Zoran Radomirović Švaba za Telegraf.rs: Oduvek sam bio više "uronjen" u ljude nego u sebe

Zoran Radomirović Švaba je jedan od  onih basista koji iza sebe imaju ogromno iskustvo, zahvaljujući pre svega njegovom radu u mnogim bendovima potpuno različite stilske orijentacije. Tokom svoje duge karijere prošao je kroz niz beogradskih postava, počev od onih koje su ostale u sećanju samo po  koncertima, do onih koje iza sebe imaju veliki broj albuma.

U razgovoru koji sledi, dotakli smo se svih perioda njegove karijere o kojima je pričao sasvim iskreno i bez zadrške.

Preporučujemo

• Rođen si u Smedervskoj Palanci. Kada si došao u Beograd?

Moje ćale je bio inženjer u "Goši" ali je dobio posao u Beogradu krajem šezdesetih, pa smo i mi neke sedamdeset prve-druge godine došli u one zgrade na Novom Beogradu pored auto puta, okolo je još uvek bio pesak.

• Gitaru si dobio od majke još dok si bio u Smederevskoj Palanci.

U školi smo imali razne sekcije u okviru vanškolske nastave, pa sam se i ja bio jedan od onih koji su se prijavili. Mislim da je ta gitara koju sam dobio bila Melodija, ali se tu pojavio jedan problem...

• Verovatno zato što si bio levoruk?

U to vreme nas su terali i da pišemo desnom rukom, a učitelj gitare me je takođe terao da sviram obrnuto. Možda sam tu proveo jednu godinu, ali mi nije nešto išlo jer mi je sve to bilo naopako, naučio sam neke stvari, ali sam potom ipak odložio gitaru i sledećih par godina nisam svirao. Tako je bilo sve do sedmog razreda osnovne škole, a to su godine u kojima počinješ da se interesuješ za muziku na jedan drugi način, počinješ emocionalno da se vezuješ za pesme, pa sam se ponovo prisetio gitare i krenuo opet da vežbam.

Foto: Wood RS

• Prve nastupe si imao sa tvojom sestrom.

Moja sestra je odličan sluhista i lepo peva, imali smo u repertoaru te neke akustične kompozicije domaće i strane, koje su u to vreme bile popularne, pa smo mogli jedno sat vremena da sviramo i pevamo. Bili smo mladi i sve nam je to bilo zanimljivo i lepo je zvučalo. U to vreme su postojale Mesne zajednice, gde si mogao da napraviš sebi nastup. Tada su na Novom Beogradu još uvek postojale one velike barake u kojima su živeli radnici dok se sve to gradilo. To je posle prepravljeno u neke klubiće gde se igrao šah, ili svirale akustične gitare i to mi je bilo prvo iskustvo što se tiče dodira sa publikom.

• 1975. godine si već imao svoj prvi bend.

To se sve dešava u tom školskom periodu u kome se sve više emocionalno vezujem za muziku, sviđale su mi se emocije koje proizvode određene kompozicije, pa sam počeo da se krećem među ljudima koji su imali slična interesovanja.

• Da li je taj prvi bend imao neko ime?

U elektrotehničkoj školi "Nikola Tesla", u koju sam išao, bio je veliki broj muzičara, možda je to i zbog toga što smo znali da napravimo pojačala, što je u to vreme bila jako bitna stvar. Organizovali smo tu svake godine i gitarijade, na kojima su svirali i neki mladi bendovi iz grada, sve se to dešavalo u ogromnom holu škole. Takođe smo u tom prostoru pravili i diskoteku, montirali smo one sijalice u boji koje smo povezivali na startere. Puno ljudi je tu dolazilo, recimo Milan, Koja, Branko Hendriks, dakle ljudi koji nsu kasnije svirali u velikim bendovima. Prvi bend koji sam napravio sa pokojnim Dulom (Dušan Dejanović, op. autora) bubnjarom koji je svirao u prvoj postavi Limunovog drveta, zvao se Staf, a potom Duša grada. Koja se i danas šali u na moj račun u vezi toga, pošto sve to pamti. Desi mi se i danas da odem na svirke tih mladih školskih bendova i uvek se oduševim kakvih naziva grupa tu ima.

