Intervju Ivan St. Rizinger: Devedesete su bile poslednji "jauk" rokenrola

Nekada je u gotovo svakom gradu u unutrašnjosti one nekadašnje, velike države, postojao poneki rokenrol zaluđenik, čovek koji bi svojom upornošću, pristupom i nesebičnim zalaganjem takva mesta uzdigao prilično visoko u čitavoj toj priči. Samosvesni i obrazovani, takvi ljudi su bili poput nekog svetionika čiji je snop svetlosti bio okrenut prema generacijama koje su njihovo mišljenje i reč, bilo da je pisana ili izgovorena u radijskom etru, uzimali sa punim uvažavanjem i poštovanjem. Sa protokom vremena, obično bi njihova doslednost učinila da ono što rade u najvećem broju slučajeva uveliko počne nadilaziti mesta u kojima žive, ali oni im ipak ostaju verni, ne odustajući od svojih snova i želje da ih i dalje sanjanju upravo sa onima sa kojima su i rasli i postali to što jesu.

Zbog toga Ivan St. Rizinger može da bude ponosan što je rođen u Kruševcu, ali i Kruševac se može ponositi Ivanom, jer je u njemu oduvek imao lokomotivu, ili je još bolje da kažem - "Rockomotivu", ne samo kulturnih, nego i svih onih vrednosti koje su nas činile bićima dostojnim ove planete Zemlje. O kakvim vrednostima je reč, a čini se da na njih svakim danom sve više zaboravljamo, Ivan nas vrlo precizno podseća u razgovoru koji sam, na moje veliko zadovoljstvo, ovih dana upriličio s njim.

Preporučujemo

Foto: Miljan Miletić

• Rođen si 1967. godine i odrastao si u Kruševcu. Kada si osetio da muzika postaje neizostavni deo tvog života, nešto što te u potpunosti ispunjava?

Pa to je otprilike klasična priča za sve naše generacije koje su rođene i odrasle tamo negde pedesetih i šezdesetih, pa i sedamdesetih godina. Već negde sa deset-jedanaest godina sam počeo da kupujem ploče, raznorazne naravno, više neke pop varijante u to vreme, a onda su počele i drugačije stvari da stižu do mene. Vrlo važni su bili časopisi Džuboks i Rok iz kojih sam u principu sticao ta neka svoja elementarna znanja, a to me je jako privlačilo za razliku od one klasične škole gde sam bio super "društvenjak", a prirodne nauke mi nikako nisu išle niti sam voleo da ih učim, ali sam zato sve detalje vezane za bilo koju domaću ili svetsku roku rok zvezdu uredno pamtio, tako da je sve to nekako prirodno došlo, nisam radio na tome. Jednostavno, rokenrol me je privukao kao magnet i to mi je praktično postala neka osnova životna filozofija koju sam upijao i stvarao na račun te muzike koju sam slušao i doživljavao na svoj način. Nije bilo ničeg drugog što bi mi odvuklo pažnju, nego sam baš bio fokusiran na muziku i to zatim postane neki trajni sadržaj bez koga jednostavno ne možeš.

• Možeš li u nekoliko rečenica da opišeš Kruševac iz vremena tvog odrastanja?

Kruševac je, kao i većina srednje velikih industrijskih centara u bivšoj Jugoslaviji, bio jedno poprilično uspavano mesto, sa velikom industrijom, sa mnogo radnika i klincima koji šetaju glavnom ulicom, ali ipak bez nekog velikog, da ne kažem spektakularnog sadržaja. Bilo je bendova, ali ne nekakvog velikog inteziteta. Mi nikada nismo bili univerzitetski centar, pa tako ovde nisu ni ostajali ljudi posle osamnaeste-devetnaeste godine koji su se bavili tako nečim i bili malo intelektualno osvešteniji, već su tom periodu odlazili na fakultete. Svi veliki muzičari koji su potekli iz Kruševca najčešće bi karijeru napravili u Beogradu i oni se kasnije nisu ni vraćali u svoj rodni grad.

• U tvojoj autobiografiji ti za sebe kažeš kako si "klasičan primer izgubljene jugoslovenske generacije, nespreman da postane ni kobac ni pile", što mi je jako zanimljivo. Zašto misliš da je to tako? Poistovetio si sebe sa generacijama te dobi...

I te provenijencije.

• Da, zašto misliš da je to tako?

Pa te generacije su izgubljene kada je nastupio raspad sistema, zbog toga što smo mi odrastali u jednom prilično sređenom društvu koje je poštovalo neka pravila ponašanja u smislu da su mladi znali kako se treba ophoditi prema starijima, šta jeste a šta nije primereno jednom normalnom čoveku. U svakom slučaju mislim da su se te generacije obrazovale na dobrim knjigama, na dobroj muzici, na nekim pravim vrednostima, pre svega kulturnim, a kada je nastupio raspad sistema, prvo što su uradili krenuli su da unište, i uspeli su naravno, ceo taj vrlo ozbiljni kulturnoobrazovni milje gde su se od detinjstva učile neke stvari koje su klasika i koje ti daju neku intelektualnu potenciju da razumeš svet oko sebe, pa i da malo filozofiraš. Čitali smo i Hesea znaš i sam, i mi jednostavno nismo umeli da se snađemo u tim novonastalim situacijama gde su najviše profitirali oni koji nisu imali skrupula i obzira prema bilo kakvim civilizacijskim dostignućima. Nama je naprosto bilo neprijatno da budemo takvi, jer smo u startu u sebi imali definisino šta je to što je bezobrazno, što je sramota, ispod nekog nivoa, dok su zdušno prolazili oni koji na to nisu ni obraćali pažnju, a mi smo se ustezali da stupimo u bilo kakvu konkurenciju sa njima ili trku, jer je to bilo ispod svega onoga što su nas roditelji i društvo kao takvo učili.

