Vladimir Nedeljković - Vlada Nedelja: Kultura i moral su sada najvažniji

Foto: Vladimir Zontag

Iako interesovanja Vladimira Nedeljkovića Nedelje idu u nekoliko pravaca, svaki od njih neposredno je vezan za rokenrol.

Od stripa, grupe Zontag i autorskih albuma koje je objavio, bavljenja istorijatom rokenrola, pa sve do upliva u svet produkcije koji istražuje u poslednjih nekoliko godina, sve te njegove aktivnosti svedoče o čoveku koji je istinski zaljubljenik u rokenrol bajku i koji o svemu tome ima toliko toga da kaže. Zbog toga i razgovor sa takvim ljudima uvek predstavlja pravo zadovoljstvo jer bajke uvek najbolje prepričaju oni koji ih i sanjaju.

Preporučujemo

• Rođen si 7. januara 1964. godine u Pančevu. Kako pamtiš svoj grad iz najranijeg detinjstva, a da je to na neki način vezano za muziku?

Bio sam okružen muzikom u porodici. Deda je pevao kralju na uvo, imao je lep glas. Nije to bio moj rođeni deda, već brat od moje bake. Majka je takođe pevala, tata takođe. I moj rođeni deda je pevao te stare srpske pesme, baš stare, koje se sporo pevaju. Bio je učitelj pa je znao dobro sve te tekstove. Ćale je pevao jedno dvesta pesama iz tog nekakvog kafanskog repertoara i to na više jezika: romskom, mađarskom, engleskom, ruskom, voleo je muziku. Sećam se njegovog prijatelja iz školske klupe, Vojkana Đorđevića, džez pevača, koji je kao i on voleo džez i eventualno neke starogradske pesme i to one iz ciganskog repertoara. Tu je s njima u društvu bio i Mika Antić, oni su zajedno ordinirali, pili, pušili i filozofirali i to prvo uz džez, a u jutarnjim satima uz starogradske pesme, ostajali bi do kasnih noćnih sati. Posle se ta ekipa rasturila, moj ćale je na trećoj godini književnosti rešio da odustane od tog fakulteta i da postane advokat. Od njega sam i nasledio taj oratorski tlenat, imao je uvek puno klijenata pa je morao da bude dobar orator. Baba mi je, dok sam bio mali, kupila violinu na kojoj sam ubrzo pokidao sve žice svirajući "Smoke On The Water", a potom sam je bacio. (smeh)

• Koliko si godina imao kada si dobio violinu?

Pa možda devet godina, ali odmah sam rekao sebi da me violina ne interesuje, interesuje me rokenrol. Nisam ja tada gledao na muziku nekom logikom, ako tako mogu da kažem, to je bilo više onako klinački, kao i kod svih u generaciji - hoćemo gitare, kakve sad violine!

• Da li su to bile i neke godine u kojima te je definitivno zainteresovao rokenrol?

Nisam tada ni znao šta je rokenrol. Znao sam šta volim, pa se posle ispostavilo da je to rokenrol. Otac mi je posle pričao da mi se već sa pet-šest godina sviđala "Žuta podmornica" od Bitlsa, "Ob-La-Di, Ob-La-Da" i takve stvari. Sećam se da samo krajem šezdesetih letovali u pančevačkom omaralištu na ostrvu Krk i ćale mi je davao novčiće da ubacujem u Džuboks da bih slušao "Ob-La-Di, Ob-La-Da". Imao sam tada pet godina i toga se sećam, ali ne i da je to bio rokenrol, to mi se jednostavno sviđalo. Inače, ja sam iz učiteljske porodice, što je kasnije dosta imalo veze i sa knjigama koje sam pisao, ali niko od njih nije imao neko muzičko obrazovanje, u suštini ja sam nasledio od roditelja taj neki prirodni talenat za pevanje. U tim školskim danima svi smo slušali rokenrol grupice kao što su: Sweet, Slade, Sparks, Gari Gliter, Suzi Kvatro, dakle sve ono što se jednim imenom zvalo "Gliter rok", koji je i bio te sedamdeset prve-druge u centru pažnje. Međutim, to mi se još uvek nije sviđalo u smislu da sam baš "zagrizao", više mi se sviđalo kao deo zabave, đuskaš sa devojkama pa kad ide ona "Endži", možeš malo da im se približiš. Prvi bend za kojim sam "poludeo" su bili Bitlsi, njih sam već u to vreme počeo da slušam, ali sam ih tek negde sedamdeset i pete godine ukapirao. Tada sam kupio njihov album "Revolver", doduše na kaseti, koja je brzo potrošena jer sam je slušao bezbroj puta, pa sam kasnije kupovao ploče. Uglavnom, krenulo je od Bitlsa, i to prvo sa njihovim "singlićima" koje mi je ćale kupovao, a kada sam kupio taj album "Revolver" ukapirao sam da su Bitlsi mnogo bolji od te Gliter scene koju smo kao klinci slušali.

