Priče o pesmama: Bijelo Dugme - "Šta bi dao da si na mom mjestu", "manifest" rokenrol zvezde

Kada se u mislima vratim u 1975. godinu, dakle u onu u kojoj sam završio osnovnu školu, odmah se setim koliko je u to vreme gotovo na svakom koraku, bila primetna "eksplozija" Bijelog dugmeta.

Na radiju su se neprekidno smenjivale pesme sa njihovog drugog albuma: "Tako ti je mala moja kad ljubi Bosanac", "Ne gledaj me tako i ne ljubi me više", "Došao sam da ti kažem da odlazim", pa tako i naslovna - "Šta bi dao da si na mom mjestu", na kioscima ste ih mogli ugledati na mnogim naslovnim stranama...

Preporučujemo

Ima ovde, u našem balkanskom narodu, jedna čudna osobina koja je po mom skromnom mišljenju i te kako pogubna, ponajviše za nas same.

Koliko god umeli da podržimo nekog na njegovom putu ka uspehu, još više smo spremni da ga saplićemo, ogovaramo i omalovažavamo, kada taj neko do uspeha konačno i dođe.

Mnogo toga ovde se prašta, pa čak i ono što ne bi ni trebalo ni smelo, ali uspeh retko, to jest nikako.

Priznati drugom da je u nečemu bolji, kategorija je koja nam nije previše svojstvena.

I baš zbog toga ima nekakve čudne simbolike pesmi "Šta bi dao da si na mom mjestu".

Simbolike koja je odredila i pokazala taj nekakav međuodnos Bregovića, dakle gitariste, kompozitora i vođe Bijelog dugmeta i one najšire publike, da ne kažem naroda.

No pođimo redom.

Svi već odavno znaju da je stihove ove pesme napisao genijalni Duško Trifunović koji i da je hteo, teško da bi mogao preciznije opisati taj poseban odnos dela ovdašnje publike prema onima koji su svojim statusom uspeli da se izdignu iznad one najšire građanske populacije.

Naravno, ta "formula" je primenjiva na više strana, pa i kada govorimo o  članovima Bijelog dugmeta, a posebno o Bregi.

"Šta bi dao da si na mom mjestu" svakako nije bio prvi Duškov tekst koji je iskoristio Bregović, bilo ih je i pre, a i posle, ali mi se čini da je upravo ovaj postao odrednica po kojoj već ko zna koliko godina unazad "skeniramo" Bregu, što vezano za njegovo delo, što za njegov privatni život.

I stvarno: zašto bi nekada onaj prosečni Jugosloven voleo ili mrzeo Bregovića, ili bio potpuno ravnodušan kada je on u pitanju?

Pa i danas kada već odavno više nema ni Bijelog dugmeta ni Jugoslavije, zašto su ta mržnja ili omalovažavanje i dalje prisutni?

Što se Brege tiče, čitav taj odnos prema njemu možemo podeliti u najmanje četiri kategorije.

Prva i najveća, svakako je kategorija onih koji su za vreme one velike Juge bezrezervno obožavali Bijelo dugme, o čemu nesumnjivo govore tiraži njihovih ploča kao i verna publika koja je bila prisutna na njihovim koncertima, a taj broj se sa protokom vremena donekle smanjivao.

U drugu grupu spadaju oni koji ni tada nisu mogli da smisle Bijelo dugme, a posebno Bregovića, a takvih je u godinama koje će potom doći bilo sve više, delom zbog etikete plagijatora koju je poneo, a delom i zbog njegovog Orkestra za svadbe i sahrane, odnosno avanture sa trubačima, koja je sa rokenrolom ipak nespojiva.

Treća kategorija obuhvata one koji su bili ravnodušni i ništa ih od toga nije doticalo, a čini se da je takvih bilo ponajmanje.

I konačno, u četvrtu grupu spadaju oni koji se nisu libili da javno kažu koliko mrze Bregovića, a ipak su mu se potajno divili. Kada je on u pitanju, takvih je bio neuporedivo više u odnosu na bilo koju drugu jugoslovensku rokenrol zvezdu.

