Priče o pesmama: Godine u kojima je muzika bila "samo" muzika - zlatni dani naših životnih proleća

Ima tome bezmalo pedeset leta, a možda i pokoje više, kada se mnogo toga moglo saznati o nekom, samo na osnovu onoga što sluša. Bio je to jedini potrebni pokazatelj pomoću koga ste odmah mogli znati da li na nekog uopšte treba trošiti vreme ili ne.

Jer žanr muzike koju neko konzumira, mnogo je govorio o njegovom karakteru, sklonostima, razmišljanjima...

Preporučujemo

Doduše, u to vreme i muzika je žanrovski bila omeđena mnogo više nego danas, pa je u tom smislu utoliko i bilo lakše "plivati" u svemu tome.

Džez, rok, zabavna, narodna...

Nije tu bilo bespotrebnog mudrovanja.

Distorzije su bile tamo gde su trebale da budu distorzije, harmonike tamo gde bi trebalo da budu harmonike, trube tamo gde su trebale biti trube.

Posle su rokeri hteli dati sebi na ozbiljnosti, pa su posegli za džezom, narodnjaci su pomislili da će biti urbaniji ako harmonike zamene distorzijama.

Ali to je bio tek početak.

Još je uvek muzika bila baš to: muzika.

Bila je to jedna otmena, plemenita dama, finih manira i najboljeg porekla.

Nešto kasnije, naprečac su postali važniji oni koji baš i nisu znali da sviraju, potom su umesto ljudi čak počele da "sviraju"  mašine, a zatim je muzika koja je još od iskona upijana čulom sluha, odjednom počela i da se "gleda".

I nekako je baš to bio onaj prelomni trenutak, koji nas je uveo u "novo doba", kada je ova umetnost u pitanju.

Ona fina "dama" je od tada počela naglo da stari, maniri da blede, a poreklo je postalo sasvim neprepoznatljivo.

U međuvremenu, sve je otišlo mnogo dalje i ko zna, možda će u nekoj bliskoj budućnosti, "dama"  o kojoj ovde pišemo završi pod nekakvom milosrdnom eutanazijom, ne dao Bog.

Da ne upotrebim neku mnogo grublju i precizniju reč.

No ipak, ima još uvek onih zaludnih, koji i dalje u svemu žele da vide one najfinije manire, dobro poreklo i otmenost, pa katkad  iščupaju poneko zrnce mladosti iz dubokih džepova svoga srca, tek da pokažu da će životnih proleća svakako biti još, ali ne više takvih.

Da pokažu, kako je plemenitost vrlina koja danas netragom nestaje.

Ispod sam odabrao pet takvih kompozicija.

Pet kompozicija koje nose one najfinije manire, "mire" različite žanrove, a ipak ostaju verne sebi.

Izvođači su iz tadašnjeg "zabavnjačkog" miljea, ali su ove njihove kompozicije voleli čak i "tvrdokorni" rokeri a i mnogi drugi.

Jer muzika je tada bila jedna velika, nasmejana porodica, a ne instant baljezgarija iz Silicijumske doline.

Jer, muzika je tada bila "samo" muzika.

LADO LESKOVAR - "POTRAŽI ME U PREDGRAĐU" (Z. Runjić - M. Rijavec - D. Britvić) PGP RTB 1964.

PLEMENITI MUZIČKI PUTOKAZ

Maestro Zdenko Runjić, ostavio je blago kao malo ko na ovim prostorima. Pobede koje je ostvario na festivalima gotovo da se ne mogu ni zamisliti. Samo kroz saradnju sa Oliverom Dragojevićem ostvario je 21. (i slovima: dvadeset jednu) pobedu na Splitskom festivalu. Na nagrade je navikao još od svojih kompozitorskih debija. Sa pesmom "Potraži me u predgrađu" u izvođenju Đorđa Marjanovića i Lada Leskovara (obojica su te  1964. godine pevala ovu kompoziciju) osvaja prvo mesto na Opatijskom festivalu. Naravno, tome je doprineo i izuzetan tekst Draga Britvića. Vreme će pokazati da je nagrada bila sasvim na mestu, jer je kroz sve ove godine pesma doživela brojne obrade, pa je samim tim postala svojevrstan evergrin. Pored njih dvojice i drugi brojni izvođači su je imali na svom repertoaru: Meri Cetinić, Ibrica Jusić, Darko Rundek, Jovan Maljoković... Sve te verzije nose neki svoj šmek , nose "miris" zemlje u kojoj smo odrastali,  ushićenja zbog prvih akorda koje smo svirali i  devojaka koje smo ljubili. Ipak, još  od nekih davnih godina, u mojoj kolekciji ploča nalazio se EP sa verzijom Lada Leskovara i ona mi je zauvek ostala u srcu.

Ova dvorišta puna neba i ptica

uđu ko muzika stara

nekud duboko u nas

i tu uvijek ostaju.