Foto: Wood RS

• Živopisnih.

Pa daaa, takvi smo bili svi mi kada smo bili mladi.

• Kako se dogodilo da počneš da sviraš bas gitaru?

U to vreme sam se uglavnom kretao među onima koji su stariji od mene, a tu su većinom svi bili gitaristi. Jednom prilikom sam pričao sa Duletom, kako i šta da radimo jer nemamo basistu, pa sam se u jednom trenutku odvažio i rekao da ću ja svirati bas. U to vreme sam imao neku crnu električnu gitaru, mislim da je to bila "Melodija", koja je izgledala kao 335 (Gibson 335, op. autora) i nju sam prodao ili zamenio, ne mogu više ni da se setim, uglavnom uzeo sam neki italijanski bas marke Meaci, koji je svakako bio bolji nego Jolana na kojoj su mnogi u to vreme počinjali, naravno nije to bilo ništa specijalno, tu je isto bila kraća skala. Na njemu su bile one žice presvučene plastikom, izgledale su kao da su gumene, ne znam da li se toga sećaš?

• Sećam se kako su izgledale te žice.

Ma to je bilo da se ubiješ. Dobre su bile za taj nekakav "zamućeni" ton, nešto kao da imaš denfer, ništa drugo, ali sve nam je to bilo zanimljivo kao i uvek kada uzmeš novi instrument. Počeo sam lagano, u to vreme sam slušao Santanu pa sam to prvo i skidao - "Black Magic Woman" i te stvari, što je stvarno super jer su to su neke osnovne postavke basa. Ja to i danas najviše volim, tu mislim na tu pravu funkciju bas gitare: kvarte, kvinte, poneka terca i šta ti više treba.

• Išao si u srednju elektrotehničku "Nikola Tesla", nisi nikada poželeo da upišeš i neku muzičku školu?

Kada sam bio u tim godinama imao sam baš puno interesovanja. Bavio sam se i astronomijom i uopšte mi nije ni padalo na pamet da ću se profesionalno baviti muzikom. Svirao sam jer sam to voleo da radim, ali uopšte nisam razmišljao da ću od toga uzimati neku lovu, čak je bilo i suprotno. Ta moja ekipa se dobro zezela, svirali smo, ali ništa toliko ozbiljno. Recimo, ja sam već početkom osamdesetih sklopio kompjuter iz delova, radio sam milion stvari, hteo sam da napravim teleskop. (smeh)

Foto: Wood RS

• Bio si dosta radoznao.

Jako radoznao, ali sam i čovek koji ne voli da se eksponira, a za muziku ako već hoćeš time da se baviš i da budeš uspešan, prvenstveno ti treba da imaš prilično jak ego. Muzičko umeće nije ni na drugom mestu, pa čak ni na trećem, bitnije su neke druge stvari. Ljudi koji su stekli popularnost zahvaljujući muzici ne moraju nužno biti i virtouzi u bilo kom smislu.

• I pored toga što nisi razmišljao da se profesionalno baviš muzikom, jako rano si prošao kroz mnoge grupe.

"Nikola Tesla" je bila ozbiljna škola u to vreme, najbolja srednjoškolska katedra za fiziku i ja sam se tu upisao na preporuku koja je došla iz moje osnovne, pošto sam bio vrstan iz tog predmeta. Tu se oko mene polako počela okupljati ekipa ljudi koji sviraju i ja sam već na drugoj godini toliko bio zauzet da sam počeo da izostajem po mesec dana iz škole i dogodilo se da sam ponovio godinu, iako nisam imao nijednu slabu ocenu.

• Ponovio si godinu zbog neopravdanih izostanaka?!