• 1989. godine počinje tvoje profesionalno bavljenje novinarstvom na Radio Kruševcu?

Tada je postojao jedan program radija i postojala je novina "Pobeda" u skolopu koje je i funkcionisao Radio Kruševac. "Pobeda" je najstarije ovdašnje glasilo koje je osnovano još '46. godine, dok je Radio Kruševac započeo emitovanje programa 1970. a televizija je počela sa radom tek '91. Mada to "tek" ipak treba uzeti sa zadrškom jer je to bila prva lokalna televizija van Beograda, tako da je i to u neku ruku rano krenulo. Te '89. započeo sam paralelni rad u novinama i na radiju gde sam prvo bio tonac nekoliko meseci, da bi posle toga odgovorni skapirali da nisam loš ni kao voditelj, pa sam sledećih par godina tu nešto kombinovao. Imao sam tu sreću da sam u to vreme imao sjajne učitelje muzike koji su mi dodatno širili vidike - Vlada Radojičić, legendarni muzički urednik Radio Kruševca i Jova Branković, vođa grupe "Život" (akustičarska grupa osnovana početkom sedamdesetih godina u Kruševcu koju je predvodio Branković, op. autora), na taj način sam uspeo da se "upakujem" u jednu ekipu koja je znala šta je muzika i u svakom trenutku raspoznavala prave vrednosti.

Foto: Miljan Miletić

• Kada si započeo novinarsku karijeru '89. godine, radio je još uvek bio vrlo značajan medij, mada ga je televizija i tada poprilično gurala u stranu. Mnogi su mišljenja da su one generacije koje je vaspitavao radio izrasle u zaista kvalitetne i obrazovane. Misliš li da je televizija već od tih godina na neki način pomerila tu neku kvalitativnu sferu interesovanja, pa i neka životna načela kod ljudi?

Ako bih mogao da napravim jednu malu digresiju, odnosno paralelu sa današnjim vremenom - zašto su nestali muzički kritičari sa javne scene, odnosno zašto njihova reč nema istu težinu kao nekada? Prosto zato što su društvene meže dozvolile da imaš sto prijatelja koji će bilo kakvu kritiku na tvoj račun da satanizuju preko tih mreža, a od tog čoveka koji je napisao kritiku napraviće najgori šljam i ološ. Iz tog razloga ljudi su počeli da se povlače, sve je manje onih koji se bave intezivnim kritičarskim radom, onih koji pokazuju i na ono što ne valja, a ne samo na ono što valja. Desilo se nešto slično i sa radijom, ali i sa televizijom u dobroj meri, jer je recimo početkom devedesetih u Kruševcu odjednom bilo pet-šest radio stanica, to je bilo vreme kada su dospustili da svako može iz špajza da pravi radio, tako da je taj kvantitet i ta kakofonija zapravo potpuno izbacila iz igre one ozbiljne igrače. Nekada si imao jednu radio stanicu na lokalu u kojoj se sakupljala sva elita i svi ljudi koji su u tom smislu morali da budu vrhunski i da dobro savladaju taj način komunikacije preko radija. I dan-danas sam veliki fan radija i najviše ga volim zbog toga što on ima tu neku jedinstvenu magiju - nema veze kako izgledaš, kako si obučen i kako se ponašaš u studiju, dovoljno je da imaš dobar glas i da znaš šta želiš pričaš da bi stvorio tu magiju, da uz pomoć muzike i svog glasa napraviš neku posebnu atmosferu. Kasnije je to izgubilo svaki smisao. Ako izuzmemo vesti, danas vrlo malo radio stanica u Srbiji ima ozbiljne emisije govornog tipa. Radio je sam sebe pojeo, odnosno pojela ga je ta liberalizacija koja se ogledala u mogućnosti da svako može da ga pokrene, a nešto slično dogodilo se kasnije i sa televizijom. Sredinom devedesetih u Kruševcu je bilo sedam ili osam TV stanica, gde je svako mogao da radi, što je potpuno besmisleno. Svako ko se pojavio i prijavio taj je i primljen. Pa godinama su te mlade spikerke, koje su po tim televizijam radile i čitale vesti, zapravo roditelji dovodili sa sela da bi se videle na televiziji i da bi se sutra dobro udale. (smeh) Užas! Uništili smo medije.

• Pisao si za "Pobedu", "Vreme zabave", "TV reviju"... Interesuje me da li je po tvom mišljenju puno teže pisati, odnosno raditi u sferi popularne kulture iz unutrašnjosti, nego iz centara, ili je to samo stvar ličnosti? Koliko je u tom smislu presudan uticaj tih megalopolisa, koliko su mediji iz centara spremni da prihvate neke ljude iz unutrašnjosti, a da oni nisu tek puki dopisnici koji javljaju da je negde izbio požar?