Foto: Vladimir Zontag

• Pretpostavljam da ti je ta učiteljska linija, koju si imao u porodici, pomogla da gradiš i taj drugi de tvoje priče, u smislu tvog istraživačkog duha kada je rokenrol u pitanju?

Završio sam prava, a pravnici moraju naučiti proces sistematizacije, uočavanja onog što je bitno i da znaju ispričati priču onako kako je to zaista teklo. Svaki pravnik mora da bude i orator i mora da vrši sistematizaciju rada, svakako to ne možeš biti ako je sve u haosu, jer barataš sa informacijama, sa zakonima, a to mora da bude u nekom redu, u nekom skladu. Naravno, to u našim životima ne postoji onako kako smo mi to zamislili i mogu reći da mene uopšte i ne zanima ta neka realnost koja je vezana za pravosuđe, to sam završio i potom otišao u bajku koja se zove rokenrol. Znači, svestan sam da je to bajka, ali sam i svestan da ne stojim sa obe noge u tome, ipak sa jednom nogom stojim čvrsto na zemlji. Da l' mi tu pripomaže moja supruga i deca ne znam, verovatno je tako, ali sam sa drugom nogom zagazio u tu bajku, jer ja definitivno smatram da to i jeste bajka. Pazi: možda je i čitav život u kosmosu bajka Kreatora. (smeh)

• Dve godine Pravnog fakulteta si završio u Novom Sadu, a ostatak u Beogradu?

To su bile tehničke stvari. Ja sam živeo u Vojvodini, a u to vreme Stipe Šuvar je uveo nekakvu diferencijaciju, pa je Vojvodina imala jedanaest različitih predmeta u odnosu na užu Srbiju. Tako ispada da sam morao da polažem tih jedanaest "diferencijala" da bih upisao bilo koji fakultet u Beogradu, ili da završim dve godine u Novom Sadu, pa da se potom prebacim u Beograd. Naravno, izabrao sam ovu drugu opciju, jer je to ipak bilo puno lakše. U svakom slučaju, nisam bio redovan student, već vanredan, tako da to sve nije bilo strašno, u smislu da sam morao da plaćam stan ili nešto slično, odradio sam sve to iz moje sobe i to me je učinilo malo slobodnijim, pa sam imao vremena za svoj bend koji sam u to vreme gurao.

• U listu "Novi Pančevac" pisao si feljton o pančevačkoj sceni i onome što se tu događalo u periodu od '62. do '72. godine.

Neka mi kažu oni koji se bave istorijom popularne muzike ko je pre mene u Jugoslaviji napisao feljton o rokenrolu nekog grada pre te '93. godine. Ja nisam mogao da imam neki uzor, pa da nešto tu "prepisujem", to je bilo dosta komplikovano za mene, jer sam ja ipak dosta mlađi, a morao sam da pišem o šezdesetim godinama, o kojim se tada gotovo ništa nije pričalo i pisalo, i ne samo o njima, već i o onim bendovima koji su bili van Pančeva, a koji su u to vreme bili moćni. Mnoge grupe su krajem osamdesetih godina pale u potpuni zaborav, jer 99% ljudi nije uopšte čulo za bit bendove Srbije, Hrvatske i Slovenije, da ih sada ne nabrajam - Kameleoni, Bele vrane, itd.

• Ti si o takvim bendovima upravo i pisao, jer priču započinješ od '62. godine.

Mene je ta priča socijalizovala, zato što sam morao da pričam sa preko hiljadu ljudi, sa dosta generacija. U Pančevu je rokenrol krenuo dosta ranije nego u ostalim gradovima, prvi rok pevač je več 1958. godine imao celovečernje svirke, a osim njega postojali su još najmanje dvojica ljudi koji su izvodili rokenrol. Pre toga prvi rokenrol je počeo da izvodi onaj ćaletov prijatelj koga sam malopre pominjao, džez pevač Vojkan Đorđević, koji je imao u repertoaru deset rokenrol pesama Tomija Stila još 1957. godine. Pratio ga je diksi bend, jer rok bendova tada nije ni bilo, već se sve to ubacivalo zbog nekakve atraktivnosti. Vojkan je pričao da su kasnije izvođači koji su mlađi od njega imali celovečernji pop-rok koncert, a kada kaže "mlađi", tu je mislio na Sašu Popaza.

• Rekao si da je u Pančevu rokenrol krenuo ranije u odnosu na neke druge gradove. Koliko je blizina Beograda uticala na tamošnju scenu?

