Zaboravljeni beogradski akustičari iz vremena muzičke romantike

Foto: Goran Živanović

Beograd je u nekadašnjoj Jugoslaviji imao ubedljivo najjaču akustičarsku scenu, a kao potvrdu toga možemo pomenuti imena kao što su Vlada i Bajka, S vremena na vreme ili Suncokret i verujem da će to biti sasvim dovoljno.

Preporučujemo

No to nikako nije sve, priča se svakako na tome ne završava.

Naš glavni grad je u tom smislu dao i mnogo više, pa je u ovom prikazu izdvojeno pet imena koja bi po mišljenju autora ovog teksta vredelo sačuvati od zaborava, a to su: Grupa Zajedno, Porodična manufaktura crnog hleba, Trio DAG, Ganeša i grupa MAJ.

Neosporno je da su ovi izvođači danas gotovo potpuno nepoznati mlađim naraštajima, ali sa druge strane kod poznavaoca, a posebno kod kolekcionara vinila, neki od njih poprimili su gotovo kultni status, delimično i zbog izuzetne raritetnosti njihovih izdanja, ali takođe i zbog živopisne poetičnosti njihovih kompozicija koje su u vremenu njihovog nastanka imale još jednu vrlo važnu prednost: mogle su se izvoditi u mnogim prilikama, jer je za to najčešće bila potrebna tek jedna akustična gitara i družina koja će pevati na sav glas, bilo kada i bilo gde - kraj logorske vatre, na ekskurzijama, letovanjima, radnim akcijama...

Uostalom, beše to vreme kada za pesmu i nije bio potreban neki poseban razlog.

GRUPA ZAJEDNO

Bora Đorđević je rođen u Čačku gde je i započeo bavljenje muzikom. Prvi bend u kome je svirao zvao se Hermelini, a potom je bio član grupa Dečaci sa Morave, Safiri, Vesnici ljubavi, Čačanski plemići itd. Interesantno je da Čačak tokom šezdesetih godina prošlog veka, iako je u to vreme bio mali grad, imao dosta jaku muzičku scenu iz koje će poteći još neka veoma značajna imena jugoslovenskog rokenrola, kao što je to recimo R.M. Točak.

Pa ipak, kako to već obično biva u malim sredinama, želje su jedno, a mogućnosti nešto sasvim drugo.

Do instrumenata se jako teško dolazilo, bili su preskupi, pa je Bora sa njegovom ekipom u jednom trenutku došao na ideju da malo "pozajmljuju" od onih kojima novca nije nedostajalo. Sve u svemu, počeli su upadati u kuće tamošnjih lokalnih bogataša uzimajući manje svote novca kako se ništa ne bi primetilo, nadajući se da će na taj način sakupiti dovoljno kako bi u jednom trenutku kupili kvalitetne instrumente. Trajalo je to neke dve-tri godine, a onda su ipak bili otkriveni. Bora je kasnije pričao, da se to najverovatnije nikada ne bi ni dogodilo, jer niko ništa nije primetio, da jedan iz njihove družine nije u jednom trenutku sve priznao majci kroz plač, ne mogavši više da izdrži. Bora je potom proveo sedam dana u istražnom zatvoru, a ubrzo nakon toga izbacili su ga iz gimnazije. Oslobođen je, ali sa naredbom o pojačanom nadzoru roditelja, a sve pod kontrolom tadašnjih organa starateljstva.

Foto: Goran Živanović

Bila je to ogromna bruka za jedno malo mesto pa se njegovi roditelji, ne mogavši da izdrže pritisak, sele u Beograd, gde Bora 1970. godine upisuje Petu beogradsku gimnaziju.