Pa u principu jeste teško, sad zavisi koliko si uporan i koji put izabereš, ja sam birao put koji je imao jasan cilj. Zapravo sam znao šta želim da radim u životu, ali sam kao i svi mladi novinari morao da prođem sve te elementarne stvari, doduše nisam radio "pijačni barometar", ali jesam neke druge gde sam se dokazivao, tako da sam naučio da razmišljam, da pišem i da kontaktiram ljude na pravi način. Sve sam to radio ne bi li jednog dana napravio sebi prostor da mi ljudi sa kojima sam sarađivao veruju i da potom ja autohtono napravim nešto što ni pre ni posle mene nije postojalo u Kruševcu kao radno mesto, a to je rok novinar, ali hajde da to nazovemo - muzički novinar. Mislim da je dosta toga u tom poslu određeno samim pristupom odnosno imaginacijiom, koliko ćeš uspeti od nečega što je relativno hermetizovano u našem društvu, napraviti neku popularnu priču. Imao sam, zahvaljujući tome što sam pisao na jedan popularan način i vodio intervjue na radiju sa popularnim bendovima, taj neki narativni stil, uvek dobre i jake uvode, koji su maltene bili knjiški, kako bih na taj način uvukao ljude u neku zanimljivu priču bez obzira da li oni znaju ili ne znaju o kome se radi i da li su uopšte i čuli za sve to. Naravno, uvek je tu i doza sreće, pa u tom smislu mogu da kažem da sam imao neke jako dobre prijatelje u Beogradu. Karlo Minić (Dragutin Karlo Minić, op. autora) je u to vreme bio urednik "TV revije", on je takođe Kruševljanin, njemu me je preporučio jedan moj prijatelj, upoznali smo se i to je to. Karlu je trebao neko, jer je krajem osamdesetih, početkom devedesetih, bilo jako puno koncerata i kod nas, neka "kulturna leta", jako velika imena su dolazila, tako da mi nije bio problem da nađem adekvatne sagovornike i da se uključim u tu muzičku priču, a posle kada se sve to razvilo, kada sam već "ispekao", odnosno stekao neko ime, tada već nije bio ni problem da neki značajni ljudi dođu specijalno zbog mene u Kruševac i da gostuju na radiju i televiziji. Ima tu i sanalažljivosti ali i sticaja okolnosti, ali u principu moraš imati želju i ideju šta želiš da postaneš.

• Koliko dugo si radio na radiju?

Na Radio Kruševcu sam radio do 2002. godine, potom sam sa nekoliko prijatelja pokrenuo nedeljnik "Grad", koji i dan-danas postoji. Tu sam bio izvršni urednik negde do 2010. a međuvremenu sam i dalje vodio honorarno neke emisije na Radio Kruševcu, a malo i na nekim drugim radio stanicama u gradu, što znači da sam na ostao na radiju do 2015. godine, a posle toga više ne.

• Mnogi će 1961. godinu nazvati nultom kada je rok muzika na ovim prostorima u pitanju. Koji bi ti period izdvojio kao zlatno doba popularne muzike, ili ih je možda bilo više?

Pa znaš kako, malo mi je nezgodno to reći zbog toga što sam prilično subjektivan, a i poklapam se malo sa svojim vršnjacima, sa generacijama koje su prešle preko svih tih rok perioda i u svetskoj i u domaćoj muzici. Naravno to je početak osamdesetih godina jer je tad probujalo sve, ne samo zbog kvaliteta nego zbog te mogućnosti da odjednom imaš toliki broj bendova koji su u istom trenutku grunuli i "zašarenili" ceo svet. Pre toga je to bilo prilično drugačije, imao si ogromne bendove, ali sve je manje-više bilo onako stihijski, nije postojao neki određeni sistem ili talas koji bi podigao toliko mulja sa dna, da obasja celu scenu i da momci koji imaju tek osamnaest-devetnaest godina osnuju toliki broj bendova koji će iznedriti tako kvalitetne hitove. Ne pričam ovde samo o prvoj ligi novog talasa već i drugoj, u koju možeš da svrstaš i Pilote, Bulevar, Zanu i milion hrvatskih bendova, a na to se nadovezuje novi primitivizam i otprilike tu negde do osamdeset pete godine, kvalitet i kvantitet su dostigli vrhunac. Posle toga je sve previše iskomercijalizovano i otišlo na neku drugu stranu, u smislu da su ljudi počeli da prave iste ploče ne bi li ponovili uspeh, kao što je to slučaj sa Crvenom jabukom itd.

To je taj udarni talas, ali ništa od toga ne bilo toliko dramatično da se nije desila jedna stvar, pokušavam ovde da branim lik i delo Gorana Bregovića i Bijelog dugmeta, jer su sa njihovom pojavom tiraži sa dvadeset-trideset, počeli da skaču na dvesta-trista hiljada, pa su nakon toga zahvaljujući njima došli svi ostali koji su preskakali sto hiljada prodatih albuma. Dugme je pobrisalo taj prostor ispred, sad na koji način to je već pitanje umešnosti, isto kao što je bilo i pitanje Titove umešnosti da 1948. godine izbalansira između istoka i zapada. Svakako su nam drage te grupe koje su bile pre Bijelog dugmeta, ali činjenica je da niko od njih ne bi mogao da digne toliku prašinu, da pokupi toliki broj mladih, koji su do tada slušali sve i svašta i da ih stavi pod jednu kapu. Posle toga su i puno alternativniji bendovi imali tiraže od šezdeset-sedamdeset hiljada prodatih primeraka.

