Džemo Novaković: Sarajevska pop-rok škola nije nešto što je izvikano, ta imena i danas imaju svoju težinu

Ako bi govorili o sarajevskim rok gitaristima iz vremena one nekadašnje Jugoslavije, svakako bi se odmah setili Boda Kovaćevića i Gorana Bregovića, koji su neosporno ostavili neizbrisiv trag na ex YU sceni. No kako šarenoliku "pop rock školu" grada na Miljacki ipak nisu činili samo Indexi i Bijelo dugme, već i mnogo drugih grupa, jasno je da je tu bilo još gitarista koji i te kako zavređuju pažnju, a jedan od njih svakako je i Džemo Novaković koji je svojevremeno bio član grupa COD i Rezonansa. Džemo već godinama živi u Nemačkoj gde ima svoj Gemini Records studio, u kome pored muzike radi i kratke filmove za nemačke televizijske kuće. U priči koja sledi dotakli smo se mnogo čega, a ponajviše onog nekadašnjeg Sarajeva, grada sa posebnom dušom i isto tako sasvim jedinstvenom muzičkom scenom.

• Koliko godina si imao kada si počeo da sviraš, odnosno kada si dobio svoju prvu gitaru?

Prvu gitaru sam dobio kada sam imao nekih deset godina, a već sa četrnaest svirao sam sa grupom Senke svoju prvu tezgu. Imali smo pojačalo "Rudi Čajavac" i "Jolana" gitaru i tako je to počelo. (smeh)

Preporučujemo

• U grupi Senke bubnjar je bio Gordan Matrak koji će potom svirati u grupi Jutro sa Goranom Bregovićem?

Bravo, tačno je to. Kasnije smo imali puno bolju opremu, ja sam imao "Vox" gitaru, basista "Eko" bas i slično. U stvari, prvo smo iznajmljivali pojačala od čoveka kome je otac bio doktor nauka i radio je u Londonu, pa je on zahvaljujući tome imao dobru opremu.

• Koje godine su osnovane Senke?

To je bilo, šezdeset šeste-sedme godine. Bio sam baš mlad, ali znao sam svirati, vježbalo se po ceo dan, znaš i sam kako je to bilo.

• Veoma si brzo napredovao. Da li si samouk, ili si možda išao u muzičku školu, uzimao privatne časove?

Što se tiče muzičkog obrazovanja imao sam najjače učitelje na svijetu. Radio sam recimo u Dubrovniku, u tamošnjem "Jahting klubu" sa čovekom koji se zvao Aleksandar Lečko Stanković, tu je bio i Darko Arkus koji će kasnije svirati u grupi COD, zatim Dane basista kome je pravo ime Slobodan Brkić. Tu su dolazili baš poznati ljudi, a mi smo stvarno dobro svirali. Od tog Lečka sam dobio note koje je on ljubomorno čuvao i navečer kada bismo svirali, samo bi rekli - ide kompozicija pod tim i tim brojem i odmah krećemo, čitamo note i sviramo. Od njega sam više naučio za ta četiri mjeseca svirke, nego za pet godina rada. Imao sam i skripte (kompletan program) od Berklee College Of Music, iz kojih sam puno naučio. Tu smo svirali 50% džez muzike, a ostalo su bili pop-rok evergrini.

• To nisu bile Senke?

To je bila grupa koja je formirana za tu letnju tezgu koju smo svirali u Dubrovniku.

• Kako je došlo do osnivanja grupe COD?

