Natalija Cajić za Telegraf.rs: Nikada ne smemo izgubiti pozitivan pogled na svet

Natalija Cajić Foto: Tijana Đorđević

Jako veliko interesovanje izazvala su pojedina reizdanja kultnih albuma ex jugoslovenske scene, koja su se u poslednje vreme pojavila na vinilu. Po svemu sudeći u svemu tome prednjači Jugoton koji je na radost kolekcionara, ali i svih zaljubljenika dobre muzike i pesme, u prethodnih nekoliko godina objavio neke zaista značajne naslove. O svim tim potezima pomenute izdavačke kuće, koji izazivaju pažnju u čitavom regionu, razgovarao sam sa Natalijom Cajić koja predvodi beogradsku ispostavu Jugotona, a ovom prilikom, ona je samo za čitaoce Telegrafa otkrila i koja su izdanja trenutno u pripremi i šta zaljubljenici vinila, koji se svuda u svetu vraća na velika vrata, mogu uskoro da očekuju. Takođe, važan povod za ovaj razgovor, jeste i knjiga "Fenjeri i note - bajka za odrasle,"koju je upravo Natalija napisala i koja se ovih dana pojavila, opet u izdanju Jugotona. Čini se da su nam u ovim danima, više nego ikada pre, potrebne nežne ali i mudre reči koje slave ljubav, slave život, a takvih reči u ovoj knjizi svakako ne nedostaje. Ako ste neko ko traga za čarolijom, ako ste neko čiju svakodnevnicu umeju da oboje snoviđenja, ako je plemenitost ono što vas vodi i što vas hrani, verujem da će vam redovi koji slede i te kako prijati.

• Rođeni ste u Novom Sadu, završili ste čuvenu Karlovačku gimnaziju, a potom ste diplomirali na Filozofskom fakultetu u svom rodnom gradu. Karijeru ste započeli kao novinar Radio-televizije Vojvodiine, da bi potom kraće vreme radili kao urednik na Novosadskoj tv. Interesantno je, da se i pored toga što su ovakva mesta sigurno želja mnogih mladih novinara, Vi niste na tome zadržali, Vaše želje su ipak bile drugačije.

Uvek volim da kažem da sam imala veliku privilegiju u životu da radim i da se bavim tim misijama o kojima sam uvek nekako i maštala. Kada sam završila Filozofski fakultet u Novom Sadu, odmah me je komšinica Mira Vesković odvela u redakciju Televizije Vojvodine i to u Informativni program. Mislila sam da sve mogu da radim, izuzev da budem novinar Informativnog programa, ali tamo sam naišla na zaista predivne ljude, na veliku podršku i na urednike koji su u tom periodu, kada sam ja došla, prihvatili mnogo mladih ljudi. Verujem da su oni još od ranog detinjstva voleli televiziju i maštali da će jednog dana biti novinari, a svakako je i meni tih šest godina u RT Vojvodine donelo ne samo profesionalno iskustvo, već me je naučilo da "trčim", iako nisam takva, zahvaljujući tome naučila sam da brzo mislim. To je stvarno bilo jedno sjajno iskustvo, jedna velika lekcija, i sve što sam naučila, naučila sam tamo. S obzirom da sam blizanac u horoskopu, to govori da volim promene, a istovremeno sam mnogo maštala, sanjala i razmišljala kako bih ja mogla da doprinesem i da kažem jedno veliko hvala svim našim velikim umetnicima, jer sam oduvek slušala muziku. Naravno, u to vreme nisam mogla ni razmišljati da ću jednog dana možda raditi u Jugotonu, to je bio samo neki daleki san. Nisam se muzički obrazovala, nisam puno znala o biografijama umetnika, ali i pored toga, ja sam dokaz da se sve želje u životu mogu ispuniti. Nakon tih šest godina prešla sam u Novosadsku tv, gde sam bila na mestu V.D. glavnog i odgovornog urednika, ali nisam se pronašla u toj funkciji, jer to podrazumeva malo drugačiji način rada i razmišljanja, tako da sam na zaprepašćenje svih posle godinu dana napustila to radno mesto. Tada mi niko nije verovao da sam to uradila, a da istovremeno nisam imala nikakvo dodatno rešenje, nikakvu drugu opciju, samo sam znala da bi trebalo da radim nešto u Beogradu. To je naravno bilo izuzetno traumatično i za moju najbližu okolinu, nikom nije bilo jasno otkuda sad Beograd, jer me je sve do tada vezivalo za Novi Sad, ali te sigurnosti ja sam jako prezirala u tom periodu.