• Do pojave prvog albuma Bijelog dugmeta, najprodavaniji LP neke rok grupe u Jugoslaviji je bio prvi album Ju grupe, koji je dostigao tiraž od trideset hiljada prodatih kopija.

O tome ti pričam, kada bi ljudi danas znali koliki su bili ti početni tiraži Drugog načina i Tajma...

• Početni tiraž prvog albuma grupe Time je bio 500 primeraka, naravno posle je doštampavan.

Da, ali eto ljudi ne gledaju genezu i ne gledaju uslove pod kojima je nešto nastalo. Praktično je nastalo iz ničega.

• Može li danas ovde da nastane takav bend koji bi mogao da uradi nešto slično kao što je uradilo Bijelo dugme, naravno okolnosti više nisu ni približno iste, država više nije ista, sve je rasparčano, ali ima li bilo kakve mogućnosti da ove današnje generacije koje su u priličnoj meri uljuljkane tehnologijom, probudi neka kreativnost?

Ne, na žalost ne. Isto kao kada ja gledam iz svog stana na jedan plato ovde iza, gde do pre desetak-petnaest godina nisi mogao da živiš od dečije graje, tu je bilo milion klinaca, od onih najmanjih koje babe i dede izvedu da se igraju, do onih starijih koji su šutali loptu, danas tu nema nikog. Ne sećam se kada sam video neko dete da se tu igra. Tako je otprilike i sa tehnologijom. Ja imam užasna iskustva, recimo pre par godina moja koleginica Nada Budimović je pravila neku seriju tribina gde smo išli po srednjim školama i pričali o rokenrolu. Sa nama je bio i Borivoje Đorđević, jedan stariji muzičar, vrlo obrazovan, koji je svirao saksofon u grupi ZAA i ja sam bio zapanjen da niko od te dece, koja su lepa i inteligentna, uopšte nije mogao da definiše šta je rokenrol, gotovo niko nije znao ko su Bitlsi, apsolutno niko nije znao nijednu njihovu pesmu, pa sam pokušavao da sa njima nađem neku zajedničku tačku preko domaćih bendova kao što je to EKV ili slični, ali je na kraju ispalo da sam sa sobom preturao celu tu priču, a oni su samo gledali i bez ikakve reakcije to primali.

Nema ni mladih bendova, otprilike se sve svodi na to da su kao i svuda uglavnom okrenuti ka tom užasnom trepu, znači nije ni rep nego trep, neki bolestan rep, sve te Bube, Jale i druge strašne pojave. Gledao sam na You Tube kako u nekoj takmičarskoj emisiji neki tu kao član žirija kaže momku koji je peva nešto od Balaševića: "Nemoj da me smaraš, kako je to dosadno, kako je taj tip što je pravio te pesme neinventivan". Tu shvatim da je to neko potpuno zaglupljivanje i satanizacija bilo kakvih elementarnih kulturnih vrednosti dostigla maksimum i da povratka više nema. Ko će tu da pravi za koga bilo šta? To se postavlja kao osnovno pitanje. Mi možemo sad da imamo fenomenalan bend, najbolji na svetu, ali to ništa ne znači ako su prema svemu tome ti klinci ravnodušni, ako ih to apsolutno ne interesuje, ako to ne razumeju i sve shvataju kao jednu kakofoniju koja je nepotrebna. Njima je dovoljan jedan tip za miksetom i to im je kao neki muzički svemir, uopšte im nije zanimljivo da gledaju tri-četiri čoveka koji sviraju. Skoro je ovde bio koncert u Alternativnom kulturnom centru "Gnezdo", svirali su neki naši prijatelji i sad nas deset starijih stojimo tu i slušamo i ima jedno trideset-četrdeset klinaca koji su tu kao standardna postava, srednjoškolci koji se tu muvaju non-stop i bave se nekim aktivnostima. Oni su sedeli negde sa strane, gledali u telefone i nisu uopšte obraćali pažnju. Znači, ni u jednom trenutku ih to nije privuklo da ustanu i makar pogledaju kako ti ljudi izgledaju. Na žalost, vrlo je to surovo. U velikim gradovima postoji postotak ljudi koji može da obezbedi pristojan broj publike na takvim događajima, ali to su uglavnom neke naše generacije koje još odolevaju i muvaju se u toj priči, odnosno idu po tim koncertima.

• Da li medijske kuće sa nacionalnom frekvencijom snose deo odgovornosti za takvu situaciju?

Tačno, to je ključno. Pa i ti sam znaš da u svetu u normalnim državama gde nije postojala devastacija kulture i dalje postoje veliki bendovi, veliki koncerti, veliki izdavači i sve funkcioniše kao što je to bilo nekada, ali naravno u drugim okolnostima. Ali tu ima mladih bendova, mlade publike, jer pazi - opet se vraćamo na to, mlada publika od nekih petnaest-šesnaest godina predstavlja najpotentnije kupce, jasno je da rokenrol ne bi postojao da nije bilo tih tinejdžera koji su od rok bendova ili izvođača, stvarali zvezde kupujući njihove ploče. Ja sam kupovao ploče sa dvanaest-trinaest godina, kupovao sam ih sa trideset šest, ali sa dvanaest sam počeo. Izgubila se ta nit, kad kažeš nekom da je Bregović sa nepunih osamnaest godina svirao sa Mićom (Milić Vukašinović, op. autora) u Italiji po klubovima, oni misle da si nenormalan, isto kao što misle da je nenormalno da neko pusti dete iz Liverpula u Hamburg, kao što su Harisona (Džordž Harison, op. autora) pustili sa sedamnaest godina da svira po dvanaest sati dnevno.

