Ambalaža, reciklaža i gnjavaža: Zašto nove generacije muzičara ne prave muziku koja traje?

Neko mudar je davno zaključio kako pakovanje umnogome prodaje proizvod. Ljudskoj psihi neodoljivo prija iskričava ambalaža i kao takva uglavnom odmah zapada za oko, pa posežu za njom često i ne razmišljajući o samoj sadržini.

Dosta je onih koji misle da je XXI vek, upravo doba "pakovanja i ambalaže", odnosno potpunog obesmišljavanja suštine. Više namernog, nego nenamernog. Ne malo puta upitao sam sebe, kako je moguće da današnje generacije mladih ljudi, gotovo da nisu u stanju da izbace neku kompoziciju koja će trajati duže od pola godine.

Preporučujemo

I zašto danas mladi ljudi mnogo pre posežu za pukim prepakivanjem nečega što su osmislile i napravile neke sasvim druge generacije, a sve to na uštrb sopstvene kreativnosti i izraza?

Ima li u sadašnjem vremenu i dugačijih primera?

Ima, naravno.

Ali kada se pojave oni koji hoće, mogu i imaju šta da kažu, današnja većinska populacija mladih ljudi ne podržava ih u pravoj meri, tj. oni očigledno nisu zainteresovani da im udele mesto koje im i pripada na osnovu uloženog znanja, truda i rada.

Ako obratimo pažnju na rok muziku, više je nego vidljivo je da su mladi u drugoj polovini dvadesetog veka upravo takve autore postavili na pijedestal svojih glasnogovornika. Pa čak i ako prihvatimo razne teorije zavere, u kojima se govori o dirigovanju rokenrolom od strane svetskih moćnika, jasno je da se čitava stvar isuviše brzo širila u globalnom smislu, da bi tek tako i u potpunosti mogla biti kontrolisana.

Nasuprot tome, početak XXI veka će ostati upamćen po pravoj najezdi raznih tribute bendova, koji su svoje nesumnjivo sviračko umeće stavili u puku interpretaciju onoga što je već davno napravljeno. I to ne samo kada je onaj svirački deo u pitanju.

Tu je jako je bitan i izgled samih članova postave, oprema na kojoj se svira, propratni efekti, sve mora biti što približnije originalu.

Prisustvovao sam koncertima grupa kao što su Australian Pink Floyd, a takođe i Brit Floyd. Svetlosni efekti koje su koristili ovi drugi su kako oni sami tvrde, upravo iz arsenala grupe Pink Floyd.

Sve u svemu, oni to rade zaista vrhunski, sve je što se kaže "u ton", no ovde se opet vraćamo na ključno pitanje: Ako se već radi o muzičarima takvog kalibra koji sviraju Pink Floyd "u ton", kako je moguće da nisu do sada već pokušali da stvore neku svoju "Shine On You Crazy Diamond"? Izgleda da je to po svemu sudeći dosta teži zadatak. Kreativnost i sviračko umeće ne moraju uvek ići ruku pod ruku. Takođe, neminovno pitanje koje se nameće u vezi tribute postava glasi: Ko i na koji način može prekopirati osećanja onih koji su stvarali i snimali neku kompoziciju?  Na primer, znamo da je ceo album "Wish You Were Here" posvećen Sidu Baretu koji se, kako legenda kaže, čak jednom nenajavljeno i pojavio na snimanju te ploče. A ako već govorimo o samom stvaralačkom procesu jasno je da će publika uvek prepoznati iskrenost autora, a posebno ako stvaraoci govore o nečemu što su istinski i doživeli, što je nesumnjivo slučaj kada je ovaj album Floyda u pitanju, a tu magiju nijedan tribute bend nije u stanju da pohvata.

S druge strane, postoje i cover postave koje pokušavaju od nečeg postojećeg stvoriti nešto novo i interesantno.

Pogledajte samo koliko je raznih etno-džez postava, koje se bave modernizovanjem sevdalinki ili nekih drugih tradicionala, pa sve do svih drugih mogućih i nemogućih muzičkih pravaca i podpravaca. Tu opet ima onih više ili manje domišljatih, pa shodno tome i njihove "prepravke" zavređuju više ili manje pažnje.

U svakom slučaju, kada se sve oduzme i sabere, nekako me u ovo današnje vreme rok muzika sve više podseća na klasiku. Bio je jedan zlatan period u kome su stvorena vrhunska dela iz tog domena, koja su bila i ostala svetski poznata nakon toga, uz časne izuzetke naravno, sledovala je svojevrsna reciklaža.

Danas je bez ikakve sumnje, sasvim jasno da se zlatni period rok muzike dogodio u drugoj polovini dvadesetog veka. I još je jasnije da je to neponovljivo.

Razloge za tako nešto nesumnjivo možemo tražiti u nekoliko stvari koje naoko nemaju veze jedna s drugom, ali to je samo privid, naprotiv, suštinski su povezane.

Na prvo mesto stavio bih tehnologiju koja je u svakom smislu nadjačala kreativnost. Svakako je neosporno da je i rock muzika potekla iz napretka tehnologije. No tada tehnologija još uvek nije bila sama sebi svrha, kao što je to danas slučaj. Naprotiv, upotrebljena je u procesu stvaranja nečeg istinski lepog i velikog.

A šta se događa kada tehnologija postane sama sebi svrha?

Vidljivo je da tada dolazi do socijalnih otuđenja, ljudi se pistovećuju sa njom, postaju mašine. Oni koji isključivo prate tehnologiju gotovo da više i nemaju vremena za bilo šta drugo, jer postaju tehnološki robovi. U takvom procesu, prvi veliki gubitnik je ljubav. Samim tim i empatija kao osnovni resurs čoveka koji ga čini društvenim bićem, apsolutno gubi na značaju. A to su ključna osećanja koja su pokretač svakog stvaralaštva. Pa i onog muzičkog.

Ne postoji veliko delo čiji koreni nastanka nisu vezani za apsolutnu ljubav. A ljubav utkana u neko stvaralaštvo,  pa i ono muzičko, ima smisla jedino ako konzument istog može, u manjoj ili većoj meri,  da prepozna osećanja stvaraoca. Bez toga, gubi se smisao i suštinska svrha svega.

Nažalost, današnji mladi "stvaraoci" isuviše često posežu za nečijim tuđim osećanjima, tuđim doživljajima i iskazima. A to nam nesumnjivo govori da u njima prepoznaju mnogo više ljubavi nego što je možda nose i u sebi samim. I ne manje važno: Strah od neprepoznavanja tih njihovih osećanja sigurno je prisutan, a samim tim i sumnja u svrsishodnost nekog stvaralačkog procesa. I tako po svemu sudeći, danas smo svedoci sveta u kome je dominantna ambalaža. Razna pakovanja, prepakivanja, dopakivanja. Politička, robna, idejna... pa i muzička.

A to je u većini slučajeva samo beskrajna gnjavaža.

(Telegraf.rs)