Sve je to funkcionisalo kao da je jedan grad u pitanju, nije tu bilo nekog razdvajanja, mi to tako nismo osećali. Osećali smo da smo u toj nekoj ljudskoj zajednici sa Zemunom, koji je tu preko puta Pančeva, ili Novim Beogradom, deli nas samo reka. Pre Drugog svetskog rata Pančevo je bilo beogradska opština, kao što je danas Zemun. Iz nekog čudnog razloga Zemun ostaje deo Beograda, a Pančevo ne, iako Beograd svakako i ne može bez svog dela Banata, jer se na to ipak naslanja. Uostalom, Pančevo je dalo zemlju da bi Beograd imao Poljoprivredni kombinat, a ne neki Arapi. (smeh)

• Pomenuo si da je Vojkan Đorđević još '57. izvodio neke rokenrol pesme u Pančevu. Kao neko ko pomno istražuje domaću rokenrol scenu znaš za onu dilemu oko toga ko je uopšte prvi počeo, uvek postoji neko neslaganje ko je bio taj neki prvi izvođač. U Zagrebu tvrde da su to Bijele strijele, u Beogradu, da je to Ivanka Pavlović sa grupom Iskre, drugi tvrde da je to Perica Stojančić itd?

Biće da je to ipak bio onaj Mađar, Karlo Metikoš. On je počeo još '57. godine da svira rokenrol, ali samo to, ništa drugo. Razliku između njega i Saše Popaza, koji je godinu dana kasnije počeo, najbolje je objasnio sam Popaz koje je rekao sledeće: "Ja jesam pevao rokenrol, ali pravi roker koji je vrištao, padao na kolena, bio je Metikoš". Prvi veliki koncert neke rok zvezde bio je na stadionu "Šalata", gde može da stane možda deset-jedanaest hiljada ljudi, a to je on priredio. Karlo Metikoš te '57. nije samo stvorio sebe kao muzičara, već je imao svest da je roker. To je Saša Popaz hteo da kaže, da oni ipak nisu imali tu svest, pevali su to, ali se nisu osećali kao rokeri. To je imao jedino Met Kolins (ime koje uzima Karlo Metikoš, kada je započeo inostranu karijeru, op. autora), koji je već '58. godine počeo da uvežbava svoj kvartet Regal u Zagrebu, ali ipak nije mogao da napravi neki uspeh. Pobegao je potom u Francusku, mada je bila priča da ide u skandinavske zemlje, odnosno u Dansku, ali to je govorio samo da bi se zavarao trag, jer tako je ipak bilo lakše otići iz zemlje u to vreme zbog jugoslovenske emigracije. Po povratku, tokom šezdeset četvrte i pete godine, napravio je prvu veliku turneju sa sto pedeset koncerata, "preorao" je Jugu i postavio, što bi se reklo, mapu puteva kojima će rokeri kasnije hoditi. Posle su došle Siluete, on je svakako to prvi odradio, a postao je i prva rok zvezda van Jugoslavije i to u Parizu u vreme kada je francuski rok dobio svetsku podršku, jer Džoni Holidej je 1960. već postao poularan i u Americi kao pevač koji peva na francuskom. Sem njega, u Francuskoj su postojala u to vreme i dva odlična rok benda koja su imala dobre pevače. Mišel je pevao u Crnim čarapama, a drugi bend se zvao Divlje mačke. Karlo je počeo da peva sa Crnim čarapama koje su bile najbolji rok bend, i naravno, novine su počele da pišu o njemu. U to vreme Mišel je bio u vojsci, pa je Metikoš tako uleteo u tu priču, a ovaj je potom pisao ministarstvu vojske i žalio se da su ga oni faktički izbacili iz benda koji je bio nacionalni ponos Francuske i zahtevao da i ostale pozovu u vojsku. Oni su to potom i učinili i tako je Metikoš ispao iz priče, ostao je bez benda zbog tog pevača, ali je dobio Filipsov ugovor, pa je izdao svoj prvi veliki hit na francuskom, dospeo je na top liste, i tako ostvario uspeh, a zatim se vratio i uradio tu turneju koju sam malopre pomenuo, što znači da je i ovde postao popularan i uspešan. Kasnije u njegovoj karijeri ide taj treći, kompozitorski deo, gde je komponovao pesme za najmanje dva-tri albuma koje svaki pravi diskofil poput tebe ima kod kuće. Naravno, to je "Dnevnik jedne ljubavi", potom rok opera "Gubec-beg", album koji je radio u Americi... Sve su to vrlo ozbiljni kompozitorski radovi, i možemo reći da je on čovek sa tri srca, dakle neko ko je prvi na ovim prostorima imao svoj bend, potom prva i jedina naša zvezda na zapadu i neko ko se u to vreme zaista osećao kao roker. On je svakako najbitiniji, kod nas je svašta inicrao, mnogo toga je uradio, kao što su to recimo uradili Bitlsi u svetskim okvirima.

• Iz feljtona koji si pisao i koji smo malopre pomenuli, nastala je tvoja prva knjiga "Helikopter na glavi", koju si objavio 2005. godine.