• I to gde da svira, u kakvim prostorima i klubovima.

Da, da! Ali to je rokenrol.

• Na kraju su ga i deportovali iz Nemačke zato što nije imao osamnaest godina.

Tako je, ali hoću da ti kažem da je Kiki Lesandrić, kome se podsmevaju malo, zato što ne znaju ko je i šta je, sa osamnaest godina snimio pesme "Ne veruj u idole", "Svi smo mi ponekad anđeli", "Kupio sam novo odelo" i " U Monte Karlu je gužva"... Ceo taj prvi album koji je antologijski, napravio je zapravo sa osamnaest-devetnaest godina, kao klinac. Svi veliki bendovi, odnosno autori u Jugoslaviji su do svoje dvadesete-dvadeset prve godine već napravili svoje prvo kapitalno delo, posle toga su napravili još dva-tri, a onda su počeli to da kopiraju kako bi nastavili komercijalno da traju, izuzev časnih izuzetaka kao što su to Ekatarina, Disciplina kičme i ta ekipa bendova koja je znala da u punoj brzini menja pravac da bi mogla da ostane uvek sveža i drugačija.

• Objavio si tri zbirke poezije - "Plavokosa", "Rasterman" i "Plavokoza zmija". Od kada pišeš poeziju?

Još od drugog razreda sam počeo da pišem neke pesmice, čim sam malo bolje savladao slova. Kada je to videla, moja majka se potpuno zapanjila, mislila je da je to odnekud prepisujem. To je ustvari neka standardna priča koju niko ne može da objasni, jer jednostavno u nekom polumagnovenju napišeš neku pesmu i posle kad je čitaš nije ti jasno odakle ti je to došlo, jer ti zapravo ništa od toga nisi svesno sklapao, ali to jednostavno odnekud izbije iz tebe, tako da imaš te periode i kad to ide i kad ne ide, uostalom kao što i sam znaš, mi smo odrasli u tom vremenu u kome smo intenzivno kupovali takve knjige i čitali poeziju.

• Poezija je bila jako cenjena...

Naravno i svi smo znali napamet te "popularne šlagere", ako tako mogu da ih nazovem - "Ne daj se Ines", "Mostarske kiše", na šta se navuče svaki klinac koji se prvi put zaljubio, pa tu kao malo pati i ne samo na to, tu je bio obavezni Prever...

• Obavezna "Barbara".

Upravo tako i to odmah svataš kao nešto uzvišeno. U suštini, velika je umetnost ako si u toj priči onaj pravi, ako nisi penzioner koji je u šezdeset i osmoj godini shvatio da može svoje ljubavne pesme iz prvog razreda srednje škole da potura i da objavljuje nešto tipa - "Voleo sam te, a ti mene nisi", tu neku banalnu poeziju. Prava, ozbiljna poezija, sa ozbiljnim razumevanjem i promišljanjem je vrhunska književnost, jer u tri-četiri strofe možeš da staviš jedan mali roman, u prenesenom značenju naravno. Jako smo ponosni jer smo imali Književni klub omladine Kruševca, u to vreme je postojao je kod nas i časopis "Književna reč" koji je bio deo "Književne omladine Srbije", znači opet se ovde vraćamo na sistem i na neke vrednosti koje su postojale nekada, koje su bile utvrđene od strane ozbiljnih ljudi, a isto takvi ljudi su kontrolisali da sve to na zapadne u nekakvu banalizaciju. Nama je to bilo prirodno sve do onog trenutka dok nije izgubilo svoju vrednost i potrošeno za čas. Neke ozbiljne reči su odjednom banalizovane - ljubav, čast, dostojanstvo su reči koje su postale dosadne i ljudi su prestali da obraćaju pažnju na njihovu dubinu i na njihovo pravo značenje. Dugi niz godina sam bio član ovdašnjeg kluba "Bagdala" koji je imao velike uzlete u izdavaštvu, imale smo velike pisce, ali kako da ti objasnim? - krajem osamdesetih u porti crkve Lazarice napraviš književno veče, na koje dođe hiljadu ljudi, a sada ako napraviš književno veče ne bi došlo ni deset, to je ogromna razlika, ali to je tako. Ko danas sluša poeziju? Znaš li nekog ko kupuje takve knjige i uopšte čita poeziju?

• Pa nije baš tako, ima i danas onih onih koji vole poeziju.

Hm, koliko procenata u odnosu na procenat koji smo nekada imali? Mi smo devastirano društvo u tom smislu da su do devedesete godine u inostranstvo išli ljudi koji su radili poslove koje tamo niko nije hteo da radi, na taj "bauštel", a od devedesete idu obrazovani i školovani. Nekada taj jezičak na vagi nije pretezao ni na jednu stranu, sa jedne strane imali smo ljude koji su slušali rokenrol, a sa druge u podjednakoj meri i ove druge. Od devedesete svi oni koji su išli u inostranstvo su bili zapravo naši, tako da smo mi gubili tu masu, dok su je ovi sa druge strane dobijali, da bi na kraju  sve to postalo potpuno neravnopravno.

• U pravu si, nažalost.

Nažalost da, ali moramo da konstatujemo pravo stanje stvari. Devedesetih godina rokenrol scena u Srbiji je bila fantastična, bez obzira na to što smo živeli u katastrofalno vreme, ali to je bio poslednji "jauk" rokenrola, posle toga sve je zamrlo, posebno posle dvehiljadite kada je sve otišlo u minus beskonačno.