• Kako je došlo do saradnje sa Jugotonom?

Pa to je jedna interesantana priča. Pre završetka fakulteta objavila sam na internetu "Priču za Terezu", koja je spojila mnoge ljude i koja je poslala veoma jake antiratne poruke. Uglavnom, to je priča o jednoj devojčici iz Srbije koja je imala želju da ode na koncert Tereze Kesovije i kojoj je baka stalno obećavala da će joj tu želju i ispuniti. U međuvremenu dolazi rat, postaje jasno da je to sada postalo nemoguće, pa devojčica počinje da razmišlja o ratu, počinje svojoj baki da postavlja razna pitanja u vezi toga, ali daje i obećanje da će jednog dana kada se rat završi, ona sama krenuti u Zagreb na Terezin koncert i poneti roze ruže, koje provejavaju kao lajt motiv kroz celu tu priču. Potom smo to odštampali u nekoj kopirnici, pa je moja poznanica Jelisaveta Šoštarić to odnela Terezi i ona je na svom koncertu u Kranju te reči počela da čita pred publikom, iako uopšte nije znala sadržaj same priče. Kasnije je Jelisaveti rekla da mi da njen broj telefona i da joj se javim. Pozvala sam je upravo na Božić, čestitala joj praznik, a ona mi je tom prilikom predložila da dođem na njen veliki zagrebački koncert što sam i učinila. Sedela sam u prvom redu, ponela sam te roze ruže iz priče i Tereza me je pred kraj koncerta veoma lepo i emotivno najavila i pozvala me da izađem na scenu dvorane "Lisinski". Postojao je snimak svega toga, ali tu se ne vidi da sam se ja naprosto tresla dok sam koračala ka toj sceni, ipak, izašla sam i rekla: "Dobro veče, Zagrebe"! - i svi su u dvorani počeli da plaču. Bio je to početak jedne avanture za koju je zaista bilo potrebno i mnogo snage, ali ja toga nisam ni bila svesna, samo sam želela da uradim nešto, nešto da promenim. Tereza je nakon toga došla u Beograd i održala koncert, ne mislim da je to uradila zbog ovoga što sam ispričala , ali verujem da je ta priča spojila ljude, uputila ih jedne ka drugima, a sve to su čuli i odgovorni iz Jugotona. Znam da su do mog direktora došle priče o nekoj "maloj" iz Novog Sada koja dočekuje umetnike i kroz umetnost šalje neke plemenite poruke.

Maja Vidmar Klarić, Natalija Cajić, Želimir Babogredac, Tonči Huljić Foto: Marko Šolić

• Koje godine se sve to dešavalo?

To je 2008. godina. Kada sam napustila Novosadsku televiziju, desili su se neki kontakti sa umetnicima iz Hrvatske pa i sa Želimirom Babogredcem, direktorom Croatia Records i ja sam onako naivno rekla da sam oduvek sanjala da radim u Jugotonu, na šta mi je on odgovorio da snovi ponekad mogu da se ostvare, pa je tako započela ta naša zaista divna saradnja i evo za ovih devet godina uradili smo zaista mnogo toga. Sve ovo i ne doživljavam kao posao, to je pre svega jedna velika misija u kojoj i ja učestvujem.

• Vaša priča je stvarno neobična, ali nekako mi se genarcijski ne slaže, jer se ni po čemu ne poklapa sa prioritetima koje sebi postavljaju generacije slične Vašoj?

Svi kažu da se te moje želje i snovi ne slažu sa mnom u tom generacijskom smislu, ali to donekle i jeste priča koja me prati na jedan poseban način. Sećam se, kada sam počela da radim u TV Vojvodina, upoznala sam novinara Sašu Filipovića i kada me je jedan kolega predstavio i pitao ga da li je čuo za mene, odgovorio je : "Kako da ne, ona je trebala da bude rođena u vreme Splitskih festivala". To i jeste taj neki osećaj koji imam za to vreme i za te umetnike, i moja jedina misija je bila da im kažem hvala, u ime svih ljudi kojima su oni oplemenili život. Kada sam ih kasnije upoznala, shvatila sam da ta njihova posebna darovitost i talenat možda i nisu najvažniji, već njihova harizma i emocije sa kojima su ovaj svet učinili lepšim. Imali su tu iskrenu emociju prema publici, prema pesmama i uopšte, prema životu. To su svakako ljudi koji su znali da žive malo kreativnije, malo lepše, nego mi danas.