Recimo '78. godine, kada sam bio treći razred, išao sam da sviram mesec dana na moru. (smeh) Namestilo se sve tako, tražili su me jer sam umeo da se snađem i sve to da sviram. 1980. sam svirao mesec dana u kockarnici na Svetom Stefanu sa Radetom Radivojevićem, dakle jedna džez ekipa, menjao sam tada Branka Markovića koji je otišao u vojsku. Nije to sad bio neki ljuti džez, više su to bile popularne kompozicije, Stivi Vonder, neke bosanove, takav repertoar. Skoro mi je neko poslao poruku, da me je video te godine sa ekipom "matoraca" na Svetom Stefanu, pa sam mu odgovorio - jeste, tako je bilo.

• To su stilski jako različite ekipe. Kako si sve to uspeo da pomiriš u tom nekom sviračkom smislu?

To je već prednost basiste. Da sam bio gitarista, ne bih to mogao. Ja bas gitaru u bendu doživljavam kao neki "građevinski" instrument koji spaja bubanj sa harmonijom, a to je jako bitna stvar jer on gradi taj "donji deo" harmonije, faktički gradi akord, pa se harmonija i računa od tona koji odsvira bas gitara. Mogao sam to jer me je zanimao sam instrument.

Foto: Wood RS

• Nisi se previše bavio teorijom.

Teorija je samo u ljudskim galavama. To je ono kako mi sebi objašnjavamo prirodu onoga što sviramo, a ona je mnogo čudesnija nego objašnjenje do koga možemo da dođemo. Ako recimo posmatramo moduse, skale, ja kažem - pa dobro čekaj malo, imamo tu zapadnu skala od sedam tonova, ali hajde da idemo malo dalje u Iran, Mesopotamiju, pa da vidimo kakvi su tonovi u tamošnjoj skali. Takođe, bitno je da sam stvarno mnogo radio, kada se nečemu posvetim ja to stvarno i radim, ako već nešto prihvatim, onda nema nazad. Doduše, sa moje strane to je značilo da moram nekako i da preživim.

• Prvu ploču si snimio sa grupom Muzej Sarvan?

Tako je, to je bila kompozicija "Moja Goga". Asim je stvarno super lik i mnogo mi je značio kao stariji kolega. Ja inače volim tu generaciju akustičara, oni su stvarno bili super. Snimali smo to u čuvenoj "petici" na radiju, to je jako veliki studio, snimatelj je bio Boban Petrović. On je bio jako dobar ali i oštar čovek, čuven je bio taj njegov nastup: "Hajde, što tako tiho sviraš, može li to malo jače?" Ja se malo pojačam a on će: "Šta to radiš!?" (smeh) Posle sam bio u bendu Biljane Petrović, radio sam i festival "Beogradsko proleće", gde sam svirao jednu Spirinu kompoziciju (Dušan Mihajlović Spira, op. autora) sa Snežanom Jandrlić, ti festivali su stvarno bio super. Tako sam otprilike krenuo i ušao u svet basista. Što se toga tiče, mislim na neka poznata imena, sa Japancem (Nenad Stefanović Japanac, op. autora) se nikada nisam družio, a Lola (Lola Andrejić, op. autora) me je stvarno obožavao, on je bio zaista opasan basista po mom mišljenju, a bio je i odličan gitarista. Takođe, jako važan bend u kome sam svirao zvao se Sporedna stanica, imali smo pevačicu, a u repertoaru nam je bio taj neki stari bluz, tipa Bili Holidej i slično, bili smo malo džezi.

• Svirao si u prvoj postavi Katarine II.

U toj prvoj postavi je bio Dule bubnjar, moj drug koga sam već pominjao, Milan je takođe bio naš drugar iz kraja, a tu je pored mene bio još i Gagi (Gagi Mihailović, op. autora).

• Nisi se dugo zadržao u toj grupi?

Nije to bilo neko moje polje interesovanja, meni su najvažnije te neke emocije, nešto gde mogu da se uživim, a ta vrsta muzike mi nekako nije ležala. Svi smo mi drugačiji i shvatio sam da to nije za mene.

• Šta se potom događalo? Znam da si svirao u bendu Du Du A.