Jeste, evo sada pokušavam da ubacim u knjigu nove podatke koje sam dobio, jer sam ponovo prečešljao šezdesete. Kada sam prvi put pisao knjigu bio sam zaprepašćen šta sve postoji u Pančevu, a sada kada sam došao do snimaka koje mi je poslao Zlatko Zvekić, osnivač prvog, pravog, pančevačkog rok benda Feniksi, pravo zaprepašćenje je tek usledilo. On je nažalost umro pre dve godine, ali neposredno pre toga mi je poslao taj svoj album "The Best Of Nothing". Vodio je jedan jugoslovenski magazin u Kanadi koji je bio i poslednji takve vrste, jer je u jednom trenutku došlo do nekih problema pa više nije bilo interesa da to postoji. Njegove kompozicije su najzrelije od svih kompozicija i kompozitora iz Pančeva, on je stvarno neverovatan muzičar i tekstopisac, ma genije. Nisu ti snimsci nekog posebnog kvaliteta, ali su na mene, kada sam čuo, svakako ostavili trag. Interesantno je kada se pogleda pančevačka scena da je tu baš vidljiv taj spektakularni početak sa Sašom Popazom koji po rečima Siniše Škarice objavljuje prvi singl ortodoksnog rokenrola, a posle toga, u šezdesetim i sedamdesetim godinama što se Pančeva tiče nema ništa. U osamdesetim se takođe skoro ništa ne događa, ako izuzmemo grupu Napred u prošlost kojoj je Dom omladine za novac odštampao jednu ploču. To isto je uradio i Zoran Ilić Tambura, koji je takođe platio da mu objave singl.

• Tambura je svirao u grupi Beli bagremi.

Tako je i taj sing je isfinansirao sam, to je prošlo tako kako je prošlo, niko tu nije napravio nikakav uspeh.

• Ako povučemo paralelu između tih šezdesetih i kasnijeg perioda, šta je bio razlog da nakon te prve, ortodoksne rokenrol kompozicije koju je pevao Saša Popaz, pančevačka scena utihne u tom nekom kreativnom smislu?

Pa ne znam, možda je ta euforija šezdesetih bila veća. Napisao sam knjigu i kada tu pogledaš taj spisak bendova iz sedamdesetih godina i šta se sve tu dešavalo, njih nije bilo manje, nije scena uopšte bila slabija, bilo je fenomenalnih grupa, sećam se toga. Recimo, ja sam mislio da će najmanje šest-sedam bendova da ostvari neki uspeh, ali to nije uradio nijedan. U sedamdesetim, Crni petak je bio najbliži uspehu, svirali su na stadionu JNA kao predgrupa Bijelom dugmetu, otvorili su taj koncert jer su svirali prvi, što je ipak bilo iskušenje za mlad bend, svirati pred tolikim brojem ljudi i to prvi. Njih je bodrio Nikola Karaklajić, ali njihov pevač je imao psihofizičkih problema, pa je potom i preminuo i to je bio razlog njihovog neuspeha. Tek devedesetih godina krećupriče o nekim snimanjima autorskih kompozicija. Ja sam '97. snimio album ali ga ipak nisam izdao u toj deceniji, jer je nakon toga i počeo onaj košmar, bombardovanje, jako mi je bilo teško da ga objavim, pa sam morao da pričekam da se Bane Lokner lati posla i on je 2004. objavio moj album. Ipak, devedesetih sam objavio albuma sa grupom Kontrabanda koja je verovatno bila prva rok atrakcija iz Pančeva koja je sa svojim izdanjem dostigla neki status van atara. Kad smo kod toga, taj atar je gajio neverovatne muzičare, ali ne znam kako to da ti objasnim, njima je sedamdesetih bilo dovoljno da budu lokalne zvezde i da žive ekstremno luksuzno od te zarađene love. Zašto? Rokenrol je tada u čitavom Banatu bio jako popularan, dakle ne samo u Pančevu, već i svim selima pored. Svaki dobar pančevački bend je mogao da svira makar na pet-šest mesta u svom gradu skoro svakog dana, a tada su bile uobičajene te seoske slave...

Foto: Vladimir Zontag

• Što su koristile i mnoge beogradske grupe.

Steva iz grupe SOS mi je pričao da je njihova prva veća svirka van Beograda bila u Tehničkoj školi u Pančevu, to je ista škola u kojoj su Azri tokom koncerta ukrali garderobu...

• Čuvena priča.

Pa jeste, ali tu se dešavalo stvarno dosta toga. Kao poentu ove priče možemo reći da je na kraju ipak došlo do neke prave spojke. Znači, na početku je bio Saša Popaz, a sada smo dobili grupu Buč Kesidi koja je trenutno najpopularnija od mlađih bendova, a između je jedna velika praznina što se tiče uspeha. Dakle, ne kvaliteta i sadržaja već samo uspeha te scene koja je i u tom periodu bila kivalitetna i imala dobra autorska imena, ali ti ljudi ipak nisu uspeli.