Grupu smo osnovali '72. godine i prvi nastup smo imali u Skenderiji, povodom desetogodišnjice rada Indexa. Međutim, malo se zna da je grupa Orion 6 bila preteča Coda, a tu su pored mene bili još i Miro Oberan i Neno Jurin (Nenad Jurin, op. autora), pa smo nas trojica i osnovali grupu COD.  Kad smo već kog toga, da jednom razjasnimo: ime grupe znači Cash On Delivery, vidim da ljudi u vezi toga pišu netačna objašnjenja. Sjećam se da smo išli kod Nena Jurina koji živeo na Marin Dvoru, u centru Sarajeva, kako bi se dogovorili oko tog novog imena jer nam se Orion 6 nije dopadalo i nismo htjeli da nastupamo tako sa Indexima. U Skenderiji smo tada stvarno dobro odsvirali taj naš dio i raja nas je baš dobro primila. U to vreme išli smo na veliku turneju gde smo pratili Kemu (Kemal Monteno, op. autora), Čolu i Maju Odžaklijevsku i gde god bi se u ondašnjoj Jugoslaviji pojavili, pravili smo lom, svirka je stvarno bila dobra. Tada smo svirali repertoar grupa kao što su Deep Purple, Led Zeppelin, ma svašta nešto. Uglavnom, to smo tako dobro pi..ili, da mi je jednom Sanin basista (Sanin Karić, op. autora), koji je kasnije svirao i u Bijelom dugmetu, rekao: "Stari, kad okrenem glavu, to je kao sa ploče, čujem original Parpl, kad pogledam prema bini vidim COD". Nije on to govorio da bi mi se nešto šlihtao, on i nije takav čovjek, jednostavno to je bilo tako, vježbali smo jako puno i uživo smo bili stvarno dobri.

• Rekao si da je COD osnovan '72. godine, kada je u grupu došao pevač Selver Brdarić?

1973. godine basista je još uvek bio Ivica Propadalo, klavijature je svirao Neno Jurin, Kaja saksofon (Izidor Kajić, op. autora), ja gitaru, a pjevač je bio Petar Kenjić Pešo. Tog leta smo svirali dvoipomesečnu tezgu u Baškoj Vodi, a tu su takođe bili i Indexi i Čobi (Vladimir Savčić Čobi, op. autora), da bi, kada smo se vratili u Sarajevo, došlo do nekih promena u ekipi i sam znaš da je to tada bilo normalno. Uglavnom, Seva (Selver Brdarić, op. autora) je bio komšija Miri Oberanu i pevao je u nekim bendovima, išao je "okolo", mislim da je bio i u Formuli 4 pa smo ga mi nagovorili da dođe kod nas. Peša je bio okej, super je to radio, ali je našem programu više odgovarao Selver Brdarić i s njim smo taj Parpl i radili, jer on je mogao da dosegne te Gilanove visine, to mu uopšte nije bio problem. Tinu Tarner je pevao iz originalne intonacije, ma to je prosto neverovatno, stvarno je bio odličan. Znači, postao je član grupe nakon te ljetnje tezge sa Indexima i Čobijem.

• Enes Bajramović je iz Zenice došao u Sarajevo kako bi studirao Muzičku akademiju. Ubrzo je u Plesnom orkestru RTS počeo da svira trombon, ali vrlo brzo postaje i član grupe COD.

Za sve je "kriva" ta sarajevsaka kafana "Parkuša" gdje su se sastajali muzičari. Tu su uglavnom svi dolazili, pa nam je Enes govorio da bi volio s nama svirati, a dogodilo se da je tada Ivica Propadalo prešao u Tešku industriju, pa je tako '74. godine Enes došao kod nas. Tada smo počeli da radimo naš repertoar, dakle pjesme "Dođi mi na čaj", u kojoj su nam bek vokale pjevale Jadranka Stojaković i Jasna Gospić, a tu je bio i odlični flautista Tomislav Videc, a potom je došao "Ciciban" i ostale kompozicije koje su snimljene do '76. godine. Mogu reći da je to muzički bila definitivno najjača postava grupe COD, nema se tu šta pričati. Te '76. odlazimo u Zagreb da bi snimili pjesme "Novi štos" i "Nisi mala beba". I sad, ovo će ti biti interesantno, napravimo probu, odsviramo kompoziciju "Novi štos" i to ostane kao gotov snimak. Tu u Jugotonu za miks pultom su bili Nikola Borota i Hrvoje Hegedušić i to je sve bilo gotovo očas posla. Ta ploča je dostigla dijamantski tiraž, ali nakon toga grupa prestaje sa radom u toj postavi. Selver i ja odlazimo na turneju po tadašnjem Sovjetskom Savezu, tu je pored nas u grupi bio i klavijaturista Krešimir Rebić, Zo bubnjar (Izet Hajdarević, op. autora), basisata Nedžad Čamdžić Džadžo itd. Sa nama su tada bili i Zdenka Kovačiček i Sabahudin Kurt. Dakle, četiri godine sam radio sa Codom, a kada smo '76. godine Neno Jurin, Miro Oberan i ja otišli iz grupe, Enes je nastavio dalje. Tu je onda došao klavijaturista Darko Arkus, Zo bubnjar koga sam upravo pomenuo, on je kao i Enes takođe iz Zenice, a Miro Asotić, koji je kasnije radio sa Dinom Merlinom, je svirao gitaru. U svakom slučaju Enes je tu priču furao možda još nekoliko godina i napravio taj album koji smo mi već nazirali, znali smo te neke pjesme. No svakako moram reći da smo sa njegovim dolaskom dobili...

