Mala priča o nekadašnjim lokalnim herojima

Ovih dana tuga je naše ogledalo.

Ovdašnja stvarnost ogoljena je najgorim pučem kojim su srušene sve vrednosti na kojima smo mi stariji odrastali.

Preporučujemo

Činilo se da je tako nešto nemoguće i naprosto nezamislivo.

Ogoljene su sva naša kolebanja, naše pogrešne odluke, naši prioriteti koje smo svesno ili nesvesno istumbali i postavili tamo gde ne treba.

Teško je pisati u ovakvim trenucima, ali sve mi se čini da su nam reči potrebnije nego ikada pre.

Zbog toga ću ispričati jednu priču.

Nekada davno, upoznao sam Mira.

Mire je bio sjajan gitarista, obrazovan, mlad čovek, koji je tada u svom "džepu" već imao diplomu Ekonomskog fakulteta.

Svirao je u lokalnom bendu, koji je bio dosta dobar, pa su uspeli da dobace i do ploče.

Po odlasku na studije u Beograd, njegov talenat nije ostao neprimećen, pa je i tamo svirao u par grupa koje su već bile mnogo poznatije, a jedna je čak imala i nekoliko hitova koji su se svakodnevno vrteli na radio stanicama.

Kasnije će neki članovi tih bendova napraviti vrlo ozbiljne samostalne karijere.

Pa i pored Mirovog odsustva, ekipa iz njegovog grada se povremeno okupljala i svirali su kada bi se za to ukazala prilika, pa je tako bilo i kada su u njihovom gradu gostovali Leb i sol.

Nastupali su kao njihova predgrupa, što u to vreme nikako nije bila mala stvar.

Leb i sol su bili "pravo čudo" koje je stizalo iz Makedonije, naše tadašnje najjužnije republike, a njihov gitarista Vlatko Stefanovski postavio je tih godina neke sasvim nove standarde u sviranju svog instrumenta.

Prostor za svirku prepun mladih ljudi, pa i onih malo starijih, opšta gužva, svi već nestrpljivo čekaju da svirka otpočne. Izlaze "lokalni momci", uzimaju instrumente, a prva kompozicija koju sviraju poprilično je zaprepastila prisutne.

Beše to "Going Home" od Ten Years After.

Verujem da danas ovi naslovi mnogima od vas malo znače, ali reći ću da je Alvin Li, gitarista ove grupe, sedamdesetih godina važio za najbržeg gitaristu na svetu i da je ta kompozicija poprilično teška u izvođačkom smislu.

I dok su momci "prašili" bez pardona, pojavio se i Vlatko Stefanovski koji je sa zanimanjem posmatrao ono što se događa na bini.

Potom je čestitao Miru.

Šta se nakon toga dogodilo, možda možete i da pretpostavite.

U gradu je u vrlo brzo niklo nekoliko grupa.

Deca su se bavila muzikom.

Pokušavali su da dostignu majstore koje su gledali na delu.

Dobro, Vlatko je bio iz neke sasvim druge priče, dolazio je izdaleka, ali Miro je bio ovdašnji, njihov, tek neki korak ili neku ulicu dalje.

A ako može on, zašto ne bi mogli i oni.

Kada danas razmislim, to je bila njegova najvažnija misija.

Nisu to ploče koje je snimio i sola koja je svirao, već što je svojim umećem "začarao" klince iz komšiluka.

Verovatno se sad pitate šta se kasnije dogodilo s njim?

Početkom dvedesetih rasprodao je sve i sa svojom porodicom zauvek napustio našu zemlju.

Otišao je da se više nikada ne vrati.

I sada kada je oko nas ovolika tuga, shvatam - jako nam nedostaju ljudi kao što je bio Miro.

Mnogo nam nedostaju, jer previše takvih je u poslednjih nekoliko decenija potražilo sreću na nekoj drugoj strani, a mi smo isuviše lako dopustili da odu.

Nedostaju nam takvi lokalni heroji koje će slediti mladi ljudi.

Oni koji sve postižu svojim radom i trudom.

Oni koji znaju šta su prave vrednosti.

Oni kojima je porodica svetinja i uvek na prvom mestu.

Nedostaju nam oni koji će izgovoriti lepu reč, ili napisati neki dobar stih.

Ali i oni koji će prepoznati tu lepotu.

Nedostaje nam ljubav za sve oko nas.

Zbog toga je važno da svi koji to mogu odsviraju makar jedan akord.

Da kažu makar jednu toplu reč.

Da zagrle nekog bliskog.

Da napišu neki dobar stih.

Da uljudno pozdrave svog komšiju.

Tako će biti na hiljade odsviranih akorda, tih božanski sklopljenih tonova.

Biće na hiljadu izgovorenih reči koje će nam izmamiti osmeh.

I hiljade stihova koji slave život.

I još više zagrljaja koji greju dušu.

I ko zna koliko učtivih pozdrava koji nas čine ljudima.

I biće nas mnogo koji smo poput Miroslava.

Širićemo samo dobre vibracije.

Potrebni smo jedni drugima više nego ikada, jer zlo jedino tako možemo pobediti.

(Telegraf.rs)