Priče o pesmama: "Jutro će promjeniti sve" (Indexi), "Mladosti" (Prele), "Trebao sam ali nisam" (Drugi način)

Pre pola godine otprilike, pisao sam tekst o "obradama" određenih kompozicija, ali onim regularnim, gde su autori ispoštovani i potpisani, pa sam tada naveo tri takva slučaja - "El Doomo", grupe Smak, "Usne vrele Višnje" od Azre i "Prođe ovaj dan", Drugog načina, navodeći stvarne autore i originalne izvođače. Interesantno je da mi se tada javilo više čitalaca koji nisu znali da su u pitanju obrade, a posebno se to odnosilo na kompoziciju "Prođe ovaj dan", jer sam tada izneo podatak da je to pesma koju je napisao Dženan Salković, a ona se i nalazi na njegovom singlu iz 1969. godine pod nazivom "Hej, hej". Kako sam tada obećao da ću s vremena na vreme pisati na tu temu, evo prilike da to obećanje i ispunim, samo što ovaj put nisu u fokusu ti "sakriveni" originli pojedinih kompozicija, jer su pesme o kojima ću pisati manje-više svima  poznate (izuzev treće), ali im je zajedničko da su im ove verzije "udahnule" jedan sasvim novi život i viđenje, što u krajnjoj liniji i jeste svrha svake obrade, odnosno covera, jer ono obično, puko kopiranje, uglavnom je samo sebi svrha i kao po pravilu ne može ni dobaciti daleko. U svemu tome najvažaniji je sam pristup takvoj kompoziciji, odnosno njenom autoru i izvođaču, koji mora biti s punim poštovanjem i uvažavanjem, sa potpunim sagledavanjem ideja i pitanjem da li se u svemu tome može uopšte ponuditi nešto novo, a da je dostojno originala. U tom smislu sve zavisi od onoga ko se prihvatio posla oko pisanja novog aranžmana, jer sa tim kompozicija dobija sasvim novo ruho, ali pronaći ono koje joj dobro stoji, posao je koji  nije nimalo lak.

1. INDEXI - "JUTRO ĆE PROMJENITI SVE"

Preporučujemo

(Petko Kantardžijev - Ivica Krajač - Kornelije Kovač)

Ovo jeste originalna pesma Indexa, pa je tako i ne možemo tretirati kao obradu, ali je svakako dobar primer za razumevanje kako aranžmanska rešenja utiču na konačan "izgled" neke kompozicije, a u tome i jeste ključna "caka" kada su obrade u pitanju.Ujedno je i zgodna prilika da se podsetimo jednog pravila koje je davnih godina važilo na našim nekadašnjim festivalima, a to je da svaku kompoziciju koja je prošla strogu selekciju festivala, pa samim tim i uvrštena u takmičarski deo te manifestacije pevaju dva izvođača koja su, što je moguće više, različitih stilskih usmerenja, a ona bolja verzija bi prolazila u finale. Iz ovoga se da videti koliko je pisac aranžmana u procesu nastanka jedne kompozicije jako bitna figura, a to je nešto što se olako zaboravlja. "Jutro će promjeniti sve" je delo sjajnog kompozitorskog dvojca Petko Kantardžijev - Ivica Krajač i kao takvo lako je prošlo selekciju Opatijskog festivala. No kako je za interpretatora prvo odabran Stjepan Džimi Stanić, drugi izbor je pao na Indexe koji su u to vreme bili retki (ako ne i  jedini), izvođači iz rok miljea koji su učestvovali na festivalima.

Džimijevu verziju aranžirao je kompozitor i klarinetista Ozren Depolo, dok je za Indexe to uradio Kornelije Kovač, pa su razlike više nego očigledne. Ozrenova verzija je orkestarska, sporija, sa dominantnim violinama i dodatkom bras sekcije. Kornelije je akcenat bacio na Hemond orgulje, koje sviraju prelep uvod, dok je u sredini kompozicije melodični, fluidni, Bodov solo. Naravno, Džimijeva i Davorova vokalna interpretacija su potpuno različite. Te 1968. godine u finale Opatijskog festivala prošli su Indexi, pa su na kraju su sa tom kompozicijom osvojili treću nagradu i to će biti prvo takvo priznanje u njihovoj karijeri, ali još je važnije da će ova pesma trajno ostati u repertoaru ove grupe, na radost poštovaoca njihovog opusa, ali i svih onih koji prepoznaju i cene ono što je istinski dobro.

2. DUŠAN PRELEVIĆ PRELE - "MLADOSTI"

(Arsen Dedić)

Prele je možda bio jedan od poslednjih vitezova užarenog beogradskog asfalta. Uvek samo svoj, nije nikada ni pomišljao da nekom ide niz dlaku, ali je često u svemu tome i preterivao.

Najčešće na svoju štetu.

Pa iako su njegovi talenti bili višestruki, on ih je nemilice trošio, poigravao se s njima, kada je hteo i koliko je hteo.

Pevao je, pisao, pa čak i glumio u ranoj mladosti, ali se i tukao, bančio, i provodio besane noći po beogradskim kafanama ispijajući čašice alkohola ali i života, ne štedeći ni sebe ni druge.

Umeo je mnogo toga da napravi, ali i da pokvari, samo bi se za ono što je "kvario" obično mnogo više brinuli drugi nego on sam.

Pa iako ni njegovi litereani izleti, kao ni diskografija, nisu preobimni, jedno je sigurno: ostavili su traga i te kako.

