Priče o pesmama: Kako je kompozicija "Hallo Bimmelbahn" više puta bila hit pod drugačijim nazivima

Na ex YU sceni bilo je mnogo priča o plagijatima.

Te ovo jeste, te ono nije plagijat.

Preporučujemo

Možda je majstor Brega prvi u toj priči koji je baš upadao u oči.

A kako i ne bi, s obzirom na toliku popularnost njega i njegove grupe, a takođe i na tiraže, do tada nezamislive u jugoslovenskom rokenrolu.

Naravno to je odmah bila "inspiracija" za mnogobrojne "dušebrižnike", koji su jedva dočekali da pridodaju još jednu "crnu rupu" u "bijelom dugmetu".

Brega je na sve te optužbe odgovarao na onaj sebi svojstven, lakonski način: "J..eš pesmu koja ni na šta ne liči".

Nisu ni mnogi drugi ostali pošteđeni.

Hus iz Valjka recimo, Dino Merlin, dosta imena se tu provlačilo, više ili manje znanih autora i izvođača.

Što se mene tiče, priznajem da sam se i ja u početku "zgražavao" na sve to, ali kako su mi do ruku dolazile neke ploče, u to vreme ovde malo manje poznate, shvatio sam da ni na svetskoj sceni nema neke prevelike razlike.

A definitivno potvrda svega toga, došla je kada sam nabavio prvi album grupe It's A Beautiful Day, i čuo kompoziciju "Bombay Calling".

Tada sam shvatio da odakle vuče korene jedna od mojih himni rane mladosti, legendarna "Child In Time" ispod koje su ponosno potpisani svi članovi tadašnje Purple postave.

Posle su se momci iz Deep Purple nagodili sa It's A Beatiful Day, tačnije sa autorom pesme "Bombay Calling" Dejvidom Laflamom, prepustivši im jednu svoju kompoziciju.

Ali slaba je to vajda bila.

Da je bio potpisan ispod "Child In Time" od tantijema bi mogao udobno živeti do kraja života.

No kada bi samo to bilo u pitanju.

Ako poslušate kompoziciju "We Aint Got Nothing Yet", njujorške psihodelične grupe Blues Magoos, shvatićete odakle dolazi čuvena rif partija velikog hita "Black Night", naravno opet od grupe Deep Purple.

Ili ako poslušate grupu The Chiffons i kompoziciju "He's So Fine", odmah će vas ta melodija asocirati na "My Sweet Lord", Džordža Harisona.

Sve u svemu, ima toga koliko hoćete, ali da li će iko ozbiljan na bilo koji način osporiti ogroman učinak grupe Deep Purple i Džorža Harisona u celokupnom istorijatu rokenrola?

Niko pametan to svakako neće uraditi i zbog toga je sasvim bespotrebno neko puko nabrajanje i "kopanje" po mogućim "pozajmicama".

Poenta je da su neke stvari gotovo iste.

I ovde i preko.

No bilo je na našoj sceni i jako zanimljivih pa i smešnih situacija u tim pričama.

Jedna od tih je ona kada je Velibor Miljković Bora, svima poznatiji kao Antonio Toni Montano, pokupio jednu od nagrada na festivalu zvučnog imena - MESAM (Međunarodni sajam muzike).

"Međunarodni", mada su na njemu uglavnom učestvovali ex YU izvođači.

Ali dobro sad, to je opet nešto sasvim drugo.

Elem, Bora (čitaj: Montano), je pokupio nagradu sa pesmom "Deset godina" iako je ta kompozicija "pljunuta", onoj "Living' Next Door To Alice", grupe Smokie.

Doduše, kada je Toni pisao tekst, nije mu se metrički uklapalo ono "dvadeset i četiri godine", koliko je inače prošlo u originalnoj kompoziciji engleskog benda, pa je "patnju" za devojkom morao da smanji na samo deset leta.

