Priče o pesmama: Bregini "ljubavni stihovi" - Od folklorizacije i manipulacije, do nacionalne identifikacije

Genijalni muzičar ili lukavi i prepredeni tip koji je svaku situaciju okretao u svoju korist?

Preduzimljivi roker ili neko ko je hiruškom preciznošću skenirao profil prosečnog Jugoslovena, isporučivši mu na tacni tačno ono što želi?

Kvazipesnik ili autor ko je svojim rimama na prvom mestu približio domaći rokenrol najširoj publici, a potom svojim pojedinim stihovima, pirotehničkom preciznošču palio vatre medijskih galama u našoj tadašnjoj socijalističkoj, samoupravnoj zajednici?

Neko ko je, kako je sam tvrdio, želeo da piše samo obične ljubavne pesme, ili pesnik čije su strofe postale jedan od poslednjih epitafa zemlje u kojoj smo rođeni i bezbrižno odrastali, uljuljkani i opijeni njenim čarobnim mirisima, ne prepoznajući zlo koje je ka nama hrlilo brže nego što smo to mogli i zamisliti?

Teško je dati odgovore na ova pitanja. Možda je najpribližnija istina da je on pomalo od svega toga.

Kažu da se Goran Bregović još kada je imao jedanaest-dvanaest godina, često zaljubljivao i patio zbog svojih ljubavi, a muzika ga nije interesovala ni pod razno, što je posebno ražalostilo njegovog oca Franja, ratnog oficira, koji je svirao violinu u časovima dokolice, pa je svog sina upisao u muzičku školu, u nadi da će možda jednom od njega postati koncert majstor.

No želje su jedno, a stvarnost ume da bude nešto sasvim drugo.

Nije prošlo mnogo vremena, a Gorana su izbacili iz škole kao lenjog i netalentovanog.

Ipak, dve stvari su bitno pomerile njegov način razmišljanja o muzici.

Prva je, trenutak u kome je još kao adolescent shvatio da devojke najviše vole muzičare, a druga ništa manje značajna, dogodila se kada mu je majka Borka kupila gitaru.

Od tada kreće njegovo marljivo vežbanje i uspon do Bijelog dugmeta, odnosno grupe koja će tumbe okrenuti sva nepisana pravila koja su do tada važila u domaćem rokenrolu.

Od bezimenog školskog benda, preko Izohipsa, Beštija, Kodeksa, trija Mića, Goran i Zoran i Jutra, do Dugmeta i stotina hiljada prodatih albuma i ikone publiciteta naše tadašnje bratske zajednice.

Slučajnost?

Pa ako neko misli da slučajnost može toliko dugo da traje, neka mu bude.

Koliko slavljen, toliko i osporavan, Bregović nije previše obraćao pažnju ni na jedno ni na drugo, čak šta više, najžešće napadače, pa i one koji koji bi mu uputili najgore uvrede, najčešće nije udostojio ni najmanjeg odgovora.

Jednostavno bi pustio stvari da idu svojim tokom smatrajući da je tišina najgori neprijatelj bilo kakve karijere.

A znao je Brega vrlo dobro i još nešto: u ovim balkanskim gudrama uspeh nekog drugog, ovdašnja većina ne može ni da  smisli.

Verovatno je još u ranoj mladosti previše puta čuo rečenicu kojom se oni koji tražeći opravdanje za sopstvena nečinjenja i nesposobnost, podsmevaju drugima: "Baš je talentovan, ali šta mu to vredi".

Verujem da je još tada shvatio da kod njega mora biti drugačije, pa otuda poriv da događajima hrli u susret, ne dopuštajući da ga bilo šta zatekne i ostavi nespremnog. Možemo mu možda svašta prigovoriti, ali verujem da će se mnogi složiti da je Brega svoj talenat, koji mu očigledno nije nedostajao, umeo vrlo mudro da rasporedi.

Nije ga trošio olako, a još manje bacao uludo.

I dok su mnogi na početku tih sedamdesetih provodili sate i sate uz instrument, vežbajući do iznemoglosti, on je polako počeo da shvata šta je ono što je najvažnije.

A najvažnija je pesma, odnosno, razlog za pesmu.

Suvišna je sva virtouznost ako nije u službi dobre pesme, suvišne su u njoj sve filozofske poruke ako nema ko da ih čuje.

Zbog toga je on prvi veliki autor koji je dopustio najširoj jugoslovenskoj publici da se poistovećuje sa njegovim pesmama, dopustio joj je da shvati kako se i o onim njihovim svakodnevnim, naizgled "malim" stvarima, može pevati u jednoj rokenrol kompoziciji:

"Kupiću ti nanulice

od bisera ogrlice

i kolače i bombone

za polubac sve ću da ti dam

i na kraju kad ti kažem volim te

ne veruj mi lažem te

Tako ti je mala moja kad ljubi Bosanac."