I kako stvari nikada nisu potpuno crne ili bele, bilo je u svemu tome i nečega dobrog za njega, jer je dolaskom u glavni grad, odjednom dobio mnogo veće mogućnosti za bavljenje onim čime je bio nepovratno opsednut, a to je rokenrol. Ubrzo se prijavio na audiciju za izvođača u rok operi "Isus Hrist superstar" koju uspešno prolazi, a 1972. godine osniva akustričarsku grupu Zajedno u kojoj su pored njega bili Đorđe Petrović, Ivana Kačunković i Gordana Stefanović, a nešto kasnije pridružuje im se i Dragoslav Vučković. Grupa Zajedno u diskografiji ima tri singla, s tim što je prvi, koji je 1974. objavio Studio B, bio reklamni (reklamiran je truristički kompleks PKB-te u Tivtu, odnosno Ostrvo cvijeća na Miholjskoj Prevlaci, koje će kasnije postati elitno vojno odmaralište), dok su sledeća dva deo njihove zvanične diskografije. Sarađivali su i sa drugim izvođačima, pa su učestvovali na snimanju prvog albuma Srđana Marjanovića, potom grupa Opus i SOS, a takođe i na snimanju himne emisije "Veče uz radio". Krajem 1974. godine Bora je napustio grupu Zajedno, da bi sa Zoranom Modlijem osnovao postavu Hajduk Stanko i jataci sa kojom objavljuje jedan singl, a 1975. pokreće dobro poznatu grupu Suncokret.

PORODIČNA MANUFAKTURA CRNOG HLEBA

Osnovani davne 1968. godine u Beogradu, svakako nose epitet jedne od prvih jugoslovenskih, akustičarskih grupa uopšte.

Ako znamo da je Maja de Rado (pravo ime joj je Maja Derado, rođena je na ostrvu Brač), koja je bila vodeći vokal i pri tom svirala dvanaestožičanu gitaru, u to vreme imala samo petnaest godina, onda su i više nego začuđujuće njene kretivne sposobnosti koje je tada iskazivala pišući tekstove i muziku, gotovo potpuno neuporedivu sa bilo čime na tadašnjoj domaćoj sceni.

Svakako da ovde treba pomenuti i Jugoslava Vlahovića (akustična gitara, prim), koji kasnije postaje jedan od urednika lista NIN, takođe poznati karikaturista sa brojnim nagradama, ali i jedan od najvažnijih dizajnera omota ploča jugoslovenske scene.

Foto: Goran Živanović

Pored njih dvoje u grupi su bili i Slobodan Kuzmanović, Petar Pavišić, a kroz grupu je prošlo i nekoliko flautista: Sreten Tasić Tasa, Vlada Bogosavljević i Branko Malkoč.

U diskografiji imaju tri singla (dva su objavljena 1973. a jedan 1974.) i album "Stvaranje" iz 1974. godine. Izdavač svih ploča je PGP RTB.

Prestali su sa radom 1975. godine zbog odlaska u vojsku većine članova grupe.

Ispod je postavljen njihov jedini video snimak koji je sačuvan.

TRIO DAG

Osnovani su 1972. godine u Beogradu, od strane Dragana Popovića i braće Aleksandra i Grujice Milovanovića, a naziv grupe dolazi od inicijala njihovih imena.

DAG je od svih akustičarskih postava ponajviše zvučao džezirano i za razliku od ostalih, nisu previše koketirali s etno motivima, a zahvaljujući njihovim savršenim vokalnim harmonijama, često su bili uposleni i na snimanjima drugih izvođača.

Pored brojnih gostovanja, u zvaničnoj diskografiji imaju četiri singla (u periodu od 1972. do 1975.), i album "Sećanja" iz 1974. godine (za koji je tekstove pisala tada mlađana Marina Tucaković), svi objavljeni za PGP RTB izuzev poslednjeg singla iz 1975. ("Daj mi ruku"/"Jedan dan u Vojvodini"), koji je iz kataloga RTV Ljubljana, nakon koga su prestali sa radom.

Ako sve to posmatramo iz današnjeg ugla, slobodno možemo reći da je njihova muzika išla daleko ispred svog vremena, pa samim tim ni publika nije mogla biti spremna da prepozna svu tu začuđujuću poetiku njihovih pesama. Na albumu "Sećanja" izašli su iz strogog klišea akustične muzike opredelivši se za električne instrumente, što im je omogućilo mnogo veću raskoš aranžmana u njihovim kompozicijama, čemu su svakako doprineli i vrlo cenjeni muzičari toga vremena koji su u svojstvu gostiju učestvovali na samom snimanju: Robert Nemeček, Slobodan Marković, Raša Đelmaš, Mihajlo Bata Popović, Nikola Jager...