Naravno, potpisao je sebe, a potpisnik muzike i aranžmana je Z. Simić.

Posle se svima smejao u brk.

Moglo mu se.

Imao je tada debelu zaštitu nekih macana beogradskog asfalta.

Još su interesantnije situacije u kojima se događalo da više izvođača prisvoji istu kompoziciju.

U jednoj takvoj priči učesnik je bio i Zoran Miščević, pevač legendarnih Silueta.

O njemu nema potrebe previše pisati.

Pionir domaće rokenrol priče, u pravom smislu te reči.

Zoranova životna i profesionalna storija, prepuna je kontradiktornosti.

Jedna od njih je da značaj ovog muzičara daleko nadilazi neveliku diskorafiju koja je ostala iza njega.

Ako postoji nepravda na domaćoj sceni, to je da iza ovog čoveka nije ostao bar jedan album.

Mislim da ima mnogo onih koji tu činjenicu nose na duši.

Nažalost.

Ali šta je tu je.

Pet singlova Silueta, od kojih je jedan urađen u saradnji sa pevačicom Lidijom Velkovskom (bivša mis Jugoslavije) i dva Zoranova solo singla, čine ukupan skor njegove diskografije.

Jedan solo singl je iz 1973. do je drugi iz 1977. godine.

Doduše, ovaj iz '77. naslovljen je sa - Zoran Miščević i Siluete.

Od originalnih članova, na njemu je jedino svirao klavijaturista Ljuba Đorđević.

Upravo na tom singlu (poslednjem, što se tiče njihove karijere) nalazi se kompozicija "Ponoćni voz", za koju je, kako je na samoj ploči navedeno, Zoran napisao muziku, tekst i aranžman.

Godinu dana kasnije, dakle 1978. u Beogradu će održati koncert tada megapopularna zapadnonemačka disko grupa Boney M, koju je inače stvorio nemački producent Frank Farian.

Već sledeće godine, Boney M objavljuju svoj četvrti album po redu, pod nazivom "Oceans Of Fantasy".

Na toj ploči se između ostalih našla i kompozicija "Gotta Go Home".

Ta pesma je bila je "pljunuta" onoj gore pomenutoj Miščevićevoj - "Ponoćni voz".

Naravno, Zokijevo ime ispod te kompozicije bilo je uzaludno tražiti.

No, Farianovo je svakako bilo tu.

Na prvom, počasnom mestu, verovatno zbog izmenjenog teksta u odnosu na originalnu verziju.

Pesma je bila veliki hit.

Objavljena je i na singlu.

Mi smo bili pomešanih osećanja. Ljuti, jer smo mislili da je Zoran u svemu tome nepovratno oštećen, ali i ponosni što eto neko eto kopira i nas, pa tako ispada da nismo samo mi ti koji "inspiraciju" traže u delima svetskih autora.

Čak je i ugledni Džuboks pisao da je grupa Boney M, "maznula" pesmu od Miščevića sa kojom su postigli svetski hit i da su je verovatno čuli prilikom svog gostovanja u Jugoslaviji, te '78. godine.

Ipak, istina je drugačija.

Na početku sedamdesetih godina prošlog veka u tadašnjoj Zapadnoj Nemačkoj formirana je grupa Nighttrain. Upravo oni 1973. objavljuju singl sa pesmom "Hallo Bimmelbahn", za kojom su posegnuli i Zoran Miščević i Boney M (čitaj: Frank Farian). Miščević je verovatno tu pesmu čuo dok je tezgario po Nemačkoj, a što se Fariana tiče, ipak će pre biti da je tu pesmu čuo u originalnoj verziji, tj. od grupe Nighttrain, nego što su tačne priče da je to bilo prilikom njihovog gostovanja u Jugoslaviji.

Mada, nikad se ne zna.

Još jedna interesantna stvar vezana zy Boney M jeste da se Bobi Farel, jedini muškarac u toj grupi, oženio Jugoslovenkom, tačnije Makedonkom.