Jedni će sada reći - da, da, veliki, talentovani manipulator, koji je smišljenim potezima pogađao sferu interesovanja najšire publike.

Možda.

Samo, da li je to neko branio i ostalima? Pa valjda je logično da svi koji prave neku pesmu imaju želju da ona dođe do najšire publike.

Drugi će potegnuti adut - najveći plagijator ovih prostora.

Moguće je.

Ali ako makar malo zagrebete po žabokrečini autorstva i autora, shvatićete na kakvom se u stvari "klizavom" terenu nalazite i kako "pozajmice" nikako nisu bile nepoznate ni mnogo većim imenima od Breginog.

No dobro, mišljenja mogu biti i ovakva i onakva i to je svakako u redu, izuzev ako se neka od njih ipak ne podudaraju  sa istinom.

A jedno od takvih je kako je Bregović ništa drugo već običan kvazipesnik, kome su drugi (čitaj: Duško Trifunović), pisali stihove.

Istina je međutim ipak malo drugačija.

Interesantno je da ima onih koji i čuvenu "Selmu", sarajevskog pesnika Vlade Dijaka, pripisuju Dušku Trifunoviću. Više puta sam u komentarima na društvenim mrežama naišao na osobe koje napadaju Bregovića govoreći kako mu je i te stihove napisao Trifunović.

Toliko o njihovom znanju.

Što se Duškovih tekstova tiče, Goran je koristio devet, s tim što su nekoliko njih bili namenski, ali su se ipak našli u diskografiji Bijelog dugmeta.

Prva Duškova pesma koju su pevali "Dugmići" jeste "Glavni junak jedne knjige" (namenski snimljena za emisiju "MiViOn"), što je njihov drugi singl iz 1974. godine. Potom dolaze (ne nužno ovim redom) "Šta bi dao da si na mom mjestu", zatim "I reci zdravo" (himna lista "Zdravo", objavljena na flexi ploči),"Lova" sa albuma "Doživjeti stotu", "Odlikaši" (špica istoimene serije TV Sarajevo) "Pristao sam biću sve što hoće", "Šta je -tu je" (obe su na singlu objavljenom 1979.); "Milicija trenira strogoću" (album Ratimir Boršić Rača i Bijelo dugme), a svakako najpoznatija pesma iz njihove saradnje jeste "Ima neka tajna veza", koju je izvorno otpevala Jadranka Stojaković (za dokumentarni film), potom Sabina Varešanović (na festivalu "Vaš šlager sezone"), da bi se malo kasnije našla i u zvaničnoj diskografiji Bijelog dugmeta.

I to bi bilo to.

Ako znamo da Dugme u diskografiji ima petnaestak singlova i desetak albuma (ne računajući kompilacije i live izdanja), lako je izvesti zaključak za koliko kompozcija je Brega napisao tekstove,  o muzici i da ne govorimo.

Ono što je takođe interesantno jeste da je Goran uvek za sebe govorio kako on ne radi ništa posebno, već eto - samo piše obične ljubavne pesme.

No da li je to baš bilo tako?

Malo je grupa na ex jugoslovenskoj sceni, bolje reći gotovo da ih i nema (izuzev Riblje čorbe), oko kojih se dizala takva medijska halabuka.

Još od njihovih visokih potpetica, minđuša i šljokica, preko omota njihovih albuma koje je radio Dragan S. Stefanović, do tada neviđenih na ovim prostorima, do koncerta kod Hajduče česme koji je valjda svojom pompeznošću iznenadio i same članove Bijelog dugmeta.

No to je bio tek uvod za ono što se iza brda valja.

Hapšenje Ipeta Ivandića zbog posedovanja narkotika u ondašnjim medijima je odjeknulo poput bombe. Bregović je to prokomentarisao rečima: "Neće doći na naslovne strane neko ko je rasturio dvadeset kilograma hašiša, ali jedan Ipe Ivandić hoće".

Na ionako vruću atmosferu, došlo je Jugotonovo odbijanje omota za album "Bitanga i princeza". Naime zagrebačaka izdavačka kuće odbila je da štampa originalni omot Dragana S. Stefanovića na kome ženska noga u mrežastim čarapama i visokom štiklom, udara muškarca u međunožje. Posle mnogo natezanja album je otišao u prodaju sa bezličnim omotom koji je uradio Jugotonov kućni dizajner Ivan Ivezić.

I sad ponovo dolazimo do stihova.