Svirao sam sam u tri benda istovremeno, a što se tiče Du Du A, bio sam i sa njima u jednom periodu. Dejan (Dejan Kostić, op. autora) i Vuk (Vuk Vujačić, op, autora) su snimili sami album "Primitivni ples", a nešto kasnije im se pridružuje i Zoran Zagorčić. Kada sam ja došao u bend potpisali smo za Jugoton i snimili singl na kome su bile kompozicije "Irie" i "Romance", a takođe smo svirali i na otvaranju Olimpijade u Sarajevu '84. godine. To je snimala američka televizija ABC, a interesantno je da je tada sa nama udaraljke svirao VD (Ivica Vdović, op. autora), inače bend je uvek radio sa ritam mašinom. Početkom osamdesetih sam svirao i sa Slađanom Milošević, pa zatim sa grupom Doktor Spira i ljudska bića, oni su bili važan bend za mene, jer je to bila alternativa ljuta. Imalo još tih grupa sa kojima sam svirao čisto da bih zaradio neku lovu, kao što su Jugosloveni, ne mogu sada svega ni da se setim.

Foto: Wood RS

• Jesi li sa Slađanom snimao neke ploče?

Nisam. Ona se tada vratila iz Amerike i snimila onaj album koji je objavljen u Nemačkoj ("Neutral Design", op. autora), a ja sam potom zamenio Cajgera (Miloš Stojisavljević Cajger, op. autora), tu je još bio i Futa (Aleksandar Radulović Futa, op. autora), Vlada "Čvarak" (Vladimir Negovanović, op. autora) i Bata bubnjar. Imali smo veliku turneju po Jugoslaviji bili smo predgrupa engleskom bendu Matchbox. Kasnije sam saznao da smo mi bili više plaćeni nego oni (smeh), ali dobro, to je Slađana i ona je sa te strane stvarno poštena, uvek bi rekla: "Pola kinte za mene, pola za bend", što je stvarno super. Slađana je i najmuzikalnija od svih pevačica sa kojima sam radio, čuje apsoliutno svaki ton koji se u bendu odsvira.

• U Električni orgazam dolaziš pred samo snimanje albuma "Distorzija". Kako je došlo do te saradnje?

Tada sam bio u nekom svom svetu i te pankere uopšte nisam gotivio, nisam to voleo. U to vreme sam radio u jednom studiju na Dedinju, pa se desilo da je Orgazam tu došao da uradi demo snimke za album koji pominješ. Pošto sam već bio u tu, pomagao sam im oko miksete, nameštanja mikrofona i slično. Studio je inače držala moja drugarica, tu sam i živeo, bila je to moja druga kuća u to vreme. Posle toga me je zvao Gile jer ih je Grof (Jovan Jovanović Grof, op. autora) napustio, možemo reći da su se tada i raspali, jer je Gile u tom periodu pozvao Bananu da svira gitaru (Branislav Petrović Banana, op. autora). Sećam se da sam tadašnjoj devojci rekao - zove me Gile, ne znam šta da radim, da li to da prihvatim? Ali Banana mi je bio stvarno dobar drug, znao sam kako svira i koja su mu interesovanja, vežbali smo u jednom periodu zajedno i to je na neki način i prelomilo da prihvatim taj poziv. Posle smo celu "Distorziju" prearanžirali, Bane je strašno talentovan čovek, i taj album je stvarno bio dobar, što se mene tiče jedna od najboljih ploča Orgazma.

• Pa tu su sve sam poznate kompozicije: "Kapetan Esid", "Debela devojka", "Ja sam težak kao konj"...

Album nosi neku energiju tog vremena koja je uspešno preneta na ploču a to je najteže i zbog toga to ljudi vole. Ono pre što je Orgazam radio, taj neki post pank, nju vejv, stvarno je OK, ali ovo je ipak mnogo više rokenrol ploča.

• Mnogi se danas sa nostalgijom sećaju tog muzičkog izraza sa početka osamdesetih.