• Autora.

Pa jesmo, to svakako jeste tako. Činjenica je da bi Enes uvijek napravio neku grubu formu pjesme, obično na tekstove Ranka Bobana, mada je neke tekstove pisao i Goran Kovačević...

• Pre odlaska u Rusiju, odnosno dok si ti bio u grupi, snimili ste tri singla.

Tako je, bravo. Međutim, ovo bih želio da ti kažem: Vežbali smo u Domu mladih u Skenderiji, gde su svoje instrumente imali i Indexi, Bijelo dugme, Teška industrija i još neki i tu bi Enes došao sa novom pjesmom, ali to je bio samo kostur, sve ostalo smo tu na licu mesta nadograđivali, ja svoje djelove na gitari, ostali isto. Svi tu unose sebe, to je uglavnom bio zajednički rad. Enes je bez daljnjeg, bio vrlo talentovan momak i imao je muziku u malom prstu, ali i drugi dio ekipe u to vrijeme je zaista bio dobar. Uostalom da nije tako, ne bi nas Čolić i Monteno ni zvali da radimo turneju sa njima, bilo je tu bendova kol'ko hoćeš.

• Kada si ti otišao iz grupe započeo si saradnju sa Nedom Ukraden, a Nenad Jurin je prešao u Indexe.

U to vreme Neda Ukraden je trebala da ima svoj prvi solistički koncert u Domu sindikata u Beogradu, pa joj je bila potrebna dobra prateća ekipa. To joj je sve organizovao Paja menadžer (Sadik Pašić, op. autora), pa su mi se oni javili i pozvali me da napravim bend, što sam im i obećao jer sam u tom trenutku bio slobodan. Napravio sam stvarno sjajnu ekipu, ne bi verovao da je taj njen prvi solistički koncert recimo bio sa dva bubnjara. Svirao je Sejo Avdić, koji je stvarno izvanredan bubnjar i Điđi Jankelić, a bilo je i nekoliko gostiju, stvarno jedna jaka ekipa koja je za kratko vrijeme bila jako dobro uvežbana. Tokom tog koncerta u prva dva-tri reda vidio sam dosta beogradskih muzičara koji su došli sve to da čuju, a sutradan smo o svemu tome čitali u svim beogradskim novinama.

• Posle toga si postao član grupe Rezonansa?

Otprilike tako. Brano (Brano Likić, op. autora) je vidio da sam slobodan i pozvao me da im se pridružim. Dugo sam radio sa Rezonansom i taj period je bitan po tome što je Brano tada imao svoj studio na Skenderiji, tu smo snimali neke stvari i to je stvarno sve dobro prolazilo.

Foto: Kemal Hadžić

• Da li je prvi album koji si radio sa Rezonansom, "Profesija muzičar"?

