Priče o pesmama: Drugi način - "Stari grad", na rubu jave i sna

Sjećaš li se dana

kada smo se sreli na Starom gradu

Preporučujemo

okruženi oronulim zidovima katedrale

obasjani sjajem svijeća

povezani muzikom...

Slušao sam netremice taj nestvarno dubok glas zagledan u ploču koja se vrtela na gramofonu:

Opet sam ovdje

opet slušam Baha

gdje si ti...

Zvona, flaute, to vanserijsko pevanje, držali su me gotovo poluparalisanog. Nisam želeo napraviti ni najmanji pokret, učiniti bilo šta što bi narušilo tu čaroliju.

Samo bih ponekad bacio pogled prema mom prijatelju koji je sedeo preko puta mene i pobedonosno se smeškao.

Beše to davna 1975. godina i trenutak kada sam prvi put čuo grupu Drugi način.

...

Sećam se sredine sedamdesetih kao vremena u kome sam proživljavao neke svoje duboke unutrašnje bitke. Možda je sve to imalo veze sa godinama kojima sam tada "gazio", a bilo ih je nepunih petnaest, što je taman doba u kome se mnogo toga isuviše burno preživljava. Posebno se muzika silno "usecala" u mene i čini se da sam svakim danom sve više i više bio opsednut tim svojim svakodnevnim "otkrićima", tim tajanstvenim grupama i pločama o kojima sam želeo saznati što više i koje sam želeo slušati kad god je to bilo moguće.

Samo, tada to nije bilo nimalo jednostavno.

Ploče su bile veoma skupa zanimacija i mnogo puta stajali smo pred šarenilom omota koji su bili naslagani u policama prodavnica, šetajući pogledom levo-desno, dok bi nas nestrpljivi prodavci zapitkivali jesmo li se već jednom odlučili.

Eh, kao da je to bilo lako.

Foto: Goran Živanović

Stiskali smo ono malo novca u rukama, što je najčešće bilo dovoljno za jedan, retko dva LP-ija, pa hajde, odluči se sad majčin sine.

One bolje prodavnice imale su gramofone sa slušalicama pa su se ploče mogle i preslušati, ali nisam to često koristio.

Uglavnom sam već unapred znao šta želim da kupim.

Behu to godine u kojima smo svi mi iz društva manje-više bili slični. Interesovanja su nam bila bliska, a vrlo retki su bili oni koji su se izdvajali u onom materijalnom smislu. Ako ih je i bilo, nisu to previše isticali.

Pa ipak, što se mene tiče, donekle sam se razlikovao. Pored onog "redovnog", imao sam i društvo onih koji su bili dosta stariji od mene. Naravno, to nikako nije moglo biti druženje poput onog vršnjačkog, "hijerarhija" je tada bila i te kako prisutna, pa su oni koji su makar i par godina bili stariji, gotovo uvek bili bespogovorno poštovani, bolje reći - bili su "zakon". Kada danas razmislim o tome, ne mogu se baš setiti svih okolnosti pod kojima sam upoznao te prijatelje koji su već pozavršavali škole i počeli raditi, ali svakako ih je bilo nekoliko. Sa nekima su druženja bila češća, sa nekima malo ređa. Ipak, biće da me je do njih dovela moja "zaluđenost" muzikom i činjenica da sam im se iskreno divio, bili su u mnogo čemu moji idoli, a njihove kolekcije ploča činile su jednu sasvim posebnu priču u mom životu.

-Eh, pomislio bih često, lako je njima, kad rade i primaju platu. Mogli su kupovati do mile volje.

Toga dana upravo sam i sedeo kod Bakija, jednog od mojih prijatelja, i zajedno smo slušali LP grupe Drugi način, slušali smo te pesme u koje sam se gotovo trenutno zaljubio.

Pa iako sam od svih njih često dobijao ploče "na pozajmicu", a poneke čak i na poklon, odmah mi je bilo jasno da ovoga puta ni jedna od tih opcija neće biti moguća, ali nisam u sebi ni žalio.

Bio sam preserećan što sam uopšte i čuo te kompozicije, što sam držao taj album u rukama i što sam saznao da je objavljen.

I znao sam šta mi je činiti.

Morao sam nekako "skrpiti" novac, jer to sam naprosto morao imati u svojoj kolekciji.

I bilo je tako.

Desetak dana potom otišao sam stopom do susednog grada koji je imao specijalizovanu RTB prodavnicu i kupio ploču.

Planirao sam da se tako i vratim, jer nakon kupovine, u džepu više nisam imao ni prebijene pare. Ubrzo sam zauzeo pogodno mesto pored ceste i visoko podigao palac ne obraćajući previše pažnju na automobile koji su prolazili i vrućinu koja je žarila iz vrelim suncem zagrejanog asfalta. Razgledao sam raskošan omot, čitao tekstove, sve dok krajičkom oka ne uhvatih da se jedan automobil zaustavlja.

-Dobar dan! Mogu li...

-Upadaj!

Tako je otpočelo moje "druženje" sa grupom Drugi način.

...

