Priče o pesmama: Miladin Šobić - "Svetozara Markovića 39", adresa na kojoj stanuje ljubav

-Tata pusti mi onu pesmu.

Ove reče izgovarao je moj sin pre par decenija. U to vreme još uvek nije pošao u školu, ali neke pesme su mu već prirasle za srce.

Preporučujemo

A kako i ne bi?

U našoj kući svakodnevno se slušala muzika.

Album koji je tražio da mu iznova i iznova puštam bio je, verovali ili ne, "Umjesto gluposti" Miladina Šobića, a posebno mu se dopadala pesma "Svetozara Markovića 39".

Foto: Goran Živanović

Kada danas razmišljam o tome, shvatam koliko nam upravo tako nešto nedostaje.

Koliko je u ovom vremenu onih koji slušaju muziku zajedno sa svojom decom?

Ili možda odu na neki koncert?

A ja evo, pamtim takve trenutke, a znam da ih pamte i moja deca.

Ako dete "vaspitavate" pravom muzikom, gotovo je izvesno da će postati dobar čovek.

Osećanja koja podstičete u njima dok su još veoma mali, najverovatnije će njima dominirati tokom čitavog života.

Pa ima li lepših osećanja od onih koja u nama izaziva muzika?

Naravno, ako je stvarana iskreno, sa merom i ukusom, sa željom da nas oplemeni, da nam pokloni trenutke u kojima možemo da maštamo, volimo, tugujemo, nadamo se...

Valjda nas to i čini ljudima.

U "Svetozara Markovića 39", Šobić nam priča o ljubavi koja nije imala srećan kraj:

Svetozara Markovića 39

Za mene lift radi samo na dolje

Ona kaže tako je bolje

Tako je bolje

Svetozara Markovića 39

Odavno ne viđam oči jedne žene

Kažu to je dobro za mene

Dobro za mene

Nikšićki cigani, sva moja braća

jedini su ko me shvaća

Vide sve je iza mene

Al’ me muče uspomene

Do ugla preko puta

Pravo ispred neba

Dođem često dušom na splavu meduze

Tragom svoje poslednje suze

Poslednje suze

Nikšićki cigani, sva moja braća

jedini su ko me shvaća

Vide sve je iza mene

Al’ me muče uspomene.

Svetozara Markovića 39.

Neko bi možda sada rekao - pa da, obična, jednostavna, ljubavna pesma.

Naravno da nije tako, uostalom, jednostavnost je isuviše često blizu genijalnosti.

Šobićev pesnički narativ je toliko prepoznatljiv, a muzički rukopis naprosto jedinstven, da ga možete "namirisati" sa kilometar daljine, što ga svakako svrstava u red posebnih autora.

Jer u muzici je upravo to i najteže.

Biti svoj, nositi autorski pečat koji se ni za koga drugog ne može vezati.

Zbog toga sam za ovu priču mogao izabrati i bilo koju drugu kompoziciju iz njegove nevelike diskografije, koju čine dva albuma i jedna singl ploča.

Ionako su sve Šobićeve pesme ljubavne.

Kako to? - možda se pitate.

Pa lepo.

U ljubavi su sa životom.

A to je ono što nam je danas najpotrebnije.

Da slavimo život, da se divimo njegovoj čaroliji, da svakim danom sve više tražimo od sebe, a ne od drugih.

I da ne dozvolimo da nama gospodari novac, jer on je jako zao gospodar.

O tome je Šobić pevao.

Sjedim sam na trotoaru

Prebijenu nemam paru

I čitam neke stare novine

Tu na uglu od ulice

Derem jadne farmerice

I čitam stare novine

Čitam neke stare novine

Život moj lumperaj

Jedva s krajem vežem kraj

Ja nisam kao svak

Ja ne sanjam kadilak

Smuči mi se na to sve

Uzmem čitam stare novine

Tu na parčetu betona

Bescarinska moja zona

Tu čitam stare novine

Čitam neke stare novine

Gradom žure lica nova

Svako pita đe je lova

Ja čitam stare novine.

Autor ovog teksta je davno "izlizao" tih par Šobićevih albuma, slušajući ih bez prestanka.

Ništa zato.

Novi, neotpakovani bili su u rezervi.

Mislim da u akustici, ali ne samo u njoj, već i znatno šire, ne postoji neko ko je sa tako nevelikom diskografijom ostavio toliko dubok trag.

Samozatajni Šobić!

Sanjar, muzičar, autor, boem i ko zna šta sve još.

Valjda to jedino on sam i zna.

Ali takav je ovaj vitez svih naših snova koje je  nemilosrdno porušila današnjica.

Pesnik uz čiju bi se muziku valjalo napiti dok psujete život i sve ono što vas je snašlo, ali i neko čiji bi stihovi sasvim mirne duše mogli ući u čitanke, jer iz njih bi se više moglo naučiti o ovome svetu, nego iz mnogih drugih udžbenika preopterećenih bespotrebnim rečenicama i stranicama.

A to donosi samo najveća moguća iskrenost i apsolutna ljubav.

I ma koliko to paradoksalno zvučalo - čini se da je Šobić svu tu bezgraničnu posvećenost upravo potvdio nečim potpuno nesvakidašnjim.

Svojim odustajanjem!

Mi svakako možemo žaliti što je splet nesrećnih okolnosti doveo do toga, ali koliko to njega dotiče - pitanje je zaista.

Uostalom, bar on u pogledu muzike, nema za čim previše ni da žali.

Rasprostro je svoje srce i dušu, kao retko ko sa ovih prostora, ogolio sebe, a time i naše navike, nade, snove i strahove.

A to nije dovoljno tek za jednu karijeru, već i za nešto puno, puno više.

Dovoljno je za jedan život.

Život, kakav se na ovom prostorima retko rađa.

Od druga do druga

Od grada do grada

Od drage do drage

Provodim vijek

Rasut u komade

Vezan samo pjesmom

Sebi i životu

Tražim smisao i lijek

Ponekad mislim na ono vrijeme

Svi računi kad se svode

I kad sunce mirno zaspi

Kad presahnu moje vode

Tad ću morat i ja stati

Možda i ja u kafani

Uzalud ću pjesmom zvati

Da se vrate ovi dani

Od druga do druga

Od grada do grada

Od drage do drage

Provodim vijek

Sa mukom pod rukom

Tražim nadu u padu

Al gađa me apaluz

Gađa me smijeh.

Davno još, upoznao sam jednog mađioničara i znate šta mi je tada rekao?

Kako mu je najteže da pokazuje svoje trikove pred decom, jer je njih vrlo teško prevariti, vrlo teško im je odvući pogled na "pogrešnu" stranu, dok on ne obavi to što je naumio.

Sa odraslima je kaže, neuporedivo lakše.

Zato se i dan danas kada čujem Šobića setim rečenice:

"Tata pusti mi onu pesmu".

I neki topao žubor mine mojim grudima, raširi ih do ponosa i prkosa.

I pomislim, ova današnjica, ovakva kakva je, ne može prevariti one koji su slušali takvu muziku.

Ne može, jer to jednostavno ne biva.

(Telegraf.rs)