Kada kažem da je čika Duško sve to hiruški precizno opisao, jednostavnim, razumljivim rečima, pritom veoma pevljivim, što je uostalom i bio njegov manir pisanja, mislim da zaista ne grešim:

"Šta bi dao da si na mom mjestu,

da te mrze a da ti se dive,

šta bi dao…

Šta bi dao za veliku gestu

mjesto svoga da tvoj život žive,

šta bi dao …

Šta bi dao da možeš ovako

dići ruke, a puk da te slijedi,

šta bi dao…

Da l bi i ti u svom srcu plako

kao što se moje srce ledi,

da l bi i ti...

Ti budi srećan sad

što si preko puta,

i što nas strašni let

nad provalijom dijeli,

jer ovo je mojih pet minuta

a pred tobom stoji život cijeli".

Šta reći, izuzev - tako to rade majstori.

Međutim, sada dolazimo do onoga što je Brega "ukalupio", odnosno uradio, kada je ova kompozicija u pitanju, a to je muzika.

Mnogo je redova o tome napisano, sve se manje-više već zna, pa ću ovde vrlo kratko ponoviti nekoliko detalja za one koji eventualno u to nisu upućeni.

Sama forma kompozicije, tačnije onog dela koji se peva, prekopirana je od engleske grupe Argent, odnosno od njihove kompozicije "I Am the Dance of Ages".

Jako sam voleo grupu Agent, a veoma sam voleo i ono što je pre toga radio njihov osnivač i klavijaturista Rod Argent, dakle još iz vremena dok je bio član grupe The Zombies.

Kako album "All Together Now" (1972.)  kod nas nije bio objavljen, u to vreme malo ko ovde je i čuo za Argent, pa tako i za pomenutu kompoziciju. U osnovi, melodijska, harmonijska i ritmička linija veoma su slične kod obe pesme, pa tako ne može ni biti sumnje odakle je pristigla Bregina inspiracija.

Uglavnom, ubrzo su počela upoređivanja u raznim radio emisijama, gde su naizmenično puštane obe kompozicije, dok su voditelji pobedonosno zborili o svemu tome, kao da su otkrili Ameriku. Tako je Brega paradoksalno, na ovdašnjim prostorima "proslavio" i grupu Argent.

Međutim, to nije sve.

Onaj stvarno prelep, uvodni deo kompozicije "Šta bi dao da si na mom mjestu", Goran je odsvirao na klasičnoj gitari, pokazavši da i te kako ima "štofa" za tako nešto.

Ali ne lezi vraže, zlobnici su i tu brže bolje pronašli koincidencije sa belosvetskim rokenrol ostvarenjima, pa je ispalo da je za taj klasični preludij Bregina inspiracija nadošla dok je slušao grupu Emerson, Lake & Palmer i kompoziciju "From The Beginning", sa njihovog albuma "Trilogy", koji je objavljen na jučerašnji dan 1972. godine.

Obožavao sam tu pesmu, a ionako mi se kod grupe EL&P ponajviše sviđao taj kompozitorski deo koji je radio genijalni Greg Lejk, ali ruku na srce, čak i da je Brega stvarno idejno posegao za uvodom iz kompozicije "From The Beginning", ono što je on potom iskomponovao i odsvirao daleko je lepše, pa i svirački zahtevnije.

Uostalom, gitarista sam i znam to.

I sad, kada se sve sagleda, ispada da je samo završni deo kompozicije "Šta bi dao da si na mom mjestu" napisao Bregović.

I pride onu temu koju je Pravdić odsvirao na melotronu.

Oni koji ga nisu voleli jedva su to i dočekali, govoreći kako je već sasvim očigledno da se radi o vrhunskom plagijatoru.

Ali za sve to Brega i ne haje previše.

Nakon ovog albuma, čiji će tiraž zauvek ostati neodsanjani san za mnoge, popularnost grupe katapultirana je u jugoslovensku medijsku stratosferu.

Nema medija, pisanog ili elektronskog, svejedno, koji se nije utrkivao da o svemu tome nešto prozbori.

Pohvalno ili pogrdno, ovako ili onako, Goranu je uglavnom sve to odgovaralo.

Iz intervjua koje je u to vreme davao odmah je bilo vidljivo koliko je inteligentan i proračunat, pa ne čudi da je odmah shvatio kako je najgore ako se o njegovoj grupi ne govori ili ne piše ništa.

Sve drugo dolazi u obzir i uvek je dobro došlo.