Ja i na baš toliko. Za mene je to jedna prenaduvana stvar koja uopšte nije zaslužila toliku pažnju i tolike hvalospeve. Taj period je svakako dao neke zanimljive stvari, vratio je neku bazičnu energiju, ali kroz taj period su se provukle i neke stvari koje mi se uopšte nisu sviđale. Bila je prisutna neka vrsta pozerstva, previše nemuzičkih stvari je tada "uvaljeno" u muziku, razne markentiške fore, koje mi se takođe nisu dopadale, a sve pod plaštom neke konceptualnosti. Razumem svakako taj multimedijalni izraz, ali ja sam "old school", smatram da muzika najbolje zvuči ako je prvenstveno muzika. Kada se sve to malo sleglo odmah se vratila većina tih starih bendova. Pričao sam pre sa Žikom i Dragijem Jelićem i oni mi kažu kako je taj nju vejv mnogima pomrsio račune. Setio sam se tada da su nam oni sredinom osamdesetih ozvučavali koncerte, imali su ozbiljan razglas. Pa bili su mi idoli kada sam bio klinac, i sad oni tu ozvučavaju nas, baš sam se osećao bez veze.

• Stoji mišljenje da je Električni orgazam jedna od retkih domaćih grupa koja je imala privilegiju da odrasta u javnosti. Da li je to u mnogo čemu bilo i presudno za dugogodišnje trajanje ovog benda?

To svakako jeste bilo važno, ali sklopilo se tu još nešto. Jako je bitno da u svemu tome ima neko ko to može da iznese. Mislim da je Gile jedini koji je to mogao da uradi. On je takav čovek, može sve to da preuzme na sebe i da se nijednog trenutka ne oseti nesigurnim, bio je uveren da to može da uradi, usostalom, zbog toga i jeste vođa benda. Tačno je to, jer kada je osnovana grupa svi su oni bili još uvek početnici, što je opet deo jednog koncepta - mi ne znamo da sviramo, ali sviraćemo uprkos tome jer imamo ideje.

• Sve to je dovelo do toga da je tada mogao gotovo svako da svira, pa čak i oni koji su prvi put uzeli instrumente u ruke.

To me je mnogo i nerviralo, ne zbog toga što sam ja stvarno mnogo radio i trudio se, već zato što je sve to bilo šuplje, nešto u čemu sigurno ne bih mogao da uživam, nikada ne bih išao da slušam to na nekom koncertu.

• 1991. godine si sa Giletom, Vladom i Pikom snimio album "Lutka koja kaže ne", to je bio period kada je Orgazam pauzirao, a si ti sa Zoranom Zagorčićem i Vladom Funtekom osnovao i grupu Trans.

Grupa Trans je stvarno odlično svirala, šteta što nismo imali nekoga ko bi nam pomogao u organizacijskom smislu i preuzeo na sebe takve poslove i obaveze.

• Neko poput Gileta?

Baš tako, to je suština svakog benda, mora da postoji neko ko to može vodi. Radili smo par godina i ti koncerti su stvarno bili dobri, čak smo nešto i snimali, a nešto je koliko se sećam zabeleženo i na televiziji. Orgazam je u to vreme pauzirao, jer smo neposredno pre toga počeli da sviramo i po stadionima, po prostorima kakav je recimo Hala sportova, a čim počneš da radiš tako nešto odmah počnu da isplivavaju neke ljudske slabosti i tu smo rešili da malo stanemo. Što se tiče ploče "Lutka koja kaže ne", Vlada, Gile i ja smo otišli u Zagreb da to snimimo, a tamo nam se pridružio i Piko (Ivan Piko Stančič, op. autora) Snimali u studiju kod Trulog (Janko Mlinarić Truli, op. autora), a naš auto smo parkirali u garaži hotela, jer je tada već krenulo sr..nje, što je već donekle sve i presudilo oko te ploče. Mi smo to objavili kada je već počeo rat, a bubnjar nam je bio iz Zagreba. Nastavili smo i posle to da sviramo, pa je umesto Pika bubnjeve svirao Srba (Srboljub Radivojević, op. autora), koji tada još nije bio u grupi Van Gog. To su bile pop rok pesmice u Vladinom fazonu, naravno i Gile je tu imao svoj doprinos, jedna sasvim lagana, letnja muzikica. Ubrzo je krenulo i svo to ludilo devedesetih, ali smo sa Orgazmom ipak uspeli da izdamo dva albuma.

