"Supergrupa" - Jedan od fenomena rokenrola

Sredinom šezdesetih godina prošlog veka u rok muzici  javlja se svojevrsni fenomen, nastanak "supergrupa",  dakle onih, koje bi osnovali široj publici već dobro poznati muzičari.

Tu svakako treba razlikovati nekoliko slučajeva.

Preporučujemo

Jedan je kada se muzičari sastanu da bi snimili album, a nakon toga svako nastavlja svojim putem, bilo u matičnim bendovima, bilo u smislu solo karijera.

Dobar primer za to je čuveni album "Super Session" koji su 1968. godine snimili klavijaturista Al Kuper, koji je napustio grupu Blood, Sweat & Tears nakon objavljivanja njihovog prvog albuma, multiinstrumentalista Stiven Stils i gitarista Majk Blumfild, prethodno član grupe Electric Flag. Kuperu i Blumfildu to nije bila prva zajednička saradnja, obojica su učestvovali na snimanju legendarnog Dilanovog albuma "Highway 61 Revisited", a veruje se da je kovanica "supergrupa" upravo i došla iz naziva njihovog albuma "Super Sessions".

Sasvim je drugi (i mnogo češći), slučaj kada muzičari oforme stalni bend, što pre ili kasnije dovodi do rasformiranja grupa u kojima su do tada bili članovi.

Ipak, tu se neminovno postavlja pitanje da li ta nova postava zavređuje prekid rada tih nekoliko bendova u kojima su muzičari prethodno radili, do čega obično vrlo brzo dolazi?

Odgovor se u ovom slučaju svakako ne može generalizovati, mada jedno je sigurno: Formiranje takvih postava bio je prvi pokazatelj da se interesovanje publike sve više okreće ka pojedincima (koji su već stekli status zvezde), a sve manje ka samim grupama, što je danas izraženo u najgorem mogućem obliku.

Jedan od prvih primera fenomena o kojem ovde pišemo, svakako je grupa Cream, mada istine radi, samo je Erik Klepton u trenutku osnivanja te grupe uživao značajniju reputaciju, dok Džek Brus i Džindžer Bejker tada nisu dostigli takav status. Obojica su pre toga svirali u grupi Graham Bond Organisation od koje je grupa Cream i nasledila sklonost ka virtouznom izrazu, odnosno improvizatorskom maniru, što sredinom šezdesetih godina ipak nije bilo uobičajeno. Raspadom grupe Cream, formira se postava Blind Faith koja svakako nosi sve osobine onoga što super grupa predstavlja. Članovi grupe Blind Faith bili su: Erik Klepton i Džindžer Bejker, potom Stiv Vinvud (Spencer Davis Group, Traffic) i Rik Grek iz grupe Family.

Meni je uvek bio zanimljiv odabir njihovog imena Blind Faith - Slepa vera ili nada, što u mnogome govori o onome kako su se članovi ove grupe osećali u trenutku kada su počeli da sarađuju. Ime se na kraju pokazalo kao proročansko, jer su se brže-bolje, nakon prve ploče raspali.

Drugi, takođe vrlo očit primer je grupa Crosby, Stills & Nash koju su 1968. osnovali Stiven Stils (ranije u grupi Buffalo Sringfield), Dejvid Krosbi (The Byrds) i Grejam Neš iz (u to vreme) čuvene grupe The Hollies.

Imena od ugleda i zanata, što bi rekli, pa je pritisak (čitaj: očekivanja) bio gotovo neviđen do tada, u smislu onoga što su trebali da pruže na svojoj prvoj ploči.

No sve u svemu, oni su ta očekivanja i opravdali, bar što se prvog albuma tiče.

Na drugom, problemi su već vidljiviji i da im se u međuvremenu nije pridruzio Nil Jang (takođe svirao u Buffalo Springfield), učinak te ploče bio bi kudikamo manji.

Kako uvek obraćam pažnju na simboliku, primetno je da je naziv njihove sledeće ploče - "Four Way Street", otprilike govorio gde je i ova "supergrupa" tog trenutka dospela.  Jedva tri godine nakon osnivanja svako je već počeo da vuče na svoju stranu.

Nešto slično, samo malo kasnije, dogodilo se i slavnoj grupi Emerson, Lake & Palmer.

