Priče o pesmama: The Hollies - "The Air That I Breathe", gde nestaše emocije koje udišemo svojom dušom?

Daleke 1974. godine PGP RTB je objavio singl, na kome se našla kompozicija "The Air That I Breathe", od grupe The Hollies. Igrom slučaja, dobio sam tu ploču na poklon.

Tih godina biće to jedna od mojih omiljenih pesama, a i danas je rado poslušam.

Preporučujemo

Kažu da je veliki Erik Klepton izjavio kako je prva nota ove kompozicije imala više duše od svega što je ikada čuo.

Naravno, za tu njegovu izjavu doznaću mnogo kasnije, kada sam već ko zna koliko puta odvrteo tu ploču na svom gramofonu, ali bila je to više nego dovoljna potvrda nečega što sam i sam shvatao - da je za plimu osećanja koja naviru u nama, ponekad dovoljna samo jedna nota.

Samo jedna!

I kako je mnogo teže pogoditi takvu notu, nego prosuti bezbroj "vratolomija" po instrumentu.

Kompoziciju "The Air That I Breathe" napisali su Albert Hamond i Majkl Hejzlvud, a njeno prvo pojavljivanje bilo je na Hamondovom albumu "It Never Rains In Southern California", iz 1972. godine.

Međutim, u njegovoj verziji pesma prolazi gotovo nezapaženo, pa je on par godina kasnije ustupa momcima iz grupe The Hollies.

Da bi tačno razumeli trenutak u kome se pojavljuje ova kompozcija, moramo se vratiti malo unazad, u istorijat samog benda.

Početkom sedamdesetih, grupa The Hollies već je bila sasvim premorena. Grejam Neš ih je par godina pre već napustio, kako bi se pridružio super postavi CS&N, a 1971. odlazi i njihov frontmen Alan Klark. Ostali kao njegovu zamenu dovode švedskog pevača Mikaela Rikforsa, no tada se dogodila jedna zanimljiva situacija. Grupa je već izbacila singl sa kompozicijom "Long Cool Woman In A Black Dress", ali je ta ploča neobjašnjivo propala u Britaniji, što je konačno i prelomilo Klarka da napusti Holise. Međutim, kako je nedugo potom ova pesma postala hit broj jedan u SAD, Klark shvata da se ipak malo zaleteo, pa se ekspresno vraća u bend, a nesrećni Rikfors dobija povratnu kartu za Švedsku.

Potom grupa potpisuje novi ugovor sa izdavačkom kućom Polydor, shvatajući da ovaj put nikako ne smeju pogrešiti. Dugo su tragali za pravom kompozicijom, da bi se na kraju odlučili za "The Air That I Breathe". No kako ništa nisu hteli prepustiti slučaju, angažuju studijskog maga Alana Parsonsa, koji je će svojim umećem ovu pesmu vinuti u nebesa, što ne treba da čudi, ako znamo koliko je Parsonsova domišljatost pomogla mnogima.

Između ostalog i slavnim Pink Floyd.

Verzija grupe The Hollies je mnogo raskošnija, sa gudačima, hornom i sjajnim pratećim vokalima u refrenu i trebao im je neko ko će sve to posložiti na pravi način. Parsons je već imao ogromno iskustvo iza sebe, pa će izvedba koju je on zabeležio daleko nadmašiti original, postavši milionski hit.

I tu dolazimo do još jednog nepisanog pravila što se muzike tiče: Besmisleno je posegnuti za nekom kompozicijom, ako se već sa tom verzijom ne može ponuditi nešto sasvim novo, jedan sasvim drugačiji doživljaj i pristup.

No kako to već i biva sa milionskim hitovima, teško da sve to prođe bez sudskog procesa, pa je tako bilo i sa "The Air That I Breathe".

Naime, na sudu je dokazano da kompozicija "Creep", grupe Radiohead, koristi slične harmonske progresije i neke melodijske linije, pa je usledila nagodba po kojoj su Hamond i Hejzlvod dobili pravo koautorstva, a samim tim i pripadajuće tantijeme.

Posle je bilo još onih koji su snimili njihovu pesmu, dodajući joj nešto svoje: Olivia Njuton Džon, Simply Red, The Pierces, The Moon Loungers...

Što se mene tiče, verzija Holisa ostaje neprevaziđena.

Inače, ova grupa je u razdoblju od 1963. do 1970. godine, ostvarila neprekinut niz od dvadeset jednog Top 20 hita. U tom periodu, to je još jedino Bitlsima pošlo za rukom.

A što se tiče one prve note "sa toliko duše", o kojoj je govorio Erik Klepton, nju je odsvirao gitarista Holisa, Toni Hiks.

Eh, kada bi danas nešto tako bilo na ceni. Kada bi danas sva ona osećanja koja dišemo svojom dušom, bila važnija od svih vratolomija savremenog života. Možda bi bili makar malo srećniji.

Možda...

(Telegraf.rs)