Priče o pesmama: Smak - "Šumadijski bluz" ili emocije obojene iskrenošću

Ko zna koliko puta sam pisao i govorio o grupi Smak.

I što je zanimljivo, uvek bih to radio u jednom dahu.

Preporučujemo

Što se samog pisanja tiče, drugačije nije moglo biti i u mnogo drugih slučajeva.

Ako bih zastao, ako bih se predomišljao, to je moglo značiti samo sledeće:

Ili nemam šta da kažem, ili to što sam hteo da kažem (čitaj: pišem), još uvek nije dovoljno iskristalisano u meni samom.

A ako je tako, mnogo je bolje ništa ne govoriti i ništa ne pisati.

Ipak, grupa Smak je oduvek u meni budila posebne emocije, pa je i samo pisanje bilo takvo.

Nekada davno, odnos publike i same grupe je bio potpuno pojednostavljen.

Ili ste svim srcem bili uz njih, ili apsolutno protiv.

Ravnodušnih gotovo da i nije bilo.

I što je zanimljivo, na svakog njihovog fanatičnog privrženika, obično bi dolazio po jedan "stručnjak" koji je uživao da ospori  bilo kakav kvalitet Kragujevčana.

Doduše, ni informacije u to vreme nisu bile lako dostupne.

Sećam se, možda negde tokom šestog-sedmog razreda, nastavnica je na jednom času muzičkog malo zaobišla plan i program, pa smo na moje najveće zadovoljstvo diskutovali o popularnoj muzici.

Na njeno pitanje - koji je naš najbolji gitarista? - kao iz topa sam odgovorio: Radomir Mihajlović Točak!

Pola odeljenja me je gledalo belo, a pola se smejalo.

Tek posle sam shvatio, smejali su se onom - "Točak".

Mislili su da lupetam ko zna šta.

I stvarno, ne treba im ni zameriti, kada je grupa Smak u pitanju, mnogo toga je u to vreme bilo u domenu neke legende.

Posebno ono što je bilo vezano za gitaristu grupe.

Što se mene tiče, sve u vezi njih bilo je zacementirano sa pojavom duplog singla, na kome se između ostalih, našla kompozicija "Šumadijski bluz".

To me je, prosto rečeno, oborilo s nogu.

Nikom, baš nikom, nije do tog trenutka uspelo da na neki, maltene neobjašnjiv način, uhvati takav "muzički nerv".

Da pesma bude bluz, a da opet olako prepozna i ona nas i mi nju.

Da bude naš, domaći bluz.

Za tako nešto trebalo je vreme.

Ranije, dok je ta kompozicija nosila naziv "Bluz od vina", nije sve zvučalo tako "naški".

Po svemu sudeći svemu tome u mnogome je doprineo i tekst.

A kad smo već kod teksta, mišljenja sam da je to bio zvezdani trenutak Mirka Glišića što se njegovog pisanja za grupu Smak tiče.

Uopšte, cela kompozicija odiše iskrenošću koja je mnogima svetlosnim godinama daleka i naprosto neuhvatljiva.

Sve je u njoj čarobno.

Od gitare koja jeca, što je posebno došlo do izražaja u središnjem solu u kome Točak koristi tehniku "otvaranja potencimetra", Borisovog vokala u kome su valjda sažete sve tuge i nevolje koje je i sam doživeo tokom boravka u Australiji, do maestralne međuigre njegovog vrištećeg falseta i Točkove gitare na kraju same kompozicije, što je kulminacija dostojna najvećih svetskih rokenrol imena.

Kada smo to čuli, ostali smo zatečeni i srećni.

Srećni jer imali smo u rukama adut kome niko ništa nije mogao.

Sećam se dobro, kada se pojavila ta kompozicija, čak i oni najveći protivnici grupe Smak, ćutali su.

Protiv bluza iz srca Šumadije, jednostavno se nije moglo.

Mi smo likovali, šta bi drugo.

Šteta je samo što tada nismo ni bili svesni kako smo deo jednog opojnog vremena u kome je muzika bila toliko važna.

Mislili smo da će tako ostati zauvek, ali eto, nije.

Posle su, od strane onih kojima ništa nije sveto, za životno važne proglašene neke sasvim drugačije vrednosti.

I tako je najlepše snove zatrpao pepeo najsurovije jave.

Pa ipak... Ostale su pesme koje svedoče da je nekada bilo drugačije.

Pesme koje najbolje objašnjava sledeća mudrost: Savršenstvo nije kada nema više šta da se doda, već kad nema šta da se oduzme.

"Šumadijski bluz" je esencija upravo takvog savršenstva.

(Telegraf.rs)