Tu nas čekaju davno poznata lica

jedan je kuštravi dječak uvijek u proljeće tu,

ti znaš zašto dolazi.

Tko je nekada nosio prvo sunce po dvorištima,

nikad sasvim ne ostavlja ovaj život u predgrađima.

Potraži me u predgrađu

na ulici, na raskršću,

gdje ti je jorgovan rasuo perle

gdje nam je proljeće dotaklo usne i pobjeglo.

Potraži me u predgrađu,

kraj vlakova što prolaze,

bit ćemo sami u svitanje dana,

bit ćemo sami u pjesmama ptica, ko nekada.

Drijemaju jedra od rublja i cvijeća,

čekaju vjetar da nekuda plove,

čuješ li naše nas predgrađe zove,

traže te kuće i ulice stare.

Potraži me u predgrađu,

poljubi me u sjećanju,

bar onih sati kad ostaneš sama

ako me sada još imalo voliš, potraži me.

Ti nemaš prsten s našeg vjenčanja,

al pamtiš streju na kraju grada,

bez mnogo cvijeća, bez vela i zlata,

bila si lijepa i sretna ko nikad.

Potraži me u predgrađu,

poljubi me u sjećanju,

bar onih sati kad ostaneš sama

ako me sada još imalo voliš, potraži me,

potraži me, u predgrađu,

poljubi me u sjećanju, potraži me..

2. GABI NOVAK - "VINO I GITARE" (S. Kalogjera - S. Kalogjera - A. Dedić) PGP RTB, 1967.

Kakav skup majstora na jednom mestu.

Stipica, Arsen i Gabi.

Koliko samo jedna pesma može da ima šmeka.

I gospodstva.

Kažu da skromnost najlepše stoji onima koji imaju i previše razloga da budu neskromni.

Takva je i Gabi.

Skromna, a po mnogo čemu jedinstvena.

Diva, koja to i nije želela da bude.

Ovu pesmu treba slušati zatvorenih očiju.

Jedino tako videćete zaista mnogo.

3. KSENIJA ERKER - PROLJEĆE BEZ TEBE (A. Dedić - Ž. Sabol - A Dedić) Jugoton, 1974.

NEŽNA PROLEĆNA PRIČA

Oni koji imaju sreće da im muzika u mislima stvara slike, mogu slušajući ovu pesmu krenuti na čarobno putovanje.

Nekako sam uvek slušajući "Erkericu" i ovu kompoziciju, u glavi imao nekakve mokre trotoare i poksilu, promrzlu devojku, koja mi ide u susret i koja ima najkrupnije oči na svetu. Džentlmenski skidam kaput da je zaogrnem...

A posle?

Posle je sve poezija.

Tih godina jednostavno niste mogli da ne volite ovu pesmu.

Ali takve pesme je pravio Arsen.

Za pamćenje.

I slušanje.

Pa i danas, nakon toliko godina, dok je slušate, učini vam se da su nekada čak i rastanci bili lepši od nekih današnjih ljubavi.

4. LEO MARTIN - "IMA VREMENA" (V. Borisavljević - O. Borisavljević) PGP RTB, 1974.

UBITAČNI FUNK NA ZABAVNJAČKI NAČIN

Eh, ta '74.

Mnogo toga se te godine snimalo.

I ostalo da traje.

Vojkan Borisavljević je ovde pokazao kakav je majstor svog zanata.

I koliko je, kada je to hteo, išao ispred svog vremena.

Deset godina pre ovog snimka, Leo Martin će formirati bend "Ekspres osam" i otići da peče zanat po nemačkim klubovima.

Po povratku u Jugoslaviju, upoznaje Vojkana i postaje jedan od najpoznatijih šansonjera na ovim prostorima.

Ali i više od toga.

Kada je to hteo.

Ova kompozicija jedan je od dokaza takve tvrdnje.

5. BISERA VELETANLIĆ - "ZLATNI DAN" (Kornelije Kovač - Spomenka Kovač) PGP RTS, 1997.

JEDINSTVENA ODA LJUBAVI

Kakva posveta onome što pokreće ovaj svet.

Kakva poezija ljubavi.

Nije ovo jedina autorska saradnja bračnog para Kovač, ali ova kompozicija svakako je jedinstvena po mnogo čemu.

Pa iako je snimljena znatno kasnije nego ove gore pobrojane, ona po svemu pripada upravo tom društvu.

Bisera je i ranije imala dosta hitova, i ranije je Kornelije pisao za nju, no ipak, ovo je njena lična karta.

I kompozicija koja se nikako ne može zaobići u ovakvom prikazu.

Jer nekako se čini da je to bila i "labudova pesma" jedne škole.

Jednog pristupa.

I jedne generacije.

Posle su svetla pozornica počela padati na neku drugu stranu.

Nemamo nijedan razlog da budemo tužni.

Naprotiv, možemo biti ponosni.

Jer, živeli smo u vreme kada je muzika bila "samo" muzika.

I "samo" veličanstvena.

(Telegraf.rs)