Još na samom početku snimanja tog LP-ija iz pesme "Ala je glupo zaboravit' njen broj", otpada stih "koji mi je moj", pa je tekst na kraju izgledao ovako:

Ja nikad ne zaboravljam

I bolje pamtim tuđe a i svoj

Ali sam glup da zapamtim njen broj

Ja nikad ne zapisujem

Šta mi je danas (koji mi je moj)

O ala je glupo zaboravit njen broj

I vrtim

I opet vrtim

I opet đon

I vrtim

Taj prokleti telefon

A što ne bi ona nazvala

I ona ima ovaj glupi stroj

Možda isto ona ne pamti moj broj

I onda mislim nije loša stvar

A i što moram javit se baš njoj

Možda je najbolje zaboravit njen broj

I vrtim

I opet vrtim

I opet đon

I vrtim

Taj prokleti telefon

308-208

302-202

307-201

111-111

Što se tiče stiha "a Hrist je bio kopile i jad", iz pesme "Sve će to mila moja prekriti ruzmarin, snjegovi i šaš", oko toga je trajalo nešto duže natezanje, slično kao i sa omotom, ali je na kraju Brega i tu morao da popusti pa je Bebek pevao: "a ON je bio kopile i jad":

Sve će to o mila moja

Prekriti ruzmarin, snjegovi i šaš

I dvije će pokisle ptice sa tvoga oka prhnuti na jug

Nijedna suza, nimalo volje,

Nijedna slutnja, ni glas

A moglo je bolje

Reci ćeš malo je tužno

Al on je bio kopile i jad

I stat ćemo goli i sami pred ovo ledeno nebo i mrak

Miriše pelin, pusto polje,

Procvale ruže i med

A moglo je bolje

Gdje, pokaži mi

Gdje, kad tužne sudba ne voli

I čime od svijeta da se braniš

Kao ruža sa dva smiješna trna ili snom

Uzalud, uzalud, sve je protiv nas

Čitavu tu situaciju Bregović je ovako komentarisao:

"Psovka je otpala na samom snimanju, a ovo sa Hristom su obrazložili "politički". Čim ti kažu "politički", ostaješ bez argumenata. To je jedno famozno, univerzalno objašnjenje: "Moglo bi biti političkih neprilika". Mada ja, zbilja, ne znam kakve bi to posljedice moglo izazvati. U zemlji u kojoj je slobodno ispovjedati Hrista, slobodno je i biti protiv Hrista. Cijela ta pjesma nije ni intonirana tako da je u njoj bitan Hrist na bilo koji način, on je samo tu da podvuče jednu sliku. Nije namjera te pjesme da se bavi religijom. Ako čovjek ima problema da izda sedam LJUBAVNIH pjesama onda to počinje da brine..."

Bilo kako bilo, u Jugotonu su ostali tvrdokorni i Brega je morao da popusti.

Ne treba mnogo mudrosti da bi se shvatilo da se oko svega toga podigla ogromna medijska prašina, pa je cela ondašnja Jugoslavija znala kako glasi taj stih u originalu i pre nego što se ploča pojavila u prodaji.

I tako je Brega sa "običnom ljubavnom" pesmom trčeći medijsku trku sa preponama, od gubitnika postao pobednik po ko zna koji put.

No to ipak nije bilo sve.

Istine radi, treba reći da ima i onih koji tvrde da je Brega "inspiraciju" za  stihove ove kompozicije pronašao u pesmi "Majevički nokturno", semberijskog pesnika Draga Kuđića:

Sve će to mila moja

Prekriti snegovi beli

I tebe i mene

I život nam celi

I sve će biti kao nekad

I pesma i ja i ti

I kao da nije ni bilo

Sve ćemo zaboraviti

Samo će mila moja

Nebeski čista lica

Gledati nas sa visina

Naša snežnobela Majevica

I sve će o mila moja

Biti opet tako lepo

Daćemo se životu oboje

Kao deca slepo, slepo.

Pričalo se da je Drago pokušavao da dokaže na sudu svoja autorska prava, ali bezuspešno. Pronađen je mrtav u svom stanu 2003. godine, tačan datum smrti se ne zna, a sahranjen je o trošku opštine Brčko.  Sve u svemu jedna jako tužna priča. Bregović je tvrdio da su te optužbe potpuno besmislene, a na sve to može se dvojako gledati. Možda je on zaista "inspiraciju" pronašao upravo u stihovima pesme "Majevički nokturno" i sigurno je, ako je već tako, da je sa Kuđićem trebao na samom početku da napravi nekakv dogovor, ali ako već nije, ostaje istina koja svakako ostavlja gorak ukus u ustima, da je do tada za Draga malo ko uopšte i čuo, a nekmoli čitao njegovu poeziju, što opet ne daje nikom za pravo da bilo šta u tom smislu zloupotrebi. Ali kako to obično biva - život je nekom majka, nekom maćeha. U svakom slučaju, rezultat svega je bio da je stvorena jedna od najlepših i aranžmanski najraskošnijih balada domaće scene (nije malo onih koji tvrde da je i najbolja svih vremena), sa sve simfonijskim orkestrom i akademskim horom.  Što se Brege tiče, on je to ubrzo već smatrao prošlošću, pa je već na sledećem albumu "Doživjeti stotu"  pokazao da nikako nije jedan od onih koji po nekim pitanjima lako odustaju.