• Kada se jedna dama bavi takvim poslom, da li je to prednost ili otežavajuća okolnost?

(smeh) I prednost i otežavajuća okolnost. Prednost sa sastoji u tome što sam dobila tu mogućnost da radim ovaj posao, a svi ti nedostaci svode se na činjenicu da tome zaista morate biti posvećeni. Nema tu određenog radnog vremena, već dan i noć morate razmišljati kako ćete pristupiti nekom poslu. Prvenstveno morate biti dobar psiholog kada pristupate umetnicima, da vam oni poveruju, da ih ubedite da je to što radite u stvari dobro za njih, dobro za njihovu publiku i ljude koji su ih pratili. Ja to u suštini posmatram kao jednu veliku prednost i privilegiju. Mislim da nema puno onih koji imaju priliku da se bave takvom misijom.

Natalija Cajić Foto: Tijana Đorđević

• U beogradskim prostorijama Jugotona organizovali ste mnoge promocije vaših izdanja. Interesuje me kakva je posećenost na tim promocijama? Da li su ljudi u današnjici ovakvoj kakva je, zainteresovani za jedan takav vid druženja i informisanja?

Kod nas u Jugotonu je uvek prilično puno. Naravno to zavisi i od toga o kome je reč, ali isto tako zavisi i od toga koliko se svi mi zajedno trudimo da podstaknemo ljude da dođu. Za sve je potrebna emocija, ma koliko možda ta reč bila prevaziđena u ovom vremenu. Nije možda ni bitno da li je to neka najjača emocija, da li je tu reč o nekoj nežnosti, ili o nečem sasvim drugom, ali svakako morate ljude na neki način da zainteresujete. Na svu sreću, biografije naših umetnika nose te posebne emocije i ljudi ih vole, a to važi i za sve druge izvođače, ne samo one iz Jugotonovog kataloga, već za sve ljude iz tog vremena. Sve manje je onih koji uopšte i prate ono što neko drugi radi, ali to svakako nije do umetnika već do samog organizatora, ali i vremena u kome živimo. Bilo je promocija na kojima su ljudi ostajali na ulici, jer nisu mogli da uđu u naše prostorije zbog velike zainteresovanosti, što ne treba ni da čudi, jer mi bi se uvek puno dali, puno smo radili na tome da ljudima pružimo nešto što je dobro, da ih podstaknemo da dođu. To nije samo da pošaljete pozivnice, jer mnogi u tom slučaju i neće doći, mora u nama samima da postoji neka snaga, neka energija koja će ih privući. A kada su već tu, oni ne odlaze, tu se ostaje do kasnih večernjih, pa i noćnih sati. Ipak, moram da kažem, da posećenost i pored svega toga, nije kao nekada. Srećom, u tome što radimo puno je velikih imena koja mogu da naprave čudo, mogu da privuku ljude da se okupe, da se pozdrave, aplaudiraju, da se smeju ili da plaču sa njima. I sama ta prostorija nosi neku posebnu priču, i to svi kažu. To je mali prostor svakako, ne prima puno ljudi, ali ako ljudi već dođu, a nema mesta unutra, oni stoje napolju. Mi se trudimo da u takvim prilikama napravimo poseban prilaz Jugotonu, da na sav glas pustimo muziku, da priredimo nešto što će ljude podstaknuti da pozdrave nečiji rad, novi album, ili kompilaciju.

• Radite u predstavništvu Jugotona, čije je sedište u Zagrebu. Koliko imate od strane direkcije podršku za ono što Vi radite?