• Ovo što si malopre rekao, da su se ljudi zadovoljavali da budu neko i nešto u svom gradu ili u najbližoj okolini, bez nekih većih ambicija,  čime to objašnjavaš?

To je sindrom ljudi koji nisu mogli, kao što je to recimo učinio Zlatko Zvekić, da odu dalje. Znači, kada su se Feniksi raspali, on nije mogao ovde da nađe posao jer mu je otac bio na Golom otoku. Oba njegova brata takođe beže iz Pančeva, a on je potom otišao u Nemački gde je svirao u bendu u kome je bio i Dado Topić. Znači, on je ipak imao entuzijazam i snagu da se bori, da nauči engleski jezik, da nauči note, itd. Ovi koji su išli po selima su ljudi koji nikada nisu naučili engleski, niko nije ni imao da ih koriguje, jer ni ovi kojima su pevali to takođe nisu znali. No zanimljivo je svakako kad neko peva na tom "tarzanskom" engleskom, a to su uglavnom ljudi kojima je Zoki Miščević bio idol, koji je koliko-toliko i ovladao tim jezikom, mada je i on pisao na papir te reči onako kako se izgovaraju. Njegovi imitatori su to ipak malo slabije radili, a pritom su pevali samo na engleskom, jer su smatrali da je glupo pevati rokenrol na srpskom, a gramatika i izgovor reči su sasvim nesavršeni.  Grupe koje su imale svoje autorske kompozicije dosta ređe su nastupale po selima, ovi drugi su bili rok zabavljači koji su svirali repertoar Hendriksa, ili grupa Doors, Deep Purple, što se ponavljalo poput neke mantre.  Kad govorimo o tome, meni su u Pančevu uvek bile najbolje svirke Mića Maksa, koji donese akustičnu gitaru, sedne na klupu u parku, i "razbije" koliko je dobar. To je bilo poput atomske centrale u kojoj tinja jezgro, pa kad pukne, neko mora da padne. Čovek u jedanaest sati pre podne kupi pivo, sedne na klupu, oko njega klinci i on počne da svira. Čak je i Točak krajem šezdesetih, bio na jednom takvom njegovom "koncertu", Mića je stvarno bio dobar, ali je imao problema sa psihom. Ipak, da neko ne shvati pogrešno, to je subjektivno šta se meni sviđa, što se mene tiče to recimo ne mora da bude neki najpopularniji bend. Najpopularniji sarajevski bend je Bijelo dugme, ali su mi se Indexi daleko više sviđali.

• Pomenuo si grupu Kontrabanda, iz tog perioda vredna je pomena tvoja pesma "Imam 22 godine - želim biti predsednik Jugoslavije", koja je emitovana na Studiu B i bila hit nedelje.

Ma emitovana je na Studiu B, svakog dana po dvadeset puta skoro godinu dana. Bila je hit nedelje, u vreme kada je Panić stigao u Beograd. Uglavnom, ta pesma koliko mi je pomogla, toliko je i odmogla. Nikada nisam pravio muziku iz zabave, niti sam smatrao da u mom slučaju, rokenrol treba da bude zabava. Uvek sam smatrao da moram da razmišljam, uostalom zbog toga sam i pisao knjige, da moji tekstovi ne moraju da budu neka knjiška poezija koja će sad da obara s nogu, ali da moraju biti istiniti, moraju biti ispovest. Da li sam sada u svemu tome nekom zabavan ili nisam, druga je stvar. ja svoje kriterijume svakako poštujem u smislu šta je meni dobro. Inače sam jarac u horoskopu, pa sam na nekoj svojoj planini, sam sa sobom. (smeh) Kod mene je i što se tiče druženja s ljudima i što se tiče umetnosti prisutna izvesna samoća, evo već dvadeset godina radim sam, bez benda.

•  1995. godine osnovao si grupu Zontag kroz koju je prošlo dosta muzičara, a taj bend je nastao iz grupe Nova Amerika.

1985. sam bio u studiju kod Momira Cvetkovića koji je vodio džez festival u Vršcu, on je izuzetan producent i kod njega smo pravili te neke svoje prve snimke koji su tada bili na top listi "dvestadvojke", pa su u nekim novinama pisali da su se te godine najbolje probili dva mlada benda: Psihomodo pop i Nova Amerika.

• To je pisao tada uvaženi časopis Rock.