• Sa grupom Le Svraka Bizarre objavio si albume "Planeta Somanija - II svet" i "Rusalje". Na koji način si učestvovao u stvaranju tih albuma?

Tu grupu smo napravili bubnjar Jovan Petrović, sa kojim sam inače odrastao u istoj zgradi, i ja. On je svirao u čuvenim kruševačkim bendovima, a kada se preselio u Novi Sad svirao je u grupama Minstrel, Oružjem protivu otmičara i Presing, sad ima solo album koji je rađen na tekstove Bertolta Brehta, a takođe je dosta bendova i producirao, tako da smo devedeset šeste rešili da napravimo jedan zajednički projekat. Ja sam probao da pevam, odnosno tu sam ispitivao te neke svoje pesme, a to je zapravo više bila poezija nego klasični rokenrol tekstovi, on je radio produkciju, a još dva muzičara su tu bili sa nama - Vlada Panin je svirao gitaru, a Slaviša Bobić bas.

Malo smo improvizovali, sve to sredili i jedno celo leto snimali u studiju koji smo instalirali u jednoj kući pored same Zapadne Morave u selu Jasika, odakle je i Binički, tako da smo napravili jedan prilično alternativni, avangardni album bez ikakvih pretenzija da to bude nešto komercijlno. Radili smo to više za sebe, jer smo mislili da je zanimljivo. I objavili smo to, mislim '97. godine za MuSic YuSer, tadašnju izdavačku kuću iz Novog Sada. To je bio taj prvi period, ja sam potom izgubio interesovanje da sad idemo na neke koncerte, imali smo nekih par svirki i nakon toga smo se rastali. Dvehiljadite smo napravili taj drugi album koji je zapravo bio malo više tehno, uz korišćenje mog glasa i nekih fragmenata sa onih starih ploča, sećaš li se onog serijala na pločama koji je objavljivan pod naslovom "Narodi i narodnosti Jugoslavije"?

• Naravno.

S obzirom da sam radio na radiju, voleo sam da eksperimentišem i da slušam sve i svašta, pa sam tu pronašao te žene sa Homolja koje pevaju višeglasno onim grlenim pevanjem i praktično nariču i onda smo i to koristili i miksovali, bilo nam je zanimljivo da se malo igramo. Tada je to bilo interesantno jer je kompjuter tek postao "igračka" za pravljenje muzike pa smo malo eksperimentisali i tu je otprilike bio kraj, to mi je zadovoljilo ambiciju da budem vokalni solista. (smeh) Znaš ona dečija maštanja? - svi smo hteli da budemo gitaristi ili pevači. Ti si nastavio da budeš gitarista, imao si dovoljno samokontrole i za razliku od tebe koji si profesionalni i vrstan muzičar ja sam uvek bio svestan da sam nikakav muzičar, tako da je bilo sasvim dovoljno što smo napravili ta dva eksperimenta, što se mene tiče.

• Koje godine si pokrenuo sajt Rockomotiva?

Rockomotivu sam napravio otprilike 2015. godine, do tada sam radio na RT Kruševac. 2012. su me postavili za glavnog i odgovornog urednika, ali kako nisam bio baš politički podoban, godinu dana kasnije su me skrajnuli, ali sam ostao još par godina da radim emisije, da bi potom uzeo otpremninu i definitivno otišao jer je tada radio i televizija, kao i svi mediji u Srbiji, privatizovana, to je otišlo u neke druge ruke odnosno kod nekih ljudi koji nemaju puno veze s medijima i ja nisam više mogao sebe da pronađem u svemu tome. Tako da smo moj drug Saša Gočanin, koji je nažalost preminuo, i ja razmišljali šta bih sada mogao da radim, bio sam svestan toga da mi zapravo više treba ventil da popunim tu prazninu, pa sam mu predložio da napravimo sajt. Pa iako smo i on i ja bili svesni da to neće imati nikakvu komercijalno-upotrebnu vrednost, on je ipak finasirao izgradnju sajta. Jednostavno takav čovek je bio, nikada nije rekao ni jednu jedinu reč, ni kada je uređivačka politika u pitanju ili bilo šta drugo, tako da mi je dao odrešene ruke u smislu da tu mogu da radim ono što želim i praktično sam od 2015. godine i jedini administrator sajta, sve što je ubačeno ja sam radio i sređivao, to me je jednostavno ispunjavalo i davalo mi neku moralnu satisfakciju ako to tako mogu da nazovem. Paralelno sam radio i kao muzički urednik izdavačke kuće "Take It Or Leave It Records" za ta neka rok izdanja koja su takođe bila potpuno nekomercijalna jer su to uglavnom bili debitantski albumi, ali ja sam uvek uživao više u otkrivanju tih nekih novih snaga, novih bendova, nečeg drugačijeg, neobičnog, nego što sam bio neki korporativni tip koji će sad ove velike bendove da otkrije po stoti put, ili da pokuša da ih nagovori da objavljuju za malu, nezavisnu izdavačku kuću.

• Rockomotiva je svakako poštovan muzički portal na ovim prostorima. Kaži mi koliko je danas uopšte teško održati jedan takav portal u funkciji?