Srećna izabranica bila je tada osamnaestogodišnja Jasmina Šaban iz Skoplja, čiji su roditelji bili gastarbajteri u Beču i uzalud potom dozivali svoju mlađanu mezimicu da im se odmah vrati.

Ovoj to nije ni na pamet padalo već je, dok je nestašni Bobi koncertrirao širom sveta, uživala u njegovoj raskošnoj vili od trinaest soba, koja se nalazila nekih tridesetak kilometara od Hanovera.

Kasnije je producent Frank Farian priznao da na mnogim studijskim snimcima i nisu pevali članovi grupe Boney M.

Što se Bobija tiče, on nije pevao ni na jednom, već je to umesto njega radio sam Farian.

Uostalom, kada je osnovao grupu grupu Boney M, ona nije imala ni jednog člana.

Izuzev njega samog.

U studiju je pevao sam sve glasove.

Tek posle par godina, pronašao je tri devojke i Bobija.

Svi su bili poreklom sa Karipskih ostrva.

Ako ste mislili da se saga oko pesme nemačke grupe Nighttrain ovde završava, prevarili ste se.

2010. godine kandsko-američki DJ duo Duck Sauce, objavio je pesmu "Barbra Streisand" koja je zasela na vrh top lista popularnosti u više zemalja, a 2011. nominovana je za Gremi nagradu u kategoriji najbolji plesni snimak. Ako poslušate ovu kompoziciju koja je nazvana po američkoj glumici i pevačici Barbri Strejsend biće vam odmah jasno da je tu u stvari "iskopiran" onaj prepoznatljivi lajtmotiv iz "Gotta Go Home" od Boney M, ili da budemo precizniji - "Hallo Bimmelbahn" grupe Nighttrain. I tako ispada da je u ovom slučaju mnogo njih "maznulo" debelu lovu, samo stvarni autori pesme nisu. Kad smo već kod toga, pesmu su napisali članovi ove nemačke grupe, braća Jirgen i Hajnc Hut, mada upućeni kažu da je okosnicu, odnosno onaj više nego prepoznatljiv hookline ("hook" - muzička ili lirska fraza koja se ističe i lako pamti) ove kompozicije u stvari osmislio Hajnc Hut.

Grupa Nighttrain je prestala sa radom 1989. godine.

Boney M su potrajali do 1986. godine, ali je grupa reoformljena 2006.

Frank Farian danas ima 81. godinu, a nakon grupe Boney M osnovao je u Minhenu nesrećni francusko-nemački duo Milli Vanilli, koji su činili Fab Morvan i Rob Pilatus. Njihov debi album postiže međunarodni uspeh pa 1990. godine dobijaju Gremi nagradu za najboljeg novog izvođača, nakon čega prodaju milione ploča. Međutim, njihov enormni uspeh srušio se kao kula od karata kada je otkriveno da Morvan i Pilatus nisu otpevali apsolutno ništa na svojim albumima!?

Zvuči poznato zar ne?

Farian je to već mnogo ranije patentirao u grupi Boney M.

Morali su da vrate Gremi nagradu.

Sramota je bila ogromna.

Toni Montano nije vratio nagradu, ali ruku na srce, on je barem pevao na MESAM-u.

Ovo je samo delić onoga što se dešava u svetskom šou biznisu, pa ako nešto od toga znate, vidite da je Brega u nekim stvarima pravo "nevinašce".

Zoran Miščevic je umro 4. aprila 1995. godine, uglavnom zaboravljen od svih.

U večitoj borbi za svoje ideale, ali i za golu egsistenciju.

Tako je to.

Neko i ne otvori usta u studiju i ima vile i bazene.

Neko svoj neosporni talenat mora da prodaje zarad pukog opstanka.

Po onoj narodnoj - nekom je život majka, nekom maćeha.

(Telegraf.rs)