Tako je, a posle toga sam opet snimao kod Mome sa Dušanom Novakovim, najboljim džez bubnjarom Srbije, samo što te '88. godine to više nije bend Nova Amerika već Nedelja, tada sam nastupao pod tim imenom. Do promene imena dolazi na zahtev basiste Boška Stanojevića koji je pre toga svirao u EKV-u, ali tu nastaje problem jer ja nisam mogao da izađem u susret tim nekim njegovim zahtevima. Boško je pre toga imao dosta visok status, išao je avionom na koncerte, potom taksijem do hotela i sve u svemu, bio je dosta nezadovoljan što se tiče mojih menadžerskih sposobnosti, pa je saradnja s njim bila uspešna samo što se tiče snimanja samog albuma, nakon toga smo se razišli. Bio je to stvarno super bend, tu je još svirao Vlada Funtek, jedan od najboljih rok bubnjara u Srbiji, potom Mario Šeparović, koji je jedna od najvećih rok zvezda u Češkoj, a predvodio je i jedan od najboljih cover bendova u Beogradu koji se zvao El Rey. Završio je violončelo i fantastično svira i peva,  a tu je bila još i falutistkinja Vesna Bosić. Što se tiče same strukture benda, to je slično onom što je nekada uradio Dado Topić, okupio je najbolje, ali nije mogao da ih zadrži. To je ta problematika, jer uspeh ne može baš odmah da dođe, ne može odmah da stigne novac, a ja sam upravo u takvoj koži bio i to najviše podseća na one Dadove ispovesti posle provog albuma grupe Time.

• Album o kome govorimo nosi naziv Psiho-Delija.

Psiho-Delija ili psiho delios, što bi značilo vidljiva duša, ili kako bi Zmaj Jova Jovanović rekao - elektrika srca, što je posvećeno Tesli.

• Kad pominješ Topića, on mi je u razgovoru govorio da su se članovi grupe Time dobro okoristili o taj prvi album, jer su nakon toga počeli sa svih strana da im stižu pozivi. Kako je bilo u tvom slučaju?

Pa evo Branko Rogošić je u Rock Expressu ocenio taj album sa desetkom...

• Slično je ocenjen i u recenziji Aleksandra Žikića.

On je u Blicu prvi nahvalio album, a isto je učinio i Bane Lokner. Kad bi se Bane pitao ja bih bio gore a neki drugi dole, ali život je drugačiji. Okoristili su se, ako ništa drugo, da su spomenuti od strane četiri velikana rok novinarstva, kao ljudi koji su učestvovali na znamenitom albumu, ali svakako je sve to opet subjektivno.

Foto: Vladimir Zontag

• Upravo si pomenuo Nikolu Teslu. Šta možeš da kažeš u vezi te svoje fascinacije ovim genijalnim naučnikom?

Oduvek je među rokerima postojala neka spika o Nikoli Tesli, mi smo uvek gledali na njega kao na neko mistično stvorenje, kao što su to uostalom i mnoge rokenrol zvezde koje sada špartaju rokenrol nebesima. Pričali smo u Beogradu o Tesli, a kako sam bio član "Kuhinje" koju je osnovao Zograf (Saša Rakezić, strip autor poznatiji pod pseudonimom Aleksandar Zograf, op. autora), koji je okupio vrhunska imena iz stripa i likovne umetnosti, kao što je to Stevan Markuš koji je sa Urošem Đurićem osnovao "Autonomiste". Zograf je bio svetsko ime i on se probio u Sijetlu za vreme grandža jer su taj pravac činili strip i rokenrol zajedno, pa je to Pančevo kopiralo. U jednom trenutku bila je fora da svako izmisli svog strip junaka i ja sam izabrao Teslu, još uvek ne kapirajući ko je on, ako izuzmemo ono osnovno o njemu. Međutim, ispostavilo se da je on kao strip junak stvarno odličan, a kako sam rad na stripu počeo pre bombardovanja, kada je to počelo, ubacio sam u strip i takve scene, pa je sve ispalo kao neki naučno fantastični rat.

2005. godine u Pančevo iz Njujorka dolazi Dorit Krajsler koja svira na jednom instrumentu koji  ima dve radio antene, a naziv mu je teremin. Taj instrument funkcioniše na osnovu Teslinih patenata, koje je i koristio Lav Termen (Lav Sergejevič Termen, sovjetski fizičar, op. autora), kada ga je konstruisao.

• Tonalitet se menja pokretom ruke kroz vazduh između te dve antene.

To je i razlog da svako ko to svira mora biti prilično veliki sluhista, jer moraš osetiti u glavi gde je određena nota, tako da je dosta teško, posebno kada se sviraju ozbiljne teme iz klasike. Postoje instituti koji se time bave još od 1917. u Sovjetskom Savezu kada je Lenjin proglasio teremin za socijalistički narodni instrument, jer je njegova proizvodnja bila prilično jeftina. Dorit je bila oduševljena Teslom i čula je da ja radim strip o njemu, a kako je to bilo na engleskom, predložila je to prebacimo na njen sajt koji posećuju milioni ljudi. Ona je sarađivala sa mnogim poznatim imenima, prava je zvezda kada je taj instrument u pitanju. Nakon toga ponovo je došla u Srbiju, a ja sam organizovao izložbu u novosadskom SKC-u okviru njenog koncerta, a ona je svirala tu pored, u sinagogi. Posle toga smo imali turneju, u čemu sam joj pomogao, pa je to obuhvatilo gradove Gornji Milanovac, Pančevo, a svakako je najvažniji njen koncert u Muzeju Nikola Tesla u Beogradu gde se zajednički slavio genijalni naučnik i rokenrol. Sledeće godine opet smo imali nešto slično, moja izložba, zajedničke svirke.