Nije preterano teško. Evo upravo sada ga renoviram zbog toga što sam prepunio bazu koja je zbog toga "pukla", pa sad moram da radim nešto za šta je već odavno bilo krajnje vreme. Odlagao sam to, ali sada je konačno došao trenutak da ga redizajniram i da ga malo tehnički unapredim. Nije teško kada znaš posao i mnogo je teško kada ne znaš posao. Ako danas pogledaš sve pisane medije u zemlji, ja mislim da ne postoji ni jedan koji ima lektora i korektora, koji ima pismene novinare koji ne prave kardinalne greške u tekstovima, ali poražavajuće je da to u stvari nikog i ne zanima i da to nikom nije ni bitno. Svi koriste ove spinovane naslove koji su strašan zločin prema ozbiljnom novinarstvu, svi su se bacili na tu stranu i pozicija i opozicija, bez obzira ko je šta, svi su na toj jednoj strani.

Ja iskreno verujem da postoji jedan veliki broj ljudi koji pati zbog toga što nemaju neke praktične, prirodne sadržaje, kao što su to intervjui, dobre analize itd. I ne samo to. Danas praktično nemaš nijednu novinu na trafikama koja doseže neke elementarne kriterijume. Meni je žao što moram to da kažem, ali mi smo što se pisanog novinarstva tiče, štampanog pogotovo, ubedljivo na začelju, ne samo po kvalitetu nego i po kvantitetu sadržaja, jer ti kada kupiš neki hrvatski iole ozbiljniji magazin, ili čak crnogorski, imaš novine od 150-200 strana, sa tri-četiri dodatka, a ovde kupuješ novine od 40 strana za tri stotine dinara, što stvarno paradoksalno zvuči, a od toga možeš da pročitaš jedan ipo tekst koji te realno zanima. Mislim da ovde postoji jedan broj dostojanstvenih ljudi koji pate što kod nas ne postoje neki ozbiljni sadržaji koje bi mogli da prate i čitaju. Nadam se da će, kao što su se i vinili vratili u svetu na velika vrata, kod nas i mediji na taj način da zažive. Pominjem vinile iz prostog razloga, zato što je čovek kao biće ipak materijalno orijentisan i nikakvi milioni albuma u kompjuteru ne mogu da mu zamene tu mogućnost da bude vlasnik nečega i da to sakuplja negde u nekom ormanu. Da kaže - ovo je samo moje. Ako je štampano 500 ploča, ti i 499 drugih ste platili da imate taj vinil i niko više, je li tako?

• Apsolutno se slažem, kolekcionar sam pedeset godina.

Pa da, ja sam od detinjstva okružen kolekcionarima, imam i ja ploče, ali ne mogu sebe da nazovem kolekcionarom. Imam par stotina onih ploča koje sam kupovao zato što su mi bile bitne u životu i morao sam da ih imam, a neke sam posle davao, neke poklanjao, ali par stotina onih vrhunskih sam ipak zadržao. Neki ljudi moraju da imaju sve od svega. Da imaju dvadeset šest albuma od Uriah Heep, iako nakon petog albuma to više nije bio isti bend.

• 2020. si objavio knjigu "Jugosloven - K. (Hronika odustajanja 1990 - 1992)" u kojoj su intervjui sa nekim od najznačajnijih imena domaće popularne muzike, ali i neke tvoje impresije koje si zabeležio povodom koncerta Boba Dilana u Zemunu, pa je tu priča o mobilizaciji, jer je taj početak devedesetih i ratno vreme koje mnoge zakačilo na ovaj ili onaj način. Podnaslov knjige je "Hronika odustajanja", pa jesmo li odustali?

Od Jugoslavije u ovom trenutku da, što se tiče nekog koncepta ozbiljnog naroda koji razmišlja zdravorazumski. Nije to sad pitanje animoziteta, nekog razumevanja ili ljubavi jednog naroda, jer su različiti narodi u pitanju, to je pragmatično i praktično pitanje za dvadeset dva miliona stanovnika, jer kada neka država ima toliki broj stanovnika niko ne može da se poigrava sa tobom. Ako je sve dobro uređeno i u državi postoji sistem kao što je nekad postojao, ne može tek tako bilo ko da diže na tebe sve i svašta, nego moraju da te gledaju sa respektom i to ti daje mogućnost da dostojanstveno pregovaraš, da si sa druge strane stola uzdignute glave naspram Francuza, Nemaca, Italijana i bilo koga drugog i da se na jedan potpuno drugačiji način sa njima preganjaš.

To je zapravo poenta zašto je Jugoslavija trebala da opstane. Nije to pitanje ni komunizma ni bilo čega drugog što je ovde vladalo, što ljudi otprilike poistovećuju kada neko pomene jugoslovenstvo. Ja konkretno nisam odustao, iz prostog razloga što ja i ne mogu da odustanem, jer sam polu-Srbin, polu- Mađar i sad šta sam ja zapravo? Meni je svakako celog života najviše odgovoralo da budem Jugosloven i mislim da smo svi bili ponosni na to, posebno kad smo bili mladi i kad smo doživljavali neke lepe trenutke u toj državi. I ekonomski i na svaki drugi način taj prostor je realno trebao da opstane, bez obzira na uređenje i kako bi to republike među sobom rešile, kao neku konfederaciju ili bilo šta drugo. U tome je poenta zašto mislim da smo poklekli i to je ta politička priča. Prvo je bilo milion SPS-ovaca, onda ih je 900 000 prebeglo u DSS kada je Koštunica pobedio, pa su se posle pretakali na sledeća mesta, tako da je to potpuno degutantno. Odustali smo zbog toga što smo prestali da budemo to što smo do tada bili, zato što smo postali interesna bića koja su se potpuno besvesno kretala prema nekim centrima po onoj - kud svi Turci, tu i mali Mujo. Znači da se pošto-poto bude deo nečega što će u svakom trenutku da bude pobednička opcija, pa ako više nije pobednička, bežim tamo gde jeste.

