Majk Piters iz Alarma o albumu koji je napisao na odeljenju za rak: "Mislio sam da je to to..."

Foto: Jamie McCarthy / Getty images / Profimedia

Majk Piters, frontmen velškog post-pank benda Alarm, koji je otpevao pesme kao što su „The Stand“, „68 Guns“ i „Strength“, uvek je bio tip tipa „čaša je napola puna“. ” Zato je, kada mu je prvi put dijagnostikovan rak limfe 1995. godine, a doktori su mu rekli da ima „samo pola šanse“ da preživi.

Odbio je lečenje i ipak otišao na turneju. Nekako je ušao u spontanu remisiju i čudesno se oporavio, ali deceniju kasnije dijagnostikovana mu je hronična limfocitna leukemija. Tada je bio na lečenju, ali ga to ipak nije sprečilo da se vrati na put.

Preporučujemo

Činilo se da ništa ne može zaustaviti Pitersa, do septembra 2022. Tada se Majk ponovo našao u Centru za rak Severnog Velsa, ovog puta na „nekoliko meseci“, i počeo je da se pita da mu je konačno ponestalo sreće. „Mogao sam da vidim u očima (mojih lekara) da su mislili na najgore“, kaže Peters za Yahoo Entertainment. "Pomislio sam:„ To je to. …Verovatno se neću vratiti, a verovatno neću ni otići odavde."

Srećom, Piters je još jednom pobedio - po četvrti put - i rezultat je Alarmov strastveni novi album "Forwards" ("Napred"), napisan skoro u potpunosti tokom Pitersove poslednje strašne bolničke iskušenja.

Prvi pravi znak da se Pitersova leukemija vratila prošle godine desio se tokom turneje povodom 40. godišnjice Alarma, kada je dobio „kašalj koji nikada nije prestao“. Piters se priseća: „Bio sam veoma umoran na turneji i mnogo sam spavao tokom dana, a svirali smo prilično intenzivne koncerte. Često sam se budio sa jakim noćnim znojenjem, što je uvek veliki dokaz da se nešto strašno dešava. I naravno, bilo je.”

Međutim, Piters kaže da je propustio rane znakove recidiva raka kao „verovatno rezultat pandemije, zaista, jer mi nije bilo dozvoljeno da vidim svoje doktore; sve su to bile telefonske konsultacije i izlazak iz statistike krvne slike, tako da se velika slika previđala - nije bilo ničije krivice, samo je tako bilo za mnoge ljude u izolaciji. A kada sam konačno otišao u bolnicu, postalo je očigledno da je mnogo stvari izmaklo kontroli.”

Vrativši se kući sa turneje u teškom stanju, Piters je podvrgnut rendgenskom snimanju koji je otkrio da ima „veoma agresivnu upalu pluća, prilično uznapredovalu, na oba pluća“. Ali tek kada je dobio rezultate CT skeniranja, doktori su saznali za „sve osnovne uzroke koji su se dešavali osim upale pluća.

"Kada sam stigao do kraja novog prvog ciklusa upale pluća, pomislio sam: „Ne ide na bolje. Kašalj ne nestaje.’ Nastavio sam da zovem doktore i oni bi rekli: „Oh, sačekaj malo. Morate se više odmarati. Znamo te — radićeš kad bi trebalo da se odmaraš!’ Ali to je izmaklo kontroli i shvatio sam da ne mogu ni da izađem kroz vrata.

Supruga Džuls me je jednog dana izveo u šetnju i prošao sam sto jardi i morao sam da se vratim. Nisam mogao ni da pređem sportski teren da vidim svog sina kako igra. I tako me je DŽuls sutradan odvela u bolnicu, a onda su uradili CT skeniranje i kompletan spektar testiranja. I postalo je jasno da sam u očajnoj situaciji. Ono što je u početku izgledalo kao još jedan slučaj upale pluća je zapravo krv koja mi je ispunila pluća. Bilo je mnogo teže nego u slučaju upale pluća. Bio sam na lošem mestu. Srećom, uspeli su da me odvedu pravo na odeljenja. Stavili su mi dren u leđa, što nije bila lepa procedura, da uđem u pluća i ispustim svu krv. I to je bilo to: znao sam da ću dugo biti u bolnici.”

Kada je Piters primljen u centar za rak, doktori su se plašili da je njegova „bolest mutirala u nešto mnogo agresivnije, drugi oblik leukemije pod nazivom Rihterov sindrom“.

Srećom, ispostavilo se da to nije slučaj, ali doktori nisu hteli da daju Pitersu „lažnu nadu“ dok se suočio sa onim što se činilo njegovom najtežom borbom protiv raka do sada.

„Bio sam na tako lošem mestu. Bio sam zavisan od lekova koje su me ubijali, zaista - lekovi koji su me održavali u životu počeli su da me ubijaju. A moje žlezde su bile ovde i izgledao sam kao Čovek slon.”

Pitersu je bio dozvoljen samo jedan posetilac dnevno, jedan sat dnevno, i taj posetilac,njegova 35-godišnja žena, Džuls, počela je da snima Pitersovo mučno iskustvo. Džuls je čak pitala Majka pred kamerom da li je ovo „kraj puta“, na šta je on odgovorio sa svojim tipičnim optimizmom: „Ne, to je početak novog puta“. Ali on sada priznaje: „To je mogao biti [kraj]; nismo se mogli pretvarati drugačije. Morali smo da se suočimo sa činjenicom da je to bilo veoma realno.”

Majkovo dugo putovanje protiv raka već je bilo tema nekoliko dokumentarnih filmova.Piters o filmu kaže: "To je prilično emocionalni tobogan, jer vidite koliko sam daleko pao pre nego što sam se oporavio."