• Imali ste nastup i u Gracu.

To je ona ugovorila i tamo sam ja svirao a ona imala izložbu, dok je ovde bilo obrnuto.

• Da li je to povezano sa činjenicom da je Tesla studirao u Gracu?

Dorit je vrlo mlada otišla u Ameriku i ta priča o Tesli koja se vrti u njenoj glavi je u stvari priča koja se vrti u rok ekipi Njujorka. Recimo, rekla mi je da će nakon što je odsvirala koncert u Muzeju Nikole Tesle, mnogi Njujorku "pozeleneti", jer je izazvala zavist među tamošnjom ekipom koja obožava Teslu, održavši koncert pored njegovog praha. Uglavnom, nakon toga sam ukapirao neke stvari. Svaki rok istoričar želi da objasni kako je nastao rokenrol i svi upadaju u zamku pokušavajući da objasne koja je to muzička alhemija omogućila da se nešto takvo stvori. Tu sad postoje razna rešenja, ali su sva nepotpuna zato što ljudi ne shvataju da je rokenrol za ono vreme kada je nastao, predstavljao kulturu budućnosti, a pre nastanka džeza i rokenrola čovečanstvo je imalo samo separatne, odnosno nacionalne kulture, jer se i knjževnost veoma sporo razvijala. Dok se nešto napiše, objavi, dok to iz nekog centra dođe do neke provincije, prođu godine, a dok to neko primeti iz inostranstva, dok se to prevede, pa se pojavi u Parizu ili još dalje, u Americi, mogu da prođu desetine godina, pa i vekovi. Kod rokenrola, pre svega zahvaljujući pronalasku ne samo radija, već i Teslinih dvadeset osam patenata koji danas omogućavaju internet vezu, telefone, rad kompjutera kroz logička kola i mogućnost prenošenja elektronskih informacija, znači sve je to on zamislio i što je najbitnije rekao je da će radio prvi umrežiti ljude da bi mogli istovremeno razmenjivati informacije i stvarati kulturu na planetarnom nivou, jer šta je džez i rokenrol?

• Upravo to.

Pa o tome je on pričao. To pre njega nije bilo moguće, takva vrsta komunikacije i planetarne kulture, on je predvideo da će se to dogoditi. Napravio je radio i shvatio da će se stvoriti svetska radio kultura i da će to biti planetarna stvar, a ne recimo nacionalna kultura Amerike. Kada je džez došao u Evropu i kad je Džango zasvirao sa Stefanom Grapelijem, to više nije bio samo američka muzika, već je postala svetska. Tamo gde džez staje sa tim kapilarnim širenjem po planeti, tu je rokenrol nastavio punom parom. Bejbi bum generacija je mogla da svedoči o pojavi te nove planetarne kulture, koja je ne samo bila bolja, nego mnogi nisu ni svesni gde je rokenrol, a gde su sve druge kulture. To je prva, umrežena, planetarna kultura i samim tim kultura budućnosti. I kad smo već kod toga, Tesla je napisao da su Draganići iz užičkog kraja otišli u Hrvatsku, a to ne bi bilo loše da ide povremeno kao prisećanje (Draganić - prethodno prezime familije Tesla, op. autora), čisto edukativno da što više bude primer i uzor jer njegove ideje su stvarno vanvremenske, da nije tako on ne bi ni mogao Engleze i Amerikance toliko da impresionira. Ipak mislim da je malo njih ukapiralo njegov značaj u smislu arhitekture rokenrola. Pazi, ako je rokenrol kao i džez radiotalasna kultura, onda je arhitekta toga Tesla, dakle te kulture umreženih ljudi. U tom smislu recimo jedna Luj Armstrong je samo izvršilac radova. Sad će  možda neko reći - da, ali takvi ljudi su izmislili muzičke žanrove. Tačno! Oni su arhitekte određenih muzičkih žanrova, ali su ti žanrovi postaju moćni tek kada su se nakačili na radio kulturu. Da nije bilo toga, da nije bilo te ideje, ta kultura bi ostala u toj kafani, u kojoj se sve to sviralo, eventualno malo dalje. Publikacija koju je Tesla napravio je omogućila da to uopšte i postoji. To je moj način gledanja na rokenr0l i čitavu tu priču.

• 2003. godine seliš se iz Pančeva u Novi Sad. Šta je bio razlog za takvu odluku?