Podrška koju dobijamo iz Zagreba, tj. od direkcije na čelu sa Želimirom Babogredcem, je jedna neverovatna priča. Sve što sam zatražila, sve što sam predložila, ostvareno je. To je tako još od onih prvih saznanja kada sa došla u Jugoton i kada sam videla da možemo da poručimo i one luksuznije bukete cveća i da ih pošaljemo nekoj našoj divi za rođendan, ili da kupimo vino koje god hoćemo i pošaljemo nekom pevaču, dakle od toga pa nadalje sve je otvoreno. Mi smo obnovili katalog izvođača iz Srbije i to ne samo iz pop, rok i džez, već i narodne muzike. To je zaista jedan neverovatan podvig i jedna priča i podrška koja nam svakodnevno stiže, kako od direktora koji je sa nama u svakodnevnoj komunikaciji, tako i od svih kolega iz Zagreba. I sami izvođači su iznenađeni tolikom pažnjom i tolikom profesionalnošću koja stiže do njih, pa o tome i sami često pričaju. Od direktora sam naučila kako se čuva dostojanstvo umetnika i kako se brine o tim velikim biografijama. On je neko ko je podosta strog u tom diskografskom smislu, jer diskografija je jedna čitava nauka, pa shodno tome i svakodnevno prati šta se na tom planu dešava u svetu. Ako ga pitate koja je ploča danas izdata u Londonu ili u Americi, odmah će vam odogovoriti, a takvo znanje i posvećenost traži i od nas. Mislim da će vreme tek pokazati koliko je zaslužan za očuvanje muzike na ovim prostorima. Jugoton postoji sedamdeset šest godina i ostvario je jako bogat katalog, možda bi te pesme ostale u nekom zaboravu, ali mi smo ih sve remasterizovali i objavili na novim nosačima zvuka, podigli na digitalne platforme koje sada podrazumevaju jedan novi način komunikacije sa publikom, napravljene su promocije mnogih naših ekskluzivaca. Prisutna je i odlična saradnja, ne samo poslovna, već i ljudska sa PGP RTS-om, kao i sa svim drugim diskografskim kućama, takođe i sa novinarima, i mislim da će tek u nekoj budućnosti biti vidljivo koliko je to značajno i dragoceno.

• U vezi toga, jasno mi je kada Jugoton reizda "Dnevnik jedne ljubavi" Josipe Lisac, ali mi je zadivljujuće kada recimo objavi kompilacijski album Grupe CD, koja ni u vreme dok je postojala nije pripadala prvoj ligi domaćih bendova. Bio sam iznenađen kada sam video da ste to objavili. Inače, naslov te kompilacije je zaista divan - "Veruj u ljubav", a tako je naslovljena i jedna njihova kompozicija.

Pa to je naša politika, to je očuvanje muzike i dostojanstva muzičara i jednog prošlog vremena, i to se može sagledati kroz veliku ljubav i veliko poštovanje prema pesmi. To jesu neverovatni potezi i zbog toga se svaki dan se susrećem sa pitanjima koji su to interesi, šta se tu dešava? Interes je samo taj da sačuvamo pesme, da im damo novi život, da ih ponovo podarimo publici i da na taj način zainteresujemo mlade za to. Ne moraju oni ni da kupe naša izadanja, mi ih uglavnom delimo radio stanicama, novinarima, kritičarima... Važno je da pesma zaživi, da zaživi neka priča, neka nova energija kroz sva ta stara dela i to je jedna posebna misija naše diskografske kuće.

• Nedavno ste objavili knjigu "Fenjeri i note - Bajka za odrasle", opet u izdanju Jugotona, i to je Vaša prva knjiga. Malopre ste ispričali onu neobičnu priču vezanu za Terezu Kesoviju, pa me interesuje od kada pišete, jeste li pisali i pre toga?

Jesam, pišem od kada znam za sebe. Prvo su to bile one dečije pesmice, kratke priče i sastavi, uvek sam u tome bila dobra, puno toga je i ostalo zabeleženo, a ljudi su na to obratili pažnju od kada su nam društvene mreže postali svakodnevni saputnici. Pisala sam i za razna Jugotonova izdanja, ali i o raznim životnim okolnostima, svakodnevnim dešavanjima i svemu što me je dotaklo. "Fenjeri i note" imaju neku svoju posebnu priču i to svakako nije najbolji deo nekog mog spisteljskog i kreativnog umeća. Ta bajka je napisana kao velika želja da pošaljem određenu poruku ljudima i da kroz tu poruku kažem veliko hvala svim našim umetnicima koji su na jedan najlepši način oplemenili živote drugima, o čemu sam malopre govorila. Mislim da smo se u godinama koje su nedavno ostale iza nas našli u velikom besmislu, to su bili dani u kojima su naglo odlazili oni koji su nam veoma dragi, da bi iza toga je nastupila potpuna ravnodušnost. Čovek može veoma brzo da se oporavi od svega, osim od besmisla i ravnodušnosti. Osetila sam veliku potrebu da nešto kažem, a da opet to ne bude neko delo koje će previše opteretiti ljude, pa sam želela tim nežnim rečima da pošaljem poruku da nikada ne smemo izgubiti nadu, veru i taj neki pozitivan pogled na svet.