Radio sam i prije toga, recimo pjesmu "Konobari i kuhari", ne mogu se sada sjetiti tog redosleda. Imao sam ključ od studija, pa sam i sam snimao neke svoje stvari, a Brano svoje. U to vreme počeli su me zvati i narodnjaci, pa sam svirao sa orkestrom Omera Pobrića i snimao u njegovom studiju. Išao sam puno i kao gost na ta snimanja u druge gradove, u Ljubljanu, Zagreb, Beograd... Radio sam albume Hanki Paldum gdje su hitovi "Crne kose" i "Pamtim još". Ona je tu pozvala i Boda Kovačevića da odsvira nešto na peadal steel gitari, a takođe i Gorana Bregovića koji je svirao u kompoziciji "Zbog tebe". Interesantno je da sam baš u vreme dok sam radio njen album "Tebi ljubavi", trebao da sviram sa Čolom i Kemalom Montenom na otvaranju Olimpijade u Sarajevu, termini su bili jako zgusnuti. Uglavnom, kada sam došao u Beograd pozvao sam Lazu Ristovskog da svira klavijature, Stjepko Gut je takođe trebao nešto da svira na trubi, Pavković je bio na harmonici, a tu su bili i dvojica violinista, Sejo Avdić je svirao bubanj, a ja bas i gitare. Napisao sam neke od aranžmana, tu sam bio i producent i kada sam im to pokazao i kad smo krenuli da snimamo, Miša Marković koji je bio tu sa nama mi kaže: "Slušaj, ovo je dobro, ali je ipak premoderno". Potom smo za taj dan završili snimanje i ja navečer u hotelu Union, gdje sam spavao, sve prepravim i pojednostavim i potom smo sve vrlo brzo snimili. Imao sam predveče avion i sa tog snimanja sam otišao pravo u Olimpijsko selo u Sarajevo gde sam svirao sa Čolom i Kemom.

• Kad smo već kod tih aranžmana koje si radio, ne mogu a da ne pomenem i muziku iz filma "Sjećaš li se Doli Bel", odnosno kompoziciju "Na morskome plavom žalu" za koju si takođe pisao aranžman, a koju je otpevao Saša Zurovac.

Pa daaa, jesam naravno. Kompozitor te pjesme je Dragan Jokić i on me je pozvao i ovako je priča tekla: Pitam ga šta bi htio, koji doživljaj, Brega je tu već uradio to što je uradio, a on kaže: "Daj vidi, da to nešto bude uz gitaru, k'o na plaži da sjedi raja i pjeva. Znači ništa komplikovano ni pretjerano". I ja tu uzmem odsviram bas linije i taj gitarski dio, Pero Nikačević iz Rezonanse je svirao bubanj, ali najgore mi je bilo sa pjevačem, jer Saša je malo sa ritmom imao problem, nije mogao da uleti kad treba, uvjek bi sekundu-dvije zakasnio. I na kraju sam skont'o da ga moram ubaciti ranije, "na treću" da upadne, pa sam počinjao brojati prije nego što treba, da bi on uletio u pravom trenutku i tako je to konačno i otpjevao do kraja, tada još uvek nisu bile moguće te ispravke. Nije ni to možda bilo idealno, ali ipak je dobro. Smijali smo se čitavo vrijeme, dobro se zezali i ja posle nekog vremena krećem za Ljubljanu da nešto radim, usput svratim u Zagreb i čujem u autu, na radiju, da je tamo na prvom mjestu top liste pjesma "Na morskome plavom žalu" i zamalo mi volan nije ispao iz ruke. (smeh) Šta se reko' ovo dešava, kakvo prvo mjesto?! Treće mjesto ovaj, drugo onaj, a na prvom veliki ljetni hit "Na morskome plavom žalu",  je..te život stari moj, nevjerovatno. Posle je to obradila grupa Film, Bora Đorđević, ne znam ko još...

• Inspektor Blaža.

Pa i on. Dakle, ne znam više ko nije napravio taj cover, odnosno snimio to ponovo. Ipak, mislim da je ta originalna verzija imala najviše uspjeha, Saša je stvarno bio lik i on je svemu tome dao tu neku pravu notu. Vjeruj mi da me je bilo stid potpisati se kao aranažer ispod te kompozicije, ali tako su tražili i svi su posle bili zadovoljni. To je to, raja sjedi na plaži i ide pjesma uz gitaru.