U godinama koje će potom doći, njihov prvi album doštampavan je nekoliko puta. Kupio sam sva ta reizdanja, izuzev poslednjeg, prošlogodišnjeg, koje sam dobio od grupe na poklon. I gotovo uvek, kada bih slušao te pesme, setio bih se onog popodneva kod Bakija i mog prvog slušanja jednog od najboljih albuma na ex jugoslovenskim prostorima. A setio bih se i onog užarenog asfalta, visoko podignutog palca i tihe sreće i ponosa što sam postao jedan od onih koji su bili vlasnici te ploče. Nikada nisam pitao Bakija sa kojim i dan-danas ponekad popijem pivo, zašto mi je tada pustio prvo pesmu "Stari grad", iako je to poslednja kompozicija na B (ili A2, kako je navedeno) strani ploče.  Verovatno zbog toga što se njemu najviše dopadala, ali nije to sada ni važno. Danas uglavnom pričamo o mnogo čemu drugom, i samo se ponekad setimo tih naših "starih dana". Ja uglavnom ne potenciram tu priču, jer Baki je odavno rasprodao svoju kolekciju ploča i znam da mu je zbog togao žao, pa nerado govori o tome.

Ipak, jednu stvar mi obavezno napomene, sa sve onako šeretskim osmehom:

-Slušaj, nisam u životu bolju investiciju napravio od one kada sam ti poklonio knjigu Žarka Vukosavljevića sa akordima za gitaru i tako te uveo u svet profesionalnih muzičara. Sada barem imam nekog ko će mi doživotno plaćati pivo.

Smejali smo se obojica, ali donekle je i bio u pravu.

Nije bilo previše takve literature u to vreme, pa mi je knjiga mi je zaista puno značila.

A i razlog za pivo samim tim je bio više nego očigledan.

I kako to uvek biva, godine nas ništa ne pitaju, nižu se jedna za drugom, a ja sam se, zahvaljujući poslu kojim se bavim, sprijateljio sa članovima grupe Drugi način, pa sam u razgovorima i intervjuima koje sam sa njima vodio saznao dosta detalja u vezi nastanka albuma "Samoća". Između ostalog i da je uvodni recital za pesmu "Stari grad", sniman u hodniku na prvom spratu zgrade ljubljanske Radio televizije, a taj dugački hodnik dao je i posebnu atmosferu i hal stihovima koje je recitovao Boris Turina. A kad smo već kod toga, i taj recital je nastao sasvim slučajno. Turina je pre snimanja ploče sve tekstove prosledio komisiji Radio Zagreba na proveru, jer bez njihovog odborenja kompozicije se ne mogu emitovati na radio stanicama, mada su mislili da problema s tim i neće biti. Ono što je potom usledilo bilo je iznenađenje za sve. Tekst kompozcicije "Stari grad", koji je napisao pesnik Gojko Bjelac nije prošao, a objašnjenje je bilo da ima preteranu religijsku konotaciju. Pa iako bi Turina pred svako sledeće slanje teksta na uvid izvršio nekakve sitne korekcije, to ništa nije pomglo pa je čak šest puta odbijen. Spas je došao kada je članica te komisije, gospođa Heda Piliš, predložila Turini da napiše uvodni recital iz koga će se jasno videti da nije u pitanju susret dvoje mladih za vreme mise u katedrali, već tokom koncerta Bahove muzike koja je izvođena na crkvenim orguljama, što je konačno pomoglo da sve dođe na svoje mesto.

Muziku za "Stari grad"napisao je Ismet Kurtović, a oko same muzičke podloge recitala gde je i onih sedam udaraca zvona, pomogao mu je gitarista Halil Mekić Sos.

Bjelac se kasnije ljutio zbog tih pridodatih stihova, ali stvar je već bila gotova.

Drugi način je svoj album prvenac snimio u ljubljanskom studiju "Akademik" za rekordna 22 sata, a glas i falset Ismeta Kurtovića, sasvim nesvakidašnje kompozicije i uopšte, tretiranje samoće kroz muziku, stihove i fotografije, gotovo trenutno odvode i grupu i ploču u nezaborav.

...

Mnogo albuma došlo je kasnije u moje ruke.

Ali kasnije je ionako sve bilo kasnije.

Moje unutrašnje bitke su čini se, prestale.

Nikada nisam doznao ko je u njima pobedio.

Da li zaneseni dečak ili tek "prizemljeni" mladić koji je polako postajao svestan svoje okoline.

Zaista nisam siguran.

A kada se danas već odrasli čovek pobuni i kaže kako mu je već svega dosta, odnekud izroni onaj dečak i podseti ga na neke pesme, druženja, ljubavi i na sve "relikvije" iz tog vremena - ploče, pisma, potpise, koji su tu tek da bi sećanje bilo sasvim živo.

Za čoveka možda tek nevažne sitnice.

Za dečaka totemi i kult.

I sve mi se odnekud čini, da svoje bitke ipak moramo voditi dok smo živi.

I hodati zauvek - na rubu jave i sna.

Jer kako bi drugačije pobedili stvarnost?

(Telegraf.rs)