Neša Leptir - Čovek koji je sa pesmama tugu pretvarao u osmeh

Ponekad bih se zapitao kako to da poslednja pesma koju je Nenad Radulović iliti Neša Leptir snimio, nosi naziv "Modra bajka"?

Ako znamo da reč "bajka" potiče od reči "bajati" ili "začarati" čini se da odgovor na ovo prethodno pitanje možda i nije teško pronaći.

Preporučujemo

Neša kao da je hteo da nam kaže: Začarao sam vas najlepšim bojama, a sada odlazim u modru dubinu, prelazim u neki sasvim drugi svet.

I kao što junaci u stvarnim bajkama ruše mnoge zabrane, tako je i Neša Leptir učinio da slušajući njegove pesme shvatimo kako nam osmeh niko ne može zabraniti.

I kako se prava ljubav ne može kupiti ničim drugim izuzev ljubavlju.

Negde u septembru 1982. godine upravo sam stigao kući iz vojske, pa sam ubrzo potom počeo da "bunarim" po prodavnicama ploča ne bi li kako-tako nadoknadio sve ono što sam propustio za vreme dok sam "odužio dug državi", kako se to inače tada govorilo.

Ploče su oduvek predstavljale poprilično skupu zanimaciju i jednom prilikom kada sam već odabrao nekoliko albuma i samim tim već istanjio svoj budžet, ugledam LP sa potpuno belim omotom, samo je u gornjem desnom uglu bio naslikan jedan šareni leptir, na kome je umesto onih njegovih "antena" pisalo "poslednja igra leptira". Kako je omot bio luksuzan, otvarao se, unutra sam video štošta, između ostalog i da je naziv albuma "Napokon ploča". Simpatičan naslov, pomislim u trenutku, a kroz misli mi proleteše sve moguće i nemoguće situacije kroz koje su prolazili mladi bendovi dok konačno njihova muzika ne bi bila "utisnuta" na to crno parče plastike. Pa iako sam se i u vojsci bavio muzikom, taj period je u dobroj meri omeo moje opsesivno praćenje događaja na muzičkoj sceni, ali odnekud iz sećanja iskopah da se radi o grupi koja je pobedila na "Palilulskoj olimpijadi kulture", tadašnjoj važnoj manifestaciji u našem glavnom gradu i usput se, dok sam razgledao omot i tražio popis članova benda, prisetih i imena Nenada Radulovića, koji je bio potpisan gotovo ispod svake kompozicije na ovoj ploči. Još nekoliko trenutaka sam prevrtao album u rukama, razmišljajući da li da i taj svoj poslednji "kapital" koji se nalazio u mom džepu, ipak uložim i na taj način postanem vlasnik LP-ija te, meni do tada  sve u svemu nepoznate grupe.

Ima ona narodna - teško žabu u vodu naterati, i tako je prodavačica ubrzo i tu ploču ubacila u kesu.

Na taj način je, krajem davne 1982. godine, otpočelo moje "druženje" sa grupom Poslednja igra leptira" i dušom te grupe, Nenadom Nešom Radulovićem.

Kada sam došao kući, prvi LP koji sam stavio na gramofon bio je upravo taj. Nekako se u međuvremenu u mene uvukao crv sumnje, da nisam pogrešio, možda sam ipak mogao odabrati nešto drugo.

Oni koji su stajali pred šarenilom ploča naslaganim u policama prodavnica, a da pritom imaju novca za jednu ili eventualno dve, znaju šta sam hteo da kažem.

Kada se vinil zavrteo, počelo je redom: "Nataša", "Znamo se", "Kraljica vetrova"...

"Vrati se" je bila prva pesma na koju sam povratio iglu još jednom.

Pa još jednom...

"Vrati se, jer voliš stvari

koje volim i ja

vrati se, neka me čuje

pola sveta

vrati se, neću da molim

ja samo pevam

vrati se, vrati".

Eh, ko zna koliko sam je puta odslušao.

Možda je to zbog toga što neke devojke nisu htele da čekaju momke dok odbrojavaju vojničke dane, a možda i nije, ko će to znati, ali nije to sada ni važno.

Važno je da je Neša Leptir umeo da pogodi taj sentiment, umeo je da dirne, da izmami osmeh, da vas natera da zažmurite i sanjate sve one predele kojima ćete možda putovati i sve one oči koje ćete možda ljubiti.

Posle sam kupovao sve njihove albume, a bilo ih je pet, i vraćao iglu na nekim drugim pesmama, kao što je to recimo "Umiru jeleni":

"Umiru jeleni

i sad u meni tamo gde si bila

slomilo se jutro

ko ti je rekao da snovi tamne

nikad neću znati

jer biću samo trag čoveka

i biću vođa skitnica..."

Nenad Radulović preminuo je na današnji dan 1990. godine.

Pa iako je poživeo samo trideset jedno leto za njim je ostao trag čoveka, ali kakvog!

Izuzetno darovitog, vedrog i nemirnog duha, jednog od onih koji je i tugu pretvarao u osmeh.

"Nek bude dan kad divlje ptice krenu

preko istog mosta ja ću preći

ako me tamo čeka tvoja senka

ništa neću reći

jer biću samo trag čoveka

i biću vođa skitnica".

Umiru i jeleni, umiru i leptiri, jednog dana ni nas neće biti.

Ostaće samo trag koji će odjekivati našim stopama kod onih koji su nas voleli.

Ostaće trag naših činjenja, naših davanja, ostaće mirisi naše ljubavi koju smo delili.

Pa iako je prošlo više od tri decenije od kako je Neša Leptir otputovao u magle beskraja, mirisi ljubavi kojima nas je poprskao i dalje ne blede.

P.S. Neko vreme sedeo sam ispred laptopa, gledajući u ove rečenice koje sam ispisao, a onda sam dohvatio gitaru:

"Vrati se, neću da molim

ja samo pevam..."

Pa izgleda da nam jedino ona uvek ostaje - pesma!

A to nije malo.

Znam, u takvu magiju verovao je i Neša Leptir.

(Telegraf.rs)