Foto: Wood RS

• Bio si član i antiratne grupe Rimtutituki.

To je projekat u kome su učestvovali mnogi ljudi, svirali smo te antiratne koncerte, išli smo u Beč, Prag, Berlin. Naziv te manifestacije je bio "Ko to tamo peva" i tu je bio po jedan bend iz Srbije, Hrvatske i Bosne, čime je trebalo da se pokaže da smo svi mi ostali u nekim normalnim odnosima i da rat nema nikakve veze s tim. To je stvarno super bilo, posebno u Berlinu, gde smo svirali na velikom koncertu koji je održan na dan borbe protiv fašizma. Tu je govorio Vizental, a interesantno je da je posle nas svirala grupa The Temptations, sećam se da su nam kada smo silazili sa bine čestitali, to su neki lepi trenuci koji ostaju i koje pamtiš. To je bio baš veliki događaj, ne samo muzički, bila su u sve to i pozorišta uključena, a nakon toga išli smo na celonoćnu žurka u organizaciji grada. Te devedesete su bile potpuno ludačke, ali borili smo se na neki način da ostanemo koliko toliko normalni.

• Radio si muziku za film "Šečerna vodica".

Pominjao sam ti onaj studio koji mi je bio druga kuća, a koji je držala moja drugarica Jelena, tu sam proveo godine i godine. Bio sam tu od samog početka, kada je sve to monirano i pravljeno, nije to bilo ništa preterano, već više u formi jednog demo studija. Tu je pored mene bio i Dule bubnjar koga smo već pominjali, ali i Goran Pojatić, jako talentovani klavirista, jedan od onih koji uvek sviraju na svoj način, nisi ga mogao uklopiti ni u kakav bend, uvek je svirao kako on hoće i tu nije bilo kompromisa. Odavno je otišao iz Srbije i živi u Londonu. On je jedan od onih ljudi koji ceo život sviraju a nikada nisu napravili neku karijeru. Ima dosta takvih stvarno fenomenalnih muzičara, a jedan od njih je je i Ivan Pajević koji je svirao sa mnom u grupi Trans. On je sjajan gitarista, jedan od najboljih koje sam čuo, ali isto tako, svira sam. U tom studiju smo pravili sešne svaki dan, pa je iz svega toga nastala muzika za film "Šećerna vodica" za koju smo čak dobili i nagradu u Puli, možeš misliti.

• Da li je to bio neki podstrek da nastaviš malo više u tom pravcu?

Pa moglo bi se reći da jeste, ali ja sam oduvek bio više "uronjen" u ljude nego u sebe. To je možda moglo i da zaživi, da sam tada odlučio da prestanem da radim sa mnogima sa kojima sam sarađivao, ali morao bih istovremeno i da napravim studio da bi sve to moglo da funkcioniše. Oduvek sam bio od onih ljudi koji rade ono što se trenutno dešava, nisam previše gledao unapred, zbog toga sam i mogao toliko stvari da stignem da uradim. Kada je taj studio zatvoren i ekipa koja je bila tu okupljena se rasturila, a takva muzika se pravi lagano, bez opterećenja, pa je za sve to potrebno puno vremena. Tada smo to sebi mogli da dozvolimo, jer smo mogli danima tu da sedimo i da sviramo kad nam se svira, ili obrnuto. Obično nije tako, već dobiješ neke termine u kojima možeš da snimaš, a kada si ograničen terminima, tad od muzike nema puno. Ne možeš ti sad da odlučiš da nešto napraviš, to mora da ti dođe. Možeš svakako da se isiluješ, ali to se čuje, da bi ljudi sve to primili na onaj pravi način mora drugačije da se radi, jer muzika uvek prenosi neko stanje. Ako danas poslušaš te stare ploče, odmah se vraćaš u ono doba kada je sve to snimljeno, jer to je uhvaćeni trenutak u vremenu, poput filma ili fotografije.