• Šta za Vas znači susret muzike i književnosti? Nekada je toga bilo u priličnoj meri, da ne kažem u izobilju, a danas  sve manje i manje.

U pravu ste svakako. Muzika je za mene najlepši način izražavanja i najuzvišenija umetnost, jer reči sjedinjene sa muzikom čine tu neku posebnu sinergiju koja dotiče ljude. Reči su svakako u redu, one mogu da podstaknu, mogu da prenesu poruku, ali muzika sjedinjena sa rečima je nešto što je zaista uzvišeno. Mislim da se sada čak i mnogi doktori bave tim fenomenom koliko reči i muzika kada se sjedine mogu biti korisne za ljude, koliko mogu da unesu nadu, a po mnogim istraživanjima to je veoma dobro i za zdravlje, i zbog toga je ta veza neophodna. To što kažete da je nekada bilo puno toga, u pravu ste, a znate zašto je tako? Postojali su autori koji su stvarali te predivne pesme, postojali su kompozitori koji su znali te pesme da zaogrnu predivnim melodijama i to je bilo nešto što je ostavilo veliki trag. Ne bih želela da sada neko shvati kako ja sada žalim za nekim prošlim vremenima. Ne, ja se radujem i sadašnjem trenutku i vremenu koje je ispred nas i koje će verujem takođe doneti nešto dobro. Mi se tome moramo prilagoditi kako god da bude, nemamo mi tu mnogo izbora. Kada kažem - nekada - tu mislim na tekstove koji su govorili o moru, prijateljstvu, o gradovima, ljudima, njihovim sudbinama, i to je ispričano u svim vrstama muzike na jedan slikovit, poetski način, a onda je to ogrnuto notama, odnosno melodijama, dolazilo do ljudi. Zato su postojale velike karijere, velika imena i te harizme koje su mogle da prenesu tu emociju. Jako je bitno da povezujemo književnost sa muzikom.

• Uz Vašu knjigu ide i CD na kome su zastupljene kompozicije Jele Čelo, odnosno Jelene Mihailović. Kako je došlo do vaše saradnje?

Htela sam , pošto je to bajka u kojoj nema puno reči, da sve to ponese i neku melodiju, neke kompozicije, pa sam na predlog direktora pozvala Jelu i sa njom porazgovarala. Pooznavala sam je od ranije kao izuzetno ljubaznu i talentovanu osobu, ali tog momenta kada sam joj saopštila da želim da objavim bajku za odrasle i ispričala joj o čemu se tu govori, ona je za samo tri dana odabrala kompozicije koje mi je potom poslala. Jela je i inače izuzetno aktivna u našem kulturno-umetničkom životu i uvek se odazove ako je zamolite da nešto u tom smislu kreira. Zaista sam joj zahvalna, ona je u mnogo čemu kao i ja, slične smo i slažemo se, i mislim da je bitno da zajednički stvaramo neke priče koje želimo da pošaljemo ljudima. Čim je pročitala bajku, rekla je:  "Da, to je ono što je sada potrebno da uradimo",  pa će ljudi dok budu čitali bajku, moći če da slušaju i Jeline note. Takođe, crteže u knjizi je uradila Jasmina, moja majka. Nisam želela da to budu neki profesionalni crteži, želela sam da budu jednostavni, a Vuk Marković ih je veoma lepo uredio i mišljenja sam da i oni nose tu neku poruku topline što su nam i profesionalci potvrdili, kako u u vezi samog izgleda knjige, tako i u vezi poruke koju ona nosi.

• Da li se Vaša majka na neki način bavi umetnošću?

Majka je bila bibliotekarka, radila je u Gradskoj biblioteci u Novom Sadu, sada je u penziji, knjige su joj svakako bliske, ali se nije bavila umetnošću u tom smislu. Ja svakako poznajem te neke njene darovitosti, dok je bila mlada bavila se i fotografijom, takođe je i crtala i slikala, ali sasvim neobavezno ili nama za školu, te svoje talente nikada nije eksponirala u javnosti. Velika inspiracija za sve ovo mi je bila i moja mala sestričina Neda. Deca su ta koja nam pokazuju neke bitnosti na koje često zaboravimo.