Prvi je na ovim prostorima shvatio koliko izgled samih članova grupe može biti presudan, pa su "Dugmići" u tim početnim godinama karijere zdušno prihvatili glam-rok imidž koji je u Velikoj Britaniji "eksplodirao" nekoliko godina ranije.

Čizme sa visokim potpeticama, šljokice, marame oko vrata, dakle jedno opšte šarenilo koje nikako nije moglo ostati neprimećeno.

Sve to izazivalo je potpuno zgražavanje tadašnjih puritanaca, kojih je u onom vremenu među prosečnim Jugoslovenima bilo iza svakog ćoška.

U taj prosek Brega je i ciljao.

Onaj drugi, muzički, i na svaki drugi način osvešćen deo publike, nije ga posebno interesovao, jer njih i nije bilo previše.

Kada ga je novinar jednom prilikom upitao šta da napiše u vezi nekog događaja, odgovorio je: "Piši šta hoćeš, samo mi stavi lepu fotografiju".

I eto, kada tako razmišljaš ovde, na prostorima Balkana, onda dobiješ plaćene belosvetske studije u kojima snimaš ploče, a potom ih prodaješ u stotinama hiljada primeraka, dok koncerte priređuješ po stadionima.

Ne govori to samo o Bregoviću. Mnogo više govori o nama.

I ne samo to.

One starije Nišlije sećaju se kako su mnogi tamošnji frajeri ostali bez devojaka, kada se saznalo da će Bregović vojsku služiti upravo u tom gradu.

Nisu one ni bile svesne koliko su im malene šanse pored onih dugih nogu Ljiljane Tice i ostalih manje ili više poznatih manekenki i lepotica, koje su ponosno hodale pokraj Brege.

No ništa to ne mari, lepo je maštati i sanjati.

A kad smo već kod toga, mnogi vojnici bili su srećni kada su u džepu imali taman za paklicu cigareta i pivo u kantini, a vojnik Bregović je na carinarnici u Nišu kupio jaguara!?

Onako usput, tek da pokaže ko je ko.

Treba li da kažem kako je o tome brujala čitava Jugoslavija?

Lepo čika Duško napisa:

"Šta bi dao da si na mom mjestu,

da te mrze a da ti se dive..."

Stvarno je tako i bilo.

I mrzeli su ga i divili mu se.

Mnogi bi (ili mnoge) u to vreme dali ne znam šta, za nekoliko minuta njegovog društva.

Samo, neki bi i tada, pa i danas, pre umrli nego što bi to priznali.

I tako dolazimo do toga da ova pesma, bila ona plagijat ili ne, ostaje manifest jedne istinske jugoslovenske rokenrol zvezde.

I manifest našeg odnosa prema onima koji su postali uspešniji od nas.

A Brega?

Kada su mu postavili pitanje u vezi tih plagijata, odgovorio je:

"Je..eš pesmu koja ni na šta ne liči".

I na kraju, kada sve saberemo i oduzmemo, kada zavirimo i u biografije slavnih, svetskih, rokenrol zvezda, primetno je da ni oni nisu bili imuni na takve "pozajmice".

Od Deep Purple, Led Zeppelin, The Eagles, Beach Boys, Džordža Harisona, Igija Popa...

A šta tek da kažu crnci sa delte Misisipija kojima su beli muzičari uzduž i popreko "preorali" muzičku zaostavštinu?

I pritom se debelo obogatili, a oni koji su uspeli da prežive tu buru neumerenog hedonizma u koji su potom upali, i danas polako krčme sve benefite stečene u danima stare slave, odnosno u onom vremenu koje je predstavljalo njihovih pet minuta, dok su ti crni muzičari umirali u apsolutnom siromaštvu.

Neko će sada možda reći - tako svet funkcioniše, nažalost. Nema tu previše pravde.

Drugi će dobaciti onu doskočicu - sve je to rokenrol!

Pa dobro, ali ako je već tako, onda je Goran Bregović taj isti rokenrol učinio jugoslovenski mogućim.

"Ti budi srećan sad

što si preko puta,

i što nas strašni let

nad provalijom dijeli,

jer ovo je mojih pet minuta

a pred tobom stoji život cijeli".

E sad, tih "pet minuta ili život cijeli", to je već vaš izbor, zavisi šta više volite, a ponajviše za šta ste sposobni.

(Telegraf.rs)