Što se diskografije tiče, tu je sedam singlova (ako računamo i onaj sa grupom Oliver) i tri albuma. Interesantno je da se na tim albumima (izuzev prvog), nalazi zaista puno obrada, što stranih, što domaćih kompozicija, ali ovaj put zadržaću se na jednoj koja se nalazi na njegovom trećem i poslednjem albumu "Ja Prele" iz 1996. godine.

I što se mene tiče, najboljem.

Na tom ostvarenju nalazi se sjajna obrada Arsenove pesme "O mladosti", koju je on snimio još davne 1971. godine i nalazi se na njegovom LP-iju "Arsen II".

Arsen Dedić i Dušan Prelević Prele!

Koliko razlike u ličnostima, u pristupu i muzici i životu.

Ali opet... Upravo u tim suprotnostima možemo naći i onaj nerv prepoznavanja, onu tananu liniju koja prepliće mnoga osećanja i čini ih zajedničkim.

Jer ta pesma, ti stihovi, tako dobro pristaju uz jednu nežnu i liričnu dušu kakva je Arsenova, ali opet i za ogoljenu Preletovu, samo po jednom potpuno drugačijem modelu.

A upravo u tome i jeste suština, jer to su dve slike, dva načina na koji se donosi jedna pesma.

Arsenova je orkestarska, nežna, setna, baladirana, a Preletova u soul maniru, sa onim "zrnom" u njegovom glasu iz koga se vidi da je prošao "hiljadu života", fenomenalnim Hemond "patosom" i gitarom koja "šara", a to je sve ono što ovu pesmu ponovo čini besmrtnom.

Nekako velike pesme i liče na velike ljude, a veliki ljudi su takvi jer nesebično daju sebe.

Ide to jedno uz drugo, ili kako bi to sam Prele rekao:

"Jahao sam na prašnjavom dahu učmalosti ka sopstvenom univerzumu izbora.

Muzikom mirio mahnitost i sentiment. Noć i dan.

Život i preživljavanje. Život i smrt. Pobegao od onog života koji se činio samo paničnim periodom užasnog straha od smrti.

Zbog toga su ove pesme moje koliko i tuđe.

Vaše koliko i moje".

3. DRUGI NAČIN - "TREBAO SAM ALI NISAM"

(Drago Mlinarec)

A sada jedan zaboravljeni biser.

"Pjesme s planine" je čudesni album Draga Mlinareca iz 1972. godine. Leto te davne '72. on provodi u planinama gde je i nastao najveći deo kompozcija koje će se naći na ovom LP-iju. Ako za neki naš album možemo reći da je ekvivalent sastavu Crosby, Stills, Nash & Young, onda je to upravo ovaj. Kada je rok muzika u ondašnjoj Jugoslaviji u pitanju, ovo je ujedno i jedna od prvih LP ploča i to ona koja je namenjena onim posvećenenim i odabranim, onima koji su to vreme već bili inficirani ozbiljnijim muzičkim sadržajima koji su dolazili sa prostora Amerike i Britanije. Objavljena iste godine kad i prvi album grupe Time, a pre prvih dugosvirajućih ploča Korni i Yu grupe, ona se u mnogo čemu razlikovala od tadašnje većinski estradizovane muzičke ponude, ispod čije bi pokorice provirivao tek poneki biser poput ovog, što je bio pomak vredan svake hvale. I danas se taj album nema čega postideti jer je Mlinarec svojim zrelim pristupom napravio korak od sedam milja na ondašnjoj domaćoj sceni. Pa iako takva ostvarenja kao po pravilu, teško pronalaze put do one najšire publike, uticaj koji ostavljaju za sobom naprosto je nemerljiv jer je to utiralo put onim autorima koji su tek trebali da ostvare svoje ambicije na ovom podneblju. Kao potvrda svega toga stoji činjenica da je grupa Drugi način, bezmalo pet decenija kasnije, obradila Mlinarčevu kompoziciju "Trebao sam ali nisam", koja se upravo nalazi na LP-iju "Pjesme s planine" i uvrstila je na svoj album "Zgubidan", iz 2016. godine:

"Trebao sam, al nisam,

znat da jednom doće kraj,

Trebao sam, ali nisam,

reći zbogom, ostaj sad...

Trebao sam, ali nisam,

reći volim kad je ljubav bila tu,

Trebao sam, ali nisam,

i kao da živjeh uzalud..."

U modernom aranžmanu, produkcijski na sasvim korektnom nivou u pesmi koja ima tek nekoliko stihova, na neki čudesan način utapaju se i postavljena  pitanja i dati odgovori, slavi život i nazire prolaznost, žali za propuštenim i miri sa onim što dolazi ...

Ali to je Drago Mlinarec - samozatajni misionar jugoslovenske rok estetike.

Branko Požgajec je kasnije pričao kako je dugo molio Drageca da mu dozvoli da ovu kompoziciju uvrsti na album Drugog načina, a kada je to konačno učinjeno, počela je da živi svoj novi život.

Čini se da pesme, poput ove tri koje sam nabrojao, stare kao vino, putujući dostojanstveno kroz vreme, tu i tamo zastajkujući tek da razmene malo ljubavi sa onima koji ih čekaju na stanicama svojih snova i nadanja.

A to je mnogo više, mnogo važnije, od bilo kakve trenutne popularnosti i pozicije na top listama.

Nastaviće se...

(Telegraf.rs)