• Mnogi kažu da je u rokenrolu uglavnom sve izmišljeno, da je sve odsvirano, da li i ti misliš tako?

Ako se vratimo u šezdesete, pa sve uporedimo sa ovim danas, možemo videti da je rokenrol tada imao jednu sasvim drugu pokretačku snagu, izazivao je sasvim drugu emociju kod ljudi u odnosu na ovo danas. Na kraju krajeva, tu muziku čine tri akorda eventalno malo proširena, i to je nekada bilo sasvim dovoljno. Rokenrol je ranije bio popularna, masovna muzika, setimo se samo onih histerija oko Bitlsa, a sada sve to možemo da posmatramo kao nešto što se održava na aparatima, pa samim tim ta muzika više uopšte nema značaj kakav je nekada imala, daleko od toga. Nekada je sve to bilo novo i jako bitno, uvek bi čuo nešto drugačije, sećaš se recimo kada su izlazili albumi Cepelina, to su bila prava otkrovenja. Te albume si tada slušao godinu-dve dana, pa već i samim tim što smo sada ovde pomenuli nastala je ogromna razlika, a zamisli tek sve ostalo. Više se uopšte i ne može napraviti ta paralela između ovoga sad i onoga što je pre bilo. Možeš ti i danas sve te stvari da odsviraš sa bendom i da one zazvuče tako, ali nemaš više kome to da prezentuješ. Rokenrol je u suštini muzika mladih ljudi, bar je tako nekada bilo. Popularna muzika se obraća onima od petnaest, pa do nekih trideset godina maksimalno. To je vreme kada si najjači, kad si pun i želja i snage. I dan-danas na svirkama srećem puno ljudi koji su neka generacija šezdeset peta recimo, možda deset godina mlađi od mene, ali većinom je to vrlo mala razlika, koji mi kažu da smo im tada puno značili, da su bili na svakom našem koncertu. Ja im kažem da je to super, jer smo se i mi tako osećali i srećan sam što smo mogli da im pružimo nešto, a i oni su kao publika dosta toga nama dali. Da bi te neko skapirao, potrebna je ta generacijska veza, jako je bitno da se obraćaš publici koja te shvata, moraš znati njen govor, njene probleme, to je najbitinija stvar, jer publika želi nešto što nju interesuje, u čemu ona živi trenutno, a ne da joj ti sada daješ neku svoju priču, da govoriš o nekim svojim problemima. Klinci žive svoj život i hoće nešto što njih okružuje, u čemu se oni nalaze. Ima onih koji misle da mogu i danas da prođu na istu foru, ali to jednostavno nije tako, tu se odmah vidi da je to nešto što je isfolirano. Naravno, ovde govorim o popularnoj muzici u koju je nekada spadao i rokenrol, sada to više ipak nije tako.

Foto: Wood RS

• Poslednjih godina vratio si se gitari, a prilikom komponovanja koristiš i klavir.

Kod kuće sada najviše i sviram gitaru, imao sam i neke svirkice kao gitarista, volim te male klubove gde može opušteno da se svira, bez nekog opterećenja, možda ću nešto u tom smislu i snimiti, videću već.

• Kakvi su planovi u nekoj bliskoj budućnosti, šta trenutno radiš?

Prošle godine smo reoformili moj stari bend Zvuk ulice, koji je u stvari bio preteča Idola, tu je Vlada Divljan svirao gitaru, ali u suštinu vođa benda je Kokan (Kokan Popović, op. autora), čovek koji svira bubnjeve i peva, što je meni fascinanta stvar, mislim na te bendove u kojima su bubnjari ujedno i pevači. Potpisali smo ugovor za Jugoton, odnosno Croatia Records i mislim da će se album pojaviti sredinom godine. Radim tenutno još nešto sa mojim starim prijateljima, ali ne bih još uvek da pričam o tome, čuće se to uskoro svakako. Počele su i pripreme za turneju sa Orgazmom, već imamo probe, kreće nam koncertna sezona.

(Telegraf.rs)