• Imaš veliki broj snimljenih albuma na kojima si radio kao studijski muzičar.

U Sarajevu sam imao preko pet stotina snimljenih nosača zvuka, gdje sam učestvovao kao instrumentalista, dakle bio studijski muzičar i ne znam kome više nisam svir'o. Pravio sam i puno arnžmana, radio sam dosta i sa narodnjacima, znaš ono - posao k'o posao, a meni je to sve išlo u uvo i ljudi su to nekako shvatili i pozivali me da učestvujem i dam neki svoj doprinos. Kad smo kod narodnjaka, evo na primer, krajem devedestih Halidu Bešliću karijera je bila poprilično zaustavljena, ako pogledamo kakve je prije imao megahitove. U tom periodu Zoran Kesić i ja smo radili nešto Vajti, ovde kod mene u studiju u Nemačkoj. Inače još tamo negde '95. godine sam napravio studio po nekim nacrtima jednog Poljaka koji je radio studio Piteru Gebrielu. Upoznao sam ga u Londonu, pa sam mu poslao sve te mjere i frajer mi sve nacrta šta i kako treba da uradim. Dvostuki zidovi, dvostruka vrata na ulazu u režiju, "plivajući" beton koji ne dohvata zidove... I sada je sve otprilike tako, izuzev nekih detalja, recimo drugi su monitori i tome slično. Tu je došao Halid sa kompozitorom Nazifom Gljivom, preslušali smo te nove pjesme i ja sam im rekao da je to sve dobro, ali da ipak fali hit. I onda Zoka, koji je tada živeo u Australiji i ja pravimo "na daljinu" pjesmu, hoću reći putem interneta, iako je u to vrijeme čak i ovde u Nemačkoj malo njih i koristilo sve te pogodnosti. Uglavnom, Halidu i Gljivi prezentiram pjesmu "U meni jesen je" i kažem im: "Evo, ovo je taj hit". Naravno, Gljivi se to nije dopalo, gdje ćeš mu sada uleteti u šesnaesterac među te njegove pjesme, ali ipak smo to snimili. Stari, mogu ti reći da je zahvaljujući toj pjesmi Halid u Hrvatskoj postao pjevač godine zabavne glazbe. Pazi, Halid Bešlić postaje pjevač godine u Hrvatskoj, i to zabavne glazbe!?

• Ako bi sada napravio neki presek sadašnje sarajevske scene, šta bi mogao o tome reći, ima li mladih bendova koji zavređuju pažnju?

Beograd je uvek imao neku svoju priču, Skoplje i Zagreb takođe, ali sada ti moram nešto reći, mada ne mogu da kraja definisati šta je to, da li je to ta sarajevska raja koja je stvarno bila posebna, makar u tom periodu dok se nisu pojavili ti nacionalisti koji su rasturili onu lijepu Jugu. Pa mi smo se tada samo po nadimcima znali, a ne po imenima. Nemoj ovo shvatiti bukvalno, ali to je tako bilo, tako smo se družili, smijali i zaj..bavali, nemam drugu riječ za to. Mi smo znali sjedeti u kafiću na Skenderiji i satima plakati od smijeha. Posle od Skenderije idemo pješke prema gradu da bi sretali raju i svaki minut vidiš nekog s kim se moraš zagrliti i kod svakog je bio osmijeh na licu. Valjda je takva atmosfera i učinila da nešto ima u tim ljudima, tim muzičarima, što je posebno. Ta sarajevska pop-rok škola nije nešto što je izvikano, evo uzmi samo ta imena koja i dan-danas imaju svoju težinu. Šta treba da pričam o Bijelom dugmetu, Indexima, Čoli, Kemici, i jako puno drugih ljudi koji su bili vrh u toj jugoslovenskoj muzici. Mislim da su oni bili nešto posebno. Ne znam kako se to desilo, da li je to čaršija u pitanju ili šta već? Ako napravimo neki prijesek, Sarajevo je po meni ostalo neprevaziđeno, ovdje naravno mislim na sve ono što se nekada dešavalo. Možda je to subjektivno, ali čini mi se da je tako. Danas ima jako dobrih momaka, jako talentovanih ljudi, Srbija je takođe puna opasnih muzičara i pjevača i ja to najbolje znam. Makedonija je za mene takođe uvijek bila veliki izazov, prosto sam lud za tim neparnim ritmovima, to baš volim. Znači, ima jako dobrih i talentovanih muzičara ali vremena su isuviše "digitalna", nisu više "analogna". (smeh) Mi smo nekada imali taj ful kontakt sa rajom, pa je uvek odskakao onaj za koga bi raja rekla - ovaj zna, i tačka. Sada je i u Srbiji, i u Bosni, i u Hrvatskoj, sve dosta drugačije, ganjaju se biznisi, za ovo drugo nema novca, a znaš i sam da je novac ipak potreban ako hoćeš nešto da snimiš, da napraviš neki video, to ipak sve košta. Sve to što su rokeri nekada radili danas mnogo manje pije vodu u odnosu na narodnjake, oni su sada jači, a nekada je bilo drugačije, mi smo bili puno jači od narodnjaka i to je istina.