Razlog je bio taj što moja supruga nije mogla da dobije posao u Pančevu, a u međuvremenu smo dobili dvoje dece.  Slobodan Milošević je '98. poslednji put podelio one socijalne stanove, a mi smo i pre toga pokušavali da se preselimo u Novi Sad. Uglavnom, supruga je u tom periodu dobila jedan mali stan,  a kako sam ja i tako bio slobodan, onda smo se svi tamo preselili. Važno nam je bilo da ekonomski sačuvamo porodicu, da ona ima posao, a tu sam se isto socijalizovao kroz knjigu o novosadskoj sceni koju sam napisao kao što je to bilo i sa knjigom o Pančevu. Tu sam recimo upoznao Slobu Tišmu i Vladu Kopicla koga si i ti upoznao preko mene. Osmdesetih godina upoznao sam dosta toga što je vezano za Beograd, bio sam deo beogradske scene više puta, na primer kada sam svirao sa Peđom Vukovićem, u Vršcu sam takođe jedno vreme živeo i potom dolazi ta novosadska scena o kojoj sam napisao dve knjige. Ja sam svoj život obogatio sa tim rok scenama, gde sam uvek imao neke saradnike, a jedan od najvažnijih novosadskih svakako je producent Aleksandar Belobrk koji se baš dosta probio u svetu jer radi za velike američke rok zvezde. Interesantno je da je njegovo prvo delo bio upravo moj album koji sam snimao 2006. godine, znači ta muzika koju sam radio istovremeno sa stripom i knjigom, pa sam čak prihvatio i njegovu ideju za omot albuma. On me je u poslednje tri godine i naučio dosta toga u vezi produkcije, pa sam kupio zvučnu karticu i krenuo u tu priču.

Foto: Vladimir Zontag

• 2008. godine dobio si nagradu "Branko Andrlić Andrla" za multikreativnost.

To nagradu mi je dao Stojan Simić koji je nažalost preminuo pa se ta nagrada više ne dodeljuje, samo nekoliko puta je i dodeljena, a ja sam bio prvi koji je dobio to priznanje. U periodu od 2004. do 2015. godine sve vreme sam objavljivao knjige, stripove i albume. Poslednji album koji sam objavio nazvao sam "Februar" po mesecu u kome je objavljen i to je takođe Bane Lokner objavio. Od 2015. do  2018. nisam ništa radio zbog bolesti majke, a nakon toga sam imao turneju pa sam nastupao u Švedskoj, Austriji, Crnoj Gori, Hrvatskoj i Srbiji, prešao sam dosta kilometara. To je obuhvatalo tu priču o Tesli, potom strip i moju svirku, a sve je prekinuto negde 2019. godine kad kreće korona, pa sam se poslednje tri godine bavio produkcijom. U međuvremenu, uradio sam u toku ove i prošle godine, serijal o rokenrolu za jednu radio stanicu u Novom Sadu, koji se sastojao od dvadeset emisija u kojima je tema bila praistorija evropskog rokenrola.

Foto: Vladimir Zontag

• Trenutno pišeš knjigu koja nosi naslov "Pančevo - od Saše Popaza do Buča Kesidija".

Postoji više razloga za to. I da se nije pojavila grupa Buč Kesidi ja sam svakako pripremao drugo izdanje knjige, ali je njihova pojava u poslednjih nekoliko godina ipak nekako simbolična u smislu da se na toj sceni opet pojavilo neko novo ime, ne sad u smislu nekog tvrdog rokenrola, oni su ipak više pop, kao što jeto uostalom bio i pevač Saša Popaz, pa tako možemo reći da su iz Pančeva ipak prošli samo ti pop-rok bendovi, osim Kontra bande i možda još grupe Kaktus Džek. No svakako, dobro je da je neko prošao i to mi je jako drago jer oni će kroz svoj primer objasniti da je sve moguće, samo ako počneš da veruješ u sebe i da radiš. Hteo bih još da kažem da tih nekoliko stvari pokušavam da radim kako bih, između ostalog i inicirao ljude oko sebe. Počeo sam da se bavim produkcijom da bih pokazao da sad i sa skromnim sredstvima može da se radi vrhunska produkcija, jer postoje takvi softveri. Drugo, ti i ja smo pričali o kulturi Srbije u poslednjih dvadeset godina više puta, i znamo da je ovo poseban trenutak gde svi mi moramo, pre svega u smislu morala i kulture, da prevaziđemo svoje slabosti i da se uzdignemo ka vertikali jer nas je ova horizontala previše ispeglala, toliko nas je ispeglala da ne možemo nos da dignemo, a mi treba odmah da ustanemo. Glavna moja pobeda će biti ako ova knjiga makar malo digne tu vertikalu u dušama ljudi, jer kultura i moral su sada najvažniji.

(Telegraf.rs)