenstvo.

Sve to i ne treba da čudi, jer oni su već na svom prvom albumu "Can't Buy A Thrill", pokazali da su dobrih par koraka ispred ostalih i kako su u izvođenju svojih kompozicija skloni temeljitoj sistematičnosti.

Gotovo sve što su radili ostalo je nezaboravno.

Od vokalnih harmonija za koje ponekad niste bili sigurni da li ih pevaju oni sami ili Crosby, Stils & Nash, do sola koja kao da putuju odrednicom kojom se kreću planete, bilo da ih svira Fagen na električnom klaviru, neko od gostujućih muzičara ili tandem Dijas - Bakster.

Kako sve to izgleda kada se "upakuje" u Steely Dan formulu, možete poslušati u kompoziciji "Bodhishattva", gde uprkos tome što je sve ionako dovedeno do savršenstava, gitarske deonice Denija Dijasa i Džefa Bakstera katapultiraju ovu pesmu u jedan sasvim poseban viteški red, i to onaj u kome je ono najfinije umeće neupitno i i kao takvo se i podrazumeva, s tim što ispred toga uvek mora biti dostojanstvo, kao ključna odrednica njihovog stvaralaštva.

Čini se da je današnjica baš to i prekrižila - viteštvo dostojno ljudskog roda, pa zbog toga ovakvih bendova više i nema.

3. DON FELDER - DŽO VOLŠ (The Eagles)

NADAHNUTA POEZIJA UMEĆA

Nekom prilikom Glen Frej, jedan od osnivača grupe The Eagles, izjavio je da album "Hotel California" istražuje "mračnu utrobu uspeha i tamnu stranu raja".

Pretpostavljam da znate da su o tome napisani mnogi redovi, što je posebno slučaj kada je u pitanju naslovna kompozicija, pa se ovoga puta nećemo time ni baviti, jer ovde nam je tema nešto sasvim drugo.

Interesantno je da su vanvremense gitarske deonice u ovoj kompoziciji odsvirali gitaristi koji su naknadno postali članovi Iglsa, odnosno nisu bili tu od samog osnivanja.

Don Felder grupi se pridružuje 1974. godine, taman da učestvuje u snimanju njihovog trećeg LP-ija "On The Border", a Džo Volš dolazi upravo pred snimanje albuma "Hotel California", gde je zamenio Bernija Lidona.

Ta dva momka će odsvirati jedan od najupečatljivijih sola u istoriji rok muzike.

Pa iako ima zlobnika koji tvrde da je harmonska i melodijska linija u ovom slučaju "pozajmljena" od grupe Jethro Tull, tačnije od njihove kompozicije "We Used To Know", to ništa nije smetalo da pesma "Hotel California" postane planetarno prepoznatljiva, a da sam album dostigne tiraž od blizu dvadeset miliona prodatih primeraka.

Nema šta, i više nego impresivno.

Što se samog sola tiče i uopšte, aranžmana kojim električne gitare od početka do kraja "boje" ovu kompoziciju, to bi možda mogli opisati kao poeziju umeća.

Jer očigledno je da su Felder i Volš mnogo znali, ali ni jednog trenutka to svoje znanje nisu zloupotrebili, već su ga pretvorili u čistu poeziju i to tako što su u prvom delu sola obojica ušla u jedan sasvim karakterističan "dvoboj", svirajući zasebno svoje deonice, da bi potom u do tada neviđenom finišu, udvojenim gitarama vinuli ovu kompoziciju u večnost.

Ali tako to biva kada je majstorstvo nadahnuto njenim veličanstvom muzikom, a ne ispraznom samodopadnošću.

Čuda su tada zaista i moguća, a ono što su njih dvojica ovde odsvirali jedino tako i možemo nazvati - čudom.

Uostalom, kada je legendarni snimatelj i producent Glin Džons radio u Londonu na njihovom prvom albumu, prisećao se kako su oni došli u Englesku i da su čitav posao završili veoma brzo, za samo tri nedelje.

"Mislim da tako nisam bio uzbuđen još od vremena grupe Led Zeppelin. The Eagles su bili neverovatni, a da to uopšte nisu znali", govorio je kasnije Džons.

Koliko je samo istine i suštine u ovim njegovim rečima.

I koliko razlike u odnosu na sve što je danas oličeno u onom - ja pa ja.

Ali beše to vreme kada je još uvek koliko-toliko bilo važnije šta neko ima da kaže, od onoga ko to kaže.

No i vreme i prilike stvaraju ljudi, pa tako i ove u kojima sada živimo.

A muzika?

Muzika to uvek najpreciznije oslikava, druga objašnjenja su često nepotrebna i suvišna.

Nastaviće se...

(Telegraf.rs)