Foto: Tijana Đorđević

• Jesu li odrasli danas zaboravili da maštaju i da sanjaju, pa su samim tim i prigušili tu neku svoju kreativnost koja je sa time suštinski povezana?

Zaboravili smo da maštamo, zaboravili smo da sanjamo, nastao je neki besmisao u kome smo zaboravili da komuniciramo, zaboravili smo na neke bitne vrednosti u našoj svakodnevnici. Ova bajka to svakako neće promeniti, ali mislim da će oni koji to budu pročitali shvatiti da ako želimo da vidimo tu neku čaroliju koja je sigurno oko nas, u nekom cvetu, pesmi, u nekom čoveku koji je danas uradio nešto dobro i veliko za nekog drugog, ona postoji, ali da bismo je videli moramo da se vratimo u detinjstvo i da na svet gledamo očima deteta. To junakinja u ovoj priči i kaže: "Ako hoćeš ponovo da vidiš ženu srtebrne kose, moraš na svet početi da gledaš očima deteta". Žena srebrne kose je mudrost, a to znači da moramo zaboraviti na sve uvrede, na odlaske, na tugu koja nam se možda u životu desila, i da ponovo gledamo na sve optimističnim očima, jer život je samo trenutak i ovo što je sada. Vi i ja sada razgovaramo i to je život, a šta će biti za sat vremena ili sutra, to niko od nas ne zna. Ne bih želela da sada ovo što ću reći neko shvati pesimistički, ali događalo nam se da danas sa nekim umetnikom nešto planiramo, a već sutradan tih ljudi više nije bilo. To su teški momenti, kada morate da se suočavate sa odlascima koji su u ovom prethodnom periodu zaista bili iznenadni, a odlazili su zaista veliki ljudi. Recimo, da je Minja Subota živ, on bi se toliko obradovao toj mojoj priči, bio mi je uvek velika podrška. Odlazak Zorana Kalezića sam jako teško prebolela, on je zaista pre svega bio veliki pesnik, gospodin pevač, jedna neverovatna ličnost. Ipak, mi i pored svega moramo da prihvatimo da je to deo naših života, naše stvarnosti. Ja svakako volim jake ljude, volim one koji nastavljaju dalje, one koji pronalaze neke nove puteve i koji su inspiracija i motivacija nekim ljudima koji su slabiji.

Natalija Cajić, Zoran Kalezić Foto: Ljiljana Filipović

• Vaša knjiga nosi poruku da bi trebali bar jednim delom svoga bića zauvek ostati dete, kako bi naša realnost bar donekle bila obojena čarolijom, tom divnom reči koju često upotrebljavate. Ako je to tako, kako odrediti prioritete, kako balansirati na toj nekoj tankoj liniji stvarnosti i mašte? Kako ne dozvoliti da nas mašta ne obuzme tamo gde ne bi trebalo, a takođe i stvarnost? Kako recimo Vi to radite?

Teško i dosta filozofsko pitanje.

• Ali Vaša knjiga je filozofska, ja sam je tako shvatio.