• Živiš u Nemačkoj, kakva iskustva nosiš iz te zemlje po tom pitanju?

Pa evo mogu ti nešto ispričati. 2013 godine, moj komšija, koji mi je i prijatelj i kum, zamolio me je da grupu Thekenpoet iz Bad Hersfelda, u kojoj je svirao i njegov sin, uzmem pod svoje i da ih naučim da sviraju. Oni su tada bili djeca, nešto su malo tu "čačkali", ali nije to bilo ništa posebno. Mogu reći da mi je u svemu tome dosta pomoglo i to što znam i bubnjeve svirati  jer sam prvo bio bubnjar, pa sam tako krenuo sa njima da radim instrument po instrument, stvarao sam taj temelj, čitavu tu postavku, a potom i taj svirački dio. Kasnije sam ih učio da malo prave pjesme, trajalo je to neko vrijeme, ali uglavnom dolazi momenat kada su oni naučili dosta toga i onda su se prijavili za jedno takmičenje koje je ovdje organizovala "Emergenza", dakle firma koja se bavi organizovanjem rok koncerata. Na trebam ti govoriti da se tu prijavilo jako puno bendova i da su u žiriju uvijek bili eminentni ljudi iz svijeta muzike, producenti, muzičari... Uglavnom, na tom prvom nastupu bilo je četrnaest bendova, a samo dva idu naprijed i naravno ovi moji prolaze. Svaki slijedeći nastup bio je u drugom gradu, a ja sam uvijek završavao sve što treba za mix pultom. Trajalo je to takmičenje nekoliko mjeseci, ne znam sad tačno koliko je bendova prošlo tu, možda četristo, a zakazano je da pobjednik svega toga svira koncert na Taurbetal festivalu kod Štutgarta, sa grupom Linkin Park, 2014. godine. Pobjedila je grupa Thekenpoet, tako da je bend koji sam uzeo pod svoje postao predstavnik Njemačke i svirao taj koncert zajedno sa svjetskim imenima.

• Bio si nedavno na koncertu Stinga, kakve utiske nosiš sa tog događaja?

Pa Sting je uvijek standard, ja volim to što on radi i ostao je uvijek isti. Odradio je sve to savršeno, koncert je trajao skoro dva sata i mogu da kažem da je to bilo strava, jasno se vidi da tu svi veoma dobro znaju svoj posao. Muzičare koji su u njegovom bendu pokupio je iz čitavog svijeta, mislim da mu je Švabo gitarista, dakle ekipa je vrh, a on sam je nešto stvarno posebno, to ne treba ni naglasiti. Svira bas tako jednostavno, ali uvek pravi ton u pravo vrijeme i baš tamo gdje treba, samo ga malo naglasi i to je to. Vidi se taj osjećaj za muziku, za aranžman, ma jednostavno za sve, mene je stvarno oduševio. On i u ovim godinama radi isto kao što je radio dok je bio član The Police, to je ta energija koja je vidna i prepoznatljiva.

(Telegraf.rs)