Vrsni instrumentalisti Kit Emerson (ex Nice), Greg Lejk (ex King Crimson) i Karl Palmer (ex Atomic Rooster), posle nekoliko godina došli su do takve situacije da je na njihovom duplom albumu "Works Vol 1" (1977), svako od njih bio  zadužen za jednu stranu ploče, dok je samo jedna zajednička, što je svakako više nego indikativan pokazatelj do koje tačke je stigao njihov zajednički rad.

U svemu tome Bad Company su nekako najbolje prošli. Možda zato što među njima, izuzev Pola Rodžersa (prethodno bio član grupe Free), i nije bilo tipične zvezde, iako su i ostali imali zavidnu prošlost. Sajmon Kirk je takođe bio u grupi Free, Boz Barel u King Crimson, a Mik Ralfs u Mott The Hoople.

1981. godine, u najvećoj ekspanziji panka, osnovana je supergrupa Asia, od strane osvedočenih veterana progresivnog roka. Stiv Houv je bio gitarista legendarne grupe Yes, basista Džon Veton se prošetao kroz više grupa, između ostalih svirao je u King Crimson, Uriah Heep i Wishbone Ash, već pominjani Karl Palmer došao je iz tria EL&P, dok je klavijaturista Džefri Dauns ranije svirao u novotalasnoj grupi Buggles.

Skup ovako zvučnih imena na samom početku izazvao je veliko zanimanje publike, pa njihov prvi album postiže ogroman uspeh, ali je ubrzo interesovanje za njih počelo da opada, posebno od trenutka kada se Houv vratio u svoju matičnu grupu Yes.

Moglo bi se ovako nabrajati još dugo, ali da se makar na trenutak dotaknemo i ex YU scene.

Možda je prvi takav očiti primer, kada je domaća muzika u pitanju, Korni grupa. Kornelije Kovač je prethodno bio član legendarnih Indexa, Vladimir Furduj i Bojan Hreljac su svirali u Elipsama, svakako jednoj od najvažnijih postava šezdesetih godina, dok je Borko Kacl bio gitarista beogradske grupe Zlatni dečaci. Dakle, osnovni sastojak "supergrupe" već je tu. Na okupu su se našli muzičari koji su u prethodnim grupama stekli ime i poštovanje publike. Još jedna komponenta očito je prisutna. Očekivanja publike od muzičara ovakvog kalibra nisu uopšte bila mala. Takođe, formiranjem Korni grupe, nekoliko drugih bendova je pretrpelo ozbiljne potrese, a kada su pevači u pitanju, makar tri. Dalibor Brun je dolaskom u Beograd umnogome ukočio rad riječkih Uragana koji su u tom trenutku bili u punom zamahu, dok su osiječki Dinamiti, iz kojih je pristigao Dado Topić, definitivno prestali sa radom, što se dogodilo i sa grupom Had (pa i Zlatnim akordima) u kojima je pre Korni grupe pevao Zlatko Pejaković. Takođe, Dolaskom Josipa Bočeka na mesto Borka Kacla, prestala je da postoji grupa Boček i tri koja je formirana nakon raspada Dinamita.

Interesantno je, a o tome se malo zna, da je Kornelije Kovač i nakon raspada Korni grupe pokušao da formira još jednu postavu u kojoj su trebala da budu vrlo zvučna imena. Pored njega, tu su bili i Dado Topić, Josip Boček, Sloba Marković (postava je zamišljena sa dvojicom klavijaturista), Ratko Divjak (bubnjar, prethodno član grupa Dinamiti i Time) i basista Čarli Novak, (ex Srce, Septembar, Time...). Grupa je trebala da nosi naziv K2 ali sve se završilo na dogovorima i nekoliko proba.

Jasno je da su mnoga od ovde pobrojanih imena izvršila nemerljiv uticaj kroz celokupnu rokenrol istoriju, ali sa druge strane stoji i činjenica da sam čin rasturanja nekoliko dobrih grupa u cilju osnovanja jedne "supergrupe", sudeći po svemu, ne mora uvek da donese neke izvanredne rezultate ili bar ne onoliko koliko se od svega toga očekuje. S druge strane, ako je učinak neke supergrupe zaista moćan, njihov rad je kao po pravilu kratkotrajan, pa se uglavnom proteže na jedva nekoliko godina. Grupa Krim je postojala dve godine, a neke još i kraće, kakav je recimo bio slučaj sa grupom Blind Faith, koja se raspala nakon manje od godinu dana rada.

(Telegraf.rs)