Jeste, te nežne reči kriju velike poruke, nadam se da će ih ljudi razumeti i to mi je u stvari velika želja. Svakako da ne bi trebalo dozvoliti da mašta preovlada, a to u svakodnevnom životu i nije moguće. Stvarnost je drugačija, ljudi su drugačiji, ali svi mi moramo biti dovoljno mudri da sve to u onom stvarnom životu dovoljno raščlanimo. Svesna sam svih ljudskih mana i vrlina, ali uvek se iznova trudim da pronađem inspiraciju u ljudima. Možda ovo vreme i želi da nas na neki način prodrma, ali moje mišljenje je da se moramo svakom detalju dovoljno posvetiti. Nisu ni u poslu ljudi uvek prijatni ni dobronamerni, a isto tako je i u prijateljstvima i u mnogim drugim situacijama. Mi smo ti koji moramo da napravimo tu razliku i mormo da naučimo da se zaštitimo. Zbog toga sam i rekla da volim jake i mudre ljude, volim one koji su bolji od mene. Pojedinac uvek mora da radi na sebi, kada nam ljudi nešto pričaju trebamo da ih slušamo, ali i da imamo štit kojim ćemo prepoznati da nisu sve reči koje dopiru do nas dobronamerne ni bajkovite. Svi mi pričamo koliko volimo istinu, ali ljudi često ne vole da im se ta istina kaže, nije to uvek najbolje prihvaćeno. Pa ipak, bez obzira na sve, mi opet moramo voleti ljude i to je odgovornost koju bi trebao da ima svaki čovek - da bude dobronameran prema drugima, ali moramo istovremeno imati i štit kako nas drugi ne bi povredili. Mnogi ljudi to ne mogu, već idu u krajnosti tipa - ili su dobri, pa kao takvi vrlo često ispadnu naivni, ili su grubi, a to je zbog toga što se plaše. Svi grubi i neljubazni ljudi se nečega plaše. To sam shvatila radeći sa našim velikim umetnicima koji su uglavnom uspostavili mir unutar sebe. Oni će uvek biti ljubazni, oni će razgovarati sa vama i vrlo brzo će razumeti ako imate neku lošu nameru, jer su to ujedno i jako intuitivni ljudi. Postoji crna i bela strana svakodnevnice i čovek mora znati njome da upravlja. Ja mislim da je jako bitno da ljudi znaju da ih volite, a to je naročito važno kada je reč o umetnicima i to je ta postavka koja je neophodna kako u životu, tako i u poslu.

• Iz ovoga što ste rekli može se zaključiti da ne bi bilo dobro generalizovati stvari, odnosno reći : život je ovolikim delom filozofija, a ovolikim matematika.

Ne možemo generalizovati, to je sigurno, a ni život ne bi trebalo da posmatramo u nekoj ne znam koliko dalekoj budućnosti, već bi trebalo da razmišljamo samo o danu i o onom što možemo u ovom trenutku da uradimo, za dalje je svakako jako teško. Naravno, ovde ne mislim na neka ozbiljna životna pitanja i planove, već upravo na ovo o čemu smo prethodno pričali, o odnosu stvarnosti i mašte u našem životu.

• U današnjem moru informacija, kako je najbolje prepoznati sebe? Kako u jednoj takvoj zbrci prepoznati ono što je kvalitetno, kako raditi na sebi, a da smo koliko-toliko sigurni da smo na pravom putu?

Okruženi smo ogromnim brojem informacija, a mnoge od njih ne bi trebalo ni da nas dotaknu, ali to je prosto nemoguće i to je nešto sa čim moramo da se pomirimo. Moje mišljenje je da čovek najpre mora uspostaviti ravnotežu unutar sebe, a to je i najteže. Verujem da sam sa mnogima uspostavila dobar i prijateljski odnos zahvaljujući tome mada, da budem iskrena, nisam ni ja uvek mirna, to je samo privid i to najbolje znaju moji saradnici. Ima tu i nervoza i razmišljanja kako da nešto uradimo, ali u takvim situacijama uvek se setim da je mnogo toga i do mene, i da i ja moram pokazati svojom smirenošću da se sve može rešiti kad se hoće. Zbog toga je danas jako važna i vera, ali mislim da nije vera ono kako to većina ljudi danas shvata, već je to nešto što nosite u sebi. Ja u priči kažem - hajde da vidimo gde živi bubamara, gde je procvetao cvet, bitno je to, jer je ovo na žalost ili na sreću, vreme u kome pojedinci moraju nešto da pokrenu, a to su ljudi koji imaju snagu i koji, kako Vi kažete, mogu da razaznaju šta je realnost a šta mašta i koju sve to mogu lepo da uklope. Za to je potrebno puno rada na sebi, puno ljubavi prema ljudima takvi kakvi su, potrebno je razumeti umetnost i pesmu i sve ono što nam donosi neki novi dan. To jeste magija, ali niko umesto nas neće uraditi ništa i uvek treba sebe da zapitamo šta je to dobro što smo mi danas uradili, od drugih to ne bi trebalo da očekujemo.

• Da li ovaj Vaš odgovor možda može da pokaže kako danas staviti plemenitost ispred materijalnog, u svetu u kome materijalno već uveliko dominira?