Foto: Goran Živanović

Album "Sećanja" je jedna od onih ploča kojima nikada nije pridavan značaj kao nekim drugim iz toga vremena, no bez obzira, za autora ovog teksta to je nesumnjivo jedno od najboljih ostvarenja domaće muzike iz sedamdesetih godina prošlog veka.

GANEŠA

Grupa je osnovana početkom 1971.  godineu Beogradu, od strane Ljubiše Ristića, Bojana Kvedera, Zorana Zagorčića i Slobodana Đurđevića Đuke. Sa njima je kratko vreme radila i Slađana Milošević, ali se ona vrlo brzo posvetila solo karijeri, pa je menja Amerikanka Džuli Karingi, a veoma važan saradnik grupe bio je i Robert Nemeček.

Inspirisani indijskom muzikom, za PGP RTB su objavili tri singla do 1975. godine, kada prestaju sa radom.

Interesantno je da je Ljubiša Ristić doneo sitar kada se iz Indije vratio u Beograd, ali to ipak nije prvi takav instrument koji se pojavio u našem glavnom gradu, jer je sitar već svirao i Vlada Mates iz Porodične manufakture crnog hleba.

Foto: Goran Živanović

Ganeša je, ako uzmemo u obzir da u diskografiji ipak imaju tri singla, jedna od najmanje "opevanih", beogradskih akustičarskih postava. Sa današnje vremenske distance njihov značaj se ogleda i u činjenici iz koje možemo videti u kojoj meri je tadašnja beogradska scena zahvatala jedan dosta širok izvođački spektar i koliko je muzika, kao jedna univerzalna umetnost, tada nadilazila granice, kako one državne, tako i etničke, istorijske i svake druge. Paradoksalno, u današnjem modernom dobu, pored nametnutih žanrovskih podela, čini se da mi ovde na Balkanu sve više "putujemo" ka svojevrsnim "ogradama" i zatvaranjima u neke naše "malene torove", gde svi preko svake mere veličaju ono svoje, a istovremeno nipodaštavaju tuđe, a lepota muzike (i mnogo čega drugog), nalazi se upravo u tom šarenilu različitosti koje se međusobno prepliću i nadograđuju.

GRUPA MAJ

Nakon objavljivanja LP-ija "Sećanja", Dragan Popović napušta grupu DAG, pa sa Banetom Zarinom i Aleksandrom Bijelićem pokreće grupu MAJ. 1975. objavljuju za PGP RTB svoj jedini singl (ne računajući učestvovanja na snimanjima drugih izvođača kojih je bilo dosta), na kome su kompozicije "Još uvek sanjam" (koju su izveli na festivalu Omladina '75) i "Vreme žetve". Valja napomenuti i da se na LP-ju "Uspomene" (PGP RTB 1977.) koji je posvećen tragično preminulom pevaču grupe SAN - Peđi Jovičiću, takođe nalazi kompozicija u njihovom izvođenju, čiji je naziv "A ja bih je ljubio".

Grupa relativno brzo prestaje sa radom, a Popović potom piše muzičke kritike, ali i kompozicije za druge izvođače. Jedno vreme radio je sa grupom Dragstor, a zatim je pokrenuo grupu Lift, da bi se početkom devedesetih preselio u Švedsku.

Foto: Goran Živanović

Sa ovim imenima spisak svakako nije završen, pa možemo pomenuti još neke akustičare koji su radili u našem glavnom gradu. Tu je recimo grupa Dan za danom, u kojoj su svirali Zoran Kotlajić, Nenad Mitrović i Zoran Brajušković, a njihove kompozicije "Očiju tvojih da nije" i "Put" zabeležene su na albumu "Veče uz radio" (PGP RTB 1975.) Potom tu je i grupa Trag (u kojoj je između ostalih bila i mlađana Suzana Mančić), iza koje je ostala jedna singl ploča na kojoj su kompozicije "Grade moj" i "Vagonaši", duo Susret čija je pesma "Balada" zabeležena na LP-iju, "Omladina 76", duo Mira i Spira, ili recimo duet koji su činili brat i sestra Tamara i Nenad Pavlović, koji su pored akustične muzike bili zaokupljeni i nekim drugim aktivnostima, a takođe i mnogi izvođači koji su bili saradnici u emisiji "S pesnikom u podne", a čiji su snimci ostali u arhivama Radio Beograda.

(Telegraf.rs)