Međutim, album "Forwards" je mnogo optimističniji dokument o „dugom putu do oporavka“ pevača Alarma. Dosadno u izolaciji na odeljenju za rak, Piters je „pitao medicinske sestre: ’Mislite li da mogu da donesem svoju gitaru?‘“ A ostalo je bila istorija. Ali poznati radoholičar insistira na tome da je album „počeo slučajno, zaista. Tražio sam svoju gitaru čisto da mi prsti budu aktivni i da se zabavljam. … Morali ste da kopate duboko da biste preživeli, a svirajući malo muzike, stvarao sam sopstvenu muziku nade koja će me održati.”

U početku je Piters mislio da bi „mogao samo tiho drndati i to neće poremetiti [oporavak drugih pacijenata]… ali dobra stvar je bila što su medicinsko osoblje i drugi pacijenti vikali: ’Hej, možeš li da sviraš malo glasnije? Nemojte to utišati zbog nas!'“ Na kraju je svirao uz „svu buku bolnice, a monitor otkucaja srca koji je kucao 'bip-bip' i alarmi koji su se uključili postali su kao mala ritam numera.

” I počeo je da „tajno koristi [pacijente i bolničko osoblje] kao test kiselosti da vidi da li su [moje nove pesme] dobre ili ne“, smeje se Piters. „Zato što nikad ne znaš kada si napisao pesmu da li je dobra dok je ne odsviraš za nekog drugog.”

Piters kaže da „nije želeo da album bude o tome gde je bio. "Želeo sam da bude o tome kuda idem“, tako da mu je naslov LP-a došao nakon što je potpisao otvoreno pismo u kojem je objavio svoju najnoviju mračnu dijagnozu.

Piters je pokušao da održi svoje stanje na niskom nivou, ali nakon što je posetilac bolnice prolio pasulj na sajt obožavatelja Alarma, Peters je znao: „Morao sam da odem na internet i napišem pismo fanovima, samo da ih uverim. Pokušavala sam da budem pozitivan, ali isto tako nisam zatajila šta se zaista dešava. Nisam bio siguran, ali znao sam da moram da kažem ljudima: „Vidi, siguran sam da ću se izvući iz ovoga — ali, ko zna?“ A onda sam se potpisao rečju „napred,“ i nikada ranije nisam potpisao pismo tom rečju. Kada sam to uradio, pomislio sam: „Postoji naslov albuma. Postoji razlog zašto sam ovde“, na neki čudan način. … Pomislio sam: „Moram da napravim zapis o ovome. Neko mi ovde nešto govori.’ … I tako, postalo je stvarno. Bilo mi je drago što sam tamo imao gitaru, jer je bila prilično terapeutska.”

Jedna od ključnih "Forwards" numera koja je u skladu sa temom naslova je singl „Next“ ("Sledeće"), iako Piters sada priznaje: „Kada sam napisao tu pesmu, nisam bio sasvim siguran šta je sledeće. Bio sam kao, 'Je li to to? Hoće li to biti to? Da li se pripremam za sledeći svet, ili za sledeće poglavlje svoje životne priče?’ Bilo je u tesnoj vezi, u kom pravcu će pasti. Na moju sreću, palo je na pravi način i mogao sam da nastavim da živim. Na kraju je Piters uspeo da napusti Centar za rak Severnog Velsa — „Bio sam odlučan da izađem kao u najboljoj mogućoj formi; Nisam želeo da idem kući uz pomoć, sa štapom ili invalidskim kolicima” — samo da bi se hrabro vratio, još uvek na svojim nogama, da bi snimio skitnički spot „Next”.

„Da, snimali smo u bolnici“, smeje se Piters. „Rekao sam Endiju, našem menadžeru turneje, 'Hajde, hajde da se vratimo i ušunjamo se!' I uradili smo, bukvalno. … Endi me snima kamerom i šetali smo hodnicima. Išli smo do jednog kraja bolnice i nazad i to je bilo to. Snimljeno je za 20 minuta. I ima tu energiju - znate, ako ste dovoljno jaki, onda niko ne želi polako da izađe iz bolnice. Svi žele da trče i vrate se kući svojim najmilijima. Koliko god bolnica mogla da bude neverovatno mesto i da je osoblje briljantno u održavanju raspoloženja, niko ne želi da provede noć tamo dobrovoljno. Svi žele da se vrate kući. A kada stignete kući, to je radosno. Želeo sam da prenesem taj osećaj.”

Piters priznaje da je "izgubio broj" koliko su ga puta doktori prekorili zbog toga što je nastavio da radi tako brzim tempom (od prve dijagnoze raka 1995. godine, objavio je 15 studijskih albuma Alarm i više od deset solo albuma i EP), ali on se smeje njihovim upozorenjima. „Kada kažem: „Oh, inače, sledeće nedelje sviram u Njujorku“, [moj doktor] kaže: „Vi ste ludi, gospodine Piters! Trebalo bi biti kod kuće! Uz lekove koju sada uzimate, koja vas održava u životu, ne bi trebalo da trčkarate okolo kao što radite! Ali, niko te neće sprečiti u tome.’ Ali znaš, ja održavam krvnu sliku; to je najbolje što je ikada bilo za verovatno 35 godina. Dakle, nešto ide kako treba. Osećam se zaista sjajno. I zato, želim da sve iskoristim na najbolji način, jer bi sutra mogao da te preveze autobus — nema veze sa rakom! Mogao bih da izađem i uradim ono što moram.

„Kad god sam u nevolji i moram da odem da sviram šou i pevam ove pesme, to me podseti da sam srećan što sam živ“, zaključuje Piters. "Zahvalan sam što sam ovde i imam za šta da živim."

(Telegraf.rs/izvor: Yahoo/Lyndsey Parker)