Ne znam da li bi to moglo da promeni svet, da ga izleči od tog nekog srljanja, snobizma ili čega već, ali verujem da bi moglo mnogo toga da poboljša. Razumem svakako da je ljudima stalo do materijalnog, ali isto tako trebalo bi da pomirimo naše želje sa našom stvarnošću, ne treba mi time da branimo čovečanstvo, nama će biti lepše ako mi sve to u sebi pomirimo. Ako nam je danas lep dan, u obavezi smo da tu čaroliju prenesemo na druge ljude. To može da bude osmeh u prolazu, ako kažemo dobar dan nekom nepoznatom čoveku, ljubaznost u prodavnici, ne moraju to biti neki veliki koraci, svako od nas neka napravi neki mali korak, verujem da ćemo sa tim mirom u sebi koji stalno pominjem drugačije videti svet oko sebe i drugačije shvatiti njegove vrednosti. To ne znači da treba isključiti materijalno i želju da živimo bolje, to svakako mora biti prisutno i to je normalno.

• Ovom knjigom ste probili led, verujem da nećete ostati samo na tome.

To svakako, i uvek bi trebalo da podržavamo tu neku muzičku i pisanu čaroliju koja ljudima može da pomogne, da ih ojača, da im donese neku veru. Postoje priče koje svakako nisu lake, koje nose neku drugu pozadinu, ali mislim da je sada zaista potrebno da osnažimo ove vrednosti o kojima govorim.

• Možete li za naše čitaoce otkriti bar neku malu ekskluzivu u vezi onoga što Jugoton sprema?

Spremamo novi CD Bilje Krstić i Bistrika, to bi trebalo u ovom mesecu da se pojavi... hajde otkriću Vam... Objavićemo prvi album YU grupe.

• Sjajno!

To ćemo uraditi kao reizdanje, biće toga i u oblasti narodne muzike i to su neke novine koje će se desiti ubrzo, do kraja godine. Uradili smo reizdanje LP-ija Dina Dvornika, tako da mislim da smo na dobrom putu da vinile vratimo tamo gde i treba da budu. U svetu se zna da su vinili izuzetno traženi i prodavani i mogu da kažem da je upravo to i vratilo mlade ljude u prodavnice, prosto je neverovatno koliko njih dođe da vidi šta ima novo. Evo pre neki dan je došao jedan dečko koji je kupio ploču Ive Robića, verovali ili ne.

• Iz Vaših reči isijava jedna ogromna energija. Vi svaki dan putujete na relaciji Novi Sad - Beograd, to Vam ne pada teško?

Sada putujem ovim vozom koji je zaista savršena stvar. Već devet godina putujem i volim da kažem da mi je kuća negde na putu između Novog Sada, Beograda i Zagreba, a sada često stignem do Jugotona i pre svojih kolega koji žive u Beogradu. U vozu dok pijem kapućino, obavim dosta razgovora, otkucam ono što je potrebno, pola stvari već rešim dok stignem do svog radnog mesta. Ne bi mi padalo teško ni da idem peške svako jutro, Jugoton ima jednu sasvim posebnu energiju, kad otvorim vrata, kad čujem muziku, kad vidim svoje divne kolege, znam da ćemo tog dana iskreirati nešto lepo, da ćemo se svakako potruditi. Ne mora da znači da ćemo možda uspeti, ali svakako ćemo pokušati da nekoga obradujemo, da nešto poklonimo, da pošaljemo tu neku muzičku priču među ljude.

• Verujem da ste puno čitali?

Da, zaista puno. Evo jutros sam se setila knjige Ive Andrića - "Jelena, žena koje nema". Gotovo svako jutro se setim te knjige. Jelena je žena koja ne postoji, onaje piščeva mašta, pa Andrić u jednom momentu kaže: "Znam da se i u ovom trenutku može pojaviti Jelena, žena koje nema, samo da nikada ne prestanem da je iščekujem", što znači da ne smemo prestati da iščekujemo one lepe stvari koje treba da nam se dogode.

• Koliko imate zaposlenih ljudi u Jugotonovom predstavništvu u Beogradu?

Pored mene ima još troje i veliku zahvnalost za knjigu takođe dugujem i njima. Dakle tu su: Ljilja Filipović, Tijana Đorđević i Vuk Marković. Volela bih da pomenem i Nikolinu Mazalin koja je naša kreativna direktorica, a Klaudija Čular i Ljiljana Marković su urednice knjige. Klaudija Čular je dala i jednu predivnu analizu: rekla je da su fenjeri svetlost, note muzika bez koje je teško zamisliti ovaj svet, a žena srebrne kose je mudrost.

(Telegraf.rs)