Bend = Rokenrol - Istinska snaga ove muzike uvek je bila vezana za zajedništvo

Koliko god Rolingstounsi, imali nemerljiv značaj u muzičkom smislu za mnoge generacije, njihovo postojanje u današnjem vremenu dobija i jednu sasvim drugu, gotovo istorijsku konotaciju. Mišljenja sam da će sa definitivnim nestankom Stounsa, ionako već devalviran pojam grupe, benda (čitaj: zajedništva), zauvek biti ugašen, bar u onom smislu u kakvom smo ga poznavali u drugoj polovini dvadesetog veka.

A to znači  kao osnovnu ćeliju čitave rok kulture:

Preporučujemo

Bend = R'N'R.

No kao što se danas, namerno ili nenamerno marginalizuje značaj porodice kao osnovnog sastojka svakog društva, tako je i bilo koje drugo zajedništvo na margini savremenih socijalnih gibanja.

Pojam benda u onom smislu kakvog ga nose Rolingstounsi, danas je gotovo nezamisliv. Opstati skupa tolike godine, u tako turbulentnoj karijeri u svakom smislu - od neizvesnog početka, preko problema sa narkoticima, hapšenja, pa do ekstremne popularnosti i svega što ona sa sobom nosi, na kraju krajeva i gomile novca, čini se apsolutno nezamislivim u današnjem vremenu u kome često nema tolerancije ni za najobičnije sitnice.

Hoću reći, pojam zajedništva koje TRPI, ali u svrhu postizanja nekog VIŠEG CILJA danas gotovo da i ne postoji.

Svi hoće sve, odmah i sada!

A  takvo zajedništvo vrlo je vidljiv upravo kod Rolingtounsa.

Ako pogledamo unazad, kroz sve ove godine, tokom njihove jako duge karijere, oni su imali vrlo malo personalnih promena.

Na njih su se uglavnom odlučili sami članovi benda (Mik Tejlor, Bil Vajman), ili je do toga došlo zbog nezaintersovanosti, odnosno prevelikog pritiska slave koja je za neke bila neizdrživa, (Brajan Džouns).

Kroz čitavu njihovu karijeru (ako preskočimo prve mesece nakon osnivanja), možemo navesti jedino Ijana Stjuarta kao nekog ko je zaista dobio otkaz od menadžmenta, ali je čak i on zadržan u grupi kao stalni saradnik, a otkaz je dobio kao punopravni član. Za tako nešto gotovo i da nema sličnog primera, ako istovremeno sagledamo razmere njihove popularnosti.

Stounsi su, hteo to neko da prizna ili ne, poslednji bastion rok kulture u tom smislu.

Nekada je bilo ipak drugačije.

Setimo se recimo Cepelina.

Kada je iznenada preminuo bubnjar Džon Bonam, grupa je odlučila da ne može nastaviti dalji rad, što dovoljno govori o zajedništvu i pojmu grupe kao takve.

Danas su mnogi bendovi, ako su uopšte i bendovi u smislu u kojem sam pisao gore, uglavnom personifikacija jednog čoveka.

I što je još interesantnije: To ume i da funkcioniše ako je taj neko sposoban, odnosno predodređen da ima pedigre vođe. Međutim, po sistemu "videla žaba..." takvu mantru žele da sprovedu i ostali, pa su situacije koje iz toga proizilaze neretko i smešne i tužne istovremeno.

Stoga Rolingstounsi u današnjem vremenu predstavljaju izuzetak, ali onaj koji potvrđuje pravilo.

(Telegraf.rs)