Ako na prethodnom albumu nije prošla psovka "koji mi je moj", na ovom je u kompoziciji "Dobro vam jutro Petrović Petre" (Brega bi opet tvrdio da je to obična ljubavna pesma) Bebek pevao stih: "sve u finu materinu".

Dobro jutro Petrović Petre

Dobro vam jutro vječiti lafe

Bilo je jutros i malo stare vatre

Onako sneni prije kafe

Dobro vam jutro Petrović Petre

Dobro jutro, šta ste noćas snili

Ljeto, avgust, naivne Švabice jedre

Šezdeset druge, sezdeset treće kad ste mlađi bili

Ja da vam kažem, ja da vam kažem

Sve u finu materinu, vaš san je ukakan, vaš dan dosadan

Baš me briga svakako, sve vam mogu reći mirno

Mene niko ionako ne uzima za ozbiljno

Dobro vam jutro Petrović Petre

Dobro jutro, šta ste noćas snili

Ljeto, avgust, naivne Švabice jedre

Šezdeset druge, sezdeset treće kad ste mlađi bili

Ja da vam kažem, ja da vam kažem

Sve u finu materinu, vaš san je ukakan, vaš dan dosadan

Baš me briga svakako, sve vam mogu reći mirno

Mene niko ionako ne uzima za ozbiljno

I eto skandala, iako je svima jasno da važimo za narod kome su u svakodnevnom govoru mnogo sočnije psovke od ove. Tek, usledilo je otkazivanje nastupa u vrlo gledanoj beogradskoj emisiji "Nedeljno popodne", na 202-ci pesma je bila nepoželjna, a redakcijski kolegijum "Studija B" donosi odluku da je skinu s programa.

Pa vi sad vidite da li su to baš  strogo ljubavne pesme.

I vidite da li su ga "uzimali za ozbiljno".

Onima koji su ga optuživali da sve radi isključivo zbog novca, dao je jednostvan ali logičan odgovor:

"Novac je posljedica onoga što radim, ne uzrok. Posljedica je da ako uradim dobro biće i novca, ako uradim loše, posljedica je da novca neće biti."

Reklo bi se: dete socijalizma koje je savršeno shvatilo kako funkcioniše kapitalizam.

Sa nestankom Jugoslavije jasno je da je i Bijelo dugme izgubilo suštinski razlog svog postojanja. Brega je, već kakav je pronicljiv, takav razvoj događaja predosetio pre mnogih, uputivši joj "epitaf" kroz pesmu "Pljuni i zapjevaj moja Jugoslavijo" sa istoimenog albuma iz 1986. godine:

"Padaj, silo i nepravdo

Narod ti je sudit zvan

Bjež'te od nas, noćne tmine

Svanuo je i naš dan

Bjež'te od nas, noćne tmine

Svanuo je i naš dan

Pljuni i zapjevaj!

Pljuni i zapjevaj, moja Jugoslavijo

Matero i maćeho, tugo moja i utjeho

Moje srce, moja kućo stara

Moja dunjo iz ormara

Moja nevjesto, moja ljepotice

Moja sirota kraljice, Jugo, Jugice

Ovaj hljeb, evo, lomim, moja Jugoslavijo

Za tebe i bolje dane, konje neosedlane

Ovdje kome ne porastu zubi

E, kukala mu mati

Ovdje nikad neće čopor naći

Ko ne nauči urlati

Jugoslavijo, na noge, pjevaj, nek te čuju

Ko ne sluša pjesmu, slušaće oluju

Ovaj hljeb, evo, lomim, moja Jugoslavijo

Za tebe i bolje dane, konje neosedlane

Moje srce, moja kućo stara

Moja dunjo iz ormara

Moja nevjesto, moja ljepotice

Moja sirota kraljice

Jugoslavijo, na noge, pjevaj, nek te čuju

Ko ne sluša pjesmu, slušaće oluju".

I slušasmo posle oluju.

I gledasmo nemo kako naši "bolji dani" nestaju pod navalom onih koji nam se nisu obraćali muzikom kao Bregović, već nečim mnogo opasnijim.

Njihova omiljena krilatica bila je - nemate izbora.

I gledasmo posle začuđeni i nemi kako svi naši izbori nestaju u talasima mržnje i pohlepe, bahatosti i praznoverja.

Posle su i devojke, kako to fino reče Bregović, "mnogo više volele automehaničare od gitarista".

Ali posle je donosilo samo posle,  a ono pre već su prekrili "snjegovi, ruzmarin i šaš".

Ili možda "snegovi beli".

Kako  ko već više voli, ili misli da je poštenije.

(Telegraf.rs)