• Prvi intervju u knjizi je sa Brunom Langerom i on tu kaže, a što je i nasov samog intervjua: "Za mene je još uvjek jedina domovina Jugoslavija". Jesu li rok muzičari bilo kako doprineli da ta zemlja nestane, pošto znamo da nisu svi bili Brunovog mišljenja?

Ni Bruno kasnije nije bio istog mišljenja kao tada. U principu, ljudi su mi se javljali kad su kupovali knjigu na prostoru cele Jugoslavije i govorili da je Bruno kasnije pričao i ovo i ono. Ja im kažem da je to zaleđen trenutak u vremenu, period '90 - '92. godina. Upravo u tome i jeste poenta, ja sam svestan da su svi moji sagovornici prilagodili svoja mišljenja. Mi smo naučeni, bez obzira što neki misle da smo živeli u nekakvom logoru, da pričamo iz sopstvene glave i sopstvenih uverenja, verovao to neko ili ne, i onda nakon te slobode mi smo ustrojeni ili utučeni, svejedno, i postali smo neka stvorenja koja se plaše da izgovore ono što misle i što osećaju i za šta se zapravo zalažu u životu. Ne mislim da su rokeri na bilo koji način tome doprineli jer u odnosu na broj svih tih nekih velikih likova iz rokenrol priče koji su prosperirali na prostoru bivše Jugoslavije, jako mali procenat ljudi imaš koji su zapravo pravili neke nacionalističke pesme i bavili se nekim niskim strastima. To je dolazilo iz neke treće ili četvrte lige otprilike. Postojala je, početkom devedesetih grupa Džek Denijels koji su objavili nešto tako i bilo me je jako sramota, jer sam mislio da rokenrol jedna filozofija koja nadilazi te nacionalne strasti, ali su se tu i tamo pojavile neke izrasline koje su u suštini potpuno nebitne i danas sam jako ponosan koliko je rokenrol ostao dostojanstven u celoj toj priči.

• Ko su ljudi od pera i ugleda koje bi ti pomenuo, a koji su promovisali popularnu muziku na ovim prostorima?

Znaš kako, imaš onaj deo ljudi koji su se baš bavili rokenrolom i ti i ja to jako dobro znamo. Ja nisam doživeo, jer sam u to vreme bio jako mali, da mi je nešto značila emisija "Veče uz radio", ali Nikola Karaklajić je neosporno vrlo značajan, a posle toga svi oni koji su iznikli iz toga činili su neko bitno jezgro: Peca Popović, Pera Janjatović, Dragan Kremer, Aleksandar Žikić, Ivan Ivačković, znači cela plejada koja se pre svega okupljala oko "Džuboksa" i "Roka". Ambrozić, Moma Rajin, ... To su sve bili, i još uvek su, vrhunski intelektualci, jer kada si obrazovan čovek a rokenrol ti je uže polje delovanja, onda imaš jedan zid koji je visok i trajno jak, a iza tog zida mogu da se formiraju i zgrade i parkovi itd, da sve to procveta u svom punom sjaju i da se kanališe na jedan pravi način. To podrazumeva da budu odbačeni oni koji pokušavaju, kao i u svakom poslu, da se švercuju, da bi se iznedrile te neke prave vrednosti koje će se izbaciti na najviši nivo, što danas nije slučaj. Nacionalne televizije uglavnom nemaju nikakve veze sa rokenrolom, a one koje imaju, emituju program gde ti neki tipovi pričaju o tome ko je zvezda a ko nije, bez ikakvih kriterijuma i standarda i uporno forsiraju samo nekoliko imena a sve ostalo zanemaruju. Nekada su u Hrvatskoj recimo bili sjajni Dražen Vrdoljak i Darko Glavan, znači svuda je bilo tih nekih fantastičnih likova koji su isto vreme mogli da budu i profesori na univerzitetima, što ako realno pogledamo njihove kapacitete i jesu bili.

• Ceo tvoj život vezan je za Kruševac. Nikada nisi došao na ideju da odeš u neki centar, gde bi možda sve bilo mnogo lakše, ako ništa drugo bile bi na dohvat ruke i institucije i mediji i ljudi?

Ja sam kao ono - opsesivni ljubitelj Kruševca. Obožavam svoje mesto i bez njega teško da bih mogao da živim, jer to je okruženje koje mi je oduvek pričinjavalo veliko zadovoljstvo i svaki uspeh mog grada, ali i uspeh bilo kog mog prijatelja, muzičara glumca itd, i dan-danas doživljavam kao da je moj. To mi je jako drago i prosto pratim sve njih i Sergeja, Natašu Marković, Natašu Šolak, ovu malu Lukićku i sa druge strane sve te velike muzičare koji su potekli iz Kruševca. Veliki gradovi su mi preveliki, a danas u doba napredne tehnologije nije nešto ni preterano potrebno živeti u velikom gradu da bi se moglo raditi za medije, ili da bih recimo imao bliske kontakte sa ljudima koji su mi neophodni za posao.

(Telegraf.rs)